Pored mene je film koji sam verovatno najviše guglao u poslednjih godinu dana (pored Juste la fin du monde Xaviera Dolana) u nadi da ću ga konačno pronaći, budući da sam propustio bioskopsku projekciju. Sinoć je konačno doživeo televizijsku premijeru i, naravno, podstakao me da pišem.
Film se bavi celim odeljenjem jedne beogradske gimnazije, koje, sticajem okolnosti, ostaje zaključano u prostorijama škole celu noć, i to bez telefona i interneta. Kako su te dve stvari današnjoj generaciji neophodne za normalno funkcionisanje stvari eskaliraju do te mere da svi karakteri ponaosob doživljavaju potpuno demaskiranje, a tek poneko katarzu. Stevan Filipović, režiser ovog malog remek-dela srpske kinematografije, pravi genijalnu potku tako što aktere ostavlja bez mobilnih telefona, inače bismo svedočili učionici prepunoj mladih ljudi koji celu noć provode na društvenim mrežama, tako da zapleta ne bi ni bilo. Ta tematika je, doduše, već maestralno obrađena u filmu Klip (2012; u režiji Maje Miloš) tako da je ovoga puta bilo potrebno lišiti tinejdžere mogućnosti da svaki segment (svog i tuđeg) života vide kroz prizmu kamera i Facebooka. (Kako ćeš da braniš Kosovo kada nemaš Facebook?)
Ne treba grditi ogledalo ako je lice ružno, glasi narodna poslovica, koja može da stoji u podnaslovu ovog filma. Sećam se da mi je to bilo u glavi nakon premijere Klipa, kada sam slušao gomilu vršnjaka koji se zgražavaju nad filmom i zapomažu zbog toga što smo dobili još jedan film u kom sami sebe predstavljamo gorima nego što jesmo. Pre svega, oba filma su upravo ono što mi jesmo, na najrazorniji mogući način, samo što nismo u stanju da gledamo sebe iz gornje tačke, pa da to i primetimo. Kada bi nam samo nekad neko pustio snimak sa žurke na kojoj smo prisustvovali i kada bismo videli sebe u svemu tome, ne bismo onda toliko kudili Klip. Filipović i Miloševa možda jesu u fokus stavili nekoliko najbizarnijih primeraka, ali oni su i najreprezentativniji. Za mene, za tebe i za ovog pored mene.
Možda mi svaljujemo krivicu na srpski film zato što smo pogledali previše američkih filmova. Da se više bavimo evropskom produkcijom, ne bi nam smetala surova realnost domaćeg filma. Ali, ne, mi smo nakljukani holivudskom realnošću u kojoj čak i ljudi kada se svađaju ostaju parlamentarni i dopuštaju svom sagovorniku da završi svaku rečenicu. Možda bi ovde bilo dobro napraviti paralelu između klasičnog američkog tinejdž filma i Pored mene, pa da shvatimo Filipovićevu genijalnost u prikazu male hijerarhije koja postoji u odnosima između srednjoškolaca. Da, i ovde imamo one popularne i one 'manje bitne', tipične gikove, gotičarku i slično. Ali svi oni egzistiraju zajedno, kao jedno, mnogo su životniji nego sve one mean girls i ružne Beti američke produkcije. Njihove rečenice su motivisane i zvuče kao da smo ih već negde čuli, kao što i atmosfera celog filma deluje kao da je neko krišom postavio kameru u učionicu (od prvog do poslednjeg minuta). I ono što je najbitnije, čak i kada se pojedini likovi uklapaju u tipsko prikazivanje određene grupacije, nikada ne gube osobenost te tako izlaze izvan okvira tipa. Osim toga, srpski tinejdžerski film se neće baviti samo problemima homoseksualnosti, popularnosti na društvenim mrežama i vršnjačkog nasilja (što su sve duboke teme), nego će pokrenuti i važno pitanje toga koliko smo mi deca onih pre nas; istih onih koji nas danas krive zbog toga što smo dekadentni.
Nakon gledanja Klipa, kao i sada nakon filma Pored mene, raspravlja se o poruci koju je film poslao. Zadatak umetnika nije uvek da da rešenja i odgovore, njegov zadatak može da bude i samo da nas natera da stvari sagledamo iz druge perspektive, da sagledamo realno našu stvarnost, ali tako da mi lično nismo upleteni u nju. Da shvatimo onog pored nas.
Pored mene demaskira laž kao osnovni način funkcionisanja u međuljudskim odnosima. Lako je igrati određenu životnu ulogu kada imamo sve konce u rukama i fotografisati se pored belog zida u brendiranim krpicama ili piti skupa pića na Instagramu. Kada upoznate sve te ljude shvatite koliko fotografija ume da laže. Nedavno sam razgovarao sa dečkom koji se na sva usta hvalio kako je frizer nekih veoma opasnih imena iz domaćeg šoubiznisa. Nakon dva meseca se ispostavilo da traži novi stan jer su ga iz prethodnog izbacili zbog neplaćene kirije. A da ne spominjem (ono što mi je zbog posla blisko) sve one javne ličnosti koje se pojavljuju na crvenim tepisima u pokušaju da odglume glamur, a da dva minuta pre toga možeš da ih vidiš kako iskaču iz nekog žbunja da niko ne bi primetio da su iz taksija izašli 200-300 metara od prostorije u kojoj se odvija taj glamurozni skup.
Upravo o tome se radi u filmu Pored mene jer smo se svi negde izgubili u svojoj laži kako bismo se predstavili boljima nego što jesmo onima za koje znamo da takođe lažu nas. A ceo taj začarani krug bi se prekinuo kada bismo saslušali onog pored nas i kada bismo se potrudili da ga razumemo čak i onda kada nam njegovi životni izbori nisu bliski.
Ako niste, pogledajte spomenuti film (kao i Šišanje istog režisera), ali nemojte da očekujete da će najružnija devojka u školi da zavede najboljeg frajera ili da će huligan početi da brani pedere. Ovo je naša stvarnost, ovo je naše ogledalo i samo mi možemo da promenimo odraz, ako se dovoljno potrudimo.
No comments:
Post a Comment