***
jedan od najvećih paradoksa današnjice (a mnogo ih je) su žene koje se oštro bore protiv patrijarhata i mesta koje su im muškarci odredili u društvu, ali u isto vreme svaki vid erotičnosti i ženske slobode obeležavaju kao “overseksualizaciju”. znači, ako se žena zabradi i nosi burku - krivi su muškarci jer su je na taj način degradirali kao ženu. ako se žena skine - krivi su muškarci jer su je ili a) naterali da to uradi ili b) sama je to uradila, ali samo zato što misli da će tako privući pažnju muškaraca. pritom, ako žena otvoreno kaže da je sama svojom voljom odabrala da nosi hidžab i da je srećna zbog toga, ta jedna jako glasna struja feminizma će pokušati da joj objasni da nije napravila pravi izbor. isto to će reći i onim ženama koje se vode parolom “obukla sam se gola”. suma sumarum, ta struja feminizma na isti način pristupa ženi kao i patrijarhat i pokušava na potpuno isti način da joj odredi dužinu suknje. nema razlike. da ne pričamo o zadiranju u još dublju intimu i prevrtanju tuđih kreveta, sa pitanjem da li je žena degradirala samu sebe ukoliko je odlučila da bude submisivna u odnosu, emotivnom ili seksualnom. žene su, nažalost, pale na istom testu ljudskosti i davanja slobode kao i muškarci u vekovima koji su prethodili. patrijarhat nije bio loš zato što je ženu smestio u kuhinju nego zato što joj se uopšte umešao u izbor toga gde joj je mesto. iz istih razloga je loša i ta jedna jako dominantna struja feminizma koja se krije iza parole osvešćivanja žena, a zapravo se svodi na to: “slobodna si i srećna ukoliko ti ja odredim na koji način treba da budeš slobodna i srećna”.
***
“nakon što mi je tako nonšalantno rekao da ima novu devojku i nastavio da jede svoj žele, nisam htela da budem tip osobe koja gubi apetit zbog tamo nekog lika, pa sam pojela par leblebija. a onda sam pomislila, zašto bih bila tip osobe koja jede kada nije gladna samo kako bih mu dokazala bilo šta? odložila sam viljušku.” (elif batuman - the idiot)
***
“vozim te, al propisno.” (ksenia - nisam dobro)
***
najveća laž današnjih muzičara je to da publika voli da čuje kako se oni voze majbahom, trljaju koku na nos i kupaju se u moetu. istina je samo da ne umeju da napišu iole dubok i snažan stih jer je za to potrebno mnogo, mnogo više talenta, mudrosti, zagledanosti u sebe i načitanosti. pošto im dve od te stvari nisu bogom dane, a za druge dve nemaju istrajnosti, onda i posežu za izgovorom da publika samo želi da čuje: “ona voli što sam geto boj, na meni samo roleks i kavali kroj”. čak bi i to bilo okej da se tematski pokrije kao deo ličnosti, ali kada se cela diskografija svede na to onda si samo sveden kao ličnost i to je to.
***
“ne treba se truditi da uništiš ono što mrziš nego nastojati da sačuvaš ono što voliš. kada se boriš protiv nečega, čak i kada pobediš, iz cele te borbe izađeš u potpunosti izmoren i ranjen. sa druge strane, čuvanje onoga što voliš u sebi nosi isključivo pozitivnu energiju. ukoliko, na primer, smatraš da je naftna industrija loša, ne treba se zalagati za zatvaranje svih naftnih pogona i fabrika jer je to besmisleno. cilj je uposliti svu svoju energiju da stvoriš neki novi sistem zbog kog će naftna industrija postati besmislena i neisplativa, pa će se pogoni i fabrike zatvoriti sami od sebe.” (grajms)
***
povratak serije “black mirror” (“crno ogledalo”) ostavio je isti utisak kao povratak serije “sex and the city” - “and just like that” (“seks i grad” - “i tek tako…”). ti nastavci nisu dobri ni kao potpuno zasebna serija, a kamoli kao nastavak nečeg tako velikog i genijalnog. odsustvo tehnologije u novim epizodama “crnog ogledala” ili pojava vukodlaka ostavljaju podjednako gorak ukus u ustima kao lik mirande hobs u “and just like that” koji nema apsolutno nijednu dodirnu tačku sa mirandom hobs iz “sex and the city”. meni je potpuno jasno da serije ne mogu (niti treba) da budu iste nakon višegodišnje ili višedecenijske pauze, ali me živo zanima kako izgleda sastanak na kom sedi desetak ljudi i svi oni se slože da je sjajna ideja u potpunosti odbaciti vajb koji je nosio jednu seriju i sve ključne ideje. “and just like that” ćemo zasad isključiti iz cele priče (jer sam pogledao samo tri epizode druge sezone, a i oni su makar promenili naziv serije), ali “black mirror” koji ima tako malo veze sa svim ranijim sezonama je jedan veliki znak pitanja. postoje epizode u kojima čak i ne postoje ta tzv. “crna ogledala”, odnosno ekrani tehnoloških sprava u kojima gledamo sopstveni lik nego ih zamenjuje - talisman. talisman, pobogu, kao da gledamo nastavak “charmed”, a ne “black mirror”. idejni tvorac serije je rekao da na ovaj način žele da prošire univerzum “crnog ogledala”, što je prilično bedan izgovor za nedostatak ideja. ko zna, možda se u narednoj sezoni pojavi ista ona miranda hobs iz “and just like that” koja je toliko izgubljena u vremenu i prostoru da ne ume da uključi veš-mašinu.
***
“ne bi poverovao ni u pola od toga što jasno vidim u svojoj glavi.” (taylor swift -I can see you)
***
ruku na srce, u ovom avgustu me je malo šta zabavilo kao jovanka jolić, stručnjak za konspiratologiju (?!), koja tvrdi da je isus hristos bio sin kleopatre i gaja julija cezara, kao i da je tri noći, tri nedelje i tri meseca ležao ispod izidine ploče da bi dobio sva potrebna znanja, kao i da je bog perun napravio srbe na planeti haton, mešajući gene 12 plemenitih bića iz svemira, i spustio ih na avalu. najzabavnije u svemu tome je što se gospođa jovanka ne šali.
***
veštačka inteligencija je toliko napredovala da je danas tviter prepun aktuelnih pesama koje pevaju izvođači koji nisu ništa snimili godinama. do koje mere je usavršen ovaj sistem govori i to da veštačka inteligencija ne podražava samo boju glasa nego i manir pevanja koji je svojstven ovom drugom izvođaču, a ne postoji u originalnoj pesmi prvog izvođača. u određenim slučajevima veštačka inteligencija daje čak i bolji rezultat nego što bi to uradio stvarni čovek. primera radi, izvođenje neke aktuelne pesme glasom britni spirs napravljeno uz pomoć veštačke inteligencije bolje i autentičnije zvuči nego da je neko uspeo da dovuče samu britni spirs u studio. tu se postavlja pitanje kakva je budućnost muzike ukoliko veštačka inteligencija daje tako zapanjujuće dobre rezultate? da li će uopšte biti potrebni sami pevači kada mašina to mnogo brže i bolje može da odradi umesto njih? pitanje je godine kada će veštačka inteligencija početi da piše i tekstove pesama i stvara muziku po sličnom generičkom principu. ceo album od deset pesama bi mogao da bude gotov za manje od deset minuta. da li je to dobra ili loša stvar? iako na prvu loptu sve to deluje zastrašujuće, poznavanje istorije umetnosti mi govori sasvim drugačije. zapravo smatram da je veštačka inteligencija najbolja moguća stvar koja je mogla da se desi umetnosti. primera radi, kada se, krajem 19. veka, pojavio fotoaparat koji je mnogo brže i mnogo vernije beležio stvarnost, mnogi su predviđali smrt slikarstva. ipak, istorija umetnosti nas uči tome da to i jeste značilo “smrt” samo za tehnički jako nadarene slikare bez imalo inventivnosti i duha u sebi. ovi drugi, mnogo talentovaniji i nadahnutiji, poveli su se tezom da je mnogo značajnije naslikati naš doživljaj sveta, a ne ono što se vidi golim okom. tako nastaju impresionizam, ekspresionizam, nadrealizam, dadaizam i svi drugi genijalni izmi 20. veka. fotoaparat, koliko god precizan bio, nije mogao da vidi suncokret u tako upečatljivim bojama kao van gog ili da zabeleži sat koji se topi poput dalija. iz nekog mog ugla, veštačka inteligencija će istu revoluciju napraviti i u našem dobu jer će ona zaista značiti “smrt” za sve one osrednje, generičke izvođače. sa druge strane, u onima koji imaju mnogo više duha u sebi probudiće sve moždane vijuge i sve niti talenta koje poseduju da stvore nešto mnogo kompleksnije od onoga što je u stanju da proizvede veštačka inteligencija. tako da veštačke inteligencije ne treba da se plaše oni koji zaista imaju ono nešto posebno u sebi. osrednji pevači, tekstopisci, slikari, književnici i svi oni drugi koji se na takav način bave umetnošću će ipak morati da promene profesiju, što će svakako biti blagoslov za njih, iako im to neće tako delovati u prvi mah.
***
“ljude ne možeš prisiliti da promene mišljenje ili ih bilo kojim zakonom naterati da izmene svoje stavove. poenta je da povučeš takve poteze da misle da su oni sami doneli odluku da promene mišljenje ili stav.” (the first lady)
***
“gledaj svoja posla.” (britney spears - mind your business)
***
istinski revolucionarnim i inventivnim izvođačima u 2023. godini bi bilo pomalo lejm da se u svom radu poigravaju sa satanističkim simbolima i golotinjom uz izgovor da je to način na koji izražavaju vlastitu slobodu i oglušavanje o ustaljene norme. da, to je možda pilo vodu pre koju deceniju i bilo zaista sveže, novo i kontradiktorno. danas je to kao da istetoviraš simbol večnosti na ručnom zglobu.
***
danas nije toliko teško postati popularan. samo treba igrati na kartu najnižih ljudskih poriva i privući ćeš pažnju za kojom žudiš. čak jedan deo mene ceni sve one koji su na tom jednostavnom principu zasnovali svoju slavu jer su prokljuvili šta prolazi i ima široku publiku. treba i to umeti. ipak, tu je i onaj drugi deo mene koji se uvek zapita zašto je tako malo ljudi koji očekuju makar malo više od sebe i drugih na tom putu ka postizanju popularnosti. primera radi, pet puta više klikova na ovom postu bih imao da je naslov bio nešto besmisleno poput: “hitler je zapravo bio u pravu, a evo i zašto” ili “kupio sam flašu moeta od 4.000 dolara samo da bih je razbio nared glavne pošte”. nije toliko teško, pitanje je samo šta očekuješ od sebe i drugih.
***
“protiv predrasuda se moraš boriti čak i kada se one ne odnose na tebe. ne treba da okrećeš glavu od toga jer to sada nema nikakve veze sa tobom. da, možda predrasude koje danas vladaju nisu usmerene ka tebi, ali jedna predrasuda rađa drugu. što je više predrasuda strah postaje jači i ima šire dejstvo, tako da ćeš uskoro i ti postati predmet te mržnje i tih predrasuda iz ovog ili onog razloga. zato treba da se boriš protiv njih čak i kada ti sam nisi žrtva istih.” (the first lady)
***
“tražiš mi već dugo telefon, a nemaš pojma da ja odavno imam broj.” (emina jahović -dodirni me)
***
jovanka jolić, gorepomenuti stručnjak za konspiratologiju, tvrdi da su nam darvinovu teoriju podvalili oni koji su nastali mešanjem zmije, majmuna i crne žene, kao i da su jevreji, koji su prema njenom mišljenju krivi za svo zlo u istoriji civilizacije, zapravo potomci eve i posejdona, iz čije se veze rodila crna boginja kali koja jede ljude, pa ih i oni jedu, zbog čega se, uostalom, i kradu bebe iz srbije da bi oni imali čime da se hrane.
***
grajms tvrdi da je pojava pametnih telefona učinila da se toliko izmeni sistem rada našeg mozga i načina na koji percipira stvari da nova generacija, koja je odrasla uz njih, više uopšte ne pripada vrsti homo sapiens nego je potpuno nova vrsta koju ona naziva homo tehno. grajms dalje tvrdi da bi magnetna rezonanca našeg mozga i mozga srednjovekovnog čoveka bila znatno drugačija budući da se promenio ceo sistem rada naših moždanih vijuga. grajms dalje zaključuje da smo olako prihvatili sve promene koje su nam se desile i da nismo sa potrebnom ozbiljnošću pristupili kreiranju našeg novog identiteta na internetu, što može imati pogubne posledice. kapiram da ovo većini ljudi zvuči kao teorija zavere i naučna fantastika, ali ako izdvojite koji minut i razmislite o ovoj temi neće vam se činiti da grajms govori besmislice. da li razmišljamo drugačije danas nego pre 15-ak godina? zar nije pojava društvenih mreža umnogome izmenila naš pristup svakodnevici? zar se danas ne oslanjamo na internet za apsolutno sve? da li bismo umeli da živimo bez njega? i, naposletku, da li smo zaista pametno odabrali svoj identitet na internetu?
***
grejs: “nemoj da piješ alkohol. nemoj da otvaraš vrata strancima. nemoj da isključuješ lokaciju na telefonu. jesi li razumela sve?”
džun: “jesam. ukratko, nemoj da se zabavljaš ni na koji način.”
(“missing” (2023))
***
“čak i kada odeš želim da me to odvede u pravcu svetlosti.” (sam smith - desire)
***
slušam lika u radnji sa tehničkom opremom kako mi dva minuta tupi o jako kvalitetnim slušalicama koje mi upravo prodaje i sve što mi prolazi kroz glavu je to da ne postoje dovoljno kvalitetne slušalice na ovom svetu koje mogu da izdrže ono što ću im najverovatnije uraditi u narednih mesec dana, od upadanja u šolju kafe, preko ispadanja na pod i gaženja preko njih, pa sve do zaboravljanja istih na najčudnovatijim mestima.
***
dva puta u roku od godinu dana videti koncert moje drugarice ele (lorde) iz prvog reda spada u sferu onoga kad gledam u nebo i pitam univerzum šta sam to toliko dobro uradio na ovom krugu oko sunca da to zaslužim.
***
istina je da nikada ne bih prišao mojoj drugarici eli da se fotografišem ili popričam sa njom da je slučajno sretnem na ulici jer cenim tuđu privatnost i imam svest da smo jedno drugom potpuni stranci, ali univerzum na zaista komične načine testira ovaj moj stav i odluku. nakon prošlogodišnjeg koncerta u šibeniku, moja drugarica ela i ja smo bili na istoj plaži. sa druge strane, nakon ovomesečnog koncerta u budimpešti smo bili u istom kafiću.
***
“želim da budem softver. aplodujte sve moje misli. uzmite sve moje podatke. šta ćete sve pronaći tu?” (grimes - I wanna be software)
***
“posle još jednog emotivnog promašaja, zapitala sam se da li će me ikad iko zaista zavoleti ovakvu kakva sam i do koje mere moram da se promenim da bi me neko zavoleo umesto da me vidi kao teret. ipak, ako išta želim da vam ostane u glavi nakon ovog koncerta, to je da je jedino rešenje da ne korigujete ono što drugi u vama vide kao mane ukoliko vi to ne vidite na taj način. jedino rešenje je da do krajnjih mogućih granica budete ono što jeste, celim svojim bićem. to znači da vas neće voleti mnogo ljudi, ali oni koji vas zavole - zavoleće vas iz pravih razloga. ta magija koja počiva na potpunom prihvatanju sebe će privući prave ljude u vaše živote.” (lorde)
***
prošlog meseca sam pisao da je bili ajliš poslednja istinska modna ikona. ovog meseca, nakon njenog koncerta u budimpešti, dodao bih da je bili ajliš najveća rok zvezda našeg doba. nek mi rokeri zamere, koga boli uvo, oni ionako nikad ništa nisu razumeli kako treba.
***
uživo izvođenje pesme “happier than ever” je, potpisujem, najbolji koncertni momenat koji sam doživeo ikad. ta kulminacija svega, od muzike, prejake produkcije, urlanja bili ajliš i svih ljudi u publici, njenog skakanja po bini i ekstaze u vidu bekdropova i stejdž-lajtinga je nešto što je nemoguće smestiti u reči. i, naravno, momenat kad sve to odjednom stane, ja zabijem glavu v u rame i počnem da cmizdrim zbog naglog pada adrenalina i mešavine svih mogućih predivnih emocija, a jedna devojka mi zabrinuto priđe, stavi ruku na rame i nežno kaže: “it’s gonna be okay. everything will be okay”.
***
“kad imaš šljokice na kapcima suze ti izgledaju kao dijamanti.” (rita ora - that girl)
***
u junu ili julu sam pisao o tome kako je mana društvenih mreža i interneta to što pre nego što sedneš da gledaš bilo koju seriju ili film već si izbombardovan toliko tuđim mišljenjem o tome da ti je sve vreme u podsvesti stav mase o onome što gledaš od prvog minuta. the weeknd-ova serija “the idol” je pravi primer toga. pre nego što je izašla, deset kritičara uglednih magazina i portala ju je ocenilo kao najveći fijasko 2023. godine. onda su je jutjuberi i influenseri nazvali najgorom serijom 2023. godine. a onda sedneš da je pogledaš i skapiraš da je serija, istina, daleko od najbolje ikad, ali je još dalje od najgore. ako se izuzme prva epizoda (koja je dosta ravna i nemaštovita, ali ne i krindž i katastrofa) i poslednja (u kojoj se tačno oseti nasilno napisan kraj da se ne bi dalje dužilo sa projektom osuđenim na propast) zapravo se nalazi jako interesantna priča bazirana na dilemi da li je opravdano otići predaleko u testiranju ljudskih granica i kopanju po najdubljim traumama, uz brutalno gaženje dostojanstva, ukoliko kao rezultat svega toga dobiješ najkreativnije i najbolje radove onih koji su pristali da prođu ovaj vid torture. ne savetujem bilo koga da da šansu ovoj seriji jer ako 95% interneta tvrdi da je katastrofa onda je verovatno katastrofa, ali ovde je bukvalno izdvajam kao savršen primer lančane reakcije negativnog mišljenja. mnogo gora ostvarenja su dobila oskare i mnogo gore glume zlatne globuse, pa je to isto tako o tim projektima i glumcima stvorilo sasvim drugačiju sliku u glavama većine ljudi.
***
“na času smo radili uslovne rečenice. ‘da sam pikaso’, rekla je kejtlin: ‘imala bih mnogo žena’. pomislila sam da manje lepa devojčica ne bi rekla takvu rečenicu. lepi ljudi žive u nekom drugačijem svetu i imaju drugačije veze sa ljudima. od samog početka su odgajani za ljubav.” (elif batuman “the idiot”)
***
kada pomisliš da diskriminacija roma ne može biti gora, gorepomenuta jovanka jolić koja, kao što sam već naveo, najvećim zlom na svetu smatra jevreje, rome, sa druge strane, opisuje kao “neuspešan pokušaj atlantiđana da naprave jevreje”.
***
“svratiću na minut. ostaću do zore.” (maya berović - do zore)
***
jako je neozbiljno nazvati karleušu “lejdi gagom sa aliekspresa” koliko god je neko ne voleo. lejdi gagom sa naslovnice za vog ili za veniti fer možda da, ali sa aliekspresa ne. ljudi čak ni u mržnji i želji da uvrede nekoga ne bi trebalo do te mere da gube osećaj za objektivnost. doduše, ne znam ni ja zašto očekujem bilo šta od ljudi koji i dalje koriste tu foricu sa aliekspresom kao da smo i dalje u 2013. godini. da zlo bude gore, svi su se uhvatili za “telephone”, spot iz 2010. godine, za koji su lejdi gagi tada slični otužni ljudi za tastaturama dupe pomerili da je iskopirala madonin spot za “hung up” i modni editorijal naomi kembel iz 1991. godine.
***
karleuši se, ruku na srce, može zameriti sve i svašta, ali naklon do poda što je, nakon javne traume koju je doživela, ceo koncept albuma zasnovala upravo na toj traumi i natrljala je svima na nos. javno deljenje snimka polnog organa i razvlačenje najintimnijih poruka je nešto sa čim niko ne bi trebalo da se suoči, kao što ni traumatičnost toga na ličnom nivou ne bi trebalo umanjiti bilo kojom njenom ranijom izjavom ili ovakvim ili onakvim stavom koji neko ima o njenoj muzici. ipak, besomučna potreba ljudi da dve nedelje uporno iznose negativno mišljenje o svemu poslušanom i pogledanom i više nego opravdavaju stih: “kažeš neukus i kič je, bolje reci kako ti se sviđa sok od moje p…”.
***
lori: “ali u ovoj kući nema struje ni vode.”
reks: “ignorišite je. uvek sam vam govorio da je rođena bez vizije.”
(“glass castle” (2017))
***
“trampio bih sve što imam samo da dobijem mir.” (post malone - something real)
***
pre par meseci sam spominjao seriju “the dropout” o slučaju elizabet holms, nekadašnje najmlađe milijarderke u kategoriji onih koji su sami pokrenuli vlastiti biznis, i prevari koju je sprovela u delo tvrdeći da može da može da dobije preko 200 medicinskih rezultata na osnovu samo jedne kapi krvi. već tada sam pisao o manjkavosti te serije zbog nedovoljno dobrog stavljanja cele priče u kontekst i neuverljivosti celog slučaja zbog čega sam poželeo da pogledam i dokumentarac o tome. posle gledanja dokumentarnog filma “the inventor: out for blood in silicon valley” (“pronalazač: krvopija u silicijumskoj dolini”) ponovo mi se javio isti osećaj, iako je dokumentarac mnogo temeljnije i uverljivije napravljen. naprosto, ništa što sam pogledao ne može da me uveri da je tako veliki broj milionera, milijardera i uspešnih biznismena bio spreman da uloži tolike količine novca u proizvod koji im nikada nije pokazan, a kamoli način na koji funkcioniše. to bi praktično značilo prihvatiti tezu da su svi oni odreda kompletni idioti koje je preveslala devojka čije se obrazovanje završilo davanjem nekoliko ispita na prvoj godini fakulteta. da, postojala je mogućnost prevariti jednog, uz mnogo sreće dvojicu, ali više od toga ne, pogotovo kada se govori o tolikim milijardama dolara. znam da mnogi moji zaključci zvuče kao teorija zavere, ali deluje mi kao da je pozadina cele priče znatno drugačija. u slučajevima kao što je ovaj obično izvodim zaključke po potpuno obrnutom principu od uobičajenog, odnosno ne na osnovu toga kako je sve počelo nego kako se sve završilo i ko je imao najveću korist u svemu tome. finalni skor je takav da imamo brdo milijardera koji su uvećali svoj profit i iz cele priče se izvukli uz obrazloženje da “nisu znali šta se dešava i u šta ulažu”. deblji kraj je izvukla samo elizabet koja, takođe, tvrdi da ništa nije znala. na kraju imamo bezbroj oštećenih korisnika (neimenovanih), nekolicinu milijardera koji su iz svega izašli neokrnjeni i jednu ženu koja je celu deceniju živela na visokoj nozi pre nego što je osuđena na robiju (sa znakom pitanja koliko će zaista trajati). oštećeni korisnici su prihvatili svoju sudbinu jer nisu imali drugi izbor, milijarderi su nastavili da žive kao i dotad, a elizabet je, svesno ili nesvesno, postala jedino žrtveno jagnje cele priče. kroz deset godina se niko neće sećati ni imena oštećenih korisnika niti “naivnih” milijardera, ostaće upamćena jedino gospođica holms. hm, nisam siguran ko je u celoj ovoj priči ispao naivan osim oštećenih korisnika.
***
moja drugarica jovanka tvrdi da je ilon mask iz republike srpske, ali da pripada plemenu koje menja imena pa se pod tim imenom preselio u ameriku, kao i da je putin ubijen 2008. godine i da od tada rusijom vlada njegov dvojnik, ali da ni on nema nikakvu moć nego (a ko drugi?) jevreji posredstvom rotšilda.
***
“ljudi koriste reči ‘50-godišnjak’ i ‘mlad’ u istoj rečenici jedino na sahranama.” (“uncoupled”)
***
“ništa zapravo nije bitno, ali je bitno zato što je važno tebi.” (carly rae jepsen -kollage)
***
“me, myself and I”, dokumentarac američke pevačice selene gomez, je još jedan dokumentarni film koji sam pogledao ovog avgusta. nažalost. poznato vam je verovatno koliko se ježim od narativa konstantne žrtve, a selena je to podigla na viši nivo. da li je jezivo biti konstantno na meti negativnih komentara besposličara koji 24 sata dnevno drežde na internetu? da, jeste, ali nakon 15 godina izloženosti tome zaista je nemoguće ne pronaći odbrambeni mehanizam i ne shvatiti da će ljudi istresati svoje frustracije u komentarima pa makar neko dao i 200 miliona dolara u humanitarne svrhe. pa, ljudi nakon 15 godina nauče da žive i sa smrću deteta ili nekog drugog člana porodice, ali eto mučena selena nije naučila da živi sa negativnim komentarima. pritom, ruku na srce, reći seleni da ne ume da peva uživo nije negativan komentar nego činjenica koje je i ona sama svesna. gorepomenuti dokumentarac je dvosatno prenemaganje zbog kog bi se, kako vendi kaže, “i sam đavo postideo”, a, što je najgore od svega, celo to prenemaganje nema nikakvu poentu. gomezova ne dolazi ni do kakvog rešenja ili poruke koju bi prenela gledaocima i na taj način im pomogla da se izbore sa sličnim problemom ukoliko ga imaju. tu ponovo dolazimo do stvari od koje se ježim, a to je “normalizovanje psihičkih problema” i aplaudiranja ljudima koji o njima govore javno. da, slažem se, svaka čast, zaista je inspirativno videti da se sa brojnim nesigurnostima i problemima nosi i neko ko ostavlja utisak snažne ličnosti i deluje kao neko ko ima sve u životu, što je dokaz da novac i bilo koji drugi spoljašnji faktor ne rešavaju unutrašnje probleme. ipak, ako cela priča počinje i završava se na kuknjavi, i to višegodišnjoj, onda je to ne nešto što se treba nazvati uzorom i inspirativnom osobom nego nešto uz šta treba da stoji obaveštenje da ima podjednako štetan uticaj kao oni koji pevaju o tome da su “geto boj na kom je samo roleks i kavali kroj”.
***
“kada odem sa ćerkama u prodavnicu i kažem im da mogu da uzmu samo jednu stvar, one uvek pokušaju da uzmu i drugu. kada im kažem da ne mogu da dobiju i bombone ako su već uzele kinder jaje, one počnu da urlaju i da se valjaju po podu. neko ko to vidi sa strane će reći da su moja deca nevaspitana, ali to nije istina. to je trenutak u kom ja vaspitavam svoju decu. naravno da nisu vaspitane jer se proces vaspitavanja nije završio, a one imaju tek pet godina. tek u kasnijem životnom periodu, kada prođe period puberteta, možeš da sudiš da li je neko vaspitan ili ne. to su sve procesi kroz koje prolazimo. da, neko dete će reći: ‘okej, mama, uzeću samo kinder jaje’, ali to dete je emocionalno inteligentnije od mog, što ne znači da i moja deca neće biti takva jednog dana” - ella dvornik, jedini pravi influenser kog priznajem.
***
taman kad pomisliš da je najšokantnija činjenica u dokumentarcu “jared from subway” (“džared iz sabveja”) to što je on iskoristio popularnost da formira jezivu mrežu snimanja i iskorišćavanja nagih maloletnika, na kraju skapiraš da su državni organi bili upućeni u ceo slučaj godinama, o čemu postoje materijalni dokazi, ali nisu uradili apsolutno ništa jer, je li, para vrti gde burgija neće. svašta nešto mogu da kapiram da ljudi rade zbog novca, ali koja je tačno cena napastvovane dece?
***
“uvek najviše te voli ono što te ubilo.” (jelena karleuša - alien)
***
u doba kada mnogi prozivaju raznorazne netflikse što “izrabljuju” teške životne priče i “bezosećajno” snimaju serije o događajima koji su pričinili bol stvarnim ljudima, ne postoji bolji odgovor nego serija “swarm” (“roj”) u kojoj devojka ubija svakog ko kaže bilo šta loše o njenoj omiljenoj pevačici, koja ima 32 gremija, čiji je muž reper koji je pretukao njenu sestru u liftu, koja se zalaže za prava crnaca i tako dalje, ali se uporno ironično ponavlja da to nije bijonse.
***
malo šta me je nasmejalo u ovom avgustu kao uloga paris džekson, ćerke majkla džeksona, koja u gorepomenutoj seriji izgovara rečenicu: “ostavila sam bivšeg dečka jer nije mogao da prihvati činjenicu da sam crnkinja. moj tata je bio delimično crnac. zato je moje scensko ime holzi.”
***
sama završnica avgusta me uvek podseti na osnovnoškolske i srednjoškolske dane i pomisao koju sam imao u to doba da od 1. septembra počinje novi život i da će se sve promeniti kao nekom magijom, a uvek je sve ostajalo isto. nemojte da čekate prvi u bilo kom mesecu ili ponedeljak. “danas” i “sad” su jedini pravi termini ako zaista želite da promenite bilo šta.
čitamo se za mesec dana za septembarskim utiscima,
No comments:
Post a Comment