Zašto je sasvim okej da blogerke i voditeljke izdaju knjige?

Često čujem negativne komentare na račun iznenadne pojave knjiga koje su napisale modne blogerke i voditeljke, ili (goustrajter) autobiografije poznatih ličnosti koje imaju jedva 30 godina. I ljudi uvek očekuju od mene, studenta književnosti, da ih popljujem više i glasnije od svih. Ali baš zato što sam student književnosti razum mi ne dozvoljava da to uradim. A baš zato što sam ja ja, ovakav kakav jesam, mi ne dozvoljava da popljujem bilo šta, a da ne navedem barem nekoliko odbrana u ime kamenovanog. 

Pre svega, pravo da izrazi svoj stav i mišljenje, na žalost ili na sreću, imaju svi. Isto važi i za pisanje knjiga. Zašto jedna voditeljka ima manje prava na to od bilo kog pisca čije smo ime zapamtili sa časova srpskog jezika u srednjoj školi? Kažem samo zapamtili ime jer mi je teško da kažem 'čitali'. Danas pisce ne čitamo, samo ih citiramo, i to prilično nevešto. Obilje citata koji se besomučno dele na društvenim mrežama pre svega nekada nisu napisali Andrić, Selimović, Mika, Bukovski... Ne moraš biti ekspert da bi shvatio da ponekad neko, manje ili više talentovan, svoje rečenice stavi pod navodnike i doda ime trenutno rehabilitovanog pisca na društvenim mrežama. A onda usledi lančana reakcija, slična onom eksperimentu po kom se proveravalo dokle daleko može da ode navodna činjenica jednog naučnog istraživanja da tokom spavanja godišnje pojedemo 8 paukova. 8 godina kasnije, kada smo svi jedan post na Facebook-u prihvatili kao neospornu istinu, za koju smo čuli apsolutno svi, rečeno nam je da je sve to bila podvala. Da li smo tada shvatili koliko smo ispali glupi? Očigledno da nismo, čim nastavljamo da šerujemo citate iz knjiga koje nismo čitali. Uostalom, čak i onda kada je citat tačan, i pripisan pravom autoru, ostaje pitanje gde se izgubila njegova poenta kada je istrgnut iz konteksta. Mada, ima u tome nečeg dobrog. (Opet ova moja potreba da u svemu pronađem nešto dobro.) Ako na 1000 šerovanih citata makar jedna osoba odluči da ode do biblioteke i potraži Bukovskog, onda smo nešto dobro napravili. 

Ali, da se vratimo na pravo na pisanje i izdavanje knjiga. Zašto jedna voditeljka ili modna blogerka imaju podjednako pravo na pisanje kao i Dostojevski, Pirandelo ili Žid? Kao student književnosti (pozivam se već drugi put na to samo zato što me na to drugi uvek podsete kada ne popljujem ono što drugi pljuju), mogu da vam iznesem jednu prostu činjenicu, a to je da u istoriji književnosti verovatno ne postoji zanimanje kao što je profesionalni pisac. Sva ta gospoda koju citiramo bila su doktori, advokati ili ekonomisti koji su koristili svoje slobodno vreme za pisanje, dok su od svog 'stvarnog' zanimanja živeli. Otuda se da zaključiti da i jedna voditeljka ima isto pravo, zar ne? 

Uostalom, sud vremena će odlučiti da li će neke generacije posle naše pamtiti doba u kom mi živimo po Zorannah-i (ili kako se već to menja po padežima) i Jeleni Bačić-Alimpić ili po Basari. Ako mi kažete da nešto nije u redu sa našim dobom jer je Zorannah prodavaniji autor od svih Nobelovaca zajedno, isto vam mogu da reći da se ništa nije promenilo u odnosu na period od pre 50 godina, kada verovatno mislimo da su stvari bile bolje. Mir-Jam je tada imala veći broj prodatih primeraka knjige od svih drugih velikana tog doba koji se danas nalaze u Čitankama (Kiša, Pekića, Crnjanskog). O savremenoj umetnosti je teško suditi iz ugla čoveka koji živi ovde i sada. To što je nešto komercijalno ne znači da će iko kupiti tu knjigu za 5-10 godina. Ona će pasti u zaborav, kao i more drugih. Preživeće samo nekoliko naslova koje će neki novi klinci za 50 godina pamtiti i na osnovu kojih će suditi kakvo je naše doba bilo. Ovde neću napisati da oni neće upamtiti Anabelu Basalo jer nisam pročitao nijednu njenu knjigu, pa samim tim nemam pravo da iznosim svoje mišljenje o tome. 

I poslednje, ali nikako manje bitno. Svaka roba ima svoga kupca, pa tako i knjiga. Mnogi hejtuju Paula Koelja i sa time mogu donekle da se složim. Kažem donekle jer ne hejtujem, nego meni naprosto ne leži njegov stil pisanja. Kada pročitate dve knjige to vas kupi, ali kada pročitate više umorite se od ponavljanja i konstantnog presipanja jednog te istog ukrug. Ali uvek kažem da treba Koeljo da postoji jer će uz pomoć njega uspeti da usvoje sve one predivne ideje istočnjačkih religija i filozofija oni koji ne mogu da svare Hesea. Hese možda neće biti shvatljiv svima, pa zašto ih onda uskratiti za te predivne ideje?

O tome da li je neka voditeljka ili modna blogerka dobar uzor mladima bi se dalo raspravljati (možda neki drugi put na ovom blogu), ali sve što ću reći je to da ako vam roditelji usade određene moralne kodekse i uverenja, ne postoji Instagram senzacija koja će vas odvesti na pogrešan put. Nije one pre nas vaspitao Andrić, pa neće ni ove nove Zorannah. 

Čitajte šta god vam se dopada i nemojte da sudite o drugima na osnovu broja i vrste knjiga koje su pročitali. Kada upoznam osobu koja se diči time i omalovažava druge zato što ne čitaju, samo u sebi pomislim: "Ništa ti nisi shvatio iz svih tih tomova koje si pročitao."