Zašto je sasvim okej setiti se legendi tek onda kada umru?

Sinoć je svet obišla vest o smrti Džordža Majkla, još jedne muzičke legende koja je nas je zauvek napustila u 2016. godini. I opet se ponovila ista priča kao ranije sa Leonardom Koenom, Prinsom, Dejvidom Bouvijem, i par godina ranije sa Ejmi Vajnhaus, Majklom Džeksonom itd. 

Ljudi na društvenim mrežama su se podelili u dva tabora. U one koji su šerovali poneku pesmu ili fotografiju preminule legende, dok su drugi (uvek oni glasniji) videli nešto loše u tome što pesmu Džordža Majkla (ili bilo koga pre njega) niko nije pustio još od 90-ih, a možda je do sinoć nije ni čuo. 

Ja, kao dete 90-ih, spadam u red onih koji se sećaju pesama Džordža Majkla, ali sve i da ih se ne sećam, zar ima nečega lošeg u tome da sam sinoć prvi put ukucao njegovo ime na YouTube-u i poslušao nekoliko pesama? Ako već legende ne poštujemo ili ne slušamo dok su žive, zašto je za osudu to što ih se setimo kada ih više nema? Taj obrazac ponavljamo i u odnosu sa prijateljima, roditeljima, emotivnim partnerima, pa zašto je onda problem što počnemo da cenimo i legende tek onda kada ih izgubimo?

Vesti o smrti već spomenutih Džordža Majkla i Prinsa, ruku na srce, nisu me naročito pogodile. Drugačije je bilo sa svima drugima koji su spomenuti u uvodnoj rečenici ovoga teksta. Ali, nije to ono o čemu osećam potrebu (ko zna zašto) da pišem u nastavku.

Pada mi na pamet Madona, budući da sam pre nekoliko večeri bio na tematskoj žurki posvećenoj upravo ovoj (još uvek) živoj legendi. Legendi koja većini ljudi trenutno služi samo za komentare tipa 'Šta hoće više ova odrtavela babetina?' ili 'Kad će već jednom u penziju matorka?'. To niko neće napisati onoga dana kada ona umre. Isto kao što od onog dana kada su umrli Džekson i Ejmi više niko nije govorio o ogavnom pedofilu i raspaloj narkomanki.

Ali, ništa mi nismo naučili. Sačekaćemo da Madona umre pa da, ipak, kažemo 'svaka čast babi' koja je u svojoj 58. godini mogla da uradi više sklekova nego svi ti koji je pljuju u svojim 20-im i 30-im. A Madona je i mnogo više od toga. Njoj se, istinu govoreći, može spočitavati puno toga. Možda je i jedna od najbitnijih stvari to što odavno ne peva uživo, i slažem se da je to veliko nepoštovanje publike, ali ne mogu ja te dvostruke standarde. Zašto je u redu da Bijonse peva na plejbek i da se njen nastup na dodeli MTV VMA veliča kao najbolji nastup godine (što verovatno i jeste), jer je 15 minuta izvodila sve što je mogla da izvede (osim pevanja), ali nam sa druge strane smeta kada to isto radi Madona puna dva sata (120 minuta, a ne 15), ali pravi daleko veći, pompezniji i dubokoumniji spektakl. Ovim svakako ne mislim da osporim Bijonse, koja je, fakat, jedan od najboljih ženskih pop vokala našeg doba. Ovde samo govorim o dvostrukim standardima.

I, za kraj, za sve one koji kukaju kako legende samo umiru, a nikako se ne rađaju nove. To je daleko od istine, bilo da govorimo o piscima, muzičarima ili umetnicima (kad smo kod ovog poslednjeg, navešću samo Erika Ravela, koji je živ i zdrav, ali ćemo ga nazvati Pikasom našeg doba (možda) tek kada bude dva metra pod zemljom i dodat na kraju neke istorije umetnosti). Uvek se nasmejem na to i shvatim da ćemo zbog toga (kao i zbog svega ranije navedenog u ovom tekstu) zauvek ostati ona generacija koja je kupila jednu Van Gogovu sliku. Legendaran status se, istina, zaslužuje, ali niko ne može da ga ostvari dok mi sami ne počnemo da ga tretiramo kao legendu. Ako živih legendi danas nema, to je naša krivica. I tužno je što ćemo na ova 42 sekunda aplaudirati tek one večeri kada nam jave da je u svom njujorškom apartmanu pronađena mrtva ona pevačica koja je (čisto da bi privukla pažnju, da, da, samo zbog toga) krvarila po sceni i nosila haljine od mesa.