janvier + 2022 + u traganju za nestalom albertinom.

januar je protekao u stilu “sve pare za svakodnevni život na island sam dala” (: kao što je vama, koji me pratite po društvenim mrežama, poznato, u decembru sam posetio island, što je daleko od jeftine investicije, ali, kada imate štek za putovanja i odreknete se tu i tamo nečega na mesečnom nivou, sve je izvodljivo. upravo zbog toga su u januaru “trpele” posete pozorištu i slično, tako da ćemo to ovog puta preskočiti. srećom, knjige koje sam ranije kupio su veoma obimne, te mi nije falilo literature za čitanje.

u januaru sam pročitao peti deo prustovog “traganja za izgubljenim vremenom” - “zatočenica” i počeo sa melvilovim “mobi dikom” (ali o tome više kada ga privedem kraju). “u traganju za izgubljenim vremenom”, sedmotomni roman francuskog pisca marsela prusta, čitam već duže od godinu dana, s tim da sam prvi deo pročitao još pre par godina i od tada zacrtao u glavi da ću jednog dana pročitati sve. čitanje se odužilo iz više razloga. prvi je obimnost ovog dela, drugi to što posle svakog dela pročitam neku drugu knjigu da malo “razbijem” prusta, a treći problem se javio nedavno. naime, šesti deo (“nestala albertina”) je apsolutno nemoguće naći u bilo kojoj knjižari. bukvalno uletim u svaku koja mi se nađe na putu i svaki put dobijem isti odgovor. ako neko od vas naleti na knjigu nek mi javi, bio bih veoma zahvalan jer ne mogu da čitam na engleskom, francuskom ili, još gore, onlajn jer smatram da ionako svi mi previše blenemo u ekrane, pa mi samo još fali da i knjige tako čitam. da se vratim na prusta, on se ukratko bavi snobovima koji su živeli u parizu u doba prelaska 19. u 20. vek. nisam siguran koliko bi ta tema očaravala druge ljude koje poznajem koliko oduševljava mene, ali svako ko bi me video kako se, sa knjigom u rukama, kezim kad baron de šarlis nipodaštava čak i pripadnike najimućnijih porodica svog doba, koji su se orodili i sa kraljevima, samo zato što njihova loza ne traje duže od 400 godina, razumeo bi zašto tako beznadežno i uporno tražim šesti deo. 

ako izuzmemo posao i čitanje knjiga, bitno je samo da je “sve zdravo, pravo, deda pera umro” (: morao sam. šalu na stranu, dobar deo vremena u januaru je otišao na gledanje filmova i serija. “dekster: sveža krv” (“dexter: new blood”) je, posle osam godina, dobio novu sezonu, što je bila jedna od mojih najvećih radosti jer se dekster morgan, serijski ubica koji ubija samo serijske ubice, ubraja među moje omiljene fiktivne likova ikad. znam da su mnogi bili nezadovoljni prvobitnim krajem serije, tako da su sada dobili novi. ja spadam u onu retku grupu koja je volela i prvi kraj, a i ovaj novi mi je skroz na mestu. ne bih mnogo govorio o samoj seriji, za slučaj da je neko nije gledao, ali bih samo istakao da je jako teško posle mnogo godina snimiti novu sezonu, a da serija ne izgubi svoju nekadašnju draž. gospoda koja su radila na ovom projektu su nekim čudom uspela u tome i u svakoj epizodi sam uživao kao kada sam prvi put gledao “dekstera” pre desetak godina. druga serija koja se našla na mojoj listi je druga sezona “jutarnjeg programa” (“the morning show”), podjednako sjajna kao i prva. ako neko i ovo nije gledao, kratko bih je preporučio jer na veoma uzbudljiv i dinamičan način prikazuje nastajanje najgledanijeg jutarnjeg programa u americi, pri čemu se tako razorno dobro bavi dobrim i lošim stranama kenselovanja, novonastale ljudske preosetljivosti na svaku izgovorenu reč, rasizmom, tokenizmom i svim tim novim čudima našeg doba. osim toga, ovo je verovatno prvi put da u nekom projektu vidim obrađenu temu pandemije korona virusa i to na apsolutno genijalan način.

što se filmova tiče, ovaj januar je bio rezervisan za nastavak gledanja filmova nominovanih za zlatne globuse. mimo onih pogledanih u decembru, izdvojio bih dva nova vredna gledanja. prvi je “spenser” (“spencer”) čileanskog režisera pabla larena koji se bavi jednim božićem britanske kraljevske porodice, sa akcentom na lejdi di. pablo je u mnogo čemu otišao u ekstrem, što je i morao biti slučaj kada se radi o toliko puta ispričanoj priči. malo sam subjektivan što se ovog filma tiče jer je reč o dve stvari koje jako volim, a to je britanska kraljevska porodica i glumica kristen stjuart, tako da sam mu “progledao kroz prste” za sve falinke. drugi film koji bih preporučio je “izgubljena ćerka” (“lost daughter”) pod režiserskom palicom amerikanke megi gilenhal, po motivima romana elene ferante. ako volite elenu, volećete i ovaj film. dok sam ga gledao, imao sam osećaj kao da ponovo čitam “napuljsku tetralogiju”, a to je uvek dobar osećaj. radnja se odvija u jednom grčkom letovalištu, pri čemu je okosnica priče u onome u čemu je feranteova najbolja, a to su žene koje se ne uklapaju u uloge supruga i majki koje društvo pokušava da im nametne.

što se samog januara kao meseca tiče, ranije ga nikad nisam voleo zbog snega, a danas ga volim zbog praznične dekoracije. u mom stanu bezmalo da ne postoji ćošak u kom nije neki sneško, bor, jelka, sijalice, kugle, deda mrazovi, irvasi, pahuljice i slično. čak i dok pišem ovaj tekst pored mene sijaju upaljene svetiljke. šta bi tejlor svift (za koju mi, inače, deezer poručuje da sam je najviše slušao u ovom mesecu) rekla na to? setimo se njenog stiha iz pesme “lover” u kom svom partneru govori da mogu da ostave upaljene božićne svetiljke čak i u januaru. kad smo se već dotakli muzike, neka favoriti za ovaj mesec budu “ubica” anastasije ražnatović, što se domaćih tiče, i “papi bones” FKA twigs, što se tiče stranih. kad smo i kod jednog i kod drugog, i kod dekorsanja stana i kod muzike, moj stan od januara krasi i jedan divni gramofon koji izgleda kao koferče i beskrajno je divan osećaj čuti ga kako “pucketa” pre nego što krene prva pesma na ploči. naravno, ako mene pitate koja mi je omiljena ploča, ja ću vam glasom marije kulić reći besno: “slušam instrumental, saksofon i nemam omiljenu pevačicu, dete!”.

za kraj bih ostavio recept za najukusniji ručak koji sam spremao, mada ne znam koliko to ima svrhe jer je teško doći do svih tih namirnica, a i ne voli baš mnogo ljudi azijsku hranu. kako god, neka ga tu, za mene, da bih se nekad, kad ponovo pročitam ovaj post, inspirisao da ga napravim ponovo. propržiti pola kilograma bambusa, dodati ranije skuvanu mešavinu azijskog povrća (ili bilo kog povrća po izboru, sitnije iseckanog), lagano dodavati soja sos, slatko-ljuti sos, sos od ostriga i terijaki, i na samom kraju, minut pre skidanja jela sa šporeta, sitno iseckani tofu. prijatno! 

inspiracija meseca: ruška jakić koja je napisala autobiografiju ali je ne šalje u štampu jer je uverena da joj tek predstoje velike stvari, a možda i najveća ljubav u životu. budite kao ruška.

od januara ćemo se oprostiti, glasom miljane kulić koja stoji na groblju, sa zolinom crno-belom fotografijom, i govori setno: “e, moj ti, otkad te nema… živim ti ja 200 na sat!”

čitamo se na kraju februara…

naopaki