Aout.

Muzika: Iako obično u ovoj sekciji biram izvođače čije albume preslušavam mesecima ovaj put ću napraviti izuzetak, kakav sam ranije napravio samo jedanput za Maxine Ashley čija mi se samo jedna pesma dopada. Isti je slučaj i sa Demi Lovato (jedina njena starija pesma koju sam jako voleo je predivna balada Skyscraper), ali lagao bih kada bih rekao da je bilo koja druga pesma obeležila ovo leto nego Cool for the Summer. Ljudi obično spočitavaju pop muzici površnost, ali, kao neko ko je u prošlosti mnogo partijao i izlazio na mesta na kojima se pušta ili svira isključivo rok, pop ili folk, odgovorno tvrdim da se nigde ljudi bolje ne provode nego u klubovima gde se pušta pop. To je muzika koja je pravljena za ples i opuštanje i tako je treba shvatiti. Volim gomilu rok bendova, slušam i neke prelazne varijente, pa i trip-hop, a ni toliko omraženi folk mi nije stran, ali jedino pop ima tu komponentu koja te istog momenta ubaci u dobro raspoloženje. Cool for the Summer je definitivno jedna od takvih pesama.

Demi kao Demi mi nije naročito inspirativna jer mi je više preko glave tih kalup zvezda koje ostvaruju američki san, od maltretiranog klinca u srednjoj školi do superstara kog vole milioni. I, uopšte, taj koncept koji se podmeće o tome kako svi vole i podržavaju sve. Koliko je ta priča bajata i samim Amerikancima pokazaće i pobeda Donalda Trumpa na izborima za predsednika SAD-a, uveren sam u to. Toj naciji je bio potreban neko da kaže da mrzi žene, da mrzi druge nacije, itd, itd. Svet nikad neće biti to lepo mesto u kom svi vole sve, ali možda jednog dana naučimo da prihvatamo, to je najbitnije. 

Uglavnom, Demi Lovato i Cool for the Summer. 

Film: Nakon Darrena Aronofskog, Xaviera Dolana i Pedra Almodovara, Lars von Trier je četvrti reditelj čije sam sve filmove pogledao. Iako mi je Dolan najbliži, von Trier je verovatno najkompleksniji i najgenijalniji od spomenute četvorke. Mada, sva četvorica su potpuno različita i nemoguće ih je porediti po bilo čemu. Zar je, uopšte, potrebno porediti? 

Prvi moj filmski susret sa Larsom bila je Melancholia pre neke dve-tri godine. Sećam se kako sam gledao u prazno 15-ak minuta nakon završetka filma, kao i da sam puna dva sata pre toga grizao nokte i verovatno palio jednu za drugom. Po prirodi sam empatičan i nije mi se jednom desilo da se rasplačem slušajući priču potpunog stranca. Slično je sa knjigama i filmovima. Pogotovo tako maestralnim kao što su Larsovi. 20-ak filmova kasnije se ispostavilo da je Melanholija najlaganiji von Trierov film jer sam nakon svakog sledećeg želeo sebi mozak da raznesem. Na pozitivan i negativan način u isto vreme. Valjda to i jeste shvrha umetnosti. Da te protrese. Da ti postavi pitanje na koje nemaš odgovor. Skoro sam pročitao rečenicu da je umetnost odgovor, ali da ne znamo šta je pitanje. 

Von Trier je opet, sa druge strane, majstor postavljanja pitanja na koje nikad ne daje odgovore. Makar ne otvoreno. Pa, kako ko shvati. 

Ovaj danski genijalac tokom cele svoje karijere snima trilogije, ali ne one tipično filmske u kojima se jedan film nastavlja na drugi u kontinuitetu. Lars nastavlja razvijanje istog pitanja sagledanog iz posve različitog ugla. Bilo da posmatra Evropu sa svim njenim manama ukorenjenim duboko u tradicionalnim vrednostima ili da još razornije preispituje nedostatak istih u američkom društvu von Trier uvek ostaje dubok, sirov, krvav, direktan. Ponekad se isti motiv provuče, mada uvek samo kroz dva dela trilogije, nikad kroz sva tri, bilo da je u pitanju dete koje zaneto prvim pahuljama poželi da skoči u ambis ili krađa kašičica iz restorana. Hipnoza se, iz meni nepoznatog razloga, tu i tamo provuče kroz skoro svaki film, nebitno kojoj trilogiji pripada. 

Sreća je u Larsovim filmovima pod velikim znakom pitanja, a ispostavlja se da su sretni samo oni koji su izgubili razum ili imaju slab dodir sa ovim stvarnošću. Najmračnija, najrazornija i najdublja trilogija je, po mom ukusu, poslednja, ona o depresiji, sa kojom se i on sam celog života nosi. Čine je Melanholija, Antihrist (Antichrist) i Nimfomanka (Nymphomaniac). Svaki za sebe uzet ili posmatran u svetlu neodvojive celine predstavlja remek-delo moderne kinematografije. Naročito poslednji koji traje preko 5 sati. Šteta je što ne traje duže. 

Baš kao i Džo iz tog kontroverznog filma, koja se pravi da se ne seća priče o jasenu i iznova moli oca da joj je ponovo ispriča, tako se i ja vratim nekom od ovih filmova. Najčešće trećem. Onom kog su puritanci obeležili kao pornić. Ali dobro, ako osim kurca i pičke u filmu nisu ništa drugo ni videli onda i nisu za bolje. Ili kada ta ista Džo kaže svom ljubavniku: „Fill all my holes“ zavisi od tebe da li ćeš čuti poziv za jebanje u sve rupe ili ispunjavanje svih praznina koje čovek nosi u sebi. Ljudi tako često omaše suštinu. Ali možda je ni ja ne pogodim, pa ne volim mnogo da se raspravljam i natežem. Završiću ovu priču još jednim citatom koji još više dobija na dubini kada ga izgovori predivna Džo svojim hipnotičkim glasom.

„Možda je jedina razlika između mene i drugih ljudi ta što sam uvek tražila više od zalaska sunca; više spektakularnih boja kad bi sunce obasjalo horizont. Verovatno je to moj jedini greh.“

Serija: American Horror Story. Naravno, počeo sam da je gledam onog dana kada je Lady Gaga objavila da će se priključiti petoj sezoni ovog serijala. Nisam imao velika očekivanja jer to baš i nije žanr koji me zanima, čak sam i hteo da odustanem nakon 3-4 epizode, ali drago mi je što nisam. Sjajna, mada poptuno bolesna priča. Upravo sam završio sa gledanjem druge sezone koja je, kada oprostiš neke preteranosti, vrhunska. Videćemo da li će mi se dopasti druge dve. 

Knjiga: Osećam se užasno usamljeno u poslednjih nekoliko meseci. Verovatno zato ovoliko opširno pišem. Često sam u životu više cenio veze koje sam spojio sa mrtvim piscima nego sa ljudima u svom okruženju. To je, dalje, problem moje socijalizacije, ali sve je dobro dok imam ova alternativna rešenja. Svima koji me poznaju poznata je i moja opsesija jakim ženama, a Simone de Beauvoir (Simon de Bovoar) je svakako jedna od njih. Njene Uspomene lepo vaspitane devojke prosto gutam i, uz sav rizik da zvučim uvrnuto, osećam kao da razgovaram sa nekim jako bliskim; sa nekim ko mi poverava sve svoje tajne. Poslednji put sam se osećao tako kada sam čitao autobiografsku prozu Marine Cvetajeve i Ane Ahmatove. Još dve jake žene. Nisam od onih koji vole naročito da se poistovećuju sa nekim književnim likom jer obično ne prepoznam bilo šta pozitivno, mada je i to u neku ruku otrežnjujuće. Ono prepoznavanje do najstinijih detalja u Pipu iz Dikensovih Velikih očekivanja je valjda bilo dovoljno za ovaj jedan život. 

A osim te dve bitne stavke, to što je jaka žena i pritom Francuskinja, Simon spada u još jedan kalup koji me prati celog života, a to je ona osoba iz senke koja je svoj život podredila nekoj velikoj ličnosti, nadahnula je da stvori svoja najveća dela i bila njegova najveća žrtva. Ono što bih sada napisao je isuviše lično, a i verujem da zvučim odveć ludo, pa bih ovde stao. 

Umetnost: Branko Milisković i njegov performans Ovo nije dečak sa lulom. Oduševio sam se ovim performansom i pre nego što sam saznao njegov naziv, a tek to me je oborilo s nogu. Milisković lucidno povezuje dva velika kontroverzna dela s početka prošlog veka. Pikasovog Dečaka s lulom i Magritovu Obmanu slika. Posebno bih se zadržao na Rene Magritu zbog ostatka priče koja sledi. Njegova naslikana lula sa natpisom Ovo nije lula je jedan od najblistavijih primera umetnosti 20. veka koju beskrajno volim jer je više umetnost ideje nego umetnost veštine. Magrit postavlja genijalnu tezu o prirodi umetnosti jer koliko god precizno bila naslikana lula na platnu ona nikada neće biti lula koja može biti od koristi. U glavi mi se javlja i onaj Vorholov citat da je umetnost apsolutno beskorisna, kao i da je zadatak umetnika da proizvodi stvari koje nikome ne trebaju. Zašto ja svaku priču završim Vorholom?

Throwback: Magrit me dovodi i do poslednje stvari o kojoj želim da pišem u ovomesečnim utiscima jer je prošlo tačno dve godine otkad sam uradio svoju prvu tetovažu koja ima tako mnogo značenja zbog čega sam je i skicirao da izgleda veoma jednostavno. Ona spaja originalni crtež koji je Antoan de Sent-Egziperi priložio uz svog Malog princa, jednu od onih knjiga kojima se vraćam iznova kao Džo priči o jasenu. Mali princ se smatra delom dečje književnosti, ali svi oni koji ga ponovo pročitaju u zrelom (ili barem nešto zrelijem) dobu shvate koliko je toga suštinskog rečeno o životu uz pomoć simpatične priče za decu. 

Prva ilustracija iz knjige na kojoj se nalazi pripovedačev crtež zmijskog cara koji je progutao slona je praktično ceo Mali princ u malom jer isto kao što Odrasli u knjizi vide šešir umesto tog zmijskog cara sa slonom u svojoj utrobi, tako oni kasnije u životu ne vide u Malom princu ništa više osim knjige za decu. A moj zadatak, kao nesvršenog studenta opšte književnosti, je da uvek ispod šešira vidim zmijskog cara koji pokušava da svari plen veći od sebe. A nekad mi i celo to studiranje deluje upravo tako, kao pokušaj da svarim nešto što je veće od mene. U doba kada je tetovaža nastala tek sam se vratio sa tronedeljnog putovanja Evropom tokom kog sam sve vreme nosio šešir, pa tako i taj moj šešir koji onako izlomljen čuvam kao uspomenu, nije više samo šešir. Zato i ispod tog crteža iz Malog princa stoji moja interpretacija Magritovog citata o luli, samo što on sada glasi Ovo nije šešir. I nije šešir jer je ispod njega stalo tako mnogo toga. Možda sam sad objasnio, a možda još više zbunio. Možda sam rekao previše, a opet nisam stigao da kažem još par bitnih stavki. Ne znam. Ali toliko za mene o ovom avgustu.