Drugim danima.

Nekada mislim da znam odgovore na sve, kao i da je sve tako jednostavno. Drugim danima shvatim da nisam shvatio ništa. Da nemam pojma šta je to život. Trećeg dana konstatujem da ja nisam normalan ako su svi drugi normalni i da mi je drago što sam nenormalan. Četvrtog bih se menjao sa bilo kim jer mi deluje da drugi ne postavljaju sebi ovakva pitanja i ne vode ovakve besmislene blogove. Šestog dana sam srećan što sam upravo takav kakav jesam i ponovo znam sve odgovore i probudim se sa nekom ludačkom nadom. A onda dođu drugi dani.

Nekada mislim da je sve baš onako kako treba da bude. Drugim danima se pitam da li bi sve bilo bolje da sam se probudio u toplom krevetu i ugledao te kako spavaš. 

I tako ukrug.

U ovakvim danima pišem za neke bolje dane. Pišem da bih imao čemu da se podsmehnem i da bih na osnovu tog podsmeha znao da će proći sve što dolazi. Ma koliko bilo dobro. Ma koliko loše. 

Jednog dana neću slušati o trešnjama, o radnicima u knjižarama, neću prevoditi tačke na jezik slova. Jednog dana neću spuštati glavu kada promrmljam ono što ne umem da objasnim. Nije da ne mogu, nego ne želim, jer znam da nema svrhe objašnjavati onima koji neće čuti. I čemu onda trošiti reči.

Jednog dana ću zaboraviti večeri u sobi od nota, druge večeri od nekih čudnih zagrljaja, treće od nelagodnih poljubaca u rame i prevođenje na jezik osećanja šta oni znače. Drugim danima ću se pitati da li je trebalo baš sve tako. Trećeg ću znati da jeste. 

Jednog dana će sve to biti nebitno. Znam. I čekam te dane. Ali danas su drugi dani... 

Ljubim te u brkove.

Ove nedelje mi je sasvim slučajno u ruke dospela knjiga ljubavnih pisama upućenih Adolfu Hitleru. Pomislio sam da su u pitanju redovi koje je ispisala Eva Braun ili neka druga ljubavnica jednog od najomraženijih stvorenja u ljudskoj istoriji i baš me je zainteresovalo da vidim tu drugu Hitlerovu stranu, tj. da ga sagledam iz ugla žene koja ga je volela. 

Međutim, ispostavilo se da je knjiga nešto još genijalnije. Pisma upućena Adolfu Hitleru potiču od žena koje ga nikada nisu upoznale, ali su se zaljubile u njega zbog vešto osmišljene propagande koja ga je postavila na kult Boga. 

Ipak, stvari nisu nimalo naivne kako deluju na prvu jer se radi o ženama koje su slale i do 30 pisama  (neke i po 7-8 godina) iako bi svaki put ostajale bez odgovora, a sa svakim pismom je njihova opsesija postajala veća. Delile su svoje tajne ili beznačajne sitnice iz svakodnevnice umišljajući da čovek koji upravlja jednom od najmoćnijih imperija u tadašnjem svetu ima vremena za podrobne opise njihovih dosadnih dana. Opisivale su mu na koje sve načine pokušavaju da mu priđu i koliko novca troše na vozne karte kako bi odlazile u gradove u kojima se nadaju da će ga sresti. Nudile su mu ne samo svoje telo za snošaj nego i za stvaranje potomstva kako mu se geni ne bi zatrli. 

Koliko god cela ova priča bila komična (zbog čega i ovo pišem da bi se još neko nasmejao određenim citatima iz pisama) u srži se nalazi potpuna tragedija jer je veliki broj ovih žena skončao u sanatorijumima gde bi njihov dragi i veliki Vođa prvi put posvetio makar malo pažnje ovim bićima koja su mu podredila cele svoje živote. Međutim, dragi Adili bi im posvetio svega nekoliko sekundi i to da u svojoj velikodušnosti potpiše dopuštenje da se nad njima izvrši eutanazija jer su beskorisni članovi društva. 

Ali, na momenat ćemo zaboraviti tragičan kraj cele ove priče i slatko se nasmejati isečcima iz pisama ovih gospođa iz Trećeg rajha.

Tako bih rado provela ceo svoj život sa Tobom. (..) I koliko sam novca dala da bih se srela sa Tobom. Bila sam u Udruženju strelaca, u Noćnom bioskopu, dva puta sam bila u Berlinu i sve je bilo uzalud. Poslednji put sam se vozila D vozom i ponovo potrošila 12 maraka. Doći ću 23. aprila posebnim vozom u Belin, kada bude cvetalo cveće, samo da se vidim sa Tobom. Inače ne bih išla.

***

Slatki Adili, želim da ti pošaljem srdačne pozdrave na front. Tvoja Ričili

***

Ti slatki razvratniče...

***

Oni se ljute što vam pišem. Najradije bih vas poljubila zato što ste tako drag čovek sa dobrim srcem. Ali to se ne sme.

***

No, dobila sam nekoliko sedih, ali uopšte nije bilo tako loše. Nasuprot tome, često sam se smeškala. Zbog tih osmeha bili su krivi Tvoji brkovi. 

Svakog dana moram da mislim na Vas, svakog časa, svakog minuta. Najradije bih doputovala u Berlina i došla kod Vas! Smem li to? Šta god da se dogodi, moj život pripada Vama. Volela bih da znam šta sve to znači. Ne mogu više da radim zato što stalno mislim na Vas. Nijednog drugog čoveka ne mogu da volim osim Vas. Nadajmo se da će se moje želje ispuniti. Molim vas, pišite mi da li smem da dođem.

***

Govnornik je u poslednjoj izjavi govorio o čekanju na koje ste naučili - i da u ovom trenutku čekate. Šta ja da kažem na to! Ja ne čekam samo 2 godine na Vaš odgovor, čekam već 7 ili 8 godina.

***

Znaš li da danas ne mogu dovoljno imena da Ti dam, danas bih mogla da Te pojedem od silne ljubavi. (,,) Znaš li, jedino srce moje, Ti se toliko brineš, toliko mučiš i tolike tihe patnje osećaš zbog mene. Tvoja Marija to oseća i pati zajedno sa Tobom, ali Ti si jak, duševno si veoma veliki, pa tražiš u sebi izjednačenje, i u tome uspevaš jer misao da je Tvoja Marija uvek tu za Tebe mora da predstavlja brigu manje.

***

Poštovani gospodine vrhovni kancelaru Rajha,

da li bi bilo moguće da mi priloženi ugovor potpišete i da mi ga vratite?

Sa izuzetnim poštovanjem,

Tvoja Ana-Marija R.

( U ovom pismu se nalazi bračni ugovor).

Oproštaj.

Neka sumorna, majska kiša dobuje napolju. Volim ovakve dane. Nekako su mi sve kiše pariske, samo što ovde nebo nikad nije tako lepo sivo. a i ima nečeg u toj tmurnosti koju vidiš sa svojih prozora i koja te tera da razmišljaš.
Nikad ne slušam muziku dok pada kiša. Možda to ima veze s onom Josipinom predivnom pesmom u kojoj nam poručuje (ili nas preklinje) da ne čeznemo za Suncem nego da slušamo kišu.

I tako, dok ona tapka po automobilima, ulici, limovima i svemu drugom što proizvodi zvuk, ja , ko zna zbog čega, već neko vreme razmišljam o oproštaju.

Nikada nisam bio težak na tim rečima. Ako pogrešim kažem izvini, neretko i posle 10 sekundi. Drugima oprostim i kada ne kažu. Suština je da jedini validan argument za oproštaj, i sa strane onoga ko greši i onoga koji treba da oprosti, jeste ljubav. Praštamo onda kada volimo i dok je ljubavi ima i praštanja. Kada je nema praštanje je besmisleno.   

Nedavno su mi se desila neka dva neobična oproštaja. 

Prvi je bio vezan za jednu čudnu uvredu koju sam naneo samome sebi. Smatram da nas nikad ne povrede drugi. Mi smo, zapravo, oni koji uvek povređuju sami sebe. Nije to krivica onoga ko nas je povredio nego naša jer ga nismo dovoljno dobro procenili onda kada smo ga zavoleli. Treba dobro da pazimo kome dajemo mogućnost da bude uzrok našeg osmeha i našeg bola.
To je naša krivica i naš pogrešan izbor, pa zato onda kada praštamo drugima mi zapravo opraštamo sebi. Bio je lep osećaj stati oči u oči sa vlastitim greškama, spoznati sebe onakvog kakav si bio. Pogledati u lice onoga koga nisi video dugo i na njemu izvagati sebe onakvog kakav si danas i sebe kakav si bio juče. I biti sretan što je vreme toliko ublažilo neke tvoje krivine. 

Drugi oproštaj je došao na još neobičniji način. Kažu da ne možeš razumeti nekoga dok ne prošetaš u njegovim cipelama. Možda bi se to moglo primeniti i na ovaj moj slučaj. Vodeći se tom analogijom ne možeš oprostiti nekome za uvredu dok ti sam ne uvrediš nekoga trećeg na isti način. A pošto smo skloni da tražimo opravdanja za sebe i sami sebe najbolje razumemo, tek tada, ako želimo da oprostimo sebi, ne preostaje nam ništa drugo nego da oprostimo i drugima koji su istu stvar uradili nama. 

Ovu priču, umesto bilo kakvog smislenog zaključka, završavam Marčelom kako bih ostavio kratku uspomenu na fenomenalni koncert koji je održao na novosadskoj manifestaciji Ritam Evrope, održanoj povodom godišnjice pada fašizma. Oduvek sam cenio Marčela kao autora i nekoga ko je dao sasvim drugu suštinu i oblik muzici koju najmanje volim, Međutim, na tom koncertu sam doživeo sasvim novu dimenziju ovog neverovatnog čoveka za kog nisam mogao ni da pretpostavim da je takav šoumen i da na taj način vlada binom. To nije čovek, to je energija.

Kad već završavam ovu priču potpuno nepovezano sa početkom (nisam kriv ja, kiša je) neka ih na kraju ovi Marčelovi stihovi jer u njima, ko zna koji put, kao retko ko, u par redova okarakterisao pola nacije. 

"I zna da bije za ćirilicu, ali piše spojeno neznam.

On mrzi Hrvate, čuo da treba - u pesmi omiljenog benda.

On mrzi pedere -- rekla mu crkva i dobri pastir Kačavenda.

On voli svoj narod, voli Kosovo i život bi dao za njega,

ali zove prljavom seljačinom svakoga ko nije iz BG-a."

Dečak koji je hteo da bude garçon: #70s

Čudno je to kako me nikada nije zanimala budućnost. Ne samo moja vlastita, nego budućnost celog čovečanstva uopšte. 

Ne volim frazu 'Živi svaki dan kao da ti je poslednji' jer je potpuno nerealna. Sopstvena budućnost me nikad nije naročito zanimala u smislu da nisam mogao da zamislim koji će ljudi iz mog okruženja biti tu za godinu dana, a neretko ni u kom gradu ću živeti. Tri godine unazad sam na ovaj dan živeo u tri različita grada. To podrazumeva i tri različite grupe prijatelja. Nikada mi ne nedostaje određeno mesto, samo određeni ljudi. Povratak u barem dva grada u kojima sam tokom života proveo nekoliko godina mi obično ne znači mnogo. Ulice i zgrade su ostale iste, ali sve je to beznačajna gomila kamenja kada tu nema onih ljudi koji su stanove činili domovima. Nekad se zapitam gde su svi ti ljudi koji su nekada bili deo moje svakodnevnice i samo me, pored osmeha izazvanog nekim lepim sećanjima, obuzme kratka nada da su srećni, neopterećen time da li me se sećaju (sa osmehom) ili ne. 

Budućnost cele planete me, takođe, ne zamara mnogo. Nikada nisam voleo Sci-Fi filmove ili knjige naučno-fantastičnog žanra. Nikada nisam želeo da odem u budućnost. Možda bih otišao stotinak godina unapred samo da zavirim da li smo uspeli da stvorimo mašinu za putovanje kroz vreme i onda bih lutao po prošlosti. Ako bih, pak, morao da odaberem samo jedno vreme i jedno mesto, bez razmišljanja bi to bile sedamdesete godine prošlog veka, Njujork, Vorholova Fabrika. Dane bih provodio po nekim parkovima, sa nekom besmislenom kosom (iz beskrajne ljubavi prema mjuziklu 'Hair') i lenonkama (iz još veće ljubavi prema Lenonu). Verovatno bih i u tom vremenu našao neku uvrnutu ljubav, na onaj način na  koji se (ni)su voleli Mapletorp i Pati ili Sedžvikova i Endi. U klubovima bih čekao da puste Bouvija i Grejs Džouns. Plesao bih sa Idi. Pisao bih za lokalne novine žute štampe najnovije tračeve koje bi mi u nekim zamagljenim večerima, po srebrnim ćoškovima, jedni o drugima odavali Kendi Darlin, Ultra Vajolet, Lajza ili Žan-Mišel.

U bilo kom drugom vremenu bi to, naravno, bio Pariz, ali što se 70-ih tiče uvek bi to bio Njujork. 

Pre dve nedelje, sasvim slučajno, završih u jednoj takvoj atmosferi 70-ih. Kada smo već, drugarica i ja, iznemogli od hodanja kroz šume, bez ikakvog putokaza, konačno stigli na mesto na kom se, usred divljine, održavao festival Supernatural, prva mi je pomisao bila da sam se vratio kroz vreme. Skoro netaknuta priroda, odličan DJ, gomila prelepih stranaca koji pod dejstvom raznoraznih supstanci sede na travi ili plešu. Još od 2007. godine ovaj festival se održava na Košutnjaku, na dan planete Zemlje, kako bi se podigla ekološka svet mladih ljudi, al dok smo stigli na naše odredište od sve zdrave hrane je ostalo samo pivo, a, ruku na srce, meni to uopšte nije smetalo. Bitan je bio samo taj parti na otvorenom i život u sadašnjem momentu uvek pomešan sa talozima prošlosti, koju toliko volim.