decembre + 2023 + kako se danas zove fašizam?

 

svaki put se naježim kad neko počne rečenicu sa: “sam sam se rodio”. ne, srce, nisi se sam rodio nego je tvoja majka dušu ispustila da te rodi i možda ne bi bilo loše da izdvojiš dva sata da ti mama do detalja ispriča kako zapravo izgleda porođaj, kao i sve ono što mu prethodi i ono što dolazi posle njega. mislim da ti do kraja života više ne bi palo na pamet da ispališ rečenicu: “sam sam se rodio”.

***

jako me zabavlja gledanje dokumentaraca i filmova o kultovima. ovog decembra je to bio “hillsong: a megachurch exposed” (“razotkrivanje crkve hilsong”). osim što su mi beskrajno zanimljivi načini na koji se ogranizuje, širi i uopšte deluje jedan kult, svaki put kad slušam uplakane ljude kako dele svoje ispovesti, najmanje krivim vođe kultova. dominantno osećanje mi je iritiranost ljudskom glupošću onih koji mole za razumevanje što su radili sve i svašta u okviru tog istog kulta. isto važi i za one što kukumavče zbog toksičnih veza ili sličnih relacija jer, koliko god bilo nečeg pokvarenog u manipulatorima, zaista ne može da mi bude žao onih koji su im legli pod noge i rekli: “gazi me”. što je najgore od svega, uvek u izlaganjima tih ljudi primetiš zametke novog obrasca u koji su upali i vrlo lako možeš da pretpostaviš čija sledeća “žrtva” polako postaju. bilo kako bilo, taj momenat u kom nekom treba da se “oprosti” čitav niz pogrešnih odluka “jer ga je neko nagovorio na to” zaista ne pije vodu ako imaš više od deset godina.

***

“ljudi se danas hvataju za svaku reč jer sve shvataju bukvalno. ti ljudi, koji nemaju maštu, ubijaju je u onima koji je imaju.” (kšištof varga)

***

“nekada sam plutala, a sad samo tonem. nekada sam znala, ali sad više nisam sigurna ni u šta.” (billie eilish - what was I made for)

***

“teoretski, kažem, nadajući se da će primjetiti kako koristim njegove riječi i malo se odobrovoljiti. teoretski, ako vuk pojede crvenkapu i posle babu, pa ako poslije dođe lovac i otvori stomak vuku… teoretski, mislim… da li crvenkapa i baba stvarno mogu da prežive? djed seda na jedan panj i razgleda malu gljivu pored svoje cipele. češka se po glavi. teoretski, odgovara, ne. zašto? zato što ima kiselina. u stomaku. (..) ja sam bila u maminom stomaku i nije me izgrizla kiselina. a on na to prasne u smijeh i kaže: ‘jesi sigurna?’” (lana bastašić “mliječni zubi”)

***

kad smo već krenuli sa dokumentarcima, nek nastavimo u tom duhu. drugi koji sam pogledao je “kim vs kanye: the divorce” (“kim protiv kanjea: razvod) iz prostog razloga što nisam pročitao verovatno nijedan tekst o tome u proteklih par godina, potpuno nezabavljen tom pričom. ipak, gledajući ovaj dvodelni dokumentarac, u kom se u svakom delu predstavlja jedna strana priče, interesantno mi je bilo posmatrati sudar dva potpuno različita tipa inteligencije, odnosno kako onaj (nazovimo to) “viši” (kanjeov) srlja iz jedne greške u drugu, dok onaj (nazovimo to opet) “niži” (kimin) donosi jednu za drugom ispravnu odluku. uvek sam govorio da je potrebno mnogo mudrosti da se svetu proda vlastita navodna glupost, a kardašijanova je još jednom pokazala da je sve samo ne glupa osoba. nek vam bude to na pameti kada nazovete glupljima od sebe one koji su uspeli više od vas. tu u obzir dolaze samo dve varijante, ili nisu gluplji ili su vaši parametri uspeha pogrešni.

***

“kao mala sam se pitala ko je ta žena aspirinima o kojoj željko joksimović peva u stihu: ‘leči me činima kao aspirinima’.” (sanja vučić)

***

“rekla sam samoj sebi da sam zatvorila ta vrata, ali evo me ispred njih ponovo.” (miley cyrus - thousand miles)

***

odličan primer ovoga o čemu sam pisao iznad moguće je videti i u trećem pogledanom dokumentarcu - “fake famous” (“lažna slava”). ovaj projekat se bazira na ideji da je moguće bilo koga učiniti slavnim na društvenim mrežama, i to uz pomoć fotografija koje dočaravaju život na visokoj nozi, ali i kupovinom lažnih pregleda, lajkova i komentara. (p.s. kad smo kod toga, sve dosad nisam bio upućen u to do koje mere su razvijeni bot-profili jer se više ne radi o praznim nalozima bez pratilaca nego o profilima za koje je teško poverovati da nisu autentični). elem, najiritantniji lik u ovom projektu ima oko 25 godina i, prema sopstvenom priznanju, celog života pokušava da postane influenser, ali mu ne polazi za rukom, iako smatra da ima sve predispozicije za to. ipak, kada postane deo projekta, odbija da radi sve što mu se kaže jer te postupke vidi kao “lejm”, “krindž” i “pogrešne”. uvek me je fascinirala ta ljudska tvrdoglavost onih koji odbijaju da makar daju šansu nekom drugom putu koji im se ukaže ka dostizanju ciljeva koje su zacrtali. ako tvojih deset načina za postizanje tog cilja nisu dali razultat, spusti gard, priznaj sebi da ne umeš i makar daj šansu nekome ko ti nudi jedanaesti način. možda uspe.

***

u poslednje vreme dosta posmatram ljude kako reaguju na situacije u kojima su suočeni sa vlastitom greškom. neki, poput mene, prvobitno pokušaju da dokažu da osoba preko puta njih nije u pravu. neki, poput edite aradinović, ućute, nasmeju se i pređu na drugu temu, a neki, poput moje drugarice sandre, bez ikakvog problema kažu: “da, u pravu ste, sad shvatam svoju grešku”. moj cilj je da ove godine pokušam da budem više kao sandra, iako je težak put do toga.

***

“da li je broj pratilaca, komentara i lajkova pravo merilo slave? više od 40 miliona ljudi ima preko milion pratilaca na instagramu. jesu li svi oni slavni? više od 100 miliona ljudi ima preko 100.000 pratilaca. jesu li i oni slavni? ako jesu, kako možemo preko 140 miliona ljudi nazvati slavnim? to je skoro polovina od ukupnog broja stanovnika amerike.” (fake famous)

***

“hej, budalo, evo opet ja…” (tea tairović - budalo)

***

“ranije su slavni bili pevači, glumci, sportisti i drugi talentovani ljudi. međutim, iz decenije u deceniju pojavljivalo se sve više TV kanala, a samim tim i sve više minutaže na TV-u koju je trebalo popuniti. broj talentovanih ljudi jednostavno nije bio dovoljan za toliku minutažu. zato se i javila potreba za netalentovanim ljudima da takođe postanu deo industrije zabave, a samim tim i da postanu slavni. zato su nastali rijaliti šou-programi, zato danas postoje influenseri. ako već želimo da budemo zabavljeni 24 časa dnevno, broj istinski talentovanih ljudi na svetu je premali za to.” (fake famous)

***

nakon prošlomesečnog pogledanog koncerta tejlor svift u bioskopu, jako sam se radovao i bijonsinom pošto je po svim parametrima trebalo da bude bolji jer je veći spektakl u pitanju. međutim, publika, sasvim očekivano, nije bila ni upola ekstatična kao u tejlorinom slučaju, tako da i nisam stekao neki utisak da sam na koncertu. drugo, osećaj gledanja jednog koncerta je umanjilo i to što je svaki nastup bio skrpljen od scena iz 20-ak izvođenja iste pesme u različitim gradovima. na sve to, posle svake tri-četiri numere usledio bi dokumentarni deo o svemu onome što se dešava iza scene, što je uglavnom bilo dosta tromo i dosadno (mimo rasprave sa ćerkom blu ajvi koju “prevaspitava” pred svima, što je jedan od najsnažnijih momenata ovog filma). bijonse, koliko god vanserijski performer bila, mogla bi još mnogo toga da nauči od madone, od kreativnosti performansa i estetske inteligencije, pa sve do toga kako se snima bekstejdž jednog koncerta (primera radi, “truth od dare” je, što se mene tiče, do danas ostao neprevaziđen muzički dokumentarac). da se razumemo, bijonse sama po sebi je 10/10 i njen koncert za normalne ljudske standarde je 15/10, ali kada je već stavljamo u tu neku ligu najboljih od najboljih, onda nije zgoreg da joj odredimo i tačnu poziciju na toj listi. sve u svemu, može to mnogo bolje i, znajući nju, biće.

***

“smatram da je sumanuto verovati u to da ćemo se promeniti kao ljudska vrsta i da ćemo, koliko god nam tupili o tome, početi da više vodimo računa o ekologiji. tog sam mišljenja da bi sav novac koji odlazi u edukaciju o podizanju ekološke svesti zapravo trebalo usmeriti u razvoj tehnologije, tačnije u stvaranje tehnologije koja će sačuvati stvari umesto nas, jer mi to, ruku na srce, nećemo uraditi.” (džared leto)

***

“tajno moja, zna te pola grada.” (albino i ema radujko - tajno moja)

***

“ja ne znam zašto uporno pričamo o tome šta su tviteraši rekli o ovome ili onome. znate li koji je procenat ljudi u srbiji koji koristi tviter? jednocifren. a mi se konstantno nešto pravdamo njima i odgovaramo na glupa pitanja te manjine koja širi toksičnost o svim mogućim temama. kako je, uopšte, došlo do toga da se fokusiramo samo na loše komentare i da samo dajemo njima na snazi, a da konstantno previđamo one dobre kojih je mnogo više. ta toksična osoba sa tvitera ili sa bilo koje druge društvene mreže u stvarnosti uopšte ne postoji. oni u stvarnosti ne izlaze iz svojih soba, manji su od makovog zrna i samo su jaki dok se kriju iza tastature. oni nemaju nikakvu konstruktivnu kritiku ili rešenje, nego samo pljuju sve redom. a mi smo ti koji im dajemo snagu time što obraćamo pažnju na njih, spominjemo ih i odgovaramo im.” (jelena karleuša)

***

četvrti pogledani dokumentarac (ne brinite, ima ih samo pet) je “15 minutes of shame” ("15 minuta srama"), a bavi se tzv. kulturom kenselovanja. u ovom dokumentarcu je na sjajan način pokrivena istorija javnog sramoćenja, od proterivanja iz zemlje u staroj grčkoj, preko tzv. “hoda srama” u srednjem veku, pa sve do tabloida i monike levinski kao prve žrtve javnog sramoćenja na internetu. drago mi je što se neko na ovako ozbiljan način pozabavio kenselovanjem jer kako vreme odmiče sve manje vidim razliku između kenselovanja i fašizma. nebitno je da li se ja slažem ili ne slažem sa stvarima koje se propagiraju (premda se sa dobrim delom slažem), ali jeziv je taj narativ po kom bivaš izopšten ako se ogrešiš makar o jednu od zadatih normi. poslednji banalni primeri kenselovanja tiču se čak i toga na čijoj si strani u ratu između izraela i palestine, kao da se ne radi o dve zemlje koje sravnjuju jedna drugu do temelja decenijama unazad, pri čemu više nema ni krivih niti nevinih. masovnost u kojoj su ljudi oberučke prihvatili kenselovanje kao obrazac delovanja u javnom prostoru danas sve više mi pojašnjava kako su nemci 40-ih godina prošlog veka mogli u tako velikom broju da prihvate da su viša rasa i da osude na patnju ili smrt one za koje smatraju da to nisu. mnogima će se ovo poređenje učiniti preteranim, ali i nacizam nije delovao tako strašno u svojim početnim fazama. u gorepomenutom dokumentarcu je možda i najupečatljiviji primer čoveka čije je opsesivno-kompulsivno igranje prstima, fotografisano na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, shvaćeno kao izraz rasizma, a viralnost ove fotografije učinila je ne samo da ostane bez trenutnog posla nego da svaka sledeća firma odbije da ga zaposli zbog toga, zbog čega danas živi na ivici egzistencije.

***

“prvi slučaj kenselovanja na tviteru desio se pre desetak godina i tada sam bila puna nade jer smo shvatili koliko je jaka moć ove društvene mreže. uspeli smo da promenimo pogrešan način poslovanja velike korporacije deleći tvitove o istom jer su televizije odbile time da se bave. međutim, kako je vreme odmicalo, sve više sam gubila veru u moć tvitera i drugih društvenih mreža jer su ljudi, gladni prozivanja drugih, za svoju metu uzeli pojedince, a ne korporacije. na taj način su životi pojedinaca uništeni, a da pritom niko nije zastao da dobro promisli da li je ta osoba vredna kenselovanja ili ne. mete se više ne biraju planski nego proizvoljno, što nema kao rezultat samo to da stradaju i nevini, nego i da se izvlače krivi. naime, kada je do javnog sramoćenja dolazilo jednom godišnje, to je imalo efekta i ljudi su pamtili tu priču. danas se ljudi i korporacije kenseluju svakodnevno, te se sve zaboravlja za mesec dana. silovatelj bi ranije bio izopšten zauvek, a sada je stavljen u isti koš sa osobom koja se pogrešno izrazila na društvenim mrežama i oboje prolaze kroz istu torturu. obojici će, takođe, biti oprošteno za mesec dana jer ih se više niko neće sećati.” (15 minutes of shame)

***

“nema jače ribe dok ne uspem da se kloniram.” (jelena karleuša - karlyb*tch)

***

“a zašto bi uopšte bilo ko od nas morao da bude koristan? sa kojim smo to pravom svet podelili na korisno i beskorisno? da li čičak nema pravo da postoji, ili miš koji gricka žitarice u ambaru? šta je sa pčelama, travama i ružama? ko se uopšte osmeli da određuje šta je bolje, a šta gore? ogromno drvo, prepuno pukotina i rupa, poživi vekovima a da ga niko ne poseče, samo zato što niko ništa ne može da napravi od njega. ovaj primer bi trebalo da podigne duh ljudima kao što smo mi. svako zna kakav profit može da se napravi od korisnih stvari, ali niko ne zna kakvi bi benefiti mogli da budu od onih beskorisnih.” (olga tokarčuk “vuci svoje ralo po kostima mrtvih”)

***

malo koji eksperiment u muzici je bezuspešniji od dve pesme u jednoj, a opet malo-malo, pa neko opet pokuša. zapravo ne znam nijedan uspešan primer za to osim lorde “hard feelings/loveless”.

***

jedina serija koju sam pogledao u decembru koji je za nama je 11. sezona “american horror story” (“američka horor priča”). kao što sam već pisao na ovom blogu, od te serije je odustao i lud i pametan dosad nakon niza loših sezona, ali meni je ova nazvana “njujork” najbolja nakon “kulta”. to verovatno ima veze sa tim što nije u duhu same serije i nema nikakve veze sa natprirodnim bićima nego je dosta utemeljena u realnim događajima vezanim za širenje AIDS-a tokom 80-ih godina prošlog veka. ipak, kako je ova sezona ocenjena kao najgora dosad, ne bih na vašem mestu verovao meni za ovu preporuku.

***

“znači, vidimo se u 9:30? vidimo se. ne, ti spusti slušalicu. ti prekini.” (doja cat - agora hills)

***

ovu stavku bih posvetio filmu “lovely bones” koji nije ni najmanja preporuka za gledanje jer je dosta loš, ali me je zaintrigiralo ono što je usledilo nakon gledanja samog filma, a to je da je snimanje istog dovelo do oslobađanja čoveka koji je nepravedno proveo 16 godina u zatvoru za zločin koji nije počinio. naime, prvobitni producent je povukao sredstva iz ovog projekta nakon što se detaljno posvetio ovom slučaju i unajmio privatnog detektiva da pregleda dokumenta sa suđenja. u međuvremenu je drugi producent preuzeo njegov posao i snimio film, koji je na kraju ostao u senci stvarnih događaja, odnosno lažnog krivca na čije je ime bačena ljaga.

***

film koji, sa druge strane, ne mogu dovoljno da vam preporučim je “anatomy of a fall” (“anatomija pada”) francuske režiserke žustin triet (justine triet), što je zasad moj favorit sa ovogodišnjih zlatnih globusa. film bi tehnički bio triler jer se bavi ispitivanjem ubistva čoveka, ali je u središtu radnje zapravo verovatno najbolja porodična drama ove godine. na apsolutno genijalan način su se bavili jezivom tendencijom 21. veka da se u odsustvu pravih dokaza ne sudi samom zločinu nego ličnosti, te se tako u ovom slučaju ne postavlja pitanje da li je žena bila sposobna za ubistvo nego da li je bila dobra supruga i majka. držim fige da osvoji glavnu nagradu. sa druge strane, kao najgori nominovani film bih bez premca ocenio “oppenhaimer” (“openhajmer”) što zbog katastrofalne režije, što zbog negledljivosti i nemogućnosti da se zbog mnoštva podataka svari sve ono što se servira, što zbog scena koje traju po 30 sekundi zbog čega sve vreme imaš osećaj da gledaš trejler, što zbog bljutavog opravdavanja bacanja atomske bombe u drugom svetskom ratu. kada se na sve to doda da u trosatnom filmu ne postoji nijedna scena razaranja hirošime i nagasakija, kao i da se na žrtve osvrće samo u jednom segmentu i to u vidu navođenja brojke, dobija se najsramniji film godine, koji jedino može i da se dopadne prosečnom amerikancu kome je najveća katastrofa koja se dogodila čovečanstvu rušenje njihove dve zgrade, o čemu je pogledao 3.000 filmova. što bi vendi rekla: “to je da se i sam đavo postidi.”

***

kako ćete svi imati dosta vremena tokom praznika, evo još jedan film sa globusa koji bih vam toplo preporučio, a to je “nyad” američkog režiserskog dvojca koji čine elizabet čai vasarheli i džimi čin (elizabeth chai vasarhelyi i jimmy chin). ova istinita priča prati dajanu niad koja odlučuje da u 64. godini života ostvari nedosanjani san da prepliva od kube do floride, za šta će joj biti potrebno više od dva dana plivanja. veoma inspirativan i jako važan film.

***

“kažu da svaku tugu vreme leči. kada voliš znaš da to su samo reči koje srce ne razume; hoće drugog, ali ne ume. blago onom ko u takve laži veruje. sve po starom, dan za danom deo duše odlomiš tu i tamo.” (aleksandra prijović - sve po starom)

***

i, dolazimo do poslednjeg dokumentarca, o kom ću najmanje pisati premda je utisak možda i najveći. reč je o “the curious case of natalia grace” (“neobični slučaj natalije grejs”), koji se bavi životnim putem devojčice ometene u razvoju, patuljastog rasta, koju majka napušta po rođenju, nakon čega kreću da je usvajaju i odbacuju jedna po jedna porodica. na kraju je kao 5-godišnjakinju usvaja poslednja porodica, ali vrlo brzo policiji prijavljuju spoznaju da je reč o 22-godišnjoj devojci premda ne izgleda tako na prvi pogled. ne bih vam otkrivao mnogo detalja, ali ako se zainteresujete za ovaj slučaj nema sumnje da ćete biti na ivici stolice dok god ga budete pratili.

***

jedan od utisaka meseca svakako je i koncert milice pavlović, sa posebnim srculencetom za segment posvećen baki i deki, gde, između ostalog, kaže da je njeno rodno selo nakon smrti onih koji su je odgajili sada postalo ne samo “jug srbije, nego i jug moje duše”.

***

“ponekad je tako umarajuće živeti u vlastitoj glavi. kad ću već jednom izaći iz nje?” (kesha - living in my head)

***

kako se ovaj post odužio više nego što sam planirao, završiću ga samo kratkom zahvalnicom 2023. godini jer su mi se u njoj ispunila tri velika životna sna, a to su da posetim aziju (koreja), da vidim kitove (madeira) i da gledam madonu uživo (keln). bilo je tu još mnogo stvari na kojima sam zahvalan u ovoj 2023. godini, ali čak i da je svedemo na ova tri momenta i previše je za jednu godinu.

čitamo se za mesec dana sa januarskim utiscima,

naopaki.

novembre + 2023 + zašto gledanje madone iz prvog reda ne može da se meri ni sa jednim koncertom dosad?

kapiram da su roditelji početkom 2000-ih najčešće tukli decu zbog enormnih telefonskih računa koji su bili posledica tajnog zvanja “izija” i bezbroj pokušaja da se uključe u program i igraju ovu igricu. jedna od najvećih patnji mog detinjstva je bila ta što smo u stanu imali telefon sa brojčanikom, budući da je za upravljanje mačorom, koji na trotinetu zaobilazi prepreke na putu, bilo neophodno imati telefon sa tipkama. iz ove perspektive shvatam da je ta duboka tuga bila moj najveći spas. eto ga još jedan dokaz da je ono što nam se u sadašnjosti čini kao loše zapravo dobro za nas, samo mi nemamo uvek tu širu sliku.

***

“niko od nas ne vidi stvari onakve kakve one zapravo jesu. mi vidimo stvari onakve kakvi smo mi sami.” (“big little lies”/”nevine laži”)

***

“pozovi me ako ikad budeš dovoljno očajan da ti ja padnem na pamet.” (troye sivan - one of your girls)

***

ovomesečna preporuka za seriju je, bez premca, američka mini-serija “gaslit” koja se bavi aferom votergejt. dosad mi je samo ugrubo bilo poznato da je reč o prisluškivanju političkih protivnika što je dovelo da niksonovog opozivanja sa mesta predsednika sjedinjenih američkih država. upravo zbog toga volim filmove i serije koje se bave istorijskim događajima, jer se na neki zabavan način nauči nešto pametno. ipak, uvek mi je u glavi par pitanja kada gledam takve projekte, a to je: 1) zašto se baš sada bave tom temom?, 2) šta, u toj svojoj težnji da ipak ostanu istorijski tačni, prećutkuju, a šta akcentuju?, 3) koja je glavna poruka koju žele da ti ostave u glavi, a da ti je pritom ne nametnu?, i tako dalje. od svega ovoga polazim jer obično nemam neko šire i dublje poznavanje određenih istorijskih razdoblja i ličnosti. na sva ova pitanja, kada je reč o seriji “gaslit”, odgovore imam delimično, ali ono što je posebno interesantnom čini je to da  su u fokusu “manje bitne ličnosti” koje su bile žrtve votergejta, čija je imena istorija zaboravila iako su bili važni faktori svih događaja, dok se, primera radi, sam nikson, kao središna ličnost ovog skandala, jedva pojavljuje u jednoj epizodi. 

***

gledanje serije “gaslit” može da posluži i kao odličan primer promene u industriji televizijske zabave, koja je prisutna već neko vreme, a to je da će ovo doba u kom živimo biti upamćeno po mnoštvu vremenskih perspektiva iz kojih se posmatraju prikazani događaji i ličnosti. ne pamtim kada sam poslednji put pogledao seriju u kojoj se u okviru jedne epizode ne mešaju prošlost, sadašnjost i budućnost. iako je to bilo zanimljivo u početku, posle nekog vremena takva vizura postaje opterećujuća i verujem da će za koju godinu postati stvar prošlosti. sa druge strane, zanimljivo je primetiti i to kako danas u serijama glume najveće filmske zvezde. u “gaslitu”, između ostalih, gledamo džuliju roberts i šona pena, dok u (iznad citiranoj) seriji “big little lies” glavne uloge tumače nikol kidman, riz viderspun, lora dern i meril strip. ne znam koliko ste upućeni u to, ali do pre samo desetak godina su holivudski glumci sa ponosom isticali da su filmski, a ne televizijski glumci, odnosno da glume na velikom platnu, a ne na malim ekranima. povratak serija na velika vrata i njihova jako velika gledanost dovela je do toga da sve češće gledamo ta “velika imena” i u serijama.

***

“ja ću da pijem, a vi svatove kitite.” (sanja vučić i nući - ruzmarin)

***

kome je palo na pamet da seriju koja se bavi neprijavljivanjem silovanja, ćutanjem o porodičnom nasilju i prikrivanjem ubistva nazove “big little lies”, odnosno “velike male laži” ili, kako je kod nas prevedeno, “nevine laži”?

***

malo šta me zabavlja kao to što ispod svakog novog spota mace diskrecije neko u komentarima napiše: “maca nema lošu pesmu”.

***

“bože sačuvaj rejv.” (kim petras - uhoh)

***

u poslednje vreme često slušam ljude koji se bune protiv izgradnje beograda na vodi i rušenja pojedinih građevina koje čine deo beograda od njihovog rođenja. time se, kako kažu, čini nezapamćen zločin nad gradom jer, je li, kako se neko usudio da sruši bilo šta što je par decenija tu. sa nekim slučajevima se slažem, onda kada je reč o nekim lepim zdanjima, ali ljudi posežu za ovim argumentima povodom svake ruine. meni se, primera radi, dopada vizuelno sajam i ne bih voleo da ga sravne sa zemljom kako bi umesto njega nikao niz nekih modernih zgrada, ali ne mogu da se otmem utisku da je reč o dvostrukim aršinima. isti taj sajam, ili bilo šta oko čega se diže frka, nije tu od pamtiveka nego od pre nekoliko decenija. zašto se niko ne zapita šta je sve srušeno u tom delu grada, 50-ih godina prošlog veka, da bi se podigala zgrada sajma kakvu znamo danas? isti ti ljudi koji danas ne daju da se ruši sajam bi se, pre nekoliko decenija, bunili što se uopšte gradi taj isti sajam, jer se zbog toga, primera radi, ruši kafana u kojoj su se sastajali crnjanski i andrić ili škola koju je pohađao duško radović. ne znam šta se nalazilo na mestu gde je danas sajam, ali nema sumnje da je deo istorije beograda morao da bude porušen da bi ovo zdanje niklo. tako je uvek bilo i tako će uvek biti sa gradovima. ljudi jednostavno ne vole promene, i to je još jedna konstanta u istorijama svih gradova na svetu. danas je, na primer, ajfelova kula jedan od najvećih simbola pariza, a u doba kada je toranj postavljen dobar broj umetnika ga je smatrao “ožiljkom na prelepom licu pariza”, dok je emil zola do kraja života u kafićima sedeo tako da mu je okrenut leđima, kako ga ne bi gledao. ne znam kako će generacije koje dolaze gledati na beograd na vodi, ali nije isključeno da neće moći da shvate sve zole našeg doba, koje u njemu nisu videle lepotu i protestovale su zbog njegove izgradnje.

***

“vidite li: razum je, gospodo, dobra stvar, to je neosporno, ali razum je samo razum i zadovoljava samo razumne čovečje sposobnosti, a htenje je ispoljavanje celokupnog života, to jest, celog čovečjeg života, i sa razumom i svim oko toga. a život naš, ako u svome ispoljavanju i ispada često tričarija, ipak je život, a ne izvlačenje kvadratnog korena.” (fjodor mihajlovič dostojevski “zapisi iz podzemlja”)

***

“mislio si da ću proći kad prođe i zima, da ću biti neko kog je lako zaboraviti; mislio si da me nema samo zato što sam otišla, ali ostala sam u krošnjama i u lahoru, moje stope su ostale na tlu. sad me vidiš gde god da pogledaš, ali ipak ne možeš da me uhvatiš.” (olivia rodrigo - can’t catch me now)

***

konačno pogledah u pozorištu jednu od omiljenih drama - “ćelavu pevačicu” ežena joneska. malo ko je, kao ežen, uhvatio tu ispraznost komunikacije među ljudima, pri čemu ljudi zapravo ne vode dijaloge nego uporedne monologe, ne slušaju jedni druge i pričaju bilo šta tek da ne bi ćutali. nekome, poput mene, kome nikad nije bilo dosadno kad je sam, dok mu je često dosadno u društvu, ova drama ne deluje nimalo apsurdno, iako takav utisak ostavlja na prvu loptu. ansambl koji je izveo ovu predstavu je, nažalost, originalni tekst znatno prilagodio našem podneblju i dodao čitav niz komičnih situacija i replika kako bi ublažio krajnost apsurda o kom je pisao jonesko, i, na sve to, oduzeo cikličnu strukturu komadu, ali, bez obzira na to, jedno jako, jako lepo iskustvo.

***

u novembru koji je za nama pogledah ponovo i jedan crtani film koji je obeležio moje detinjstvo, a to je “starla i nebeski jahači”.  ponovni susret sa animiranom serijom koju sam pre nešto manje od tri decenije snimao na VHS-u i gledao unedogled susreo me je sa razotkrivanjem još jedne zablude o detinjstvu. naime, da me je neko pre mesec dana pitao koliko sam epizoda pogledao, moj odgovor bi bio “skoro sve”. istina je zapravo posve drugačija jer sam od ukupno 25 epizoda pogledao možda 7-8. sa tim na umu, ne mogu a da se ne otmem pitanju kako je tako mali broj epizoda mogao da obeleži ne samo moje detinjstvo nego i detinjstva mojih drugara iz tog perioda. deca su čudna, to mi je možda i jedini zaključak. na sve to, čitajući malo o ovoj animiranoj seriji, saznao sam da se glavni lik u originalnoj verziji uopšte nije zvao starla nego genoveva, te da su svi likovi zasnovani na ličnostima iz legendi o kralju arturu. da li ste, kada smo već kod toga, znali da je čuveni čarobnjak merlin zapravo istorijska ličnost i da je reč o bardu miridinu viltu, a koga zanima više može da gugla. 

***

“znam da nema nade, ali plašim se da odustanem od tebe.” (maneskin - valentine)

***

“reklame su dovele do toga da žudimo za skupim automobilima i odećom, pa zbog toga radimo poslove koje ne volimo kako bismo kupili stvari koje nam zapravo nisu potrebne.” (“fight club”/”borilački klub”)

***

ako, kao ja, spadate u onu grupu ljudi koja ne ume da kaže “ne”, nek vam je na umu da je mnogo lakše izustiti to jedno “ne” na početku i pretrpeti stres koje ono nosi sa sobom, nego trpeti konstantan stres od tog nevoljnog govorenja “da”. uostalom, na umu treba imati to da će ljudi zapamtiti samo to jedno “ne” bez obzira na to koliko ste puta pre toga rekli “da”, tako da je sav pretrpljeni stres zbog toga bio uzaludan.

***

“vrišti mi se od tvoje tišine.” (taylor swift - say don’t go)

***

koliko me sećanje služi nikada nisam na ovom blogu pisao o tome što tejlor svift ponovo snima sve svoje albume i prodaje ih u rekordnom broju, kao da već na njima nisu zarađeni silni milioni. priča je dobro poznata, “zli” ljudi iz njene izdavačke kuće nisu hteli da joj prodaju prava na vlastitu diskografiju, pa je pronašla rupu u ugovoru po kojoj može da ih snimi i izda ponovo. tejlor je još jednom ispala žrtva, u čemu beskrajno uživaju i ona i njeni zaluđeni obožavaoci, pa se svi kolektivno prave da im se više dopadaju ovi novi, slabije isproducirani i bezosećajnije otpevani projekti. kako su i dosad svi ti veliki skandali oko nje bili dosta dobro fabrikovani (poput otvorenog pisma eplu), na obostranu korist svih učesnika u istim, ne ostaje mi ništa drugo nego da zaključim da će se tek za nekih par decenija, kada svi sudeonici u gorepomenutom budu pokojni, saznati da je sve bila stvar dogovora između sviftove i zloglasnog skutera brauna. i, zaista, ne zna se ko je više profitirao u svemu ovome, ona ili on. udareni su po džepu, i to ozbiljno, samo zaluđeni fanovi. pritom, sve i da je spor između tejlor i skutera stvaran (a nije), ljudi o istom rasuđuju krajnje pristrasno, a to potiče od mene koji beskrajno volim muziku sviftove, dok mi je braun potpuna nepoznanica kao ličnost. međutim, ukoliko imaš čoveka koji u određenog izvođača, u ovom slučaju tejlor, uloži milione i pokrene čitavu mašineriju koja od nje napravi svetsku zvezdu, zašto bi on u celoj priči trebalo da bude zlikovac jer želi deo kolača? ruku na srce, sviftova bi bez njega, ili nekog drugog menadžera sa dobrim vezama, i pored svih svojih talenata ostala još jedna u nizu devojaka koje, prebirajući po gitari, peva petkom uveče u nekom nešvilskom baru pred 50-ak ljudi. zašto ljudi kad dođu do vrha zaborave sve one koji su im pomogli da do istog dođu?

***

“nije najtužnije to što je, prema mišljenju doktora, najveći broj bolesti posledica stresa nego to što smo mi sami uzrok tog istog stresa.” (“black bird”/”crna ptica”)

***

“daj sve od sebe da me zadržiš ili ću nestati kao hudini.” (dua lipa - houdini)

***

“da li si primetio koliko je debelih i zapuštenih ljudi već u tridesetim?”, pitala me je jednom prilikom punačka osoba i jako mi je bio tužan taj fokus stavljen na gore od sebe. ja, sa druge strane, kad dođem na bazen bacim oko na ljude oko sebe, pronađem najzgodniju, i onda skočim u vodu inspirisan da i ja napravim korak ka tom isklesanom telu. najlakše je naći nekog debeljana i utešiti se mišlju da si zgodniji od njega. poređenje sa drugima je, uostalom, potpuno besmisleno jer naše zadovoljstvo i sreća ne bi trebalo da ima ništa sa tuđim životima jer nas to neće učiniti istinski više ili manje srećnima. ipak, ako već posegnemo za tuđim životima, neka to bude zbog inspiracije za napredak, a ne zbog opravdanja neuspeha.

***

možda i dva najbolja početka intervjua ove godine, iz potpuno različitih razloga, su ermina pašović koja na prvo pitanje odgovara: “kao prvo, poserem se u usta svima” i ivana šašić koja kaže: “ja sam pojela govno, ali sam ga pojela damski”. šta čovek da očekuje od ostatka kada je sam početak tempirana bomba na ivici pucanja ili nešto toliko nepromišljeno “osmišljeno”.

***

“halo, lepi, ‘de si?” (elena - extra fancy)

***

najjači utisak ovog novembra koji je za nama je, bez premca, madonin koncert u kelnu. istini za volju, nisam se toliko radovao ovom koncertu jer nisam uspeo da kupim karte ispred same bine jer su se rasprodale brzinom svetlosti, a kada ne uspem da kupim baš takve karte onda na koncerte i ne idem. međutim, zbog madone sam napravio izuzetak jer je verovatno reč o njenoj poslednjoj turneji. međutim, višesatno čekanje u redu da makar među prvima dođem u sektor za koji sam kupio karte pokazalo se kao i više nego isplativo jer je bina bila postavljena tako da je madona 50% koncerta bila tačno ispred mene. sada da mogu da vratim vreme uzeo bih apsolutno istu kartu kojom sam prvobitno bio nezadovoljan. ne znam kojim rečima bih tačno dočarao ovaj koncert, osim time da sam toliko plakao od sreće možda još jedino na prvom lordinom koncertu. a to je mnogo. i previše. prvo sam cmizdrio što je uopšte vidim i što mi je toliko blizu. zatim sam se zarozao jer me je gospođa oduvala svojom nepresušnom voljom da kida na toj bini iako ima 65 godina, jer i nakon 40 godina karijere pomera granice mogućeg i nemogućeg. često čujem to omalovažavanje najveće žive legende koju imamo jer je “baba”, umesto da joj ta starost bude još jedan plus (kao da pluseva nema i previše). cmizdrio sam i zbog toga što sam neke od omiljenih pesama čuo uživo, poput “nothing really matters”, “justify my love” ili “ray of light”. zbog najbolje i najmaštovitije produkcije koncerta koju su moje oči videle. zbog omaža svim velikim stvarima koje je napravila u protekle četiri decenije. zbog imaginarnog dueta sa majklom džeksonom, sa sve njih dvoje na sceni. zbog maestralno oživljene jedne noći u njujorku 80-ih godina prošlog veka, ali ne onako kako se to predstavlja u filmovima i serijama nego onako kako je to izgledalo na avangardnim žurkama sa vorholom, baskijatom i heringom. spisak bi mogao da ide unedogled, ali izdvojio bih samo još neki čudan strah i pomisao “ne bi trebalo da sam ovde” dok su se živa raspeća oketala na karuselu, a ona izvodila sektaški ritual u monaškoj odori. niko nije kao madona i nikad niko neće biti kao ona, ponavljao sam ukrug nakon više od dva sata preinteligentno osmišljenog spektakla kojim je nadomestila to što ne može da izvodi vratolomije kao pre 20 godina. iz nekog razloga, kada pomislim na ovaj koncert pomislim na stih: “I hope I’ll live to tell” (“nadam se da ću živeti dovoljno dugo da ispričam svima onima koji dolaze kako je bilo pre”). te stihove je madona napisala tokom 80-ih, u doba kada su najveći umetnici i umovi tih godina umirali jedan za drugim usled epidemije AIDS-a, kao i zbog ovisnosti o narkoticima budući da nisu bili dovoljno upoznati sa kobnim dejstvom istih. madona se tada zavetovala da će generacijama koje dolaze preneti sve ono čemu su težili umetnici njenog doba, koji su joj bili i prijatelji, i da neće dopustiti da padnu u zaborav, samo ukoliko poživi dovoljno dugo da ispriča. i, gledajući je, u sedmoj deceniji života, u bokserskom odelu, oči su mi se ispunile suzama jer tako predivno jeste ispunila taj zavet.

***

jedna posebna zvezdica za mašu. to je to. osmeh. LOL.

***

ostajte mi ušuškani i utopljeni u ovim hladnim danima koji su pred nama, neko sa toplom čokoladom, a neko uz kuvano vino, kako ko voli, pa se čitamo za mesec dana sa decembrarskim i celogodišnjim utiscima,

naopaki.

octobre + 2023 + gde i kako pronaći magiju u stvarnom svetu?

 

zanimljivo je to kako svi za sebe smatraju da su dobro vaspitani, ali kada dobiju decu ili hipotetički razmatraju o vaspitavanju neke svoje buduće dece, u najvećem broju slučajeva kažu da će uraditi sve suprotno od svojih roditelja (odnosno onih koji su vaspitali njih) jer su, kako kažu, oni sve uradili pogrešno.

***

muzici obično dajem drugu ili treću šansu da mi se dopadne, pod pretpostavkom da možda nisam bio u adekvatnom raspoloženju da mi se određena pesma ili album svide. sa druge strane, sa filmovima, serijama ili knjigama to ne radim nikad. upravo zbog toga sam odlučio da dam drugu šansu drugoj sezoni “euforije” (“euphoria”) jer mi se nakon prvog gledanja malo šta dopalo. istina je da je prva sezona znatno dominantnija, ali, nakon drugog gledanja, sam shvatio da je i druga sezona sjajna, samo, jednostavno rečeno, pri prvom gledanju, nije odgovorila na očekivanja koja sam imao od nje. kada sam, gledajući je drugi put, i ujedno znajući šta da očekujem, ponovo bio izložen istom sadržaju, dopalo mi se skoro sve. i dalje jedino imam zamerku za samu završnicu jer je dosadna, troma i neupečatljiva, ali, sve u svemu, sada se jako radujem predstojećoj trećoj sezoni, što nije bio slučaj pre dve godine. 

***

“želim da uradim nešto od svog života dok mi je još stalo do toga.” (divorce)

***

“znači, vidimo se u 9:30? vidimo se. ne, ti spusti slušalicu. ti prekini.” (doja cat - agora hills)

***

u poslednje vreme dosta filtriram sekundarni sadržaj koji do mene stiže o bilo čemu i baziram se skoro isključivo na primarnom sadržaju. ipak, nakon ponovnog gledanja druge sezone “euforije”, poželeo sam da pogledam kritike koje jutjuberi imaju na nju. na moje čuđenje, niko nije govorio o promenjenom vajbu, što je meni bila prvobitna kritika, nego su se svi odreda uhvatili za tzv. “preteranu seksualizaciju tinejdžera” i “glorifikovanje konzumiranja narkotika”. istina, moj kontakt sa današnjim tinejdžerima je skoro nepostojeći, ali zaista nemam zabludu da su 18-godišnjacima danas seks i narkotici nepoznanica. predstaviti tinejdžere kao nevine klince, koji nemaju nikakav dodir sa alkoholom ili lakšim ili težim drogama, bilo bi podjednako blisko stvarnosti koliko i udaranje magičnim štapićem o pero, uz šapat: “vingardium leviosa”, i kadar tog istog pera koje leti po učionici. kao drugo, kad se tačno dogodila ta promena narativa, u kom se na seks gleda toliko puritanski da je svako razgolićavanje viđeno kao ispunjavanje masnih fantazija zadriglog režisera, a svaka skinuta žena (ili ređe muškarac) kao žrtva tog istog perverznjaka? kapiram da to ima veze sa ekstremima u koje ide “me too” pokret, ali u kom paralelnom univerzumu dolazimo do toga da, 50 godina nakon seksualne revolucije 70-ih ili tri decenije nakon madonine knjige “sex”, raspravljamo o tome da li je “seksualizacija” nekoga ili nečega toliko degradirajuća? i, kao treće, i poslednje, ljudi bi zaista trebalo da nauče značenje reči “glorifikacija”, pre nego što je upotrebe, jer nije sve što je prikazano ujedno i glorifikovano. striktno u ovoj seriji, lik koji je najuže povezan za konzumiranjem narkotika bije rođenu majku, vređa osobe do kojih mu je najviše stalo i, zbog neumitne potrebe za novom dozom, završava zaključan u stanu sa najvećim ljudskim odronom, u strahu od napastvovanja i ubistva. jedan jako lep primer glorifikacije, nema šta.

***

“kajem se što sam rekla da je obični narkoman koji je pretukao svoju ženu. svela sam ceo njegov život na taj jedan momenat. na jedan jako ružan momenat. to je ono što policajci rade. to je, zapravo, ono što svi rade dok nekoga ne upoznaju malo bolje. to je ono što biste vi uradili u mom slučaju da ne znate celu moju priču, kao što je znate sada.” (euphoria)

***

pravljenje deezer liste je kao upoznavanje nečije ličnosti. kada preslušavaš nečiju diskografiju po hronološkom redu, to je kao da pratiš njegov razvoj iz godine u godinu. čak i kada od celog albuma sačuvaš svega dve-tri pesme, ima u tome nekog zadovoljstva jer je slagalica nečije ličnosti potpunija za taj jedan fragment u vremenu. možda zato i radije preslušavam albume iz prošle i pretprošle decenije nego što se hvatam ukoštac sa novim izvođačima koji su u trendu. oni možda jesu uzbudljiviji i svežiji, ali nekad veću draž ima ušuškanost poznatog terena nego konstantna potraga za novim horizontima. obe stvari imaju neku svoju čar, naravno, i svoje momente u kojima daju baš ono što je potrebno, samo mi se čini da je ovih prvih malo više.

***

“ponekad u svojoj glavi pobrajam sve predivne momente zbog kojih se kajem.” (olivia rodrigo - making the bed)

***

ponekad uhvatim sebe kako ispod oka gledam neke nove klince i njihovo ponašanje ocenjujem kao ovakvo ili onakvo, ali se brzo setim da sam ja u njihovim godinama pisao oWaKo i MiSLiO dA jE tO cOoL i brže-bolje odbacim sve što sam loše pomislio o njima jer, ruku na srce, da danas imam 15 godina, sve su prilike da bih i ja snimao neke besmislene snimke za tiktok i skrolovao unedogled.

***

koliko zatvor (ili uopšte bilo koji sudar sa realnošću) promeni čoveka najbolje govore “zapisi iz mrtvog doma”, koje je fjodor mihajlovič dostojevski napisao nakon četiri godine provedene u sibiru. skoro da ne postoji dodirna tačka u njegovom stilu pisanja i pogledu na svet u ovom i prethodno objavljenim romanima. zatvor je za njega, kao za čoveka, verovatno bio najteže životno iskustvo, ali je ujedno za njega, kao za pisca, bio najveće blago. možda nije loše setiti se toga kada nas zadese neke i ne tako lepe stvari. možda nas univerzum uči prioritetima koje smo zaboravili, a možda i budi ono najvrednije u nama, što bi zauvek bilo uspavano da se nismo sudarili sa nečim većim od nas.

***

“samo pokušavam da trljam klitoris na miru, ali vi jebeno nećete da umuknete.” (doja cat)

***

“kao loša vest me ljubav budi ujutru.” (edita - “ljuštura”)

***

ponekad se pitam čemu li se nadaju svi ovi novi izvođači kod nas, koji, ne samo što nemaju dovoljno poštovanja prema sebi i publici da ne pevaju na plejbek, nego su na sve to i dovoljno lenji da ne snime takvu matricu da im se ne čuje glas kada daju toj istoj publici da peva, nego di-džej smanjuje zvuk, a oni brže-bolje sklanjaju mikrofon sa usana, i tako ukrug sto puta… a onda prija rasproda milijardu arena po celom balkanu i srce mi se vrati na mesto jer, bez obzira da li se nekome dopada njena muzika ili ne, ta žena peva i taj isti mikrofon joj ne služi kao ukras. i mogu ljudi da kupe milijardu pregleda na jutjubu, ipak se na kraju vidi da je sa razlogom svako baš tu gde treba da bude. žao mi je samo što se uvek nađu oni koji se trude da pronađu uzroke, razloge i opravdanja za nečije uspehe, ne znajući da tako nikada neće napredovati, da će uvek ostati na svojoj mrtvoj tački, u ovom ili bilo kom drugom slučaju. kada bismo malo više učili iz tuđih uspeha, umesto da se konstantno trudimo da ih osporimo, mrdnuli bismo se sa te gorepomenute tačke.

***

jedno od najzabavnijih i potpuno nadrealnih iskustava ovog oktobra je bilo gledanje koncerta u bioskopu. nisam imao predstavu na šta će to ličiti, a onda sam, usred hale prepune obožavalaca tejlor svift, koji su se sve vreme ponašali kao da su zaista na koncertu, sa sve aplauzima i urlicima između pesama i pevanjem svih stihova od početka do kraja, doneo odluku da ću ići na apsolutno svaki koncert u bioskopu. samo se nadam da će obožavaoci i drugih izvođača biti podjednako strastveni kao tejlorini.

***

britni spirs (britney spears): “znam da vam je moj život na instagramu izgledao savršeno, ali to je daleko od istine.” to je to. to je to za ovu zvezdicu jer bi svaki komentar bio suvišan.

***

“ostaneš dete i kad ti bace sve lutke. ostane ljubav i kad izgubiš nekog.” (marija šerifović - idi dok te volim)

***

celog života slušam ljude kako govore da u engleskom ili bilo kom drugom jeziku ne postoji reč za promaju jer je, je li, to navodno srpska izmišljotina, pošto jedino mi smatramo svež vazduh nezdravim. i onda, čitajući knjigu “either/or” elif batuman u originalu, usput prevodeći nepoznate reči, dođoh do reči “draughty” i prevoda “izložen promaji” iliti “(of an enclosed spase) cold and uncomfortable because of currents of cool air”. toliko o tome.

***

još jedna generacija novih izvođača, koja je donela neki novi zvuk, je konačno, kao i svaka pre nje, počela da koketira sa turbo folkom, iako je pre toga postigla velike uspehe i bez toga. kako se ovo dešava ne znam koji put po redu, kapiram da ćemo mi zauvek slušati turbo folk. verovatno će evoluirati na ovaj ili onaj način i ukrštati se sa rokom, popom, repom, trepom i ko zna čim sledećim, ali će zauvek ostati tu kao konstanta.

***

serija koja je apsolutna ovomesečna preporuka je “borgen”, koja polazi od ideje da u danskoj postoji idealna političarka, koja se politikom bavi samo i isključivo zarad većeg dobra i višeg cilja, a ne radi lične koristi. ova danska serija je maestralna od prve do poslednje epizode, u sve svoje četiri sezone. posebno je dobrom čini to što je radnja smeštena u danskoj, u jednom tako dobro uređenom sistemu, u kom se političari ne bave gorućim pitanjima (jer su sva ona na svom mestu) nego ulaze u trivijalne detalje. nemam dovoljno pravih reči kojima bih vas privoleo da gledate ovo, ali, eto, ako ste sa čitanjem stigli dovde, verovatno negde verujete mom sudu. gledajte “borgen”, nećete se pokajati.

***

“el muy hijo de p…” (shakira - el jefe)

***

malo šta o masovnom koeficijentu (ne)inteligencije govori koliko slučaj američke muzičarke dodže ket (doja cat), kojoj su obožavaoci zamerili to što im je poručila da ne može da im kaže da ih voli jer ih ne poznaje lično, kao i njen savet da bi bilo bolje da posvete život ličnom napretku, a ne obožavanju nje same. kapiram da bih ja, da sam, ne daj bože, popularan, prošao isto kao dodža.

***

ima nečeg u ponovnom gledanju crtanih filmova koje smo gledali u detinjstvu, pa čak i kada su potpuno besmisleni i loše napisani. ima nečeg u tom izgovaranju replika u isti glas sa glavnim junacima jer ih i dalje pamtimo, iako ih nismo čuli 20 godina, iako smo zaboravili sve replike iz filma koji smo gledali sinoć. ima nečeg u “digimonima” i “starli i nebeskim jahačima”. osmeh. samo osmeh. 

***

pogledah još jedan dokumentarac o slučaju britni spirs, ovog puta “džejmi protiv britni: suđenje oca i ćerke” (“jamie vs britney: the father daughter trials”) koji se, kao i ranije na ovom blogu navođeni “džoni protiv amber”, zasniva na dva potpuno različita dela, u kojima se u potpunosti zauzima samo jedna strana, a zatim druga. osim saznavanja informacija koje su mi dosad promakle, mišljenje o celom slučaju mi se nije promenilo. da li bi britni danas bila živa da te 2008. nije stavljena pod starateljstvo? verovatno ne bi. da li je starateljstvo trebalo da traje 13 godina? pa, baš i ne. da li su se stvari koje je preduzimao njen otac džejmi otrgle kontroli? verovatno da. da li o celom ovom slučaju bandoglavo treba suditi na osnovu dostupnih informacija, zaboravljajući pritom da samo članovi jedne porodice znaju šta se zaista dešava među četiri zida? ne, apsolutno ne. da li je sve ono što je usledilo sa britni, nakon što je konačno oslobođena, pokazalo da joj je ipak potreban neki vid kontrole? pa, kapiram da bi se i najokoreliji fanovi spirsove složili sa tim. međutim, ja sam tog stava da svako ima pravo da upropasti svoj život kako želi i da niko ne bi trebalo da ga sprečava u tome. u nekoj životnoj fazi - da, možda ga čak i prisilno poslati na lečenje i dati sve od sebe da ga spasiš, ali to ne bi trebalo da traje duže od dve godine. danas bi i ejmi vajnhaus (amy winehouse) mogla da bude živa da ju je neko zakatančio među četiri zida i tretirao je kao biljku, ali to nije poenta života. ejmi je donela svoj izbor i smatram da su ljudi koji su se našli oko nje učinili pravu stvar što su je pustili da to uradi, koliko god to pogrešno zvučalo. još dok se nije okončao ceo ovaj sudski proces oko starateljstva nad britni, govorio sam da ćemo za koju godinu slušati kako je britni “uništio život” i njen tadašnji partner (sada već bivši muž). ljudi kao britni, koliko god je ja voleo, će uvek biti nečije žrtve, do kraja svog života. isečci njene knjige (o kojoj ću suditi kada je pročitam) mi govore ono što sam i pretpostavljao, a to je da je taj spisak čija je sve bila žrtva mnogo duži nego što je iko pretpostavljao, kao i da je ništa nije činilo srećnom otkad je svesna sebe. ne kažem da britni nije doživela i neke strašne stvari u svom životu, ali prepoznajem i kod nekih ljudi u svom okruženju taj obrazac ponašanja i pogleda na svet. i, evo, ponoviću milijarditi put na ovom blogu, nemojte da pristajete na narativ žrtve i nemojte u svima da vidite krivce osim u sebi. to je najnezdraviji odnos koji možete da imate prema životu. sve i da ste zaista bili žrtve nečega ili nekoga, potražite stručnu pomoć ukoliko sami ne možete to da prevaziđete, korak po korak se izvucite iz situacije u kojoj ste se našli (ili ste bili nekada davno, ali ste mentalno i dalje u njoj), uredite svoju novu stvarnost na neki lepši način, u nekim lepšim bojama i sa nekim boljim ljudima i počnite da živite život u datom momentu jer ne traje milijardu godina. 

***

“želim da mu slomim srce i da budem ona koja će ga spojiti ponovo.” (olivia rodrigo - get him back)

***

jedan od najekstatičnijih momenata mog detinjstva bilo je pretvaranje patamona u angemona. to je to za ovu zvezdicu.

***

slušam intervju jedne osobe, za koju se sećam da je pre 20-ak godina bila optuživana da je obučena, od onih koji žele zlo ovoj zemlji, da širi loš uticaj na omladinu, da im nameće zapadnjačke vrednosti i elektronsku muziku, što dalje vodi ka konzumiranju narkotika, a time i uništenju jedne generacije. ta ista osoba sada priča kako su danas u medijima zastupljeni isključivo oni koji su obučeni i plaćeni, od strane istih onih koji žele zlo ovoj zemlji, da truju omladinu rijaliti šou-programima, manjkom kulture i promocijom kokaina u muzici, a sve sa ciljem da bi se uništila generacija. kako svaki problem volim da sagledam iz više uglova, nameće mi se nekoliko pitanja. prvo, ukoliko zaista postoje ti “ljudi koji žele loše našoj zemlji i plaćaju određene osobe da to sprovode u delo”, da li je ovaj intervju onda priznanje da je osoba koja ga je dala zaista bila, takođe, plaćena i obučena za isto pre 20-ak godina? ako, sa druge strane, ti ljudi ne postoje, zbog čega osoba, koja je dala gorepomenuti intervju, poseže za tim argumentom, znajući da nije validan, i kako, uopšte, neko ko je prošao sličan neosnovani linč sada to isto čini drugima?

***

ako čitaš ovo i osećaš se izolovano i odbačeno, pre nego što uperiš prstom u druge, te za koje smatraš da su te odbacili, zapitaj se prvo šta je uzrok njihovog takvog ponašanja prema tebi. zapitaj se prvo koliko si prethodno puta ti odbacio njih, u želji da budeš sam i izolovan. zapitaj se koliko su puta oni imali razumevanje za tvoju potrebu za izolovanošću. u onom momentu kada ti ta ista usamljenost postane teret, najpogubnija stvar koju možeš da uradiš po sebe je to da osudiš one koji su jednostavno nastavili da poštuju samoću u koju si se dobrovoljno prognao. svačiji svet se okreće oko njega samog. tvoj oko tebe, njihov oko njihovog. ne očekuj da se bilo čiji svet okreće oko tebe, ako se već tvoj ne okreće oko njihovog.

***

“rekla sam šta sam rekla.” (doja cat - paint the town red)

***

otvoreno pismo egzavijea dolana (xavier dolan), jednog od mojih omiljenih režisera, o tome kako je odustao od daljeg snimanja filmova, nimalo me nije stužilo. štaviše, obradovalo me je to što je i sam shvatio ono što vidim u poslednjih nekoliko njegovih projekata, uključujući i u ovom oktobru pogledanu seriju “noć kada se logan probudio” (“the night logan woke up”), a to je da je izgubio žar sa kojim je snimao svoje prve filmove. ako izuzmemo “ubio sam svoju majku” (“j’ai tue ma mere”), “imaginarne ljubavi” (“les amours imaginaires”), “ipak lorens” (“laurance anyways”) i jedan od najlepših filmova ikada “mommy” (“mamica”), sve ono što je usledilo je bilo bez ijedne kapi krvi. da, podjednako lepo snimljeno, lepo napisano, lepo režirano, i tako dalje, i tako dalje, ali bez ijedne kapi krvi. bravo za egzavijea što je to shvatio na vreme i odlučio da se posveti drugim stvarima koje ga čine srećnim, a ni svima nama ne bi bilo loše da povremeno sagledamo svoju svakodnevicu i shvatimo šta je u njoj višak, ma koliko nas je to nekada činilo srećnima. 

*** 

lako je reći da su stvari ranije bile bolje i kvalitetnije. lako je preuzeti heroje ranijih decenija i videti njihovu mnogo puta potvrđenu veličinu ili legendarni status. mnogo je teže, izazovnije i inspirativnije potruditi se da nađeš heroje današnjeg doba i poštovati ih kao veličine i legende. i danas među nama stvaraju neke nove simon de bovoar, neki novi egoni šilei, neke nove pati smit. samo ih treba videti. samo ih treba naći. samo im treba davati vetar u leđa vlastitom vizijom onoga što će ostati iza njih. seti se toga pre nego što sledeći put kreneš da podmažeš već isuviše masnu gusku.

***

u duhu noći veštica, i fotografija mog stana koje su ispratile ove oktobarske utiske, za kraj bih vam preporučio obilazak budimpeštanskog restorana “magic world”, koji sam posetio par meseci, ali to nisam zabeležio na ovom blogu. ovo (doslovno) magično mesto ostavilo bi jak utisak čak i na one koji nisu odrasli uz “harija potera” (“harry potter”). tu možete, po veoma pristupačnim cenama (ništa većim ili manjim od bilo kog drugog lanca brze hrane), da jedete, na primer, onionkedavra burger, dok pijuckate napitak od jasmina, koji na stolu ispred vas počinje da isparava u gustom oblaku dima nakon što bacite jednu od čini, ukoliko ih se sećate iz knjiga ili filmova. celu atmosferu dodatno magičnom čine šešir za razvrstavanje (mene je, na veliko oduševljenje, rasporedio u haflpaf), začarani kotao koji sam u sebi meša napitke, tavanica sa oblacima i svećama, živi portreti sa kojih vam se likovi smeškaju i namiguju, dnevnik toma ridla probušen baziliskovim očnjakom, metle za kvidič i još mnogo, mnogo toga. povremeno malo magije nije na odmet, ili, što bi rekao albus dambldor: “naravno da se sve ovo dešava u tvojoj glavi, hari, ali zašto bi onda to, za ime sveta, značilo da to nije stvarno?”

čitamo se za mesec dana sa novembarskim utiscima,

naopaki.