mars + 2022 + i šta ćemo sad?

iza nas je mesec koji su obeležile velike manifestacije sa kojih su određeni momenti postali viralni, neki srećom, neki nažalost. prva od njih je nedavno održana dodela oskara za koju sam već ranije pisao da i ne može baš da se podiči najboljom selekcijom, što je valjda rezultat pandemije korona virusa, smanjenog budžeta, otežanosti snimanja i verovatno odluke režisera da odlože neke sjajne projekte za period kada će moći da uberu neku vajdu od bioskopa. nagradu za najbolji film je, potpuno nezasluženo, odneo film „koda“ („coda“) koji je u svojoj zamisli imao dobru ideju – tinejdžerku nadarenu za pevanje koja nailazi na nerazumevanje porodice jer su svi osim nje gluvonemi. sa ovakvom pričom je mogla da se napravi apsolutna ludnica, ali je krajnji rezultat ispao kao nešto u čemu bi glavne uloge igrali zak efron ili ešton kučer. ako vam se gleda neki film iz ove selekcije moja preporuka je „najgora osoba na svetu“ („the worst person in the world“) danskog režisera hoakima trira, koji je možda i najbolje opisao ovaj film rečima da je to „romantična komedija za ljude koji ne vole romantične komedije“. naziv filma je krajnje preteran jer se odnosi na devojku koja je na taj način viđena u očima drugih (roditelja, prijatelja, partnera) iako suštinski ne radi ništa epohalno loše osim što odbija da živi po šablonima koji joj se nameću i upravlja svoj život prema nekim svojim pravilima koja za cilj imaju sreću na dnevnom nivou, bez razmišljanja o dalekoj budućnosti. često nešto slično osećam na svojoj koži jer su nekim meni bliskim ljudima nejasne moje odluke, ponekad ih čak i razumem i smatram da su delimično u pravu, ali na kraju dana mislim da se računa samo onaj osećaj koji imaš pred spavanje, a to je da li si dan proveo upravo onako kako si želeo da ga provedeš ili ne. tu su potpuno nebitna očekivanja koja drugi imaju od tebe, oni utonu u san sa nekim svojim mislima i brigama, niko drugi im nije ni na kraj pameti, zato mi je i tužno što tako mnogo ljudi kroji svoj život da bi u očima drugih ispao ovakav ili onakav, ne shvatajući da su drugi za pohvalu ili osudu potrošili dva-tri minuta svog dana, a potom prešli na nekog drugog. to je taj neki pristup životu koji je vendi maestralno opisala rečima: „magarac u beč, magarac iz beča“. p.s. kad smo kod vendi, nova omiljena njena kovanica za uspaljene muškarce mi je „zagoreli su kao kaubojski tiganji“.

što se same dodele oskara tiče, fascinantno mi je to koliko se lepih stvari tu desilo tokom same ceremonije, a internet je celu dodelu sveo samo na momenat kad jedan glumac udara drugog šakom na sceni. to me tako podseća na one ljude koji se, primera radi, vrate iz izlaska i kažu ti kako su se sjajno proveli, ali ih je neko polio pićem i onda deset minuta pričaju o tome, dajući tome na većem značaju od cele večeri. druga manifestacija koja je u martu stekla možda i veću viralnost na društvenim mrežama je „pesma za evroviziju ’22“, ali u ovom slučaju iz pravih, najlepših mogućih razloga. pre samog festivala sam se držao tog stava da angelina ima najbolju pesmu, a da je sara jo najbolji kandidat za ovo takmičenje jer će se jedina potruditi oko nastupa, a i odrasla je u toj italiji u kojoj će se održati „evrovizija“, pa bi oduševila tamošnje novinare davanjem intervjua na italijanskom. ipak, spoj prilično nesigurnog pevanja, traljavo izvedene koreografije i vizije nastupa iz 2015. godine skrajnuo je obe sa moje liste favorita. a onda je na scenu izašla gospođa konstrakta, oprala ruke u lavoru i pokazala šta znači 2022. godina. ceo taj spoj performans arta u stilu marine abramović (i onog njenog čuvenog „umetnica mora biti lepa“), sa jednostavnom a beskrajno upečatljivom koreografijom i tekstom koji se zabada pravo u mozak delovao mi je kao nešto što bih bez razmišljanja iste sekunde poslao u torino. „nažalost, srbija ne bi“, konstatovao sam, a onda mi je javljeno da je pobedila i mislio sam da je reč o šali. „u kom univerzumu su srbi glasali za ovo?!“, zapitao sam se i tad sam shvatio koliko ponekad imam glupe predrasude o svom narodu zbog dominacije svega i svačega u muzici. veliki minus za mene. drugi minus se desio kada sam samouvereno mislio da sam na prvu loptu povezao sve ono što je gospođa konstrakta htela da kaže u ovoj pesmi, misleći da se čuveni stih „bože zdravlja, nemam knjižicu“ odnosi na sve one ljude koji se nadaju nekim promenama u životu a ne rade ništa na tome da ostvare svoje ciljeve (kao u onom vicu kad se čovek moli bogu da osvoji na lotou a ne uplaćuje tiket), a onda me je internet zatrpao različitim tumačenjima. tada sam dodatno shvatio dubinu konstraktinih stihova i da ona pred nas nije stavila pesmu nego ogledalo u kom je svako od nas video nešto drugo (poput onog ogledala žudnje iz harija potera u kom hari vidi svoje roditelje, a ron samog sebe kao deo kvidič tima). neko je u pesmi „in corpore sano“ video kritiku vlasti, neko rat u ukrajini, neko položaj umetnika, neko besmislenost štampanih i elektronskih medija. opcije su bezbrojne i jedno veliko bravo za konstraktu što je poeta i što nam je u svom „triptihu“ dala mini zbirku savremene poezije. poslušajte, ako niste, i pesme „nobl“ i „mekano“, na slično upečatljiv način se bavi starenjem i prepuštanju jednoličnosti života, kao u gorepomenutoj pesmi. ono što je najmagičnije u toj neverovatnoj ženi je to što i kad kritikuje društvo stavlja samu sebe u središte te kritike, a ne osiono iznad, poput marčela koji srbiju deli na „nas“ i „njih“, na „krezubu“ i „intelektualnu“. inače, tek posle „beovizije“ sam povezao da je konstrakta zapravo ona divna gospođa iz grupe „zemlja gruva“ koja peva pesme kao što su „mama“ ili „neam šamana“, tako da bacite uho i na to ako stignete.

što se muzike i stranih izvođača tiče, tu mi je izbor već malo teži jer je izašlo dosta dobre muzike, ali niko nije ostavio tako jak utisak kao konstrakta. ali nek izdvojimo povratak avril lavinj na scenu i njen album „love sux“, koji, iako u celini nije vanserijski kao neke pesme koje se nalaze na njemu, donosi najdivniji dašak nostalgije za sve nas koji smo kao tinejdžeri slušali avril. osim što izgleda kao da ni dana nije ostarila od tog početka 2000-ih, ona se, nakon mnogo godina lutanja, opet vratila tom istom lepom zvuku koji ju je proslavio i potpuno me vratila u srednju školu pesmama kao što su „cannonball“, „bite me“ ili „love it when you hate me“.

p.s. mali dodatak za muziku, iako to nije martovski utisak. na moju adresu je konačno stigla ploča „solar power“ moje omiljene gospođice lorde i donela neko novo sunce u stan. toliko.

kada je reč o knjigama, konačno sam završio onog preopsežnog „mobi dika“ američkog pisca hermana melvila, što je u meni probudilo neku novu opsesiju kitovima. ukoliko biste bacili pogled na moju jutjub listu mislim da je svaki deseti klip bio posvećen ovim zastrašujuće predivnim stvorenjima. malo sam se razočarao kada sam shvatio da je skoro nemoguća misija videti ih bilo gde (naročito što mene samo zanimaju oni najveći kitovi), ali dobro, nek ostane to negde na listi snova/listi planova. što se same knjige tiče, na maestralan način se bavi posadom jednog broda koji lovi kitove i kapetanom koji je zacrtao da mora da ubije baš tog jednog kita zbog kog je svojevremeno ostao bez noge. njegov cilj (kao i svaka težnja vođena mržnjom a ne ljubavlju, zapravo je put u propast) veći je od njega samog i dosta govori o onome o čemu sam pisao na početku ovog posta, a to je odnos prema životu. sjajno je to kako i članovi posade, koji na put kreću iz potpuno drugih pobuda, vremenom i sami od kapetana preuzimaju isti cilj, i to nas vraća na onu priču o tome zbog čega ne treba živeti sa težnjom da ispunimo tuđe snove nego samo svoje.

serija koja je ostavila najveći utisak u martu je, bez premca, druga sezona „euforije“ koja nas, iako nije podjednako impresivna kao prva, ponovo vraća među sve te divne ljude iz prve sezone. možda je malo blam u ovim godinama gledati tinejdž seriju, ali svako ko je gledao zna da bi jako površno bilo okarakterisati je kao seriju za tinejdžere jer su likovi toliko zreli, duboki, sjajno napisani. beskrajno sam zaljubljen u zendeju za koju uvek kažem da je za deset koplja bolja glumica od ostatka ekipe, a cela ekipa je sjajna. ako neko nekim čudom nije gledao, nek baci oko na prvu epizodu, mislim da će „progutati“ ostatak serije jako brzo.

u martu sam bio malo kreativan što se hrane tiče jer sam jedan deo meseca proveo kao, što bi žizela rekla, „vaginale, to su valjda oni što ne jedu meso, ako sam lepo shvatila“. moja odluka da se pozabavim ovim vidom ishrane nije potekla iz ljubavi prema životinjama, iskren da budem, nego prvenstveno iz zdravstvenih razloga, kao i zbog toga što u suštini nikad nisam nešto preterano voleo ili jeo meso (osim piletine). dve nedelje sam proveo bez mesa i mleka (ovo drugo sam zamenio sojinim, pirinčanim ili kokosovim mlekom) i ni u jednom sekundu nisam osetio da mi bilo šta nedostaje niti mi je teško palo, ali u nekom momentu sam se umorio od spremanja hrane za posao jer je vegetarijanska ponuda po pekarama toliko svedena i nemaštovata da nemam pravi opis za to. budem se u nekom momentu opet vratio tome, siguran sam u to, a ako vam treba ideja za hranu koju nosite na posao (ili ovako uopšte), možete samo da napravite veganski rižoto koji je jako zdrav, jako ukusan i jako brzo se sprema. (koga zanima recept je u okviru fotografije).

malo sam odužio opet, pa ću modni utisak meseca samo kratko pokriti ovom fotografijom sa poslednje „fendi“ revije uz komentar da je ovo odeća koju nose gospođe koje zaista imaju novac za „fendi“, a da su sve one gluposti sa milijardu „fendi“ znakova koje se mogu videti na skorojevićkama zapravo i pravljene za iskompleksirane osobe operisane od bilo kakvog ukusa čija odeća za cilj jedino ima da oduševi one slične njima. to vam dođe kao ono kad maca diskrecija naruči skupi parfem i kaže: „došlo je vreme da i ja mirišem na prave parfeme, a ne na testere iz lilija“.

p.s. martovske utiske bih završio deljenjem sa vama još jedne moje nove opsesije, a to su komentari na profilu ane bučević (lajfkouč) jer je to pravo blago. ljudi bukvalno pišu kako leže satima u sobi i bezuspešno traže svoj vorteks ili izražavaju nadu kako će im novi anin video pomoći da do kraja postignu svoju manifestaciju. pola od toga što pišu apsolutno ne razumem, ali me beskrajno zabavlja. tako da, ako se ikad zapitate šta li radim u nekom momentu, verovatno sam na aninom profilu i umirem od smeha (: čitamo se ponovo na kraju aprila, naopaki