Ne znam kada se tačno rodila moja ljubav prema filmu. Nekada dosta kasno. Do kraja srednje škole sam verovatno mogao da nabrojim koliko sam filmova pogledao. Sećam se scene kada je na jednom času pušten domaći kultni film Balkanski špijun, koji su svi u razredu znali napamet, a samo sam ja utišavao ljude da čujem sve jer sam ga prvi put gledao. Nije da nisam voleo filmove, ali naprosto sam u tom periodu uvek davao prednost knjizi jer mi je bilo interesantnije da zamišljam likove nego da ih imam gotove pred sobom. Zato mi se verovatno nikada nije dopala nijedna adaptacija knjige jer sam ja to zamislio nekako drugačije. Čak i kada se radi o adaptaciji romana koji nisam čitao obično me zaguši ta prenatrpanost informacija, budući da režiser želi u dva sata da strpa ono što je stalo na 500 stranica.
Tek nekada na fakultetu sam postao zavisnik o filmu. To je eskaliralo jednog leta kada sam gledao tri filma na dan, trudeći se da pogledam većinu klasika. Nažalost, to je kao rezultat imalo da se nekih filmova uopšte ne sećam, a da radnje dva filma spojim u svojoj glavi u jednu priču (poput Good Will Hunting i Talented Mr Ripley). Sreća pa, poput deteta kome možeš da puštaš jedan te isti crtani svakog dana, i ja volim da gledam isti film nekoliko puta, pa sam one dobre odgledao još jedanput. Poneki i 15-ak puta.
Vremenom sam shvatio da mi ocena na IMDB-u znači veoma malo jer mi se uglavnom ne dopadnu oni filmovi koji su najbolje rangirani, dok je ono što ja smatram remek-delima ocenjeno negde između 7 i 8. Uostalom, ne volim predznanje o filmu. Čak ni trejlere ne gledam duže od 15 sekundi jer previše toga u njima otkriju. A onda sam otkrio magičnu formulu za gledanje filmova, a to je da izbor pravim prema režiserima čija su mi se 2-3 filma dopala. To se, zbog moje bolesne opsesije da stvari nekako sortiram u svojoj glavi, pretvorilo u to da sam počeo hronološki da gledam sve filmove određenog režisera. Sa nekim ljudima, kao što su Xavier Dolan ili Darren Aronofsky, to i nije bio težak zadatak. 'Problem' je kada predmet moje opsesije postane neko kao što je Jean-Luc Godar, Pedro Almodovar ili Lars Von Trier (poslednju dvojicu sam uspešno priveo kraju).
Danas sam odlučio da pišem o Michaelu Hanekeu (mada je 'uvod' već toliko dug da će tekst o ovom austrijskom genijalcu biti kraći od dosad napisanog), koga sam pronašao tokom pravljenja užeg izbora toga šta ću pogledati iz zvanične selekcije Kanskog festivala (pošto sam shvatio da je selekcija za Oskara prilično razočaravajuća). Bilo je to pre nekih 5 godina, kada je dobio Zlatnu palmu za film Amour (Ljubav).
Iako je naslov prilično degutantan i odbijajući, želeo sam da vidim ko se to osmelio da u samo dva sata smesti priču koja će pokazati šta je to ljubav, a da pritom ne pogledam još jednu romantičnu komediju u kojoj se Ashton Kutcher zaljubi i uživa u vezi 70 minuta, onda umalo izgubi ljubav svog života, a onda je na tačno devedesetom minutu povrati i onda žive srećno još 5 minuta. Ali, ne. već od prvog kadra sam ostao prikovan za ekran budući da su se na njemu pojavili likovi dvoje staraca koji su ostali u fokusu do kraja filma. Pravo otkrovenje je nastupilo kada se oni ni u jednom momentu nisu vratili u prošlost i na tome bazirali celu priču (kao u Notebook-u; ovde ću napraviti samo jednu malu opasku da ne bude kako sam čovek bez srca i duše - P.S. I love you sam gledao 4 puta i isto toliko puta cmizdrio od početka do kraja). No, vratimo se Hanekeu.
Glavnu nit njegove priče nose An i Žorž, izolovani od celog sveta u svom prostranom stanu, koji još više naglašava njegovu prazninu. Oni imaju tek ponekog posetioca koji narušava tišinu njihove svakodnevnice; posetioca koji se trudi da im 'otvori oči' i ukaže na besmislenost položaja u kom su se našli. Naime, An je teško bolesna. Leva polovina tela joj je potpuno oduzeta, a iz dana u dan njeno fizičko i psihičko stanje postaje sve nesnosnije. Žorž, koji se i sam teško nosi sa tegobama vlastite starosti, odbija da je pošalje u dom za stare ili bolnicu u kojoj bi neko brinuo o njoj bez njegovog nadzora.
Njihove replike su spore, trome, sa mnoštvom pauza između rečenica i odgovora na iste. Haneke, koji je, prema vlastitom priznanju, pobegao u svet 7. umetnosti zato što nije uspeo da postane virtuoz na klaviru, ne popunjava nijednu scenu muzičkom podlogom, što tu tišinu dodatno produbljuje. Nešto kasnije, kada tokom godina pogledam sve njegove filmove, shvatiću da je to princip koji je primenio u svakom svom ostvarenju. Jedina muzika koja se može začuti je ona koja dolazi sa radija ili ukoliko neko zasvira instrument. Haneke ne ostaje brutalno realan samo u zapletu i reakcijama likova, nego i u tome što se nijedan akter radnje neće probuditi potpuno našminkan i sa sređenom frizurom, niti će zasvirati romantična muzika onda kada se dvoje vole. Vremenom sam naučio da volim to Hanekeovo odsustvo muzike na isti onaj način na koji volim to što Dolan u filmu pusti celu pesmu i bezmalo uradi spot za nju.
Haneke će ostati veran svom prikazivanju trajanja vremena čak i kada glavni akteri filma Der siebente Kontinent (Sedmi kontinent) čitavih pola sata demoliraju stan u koji su celog života ulagali ili kada u filmu Benny's Video dečak-psihopata edituje video snimke koje je sam zabeležio. Baš zbog toga gledaocu naviknutom na skraćivanje i ubrzanost radnje američkog filma Haneke može biti dosadan ukoliko ne upotrebi to vreme da duboko razmisli o onome što mu se servira. Iako u širokom luku izbegavam filmsku kritiku (jer uglavnom potiče od piskarala koja nisu umela da snime film, pa u svemu traže nešto loše) naleteo sam jedanput na tekst koji je napisao 'eminentni' američki kritičar povodom filma Cache (Skriveno) ističući kako je režiser učinio sve da smori gledaoca koji mora da da sve od sebe da ne zaspi u bioskopu. Ništa onda, gospodine, gledajte Vukove sa Vol Strita i Velike Getsbije i uživajte u pričama koje su dovoljno pompezne i velike.
Posle svakog Hanekeovog filma ostaje veliko pitanje u glavi o onom odgledanom. Nekada tek u poslednjem minutu filma povežemo sve kockice, pa tako, na primer, u Das weiße Band, Eine deutsche Kindergeschichte (Bela vrpca, nemačka dečja priča) nas odjednom u lice zvekne pomisao da će ti mali, nevini dečaci, koji odrastaju nekada u drugoj deceniji 20. veka, odrasti u one monstruozne naciste po čijim zverstvima pamtimo Drugi svetski rat.
Haneke će se i na brojne druge načine poigrati sa gledaočevom percepcijom, pa će se tako 71 Fragmente einer Chronologie des Zufalls (71 fragment hronologije slučaja) sastojati iz gomile nepovezanih scena, o različitim ljudima, sve dok se one u jednom momentu ne sliju u jednu priču, ili će, u filmu Funny Games (Zabavne igre), mnogo puta prekinuti tok radnje kako bi neko od aktera pogledao u kameru i dao svoj komentar ili rekao ono što bismo mi sami kratko prokomentarisali onome ko to gleda sa nama.
No, da se vratim na Amour, pošto je ovaj post već predug (a nisam ni spomenuo La Pianiste (Učiteljicu klavira)). Ovaj film nam, tokom celog svog trajanja, daje važnu lekciju o tome šta je ljubav i time opravdava svoj naziv. Ono čemu svedočimo nije nimalo lako jer, ljubav, koliko god bila naš glavni pokretač, često nije laka. Ljubav u ovom filmu nije patetično teška, nego duboko, životno teška. A onda, kada mislimo da smo shvatili nešto novo i drugačije o ljubavi, nešto što nam niko do sada nije rekao, Haneke uspeva da nas još jednom ošamari i pokaže šta je ultimativni čin ljubavi. Neću reći o čemu se radi, za slučaj da je neko poželeo da pogleda film, ali... Da. HANEKE.
No comments:
Post a Comment