Istina je da ne volim tinejdžere. Nikada ih nisam voleo, pa čak i onda kada sam i sam bio tinejdžer. Verovatno bih se vratio u bilo koje drugo životno doba osim u to.
Kao dete si potpuno prepušten stvarima koje voliš. Rasterećen si. Kad si tinejdžer manje-više ne voliš ništa na sebi i oko sebe. Sve ti smeta. Nemaš nikakve odgovore. Kad već prođe ta faza možda u istoj meri ne voliš, ali ponovo si neopterećen kao dete jer si prihvatio ono što ne možeš da promeniš.
Ne dopada mi se mnogo toga kada je u pitanju današnja generacija tinejdžera, ali ih ne krivim. Oni su samo deca svog doba, kao što smo i mi bili deca našeg. Sve ono što bih ja zamerio njima, i meni su zamerali oni koji su bili 10 godina stariji od mene u tim godinama. To je jedan začarani krug koji se uvek ponavlja.
Da, možda je strašno to što već 9-godišnjaci znaju sve o seksu i što su već probali prvu cigaretu. Ali, podjednako je bilo našim roditeljima strašno što je moja generacija to uradila sa 12-13 godina. Nama je to tada bilo normalno. Verovatno ista priča važi za to kako su naše bake i deke gledale na, po njihovim merilima, preuranjeno sazrevanje naših očeva i majki. Primera radi, mom dedi se svet srušio kada je moja 18-godišnja tetka došla u porodični dom sa očima blago istaknutim kreonom i maskarom.
Nijedno doba nije bolje ili gore od prethodnog, samo nam se granice pomeraju. Ne vodi to u bilo kakav sunovrat. Uveren sam u to. Znam to kada sretnem klince koji su 6-7 godina mlađi od mene, a koji govore sa takvim nivoom svesti da jedva uspevam da idem u korak sa njima. Ta predivna bića, nezadovoljna što njihova generacija provodi sve vreme na društvenim mrežama, mnogo više čitaju i mnogo više znaju nego što je iko iz moje generacije u to vreme znao.
Ovo doba možda samo mnogo izrazitije pravi selekciju između pametne i ne tako bistre dece. I to je sve. Rezultat je na kraju isti. Sve to negde dođe na svoje.
Facebook i Instagram su igračke njihovog doba. Da ih je bilo u naše vreme i mi bismo danas imali čitavu istoriju deljenja nebuloznih video snimaka, fotografija i statusa. Imamo ih i sada, nažalost. Zato mi je žao zbog celog tog pritiska koji je na novim generacijama. Nismo mi bili ništa bolji. Nismo ni sad u očima 10 godina starijih od nas.
Smatram sebe ispravnim, kao i bilo ko drugi. Ali moja baka, da je živa, ne bi isto mislila kada bi me videla ovako mršavog, sa pirsingom u nosu i gomilom tetovaža. Ja sam samo dete svoga doba. Nema veze što će neki novi klinci probušiti jezik u doba kada ja nisam ni znao šta je to. Nijedna generacija neće propasti. Promeniće se navike, moral, neki estetski kodeksi, ali uvek će suština ostati ista.
Naši roditelji, koji su se vraćali kući do 9-10 uveče su prihvatili to što mi izlazimo u ponoć i vraćamo se kada pošten svet kreće na posao. I da li smo i dalje sposobni da volimo, da razmišljamo, da se venčavamo, rađamo decu, da ih odgajamo? Jesmo. Biće sposobni i svi oni koji dođu posle nas. Neće propasti svet jer su neki novi klinci odrasli na Parovima i Farmama. Lepo je Branko Kockica rekao da ako je on bio uzor generacija koje su skrojile našu trenutnu stvarnost onda je i bolje da su rijalitiji uzor ovim današnjim, jer ni lepe dečje emisije nisu ništa dobro donele.
Upoznao sam današnje tinejdžere koji žele da budu fešn blogeri, ali i one koji čitaju Hesea. Odrasli su u istim okolnostima. I dobro je da postoje i jedni i drugi. Jedni bez drugih ne bi imali smisla. Umesto da se bavimo njima, pametnije nam je da se bavimo sobom. Nije ni nama baš sve toliko potaman da bismo trošili toliko energije da se bavimo drugima.
Nedavno me je prijateljica opisala predivnim rečima. Rekla je: "Volim Nemanju jer ne ume da osuđuje i mrzi". Dopala mi se ta rečenica, iako je samo delimično tačna.
Ne umem da mrzim, to je tačno. Ali umem da osuđujem. I da imam predrasude. To je naša priroda od koje ne možemo da pobegnemo, ali na nama je kako ćemo se nositi sa tim. Mogao bih i ja da napišem, što bih verovatno uradio pre 3 godine, status tipa: "Molim vas prestanite da snimate video klipove u stilu Dinje i da ih postavljate na Instagram. Čak i Dinja, koja je beskrajno duhovita, promaši u većini njih." Ali zašto bih? Zbog 50 lajkova? Baš me briga za sve te klipove. Nisu mi po volji, ali umesto da se stalno izlažem nerviranju jednostavno sam prestao da ih gledam. Pustim umesto toga neki dobar film (na primer Hanekeov "71 Fragmente einer Chronologie des Zufalls").
Umesto da se svaki dan izlažem statusima na Facebook-u koji mi nisu po volji, odem jednom sedmično da vidim šta su to moji prijatelji objavljivali. Vidim stvari koje me obraduju i razočaram se jer i dalje iskaljuju svoje nezadovoljstvo na drugima. Ali za to izdvojim sat vremena sedmično. To je nedeljna doza sa kojom mogu da se nosim. A onda otvorim neku knjigu da se resetujem. Na primer, autobiografiju Vjerana Miladinovića Merlinke Terezin sin i dovoljna je jedna rečenica da sve zaboravim. Preporučujem to i vama. Ne volim tu rečenicu, jer ko sam ja da nešto preporučim, ali ako si ovo pročitao do kraja, onda ti to donekle misliš. I volim te jer si izdržao do kraja. Zato ti evo jedan citat kom se ja i dalje smejem. Možda i tebi ulepša dan.
"Sećam se stojimo Sanela i ja na uglu. Prema nama ide polako jedan muškarac merkajući nas.
Ja: 'Ovaj će da nas startuje.'
Sanela: 'Jaoj, ženo, mene je strah. Vidi koliki je! Može u zubima da nas nosi.'
Ja: Bože, ako te ima, neka pita Sanelu.'
Sanela: 'Bože, ako te ima, neka pita Merlinku.'
Mladić prilazi: 'Pošto, seste.'
Ja: 'Ne radimo. Čekamo drugaricu.'
Ili ako ne volite da čitate ili gledate filmove, pustite najglasnije pesmu koju trenutno najviše volite i uživajte. Pored reke. I šetajte bosi. Predivan je osećaj.
No comments:
Post a Comment