zanimljivo je to kako svi za sebe smatraju da su dobro vaspitani, ali kada dobiju decu ili hipotetički razmatraju o vaspitavanju neke svoje buduće dece, u najvećem broju slučajeva kažu da će uraditi sve suprotno od svojih roditelja (odnosno onih koji su vaspitali njih) jer su, kako kažu, oni sve uradili pogrešno.
***
muzici obično dajem drugu ili treću šansu da mi se dopadne, pod pretpostavkom da možda nisam bio u adekvatnom raspoloženju da mi se određena pesma ili album svide. sa druge strane, sa filmovima, serijama ili knjigama to ne radim nikad. upravo zbog toga sam odlučio da dam drugu šansu drugoj sezoni “euforije” (“euphoria”) jer mi se nakon prvog gledanja malo šta dopalo. istina je da je prva sezona znatno dominantnija, ali, nakon drugog gledanja, sam shvatio da je i druga sezona sjajna, samo, jednostavno rečeno, pri prvom gledanju, nije odgovorila na očekivanja koja sam imao od nje. kada sam, gledajući je drugi put, i ujedno znajući šta da očekujem, ponovo bio izložen istom sadržaju, dopalo mi se skoro sve. i dalje jedino imam zamerku za samu završnicu jer je dosadna, troma i neupečatljiva, ali, sve u svemu, sada se jako radujem predstojećoj trećoj sezoni, što nije bio slučaj pre dve godine.
***
“želim da uradim nešto od svog života dok mi je još stalo do toga.” (divorce)
***
“znači, vidimo se u 9:30? vidimo se. ne, ti spusti slušalicu. ti prekini.” (doja cat - agora hills)
***
u poslednje vreme dosta filtriram sekundarni sadržaj koji do mene stiže o bilo čemu i baziram se skoro isključivo na primarnom sadržaju. ipak, nakon ponovnog gledanja druge sezone “euforije”, poželeo sam da pogledam kritike koje jutjuberi imaju na nju. na moje čuđenje, niko nije govorio o promenjenom vajbu, što je meni bila prvobitna kritika, nego su se svi odreda uhvatili za tzv. “preteranu seksualizaciju tinejdžera” i “glorifikovanje konzumiranja narkotika”. istina, moj kontakt sa današnjim tinejdžerima je skoro nepostojeći, ali zaista nemam zabludu da su 18-godišnjacima danas seks i narkotici nepoznanica. predstaviti tinejdžere kao nevine klince, koji nemaju nikakav dodir sa alkoholom ili lakšim ili težim drogama, bilo bi podjednako blisko stvarnosti koliko i udaranje magičnim štapićem o pero, uz šapat: “vingardium leviosa”, i kadar tog istog pera koje leti po učionici. kao drugo, kad se tačno dogodila ta promena narativa, u kom se na seks gleda toliko puritanski da je svako razgolićavanje viđeno kao ispunjavanje masnih fantazija zadriglog režisera, a svaka skinuta žena (ili ređe muškarac) kao žrtva tog istog perverznjaka? kapiram da to ima veze sa ekstremima u koje ide “me too” pokret, ali u kom paralelnom univerzumu dolazimo do toga da, 50 godina nakon seksualne revolucije 70-ih ili tri decenije nakon madonine knjige “sex”, raspravljamo o tome da li je “seksualizacija” nekoga ili nečega toliko degradirajuća? i, kao treće, i poslednje, ljudi bi zaista trebalo da nauče značenje reči “glorifikacija”, pre nego što je upotrebe, jer nije sve što je prikazano ujedno i glorifikovano. striktno u ovoj seriji, lik koji je najuže povezan za konzumiranjem narkotika bije rođenu majku, vređa osobe do kojih mu je najviše stalo i, zbog neumitne potrebe za novom dozom, završava zaključan u stanu sa najvećim ljudskim odronom, u strahu od napastvovanja i ubistva. jedan jako lep primer glorifikacije, nema šta.
***
“kajem se što sam rekla da je obični narkoman koji je pretukao svoju ženu. svela sam ceo njegov život na taj jedan momenat. na jedan jako ružan momenat. to je ono što policajci rade. to je, zapravo, ono što svi rade dok nekoga ne upoznaju malo bolje. to je ono što biste vi uradili u mom slučaju da ne znate celu moju priču, kao što je znate sada.” (euphoria)
***
pravljenje deezer liste je kao upoznavanje nečije ličnosti. kada preslušavaš nečiju diskografiju po hronološkom redu, to je kao da pratiš njegov razvoj iz godine u godinu. čak i kada od celog albuma sačuvaš svega dve-tri pesme, ima u tome nekog zadovoljstva jer je slagalica nečije ličnosti potpunija za taj jedan fragment u vremenu. možda zato i radije preslušavam albume iz prošle i pretprošle decenije nego što se hvatam ukoštac sa novim izvođačima koji su u trendu. oni možda jesu uzbudljiviji i svežiji, ali nekad veću draž ima ušuškanost poznatog terena nego konstantna potraga za novim horizontima. obe stvari imaju neku svoju čar, naravno, i svoje momente u kojima daju baš ono što je potrebno, samo mi se čini da je ovih prvih malo više.
***
“ponekad u svojoj glavi pobrajam sve predivne momente zbog kojih se kajem.” (olivia rodrigo - making the bed)
***
ponekad uhvatim sebe kako ispod oka gledam neke nove klince i njihovo ponašanje ocenjujem kao ovakvo ili onakvo, ali se brzo setim da sam ja u njihovim godinama pisao oWaKo i MiSLiO dA jE tO cOoL i brže-bolje odbacim sve što sam loše pomislio o njima jer, ruku na srce, da danas imam 15 godina, sve su prilike da bih i ja snimao neke besmislene snimke za tiktok i skrolovao unedogled.
***
koliko zatvor (ili uopšte bilo koji sudar sa realnošću) promeni čoveka najbolje govore “zapisi iz mrtvog doma”, koje je fjodor mihajlovič dostojevski napisao nakon četiri godine provedene u sibiru. skoro da ne postoji dodirna tačka u njegovom stilu pisanja i pogledu na svet u ovom i prethodno objavljenim romanima. zatvor je za njega, kao za čoveka, verovatno bio najteže životno iskustvo, ali je ujedno za njega, kao za pisca, bio najveće blago. možda nije loše setiti se toga kada nas zadese neke i ne tako lepe stvari. možda nas univerzum uči prioritetima koje smo zaboravili, a možda i budi ono najvrednije u nama, što bi zauvek bilo uspavano da se nismo sudarili sa nečim većim od nas.
***
“samo pokušavam da trljam klitoris na miru, ali vi jebeno nećete da umuknete.” (doja cat)
***
“kao loša vest me ljubav budi ujutru.” (edita - “ljuštura”)
***
ponekad se pitam čemu li se nadaju svi ovi novi izvođači kod nas, koji, ne samo što nemaju dovoljno poštovanja prema sebi i publici da ne pevaju na plejbek, nego su na sve to i dovoljno lenji da ne snime takvu matricu da im se ne čuje glas kada daju toj istoj publici da peva, nego di-džej smanjuje zvuk, a oni brže-bolje sklanjaju mikrofon sa usana, i tako ukrug sto puta… a onda prija rasproda milijardu arena po celom balkanu i srce mi se vrati na mesto jer, bez obzira da li se nekome dopada njena muzika ili ne, ta žena peva i taj isti mikrofon joj ne služi kao ukras. i mogu ljudi da kupe milijardu pregleda na jutjubu, ipak se na kraju vidi da je sa razlogom svako baš tu gde treba da bude. žao mi je samo što se uvek nađu oni koji se trude da pronađu uzroke, razloge i opravdanja za nečije uspehe, ne znajući da tako nikada neće napredovati, da će uvek ostati na svojoj mrtvoj tački, u ovom ili bilo kom drugom slučaju. kada bismo malo više učili iz tuđih uspeha, umesto da se konstantno trudimo da ih osporimo, mrdnuli bismo se sa te gorepomenute tačke.
***
jedno od najzabavnijih i potpuno nadrealnih iskustava ovog oktobra je bilo gledanje koncerta u bioskopu. nisam imao predstavu na šta će to ličiti, a onda sam, usred hale prepune obožavalaca tejlor svift, koji su se sve vreme ponašali kao da su zaista na koncertu, sa sve aplauzima i urlicima između pesama i pevanjem svih stihova od početka do kraja, doneo odluku da ću ići na apsolutno svaki koncert u bioskopu. samo se nadam da će obožavaoci i drugih izvođača biti podjednako strastveni kao tejlorini.
***
britni spirs (britney spears): “znam da vam je moj život na instagramu izgledao savršeno, ali to je daleko od istine.” to je to. to je to za ovu zvezdicu jer bi svaki komentar bio suvišan.
***
“ostaneš dete i kad ti bace sve lutke. ostane ljubav i kad izgubiš nekog.” (marija šerifović - idi dok te volim)
***
celog života slušam ljude kako govore da u engleskom ili bilo kom drugom jeziku ne postoji reč za promaju jer je, je li, to navodno srpska izmišljotina, pošto jedino mi smatramo svež vazduh nezdravim. i onda, čitajući knjigu “either/or” elif batuman u originalu, usput prevodeći nepoznate reči, dođoh do reči “draughty” i prevoda “izložen promaji” iliti “(of an enclosed spase) cold and uncomfortable because of currents of cool air”. toliko o tome.
***
još jedna generacija novih izvođača, koja je donela neki novi zvuk, je konačno, kao i svaka pre nje, počela da koketira sa turbo folkom, iako je pre toga postigla velike uspehe i bez toga. kako se ovo dešava ne znam koji put po redu, kapiram da ćemo mi zauvek slušati turbo folk. verovatno će evoluirati na ovaj ili onaj način i ukrštati se sa rokom, popom, repom, trepom i ko zna čim sledećim, ali će zauvek ostati tu kao konstanta.
***
serija koja je apsolutna ovomesečna preporuka je “borgen”, koja polazi od ideje da u danskoj postoji idealna političarka, koja se politikom bavi samo i isključivo zarad većeg dobra i višeg cilja, a ne radi lične koristi. ova danska serija je maestralna od prve do poslednje epizode, u sve svoje četiri sezone. posebno je dobrom čini to što je radnja smeštena u danskoj, u jednom tako dobro uređenom sistemu, u kom se političari ne bave gorućim pitanjima (jer su sva ona na svom mestu) nego ulaze u trivijalne detalje. nemam dovoljno pravih reči kojima bih vas privoleo da gledate ovo, ali, eto, ako ste sa čitanjem stigli dovde, verovatno negde verujete mom sudu. gledajte “borgen”, nećete se pokajati.
***
“el muy hijo de p…” (shakira - el jefe)
***
malo šta o masovnom koeficijentu (ne)inteligencije govori koliko slučaj američke muzičarke dodže ket (doja cat), kojoj su obožavaoci zamerili to što im je poručila da ne može da im kaže da ih voli jer ih ne poznaje lično, kao i njen savet da bi bilo bolje da posvete život ličnom napretku, a ne obožavanju nje same. kapiram da bih ja, da sam, ne daj bože, popularan, prošao isto kao dodža.
***
ima nečeg u ponovnom gledanju crtanih filmova koje smo gledali u detinjstvu, pa čak i kada su potpuno besmisleni i loše napisani. ima nečeg u tom izgovaranju replika u isti glas sa glavnim junacima jer ih i dalje pamtimo, iako ih nismo čuli 20 godina, iako smo zaboravili sve replike iz filma koji smo gledali sinoć. ima nečeg u “digimonima” i “starli i nebeskim jahačima”. osmeh. samo osmeh.
***
pogledah još jedan dokumentarac o slučaju britni spirs, ovog puta “džejmi protiv britni: suđenje oca i ćerke” (“jamie vs britney: the father daughter trials”) koji se, kao i ranije na ovom blogu navođeni “džoni protiv amber”, zasniva na dva potpuno različita dela, u kojima se u potpunosti zauzima samo jedna strana, a zatim druga. osim saznavanja informacija koje su mi dosad promakle, mišljenje o celom slučaju mi se nije promenilo. da li bi britni danas bila živa da te 2008. nije stavljena pod starateljstvo? verovatno ne bi. da li je starateljstvo trebalo da traje 13 godina? pa, baš i ne. da li su se stvari koje je preduzimao njen otac džejmi otrgle kontroli? verovatno da. da li o celom ovom slučaju bandoglavo treba suditi na osnovu dostupnih informacija, zaboravljajući pritom da samo članovi jedne porodice znaju šta se zaista dešava među četiri zida? ne, apsolutno ne. da li je sve ono što je usledilo sa britni, nakon što je konačno oslobođena, pokazalo da joj je ipak potreban neki vid kontrole? pa, kapiram da bi se i najokoreliji fanovi spirsove složili sa tim. međutim, ja sam tog stava da svako ima pravo da upropasti svoj život kako želi i da niko ne bi trebalo da ga sprečava u tome. u nekoj životnoj fazi - da, možda ga čak i prisilno poslati na lečenje i dati sve od sebe da ga spasiš, ali to ne bi trebalo da traje duže od dve godine. danas bi i ejmi vajnhaus (amy winehouse) mogla da bude živa da ju je neko zakatančio među četiri zida i tretirao je kao biljku, ali to nije poenta života. ejmi je donela svoj izbor i smatram da su ljudi koji su se našli oko nje učinili pravu stvar što su je pustili da to uradi, koliko god to pogrešno zvučalo. još dok se nije okončao ceo ovaj sudski proces oko starateljstva nad britni, govorio sam da ćemo za koju godinu slušati kako je britni “uništio život” i njen tadašnji partner (sada već bivši muž). ljudi kao britni, koliko god je ja voleo, će uvek biti nečije žrtve, do kraja svog života. isečci njene knjige (o kojoj ću suditi kada je pročitam) mi govore ono što sam i pretpostavljao, a to je da je taj spisak čija je sve bila žrtva mnogo duži nego što je iko pretpostavljao, kao i da je ništa nije činilo srećnom otkad je svesna sebe. ne kažem da britni nije doživela i neke strašne stvari u svom životu, ali prepoznajem i kod nekih ljudi u svom okruženju taj obrazac ponašanja i pogleda na svet. i, evo, ponoviću milijarditi put na ovom blogu, nemojte da pristajete na narativ žrtve i nemojte u svima da vidite krivce osim u sebi. to je najnezdraviji odnos koji možete da imate prema životu. sve i da ste zaista bili žrtve nečega ili nekoga, potražite stručnu pomoć ukoliko sami ne možete to da prevaziđete, korak po korak se izvucite iz situacije u kojoj ste se našli (ili ste bili nekada davno, ali ste mentalno i dalje u njoj), uredite svoju novu stvarnost na neki lepši način, u nekim lepšim bojama i sa nekim boljim ljudima i počnite da živite život u datom momentu jer ne traje milijardu godina.
***
“želim da mu slomim srce i da budem ona koja će ga spojiti ponovo.” (olivia rodrigo - get him back)
***
jedan od najekstatičnijih momenata mog detinjstva bilo je pretvaranje patamona u angemona. to je to za ovu zvezdicu.
***
slušam intervju jedne osobe, za koju se sećam da je pre 20-ak godina bila optuživana da je obučena, od onih koji žele zlo ovoj zemlji, da širi loš uticaj na omladinu, da im nameće zapadnjačke vrednosti i elektronsku muziku, što dalje vodi ka konzumiranju narkotika, a time i uništenju jedne generacije. ta ista osoba sada priča kako su danas u medijima zastupljeni isključivo oni koji su obučeni i plaćeni, od strane istih onih koji žele zlo ovoj zemlji, da truju omladinu rijaliti šou-programima, manjkom kulture i promocijom kokaina u muzici, a sve sa ciljem da bi se uništila generacija. kako svaki problem volim da sagledam iz više uglova, nameće mi se nekoliko pitanja. prvo, ukoliko zaista postoje ti “ljudi koji žele loše našoj zemlji i plaćaju određene osobe da to sprovode u delo”, da li je ovaj intervju onda priznanje da je osoba koja ga je dala zaista bila, takođe, plaćena i obučena za isto pre 20-ak godina? ako, sa druge strane, ti ljudi ne postoje, zbog čega osoba, koja je dala gorepomenuti intervju, poseže za tim argumentom, znajući da nije validan, i kako, uopšte, neko ko je prošao sličan neosnovani linč sada to isto čini drugima?
***
ako čitaš ovo i osećaš se izolovano i odbačeno, pre nego što uperiš prstom u druge, te za koje smatraš da su te odbacili, zapitaj se prvo šta je uzrok njihovog takvog ponašanja prema tebi. zapitaj se prvo koliko si prethodno puta ti odbacio njih, u želji da budeš sam i izolovan. zapitaj se koliko su puta oni imali razumevanje za tvoju potrebu za izolovanošću. u onom momentu kada ti ta ista usamljenost postane teret, najpogubnija stvar koju možeš da uradiš po sebe je to da osudiš one koji su jednostavno nastavili da poštuju samoću u koju si se dobrovoljno prognao. svačiji svet se okreće oko njega samog. tvoj oko tebe, njihov oko njihovog. ne očekuj da se bilo čiji svet okreće oko tebe, ako se već tvoj ne okreće oko njihovog.
***
“rekla sam šta sam rekla.” (doja cat - paint the town red)
***
otvoreno pismo egzavijea dolana (xavier dolan), jednog od mojih omiljenih režisera, o tome kako je odustao od daljeg snimanja filmova, nimalo me nije stužilo. štaviše, obradovalo me je to što je i sam shvatio ono što vidim u poslednjih nekoliko njegovih projekata, uključujući i u ovom oktobru pogledanu seriju “noć kada se logan probudio” (“the night logan woke up”), a to je da je izgubio žar sa kojim je snimao svoje prve filmove. ako izuzmemo “ubio sam svoju majku” (“j’ai tue ma mere”), “imaginarne ljubavi” (“les amours imaginaires”), “ipak lorens” (“laurance anyways”) i jedan od najlepših filmova ikada “mommy” (“mamica”), sve ono što je usledilo je bilo bez ijedne kapi krvi. da, podjednako lepo snimljeno, lepo napisano, lepo režirano, i tako dalje, i tako dalje, ali bez ijedne kapi krvi. bravo za egzavijea što je to shvatio na vreme i odlučio da se posveti drugim stvarima koje ga čine srećnim, a ni svima nama ne bi bilo loše da povremeno sagledamo svoju svakodnevicu i shvatimo šta je u njoj višak, ma koliko nas je to nekada činilo srećnima.
***
lako je reći da su stvari ranije bile bolje i kvalitetnije. lako je preuzeti heroje ranijih decenija i videti njihovu mnogo puta potvrđenu veličinu ili legendarni status. mnogo je teže, izazovnije i inspirativnije potruditi se da nađeš heroje današnjeg doba i poštovati ih kao veličine i legende. i danas među nama stvaraju neke nove simon de bovoar, neki novi egoni šilei, neke nove pati smit. samo ih treba videti. samo ih treba naći. samo im treba davati vetar u leđa vlastitom vizijom onoga što će ostati iza njih. seti se toga pre nego što sledeći put kreneš da podmažeš već isuviše masnu gusku.
***
u duhu noći veštica, i fotografija mog stana koje su ispratile ove oktobarske utiske, za kraj bih vam preporučio obilazak budimpeštanskog restorana “magic world”, koji sam posetio par meseci, ali to nisam zabeležio na ovom blogu. ovo (doslovno) magično mesto ostavilo bi jak utisak čak i na one koji nisu odrasli uz “harija potera” (“harry potter”). tu možete, po veoma pristupačnim cenama (ništa većim ili manjim od bilo kog drugog lanca brze hrane), da jedete, na primer, onionkedavra burger, dok pijuckate napitak od jasmina, koji na stolu ispred vas počinje da isparava u gustom oblaku dima nakon što bacite jednu od čini, ukoliko ih se sećate iz knjiga ili filmova. celu atmosferu dodatno magičnom čine šešir za razvrstavanje (mene je, na veliko oduševljenje, rasporedio u haflpaf), začarani kotao koji sam u sebi meša napitke, tavanica sa oblacima i svećama, živi portreti sa kojih vam se likovi smeškaju i namiguju, dnevnik toma ridla probušen baziliskovim očnjakom, metle za kvidič i još mnogo, mnogo toga. povremeno malo magije nije na odmet, ili, što bi rekao albus dambldor: “naravno da se sve ovo dešava u tvojoj glavi, hari, ali zašto bi onda to, za ime sveta, značilo da to nije stvarno?”
čitamo se za mesec dana sa novembarskim utiscima,
No comments:
Post a Comment