ove jeseni sam ponovo, nakon 12 godina, posetio amsterdam. kako sam ga prošlog puta obišao uzduž i popreko, ovog puta sam više uživao u laganoj šetnji i pravljenju paralela između nekadašnjih i sadašnjih utisaka. možda je i najveća razlika to što sada nisam toliko osećao konstatan miris trave u vazduhu. osim toga, sada sam shvatio zašto se njujork nekada zvao novi amsterdam, budući da je mnogo tamošnjih (meni najlepših kvartova) napravljeno po uzoru na glavni grad holandije. mnogo volim tu njihovu prepoznatljivu “kolačastu” arhitekturu. povod ove druge posete amsterdamu je bio treći po redu lordin koncert. čovek bi pomislio da sam sve suze za moju drugaricu elu isplakao na prethodna dva, ali ne. heh. ima nečeg divnog u tom stvorenju i muzici koju pravi zbog čega svaki put od sreće i ushićenja reagujem suzama dok ne dehidriram. prava je magija bila čuti “current affairs” uživo, pored svih drugih pesama.
među knjigama koje su obeležile moju jesen bih, pre svega, izdvojio “sedam meseca malija almeide” šrilančanskog pisca šehana karuntilake (shehan karuntilaka). glavni lik ovog neverovatnog romana iz 2022. godine umire pod nerazjašnjenim okolnostima i ima na raspolaganju sedam meseca (sedam večeri u kojima se mesec pojavljuje na nebu) da raščisti sve račune koje ima na zemlji, pre nego što donese odluku u kom smeru će se kretati njegova večnost. mali ima tu mogućnost da se pojavi na svakom mestu na kom se spomene njegovo ime. nemam dovoljno pravih reči da vam preporučim ovu knjigu. ja se svakako unapred radujem čitanju njegovih ranijih (i budućih) dela.
druga preporuka je roman “proleće” škotske književnice ali smit (ali smith), čije ime je dobro poznato redovnim čitaocima ovog bloga, budući da sam dosad izdvajao nekoliko njenih knjiga. ovo štivo iz 2019. godine je druga u nizu knjiga iz tzv. kvarteta godišnjih doba, koji tematizuje bregzit. u ovom delu se nekoliko nepoznatih ljudi (ili onih koji su nekada davno bili bliski) sastaju na jednom mestu, bežeći svako od nekog svog problema. teško je opisati šta je toliko adiktivno u alinom stilu pisanja i vođenju toka radnje dok ne zaronite u njene svetove.
poslednja preporuka je “kopenhaška trilogija” danske književnice tove ditlevsen. ova knjiga malo odstupa od mog interesovanja za književnost novijeg datuma, budući da su tri dela ovog romana izašla u periodu od 1967. do 1971. godine, ali dugo mi je bila na listi za čitanje i sad sam je pronašao. mislim da je sasvim dovoljno reći da je tove bila glavna inspiracija danas veoma aktuelnoj eleni ferante, pa ako vam se dopala “napuljska tetralogija”, eto ideje za čitanje.
druga preporuka je roman “proleće” škotske književnice ali smit (ali smith), čije ime je dobro poznato redovnim čitaocima ovog bloga, budući da sam dosad izdvajao nekoliko njenih knjiga. ovo štivo iz 2019. godine je druga u nizu knjiga iz tzv. kvarteta godišnjih doba, koji tematizuje bregzit. u ovom delu se nekoliko nepoznatih ljudi (ili onih koji su nekada davno bili bliski) sastaju na jednom mestu, bežeći svako od nekog svog problema. teško je opisati šta je toliko adiktivno u alinom stilu pisanja i vođenju toka radnje dok ne zaronite u njene svetove.
poslednja preporuka je “kopenhaška trilogija” danske književnice tove ditlevsen. ova knjiga malo odstupa od mog interesovanja za književnost novijeg datuma, budući da su tri dela ovog romana izašla u periodu od 1967. do 1971. godine, ali dugo mi je bila na listi za čitanje i sad sam je pronašao. mislim da je sasvim dovoljno reći da je tove bila glavna inspiracija danas veoma aktuelnoj eleni ferante, pa ako vam se dopala “napuljska tetralogija”, eto ideje za čitanje.
kada je o filmovima pogledanim ove jeseni reč, prvo bih izdvojio “bugoniju” (“bugonia”) već dobro poznatog grčkog režisera jorgosa lantimosa (yorgos lanthimos). jorgos se ovog puta maestralno bavi teorijama zavere i velikim korporacijama. tedi, čija je majka žrtva farmaceutske industrije, rešava da kidnapuje osobu koja je na čelu iste, uveren da je ona zapravo vanzemaljac. lantimos ponovo vrhunski u jednom projektu spaja upečatljivo, komično i jako duboko.
druga preporuka je vezana za još jednog cenjenog režisera, ovog puta meksikanca giljerma del toroa (guillermo del toro) - “frankenštajn” (“frankenstein”). sjajna moderna adaptacija kultnog romana iz 19. veka o “ludom” naučniku koji, u želji da pobedi smrt, stvara stvorenje koje ne može da umre.
poslednja preporuka je “istorija zvuka” (the history of sound”) južnoafričkog režisera olivera ermanusa (oliver hermanus), meni dosad nepoznatog. jako lepa priča o tome kako pesme obeležavaju ljudske živote i kako dobijaju različite nijanse kroz godine.
druga preporuka je vezana za još jednog cenjenog režisera, ovog puta meksikanca giljerma del toroa (guillermo del toro) - “frankenštajn” (“frankenstein”). sjajna moderna adaptacija kultnog romana iz 19. veka o “ludom” naučniku koji, u želji da pobedi smrt, stvara stvorenje koje ne može da umre.
poslednja preporuka je “istorija zvuka” (the history of sound”) južnoafričkog režisera olivera ermanusa (oliver hermanus), meni dosad nepoznatog. jako lepa priča o tome kako pesme obeležavaju ljudske živote i kako dobijaju različite nijanse kroz godine.
ove jeseni je izašlo dosta dobre muzike, ali najčešće sam se vraćao rosaliji (rosalia) i njenoj “berghain”, nestvarnoj fuziji klasične muzike, opere, hora, repa i raznoraznih alternativnih elemenata. sećam se kako sam se naježio od glave do pete kad sam je čuo prvi put i konstatovao da nešto ovakvo, nažalost, neće naći put do šire publike. na moju i rosalijinu sreću, to je bila pogrešna procena. i dan danas, posle ne znam više ni sam koliko slušanja, opet se naježim na prve taktove. druga pesma koja se dosta vrtela po mojoj listi je “don’t look down” eda širana (ed sheeran). na prvo slušanje sam je uporedio sa onim retkim pesmama koje imaju tu neku neprolaznu magiju u sebi, poput stingove “desert rose”. treba li da dodam išta više posle toga? hah. i, za kraj, tejlor svift (taylor swift) i njena “elizabeth taylor”. bajka. znam da je ponovo moderno osporavati je, ali sav uspeh koji je postigla je i više nego zaslužen.
ove jeseni su pogledane i neke sjajne serije, ali nek izbor ponovo padne na tri. “dexter: original sin” (“dekster: prvobitni greh”). oživljavanje nekada popularnih serija, koje su odavno prestale da se snimaju, obično ne donosi najsrećniji rezultat, ali “dekster” iz sezone u sezonu ne razočarava. ovog puta se bave svim onim što je prethodilo prvoj sezoni originalne serije, odnosno kako je došlo do prvog ubistva serijskog ubice koji ubija isključivo druge serijske ubice.
o seriji “severance” (“razdvajanje”) sam već pisao u nekom od prošlogodišnjih postova, tako da neću dužiti, samo ću istaći da je druga sezona možda i bolja od prve, te da je stavite na vaše liste za gledanje, ako već niste. ukratko rečeno, u centru zbivanja je korporacija koja nudi razdvajanje ličnosti na onu koja ide na posao i na onu koja ostaje kod kuće i uživa, pri čemu nijedna polovina bića nije svesna šta se dešava onoj drugoj.
poslednja preporuka je “wednesday” (“sreda”), odnosno spinof filmova o porodici adams. ovo nije toliko apsolutna preporuka kao prethodne dve, ali ako ste voleli porodicu adams i filmove o hariju poteru, sigurno ćete naći neku magiju i u ovome. ruku (a thing) na srce, ima slabijih epizoda i zamršenost radnje bi mogla biti veštije odrađena, ali dok god se nešto gleda se osmehom na licu rekao bih da je to to.
o seriji “severance” (“razdvajanje”) sam već pisao u nekom od prošlogodišnjih postova, tako da neću dužiti, samo ću istaći da je druga sezona možda i bolja od prve, te da je stavite na vaše liste za gledanje, ako već niste. ukratko rečeno, u centru zbivanja je korporacija koja nudi razdvajanje ličnosti na onu koja ide na posao i na onu koja ostaje kod kuće i uživa, pri čemu nijedna polovina bića nije svesna šta se dešava onoj drugoj.
poslednja preporuka je “wednesday” (“sreda”), odnosno spinof filmova o porodici adams. ovo nije toliko apsolutna preporuka kao prethodne dve, ali ako ste voleli porodicu adams i filmove o hariju poteru, sigurno ćete naći neku magiju i u ovome. ruku (a thing) na srce, ima slabijih epizoda i zamršenost radnje bi mogla biti veštije odrađena, ali dok god se nešto gleda se osmehom na licu rekao bih da je to to.
ove jesenje utiske namerno završavam najvećom impresijom, a to je dokumentarac “man on wire” (“čovek na žici”) britanskog režisera džejmsa marša (james marsh) iz 2008. godine. ovaj projekat prati francuza filipea petita koji je bio toliko vešt u hodanju po žici da je jednog dana rešio da je razapne na krovu notr dama i na toj visini izvede svoj performans. isti je oduševio okupljene, ali je felipe završio u zatvoru zbog remećenja javnog reda i mira. njega to, ipak, nije obeshrabrilo, te je nastavio da ponavlja ovakve rizične po život poduhvate po visokim zgradama širom sveta. kako to obično biva sa prevelikom amibicijom, ona se u nekom momentu otrgne kontroli, te tako petit rešava da hoda po žici na tadašnjem vrhu sveta, između kula bliznakinja svetskog trgovinskog centra, na visini od preko 400 metara. ovaj brutalno dobar dokumentarac beleži razvoj njegovog plana u delo i sve prepreke koje su mu se našle na ovom “suludom” poduhvatu.
kao i uvek, post završavamo nečim lepim, a nek ovog puta to bude kalifornijski umetnik dejvid bakingem (david buckingham) i njegov rad iz 2015. godine “svet po reju keliju”.
čitamo se na kraju zime sa nekim novim utiscima,
baron de kemp.
čitamo se na kraju zime sa nekim novim utiscima,
baron de kemp.
No comments:
Post a Comment