za novu godinu imamo običaj da se popnemo na najvišu tačku, sa najboljim pogledom na nebo, i da posmatramo svod prekriven spektakularnim vatrometima, koji prskaju sa svih strana. ovog januara nas, međutim, nisu dočekali vatrometi, barem ne njihova vizuelna prezentacija. gusta magla (ili pre zagađenje poteklo od posecanja svakog mogućeg drveta u našem (ne tako) belom gradu) zagušila je sve vatromete, tako da je na nebu bilo moguće videti samo jedva primetne obrise boja, što je bilo u potpunom kontrastu sa zaglušujućom bukom pucanja istih.
ovog januara se, sa druge strane, nije čula ni preglasna muzika sa trgova i iz raznoraznih klubova. ne zato što je nije bilo. ne zato što je magla imala išta sa tim. nju su zagušile horde ljudi koji su koračali ulicama, birajući protest i u onome što bi trebalo da bude “najradosnija noć u godini”.
dok smo grlili jedni druge i želeli sreću, zdravlje i ljubav, u glavi mi je iskrsla pomisao da novogodišnja noć nije mogla simboličnije dočarati momenat u kom se nalazimo, da nije mogla bolje najaviti novo vreme koje dolazi, a ono neumitno stiže.
tu ne govorim o smeni vlasti, što barem u ovom momentu deluje neizbežno, nego o nečemu mnogo značajnijem, a to je da su ljudi konačno postali svesni svoje moći, okanuli se pisanja po društvenim mrežama (koje postaje nesvrsishodno kada se godinama zadržava samo na pisanju) i izašli na ulice da pokažu da više ne pristaju na obrnutu proporciju u kojoj narod služi vlasti, umesto da vlast služi narodu. ova neumorna borba, u vremenu koje pomera granice i najbizarnijih stranica orvelovih romana, je veoma važna jer nikada nisu bitni pojedinci u koje se upire prstom, takvih je uvek bilo i uvek će ih biti, nego je bitan sistem koji omogućava dugotrajno cvetanje takvih pojedinaca. svi prizori koje gledamo već neko vreme daju nadu da je moguće da dođe do promene u sistemu, a jednom kada se ustali ovakva reakcija na pogrešne poteze onih koji su odabrani da nas vode u bolje sutra, oni će mnogo pažljivije birati svaki svoj naredni korak. i samo to se računa.
toliko o politici, jer je i ovo previše kada je poznato koliko malo volim da pišem o njoj, a sada da pređemo na januarske utiske, namenjene svima kojima je preko potrebno da se na koji minut ili koji sat isključe iz svakodnevnice, prepune batinaša, lažnih obećanja i onih koji se smatraju odgovornima za sve dobro i ujedno nimalo odgovornima za bilo šta loše.
kada su serije u pitanju, spomenuo bih “disclaimer” (“odricanje odgovornosti”). sedam epizoda ove mini-serije bavi se proslavljenom novinarkom ketrin, kojoj se život menja iz korena kada joj na adresu stigne knjiga inspirisana njenom prošlošću, tačnije tajnama koje je sakrila od apsolutno svih, kako od supruga i sina, tako i od prijatelja, kolega, javnosti. u besomučnim naporima da spreči dalje širenje ovog romana, a zatim i da pobije ono što joj se u njemu pripisuje, ona gubi sve. serija nije apsolutna preporuka, u smislu da će vas raspametiti, ali svakako ćete uživati u gledanju, a možda i preispitati odluku da olako osudite bilo koga čija vam priča nije u potpunosti poznata, onda kada znate samo jednu stranu priče.
poslednja stvar koju bih vam preporučio da pogledate je dokumentarac kinesko-američke režiserke džesike kingdon (jessica kingdon) “ascension” (“uspon”) iz 2021. godine. kingdonova se bavi modernom kinom, od najnižih društvenih slojeva do najviših, od onih koji rade najteže fizičke poslove za par dolara po satu, preko onih koji prodaju maglu za mnogo veći novac, pa sve do onih koji troše pare kao da sutra ne postoji, ne znajući im vrednost. džesika se opredelila za posve unikatan pristup dokumentarnoj formi, a to je da, bez ikakve naracije ili izvođenja zaključaka, jednostavno poređa snimke koje je zabeležila, i prepusti gledaocima da sami sklope taj moziak i donesu bilo kakav sud o pogledanom.
kada je o knjigama reč, pročitao sam ih nekoliko ovog januara, ali je najveći utisak ostavila “kendi darlin: sanjar, ikona, superzvezda” (“candy darling: dreamer, icon, superstar”) američke književnice sintije kar (cynthia carr), koju sam kupio u verovatno najlepšoj knjižari u grinviču. imao sam tada u planu da kupim nešto drugo, ali sam promenio mišljenje čim sam ugledao korice ove knjige jer je kendi, kao deo “fabrike” endija vorhola, jedan od glavnih razloga zbog kog sam zavoleo njujork. na pitanje u koju eru bih se vratio da mogu, odgovor je uvek isti: vorholova fabrika, njujork, kraj 60-ih ili početak 70-ih godina prošlog veka. kada je reč o gorepomenutoj knjizi, ona prati kendin put od teškog odrastanja u homofobičnoj sredini, koja nije prihvatala činjenicu da je rođena kao žena u muškom telu, do najblistavijih dana njenog života, u kojima je snimala filmove sa vorholom, glumila u dramama tenesija vilijamsa, bila inspiracija za pesme roling stonsa, partijala sa najvećim umetnicima svog doba, od salvadora dalija do džejn fonde. sintija je iskoristila kendin slučaj kako bi rekla mnogo toga značajnog o prvim operacijama promene pola, o pravima transrodnih osoba i promenama koje je doživeo njujork, grad koji je i u to doba bio centar sveta, a u kom su tada, pre samo pola veka, po ulicama hapsili one koji na sebi nose više od tri stvari koje “pripadaju suprotnom polu”.
“i onda dođemo do toga da meni sudija, muškarac u odori, koja je realno crna haljina, sudi zato što sam muškarac koji nosi drečavu suknju”, reći će negde na stranicama ovog štiva jedna saputnica kendi darlin.
karova donosi jednu nadasve inspirativnu priču, o jednoj osobi koja je odbila da živi po tuđim pravilima, koja nije odustajala od toga da ostane svoja, pa čak i kada su se na svakom koraku njenog puta nalazile prepreke. ova priča, nažalost, ima i svoju tragičnu notu, ali nek se time pozabave oni koje sam inspirisao na čitanje.
ovomesečni muzički utisak je, takođe, dosta blizak transrodnim osobama, budući da je američka pevačica čapel roan (chappell roan) znatno inspirisana kako estetikom dreg-kraljica, tako i muzikom bliskom ovoj zajednici, iako ona sama ne pripada istoj. čapel je čekala skoro punu deceniju da uopšte dospe do šire publike, a ja sam čekao još godinu dana od toga da joj dam šansu, jer me pomalo odbija taj agresivni marketing američkih medija, koji, sa jedne strane, veštačkim putem pravi nove zvezde, a na još izveštačeniji način srozava one koji su zaista uspeli, samo zato što im više nisu, iz ovog ili onog razloga, podobni. bilo kako bilo, ovog januara sam dosta slušao roanovu jer me je jako kupio taj njen kemp pristup muzici, koji mi inače nije dopadljiv jer uvek ide ruku pod ruku sa jako limitiranim talentom. kod čapel mi to, sa druge strane, prija jer je beskrajno talentovana, te daje jedan jako zanimljiv obrt muzici tog tipa. njen svet je jako šarenolik, živopisan, razdragan, a opet nimalo plitak, besmislen ili lišen ličnosti. a roanova je i te kako ima. poslušajte, primera radi, pesmu “good luck, babe”, pa ako vam se dopadne bacite se i na ostale.
ove januarske utiske bih završio slikom britanske slikarke ganskog porekla linet jadom-boaći (lynette yiadom-boakye) “sati za tobom” (“the hours behind you”) jer sve treba završiti nečim lepim, pa tako i ovaj post.
to je to, čitamo se za mesec dana sa februarskim utiscima, a vi mi ostajte bezbedni, pre svega,
baron de kemp.
No comments:
Post a Comment