Octobre, octobre, octobre (:

Muzika: Svima dobro znana Sia. Na nju ne treba trošiti mnogo reči, ali ne zato što ih ne zaslužuje nego zato što su u pitanju neke svima poznate stvari. Ipak ću se samo kratko osvrnuti na ličnu impresiju njenom idejom o zvezdi koja nema lice jer jednostavno želi da se bavi muzikom, ali ne i da bude poznata. Volim te njene performanse sa kosom koja prekriva sve osim usana i stavljanjem akcenta na neke druge ljude. Volim to što je neke od svojih najboljih pesama napisala za druge. I volim to što se novi album zove This is acting jer ga je skrpila od pesama koje je napisala za druge, iz njihove perspektive, a onda, kada su ih oni odbili, stavila ih je na svoj album zbog čega i smatra da nešto glumi jer nisu do kraja njene. Pesma Alive me je kupila na prvu zbog teksta, zbog tog njenog magičnog glasa i zbog svih onih momenata u kojima joj taj isti glas pukne pod naletom emocija. 

Film: Mislio sam da ću najverovatnije pisati o nekim filmovima koje sam ranije gledao, a tokom proteklog meseca sam ih pogledao opet jer sam želeo da ih pustim nekome ko će ih ponovo sa mnom doživeti (Coffe in Berlin, Man from Earth, Dead Poet Society...), ali sam onda naleteo na film Neposlušni i, ipak, se odlučio da pišem o njemu. Mislim da je ovo prvi put da pišem o nekom domaćem filmu, a razlog za to je što je naša kinematografija otišla dođavola nakon tako blistavih 70-ih i 80-ih (na primer, Živeti kao sav normalan svet sa Sonjom Savić u glavnoj ulozi što bi i danas bila avangarda da se prikaže bilo gde u svetu). Raduje me što je u poslednje vreme sve više mladih režisera koji više ne snimaju filmove o ratu i 90-im uopšte, a Neposlušni definitivno spada u red onih nestvarnih filmova koji najviše leže ovom mom senzibilitetu (koliko god on nedefinisan bio). 

Priča je veoma konfuzna, hermetična i zbunjujuća, ali mene je kupila već nakon prvog kadra i ostao sam zakovan za ekran naredna dva sata. Dijalozi su magični čak i onda kada ih ne razumeš, a sve to je tako jer ti je doušteno da zaviriš u  Lenin i Lazarov svet koji ima neki svoj jezik i neka svoja pravila, a ponekad ih i oni sami krše i ne razumeju. To kako sam ja ovu priču razumeo je manje bitno, kao i to da li je u pitanju priča ili stvaran događaj, ali evidentno je to da me je privukla tema odrastanja i inicijacije u svet odraslih. Ima nečeg egziperijevskog, petropanovskog, amelipulanskog i tamblerovskog u ovom filmu. Otuda i ne čudi moja fascinacija svakim detaljem. Scene. Kadrovi. Dijalozi. Priča. Muzika. Muzika. Muzika. 

"Pođimo zorom pre Sunca i ptica u polja

rukama toplim od snova da žanjemo žito."

Knjiga: Sramota me je ovoga što ću napisati, ali nisam pročitao nijednu knjigu u celosti tokom prethodnog meseca. Jednostavno su se nakupile neke obaveze oko fakulteta i posla, tako da ništa od započetih knjiga nisam priveo kraju. Zbog toga ću navesti samo jednu knjigu koja mi je pala na pamet u ovom momentu (ne znam tačno zbog čega) a u pitanju je avangardna drama Ežena Joneska Ćelava pevačica. Sad baš razmišljam i verujem da mi je asocijacija na nju bila upravo ona kao i za spomenuti film jer ljudima može ili baš da se dopadne ili da se pitaju kakvu su to glupost pročitali. Neka ostane na tome.

Umetnost: Millie Brown (Mili Braun). Savremena umetnica koja oslikava svoja platna tako što povraća na njih. Mnogi smatraju da to predstavlja poraz umetnosti jer je dovoljno samo to da budeš šokantan da bi privukao pažnju. Donekle se slažem sa tim stavom, ali ne i u slučaju ove devojke. Mislim da je u pitanju veoma dobar oslonac u slikarskoj tradiciji, sa posebnim osvrtom na Džeksona Poloka (Jackson Pollock) koji je stvarao svoju umetnost po tzv. automatizmu tako što je boje prskao po platnu smatrajući da će njegova podsvest dati najbolji rezultat. Na sličan način to radi i Millie sa tim dodatkom da se ona potpuno poistovećuje sa svojom umetnošću jer guta boju, a potom doslovno svoju unutrašnjost ostavlja na platnu. 

Ličnost meseca: Ovo će nekoga možda iznenaditi, ali Zvonko Bogdan. U proteklih mesec dana sam bio u prilici da upoznam dosta poznatih ličnosti i on je jedan od onih koji mi je ostavio najjači utisak. Iako stvara muziku koju ja, u principu, ne slušam, oduševila me je ta zamisao da ceo život posvetiš jednoj ideji da očuvaš tradiciju svojih predaka i na taj način je spaseš od zaborava, kao i da toj ideji ostaneš veran do kraja života. A možda je i ovom utisku doprinelo i to što sam dobio flašu vina iz lične vinarije na poklon. (: Šalim se.

Throwback: Poseta Amsterdamu u toku avgusta prošle godine. Izdvojiću samo deo jednog teksta koji sam pisao po povratku sa tog putovanja.

Pariz je grad slobode. Čini se kao da je ceo moj život bio odiseja koja se završila povratkom kući. To su ulice na kojima ja želim da budem ja. Ni manje ni više. U Amsterdamu, na primer, poželite da budete nešto više nego što jeste. Povuku vas ti izlozi u kojima se slobodno nudi sve ono što je zabranjeno bilo gde na svetu. Kao da je ceo Amsterdam jedna zabačena uličica koju pošteni svet koji radi od 8 do 3 zaobilazi. I možda vam nakratko prija miris svega legalizovanog u Holandiji, ali ubrzo vam se zasite sva čula i poželite da se vratite negde gde je život život, a ne iživljavanje. Amsterdam je grad za par nezaboravnih dana, ali ne za ceo život. Bilo da tamo idete u potrazi za ispunjenjem bilo koje skrivene želje ili tražeći muzej bilo čega što vam padne na um nećete ostati kratkih rukava. Jer Amsterdam je i grad sa najviše muzeja u Evropi, ma koliko to paradoksalno zvučalo.