Nedavno se na društvenim mrežama pojavila jako lepa humanitarna akcija vezana za otkazivanje novogodišnjih dočeka po gradskim trgovima širom Srbije, kako bi se sva novčana sredstva (izdvojena iz opštinskih/državnog budžeta) upotrebila za lečenje bolesne dece, novogodišnje paketiće za decu bez roditeljskog staranja i slično.
I kako to obično biva, lepa ideja ubrzo počinje da pokazuje svoje naličje, koje je sve samo ne humano iliti čovečno.
Ljudi, po svom dobrom starom običaju, nikada ne mogu da učine bilo šta samo zbog sebe i da se na tome zadrže. To je nešto što me je izbacivalo iz takta još tokom školovanja. Kada mi je određena pojava smetala, ustao bih i rekao da to i to smeta MENI. Bez obzira što sam znao da to nešto nije po volji i drugima, jer sam prethodno pričao sa njima o tome, puštao bih ljude da oni sami, po svom nahođenju, kažu da se slažu sa time. Ili kada bih prišao nekom prijatelju i rekao da mi se ne dopada njegovo ponašanje, nikada nisam imao potrebu da dodam da smeta i Janku, Marku i Peri. Sa druge strane, Janko bi, na primer, kukavički došao i reko: 'Pričali smo Nemanja, Pera, Marko i ja, i nama smeta to i to...". Ljudi uvek osećaju potrebu da se sakrivaju iza drugih.
Kakve veze ima sve ovo sa početkom priče? Pa, isto je sa humanošću. Ljudi ne mogu da budu humani sami po sebi, tačnije sami za sebe, nego im je uvek potrebno sveopšte odobravanje. Nisam to shvatio dok u Bibliji nisam naišao na citat koji se odnosi na davanje milostinje, a po kom na nebu ne dobijamo nagradu za ona dela za koja smo već nagrađeni na zemlji. Nije sad ovde pitanje da li verujemo u Bibliju i da li živimo po njenim principima. Zadržimo se samo na tom stavu koji mi je umnogome otvorio oči za ljudske postupke, a to je da ljudi ne čine mnoga dobra dela zbog toga što su humani, nego zato što su sujetni i zato što im je potrebno tuđe tapšanje po ramenu da nahrani njihov ego.
Često slušam ljude kako nabrajaju šta su sve dali u dobrotvorne svrhe, koliko su novca ili SMS poruka poslali za nečije lečenje itd, itd. Okej, razumem, najbolji način da se promoviše određena humanitarna akcija jesu društvene mreže, jer za pola njih ne bismo čuli da nam ne izlete na Facebooku, Twitteru ili čemu god. Ali pustite druge da sami odluče da li mogu i da li žele da podrže tu akciju. Nije humano/čovečno nabijati nekome na nos da se odrekne kutije cigareta, jednog pića u izlasku ili nove majice samo zato što ste to i vi uradili. Nemojte da prozivate druge zbog toga što se nečega nisu odrekli u momentu kada ste vi to odlučili. Vratite film unazad samo mesec dana i razmislite čega se sve vi niste odrekli. A da ne govorimo o tome što se jednog dana hvalimo pogledom sa prozora naše hotelske sobe u Majamiju, kako bi tuđim zavidljivim komentarima bildovali ego, a sutradan upiremo prstom u sve one koji ipak žele da im Ceca peva na Trgu.
U prevodu, svako se ispruži onoliko koliko je dug, i svako ima pravo da uživa u Majamiju, u izlasku, u cigaretama ili čemu god. Isto tako, svako ima pravo da učestvuje u humanitarnoj akciji ili ne, i to treba da poštujemo. Ako neko odluči da od svojih manje ili više zavidnih novčanih sredstava izdvoji dinar, dva, deset, petsto, svaka čast. Ako neko, ipak, odluči da ih zadrži u svom džepu, budimo humani/čovečni i ne osuđujmo ga. Ni rečima, ni mislima. Ako će nam kao argument za veličanje nas samih, i time unižavanje drugih, poslužiti zato što smo poslali jedan SMS za bolesnu decu (a drugi nisu), onda nismo ni svesni koliko smo mali u tom momentu.
I za kraj bih ispričao jednu kratku priču, koju čak ne zna ni osoba o kojoj se radi. U pitanju je moja prijateljica, sa kojom sam svakodnevno ispijao more kafa, a koja mi ni u jednom momentu, za sve te godine, nije rekla koliko je knjiga poklonila fakultetskoj biblioteci, kako bi na svoj način podržala rad biblioteke, odnosno, kako studenti ne bi morali da čekaju na red da pročitaju određeni roman samo zato što ne postoji dovoljan broj primeraka za sve studente jedne godine u isto vreme. Sećam se kako bi mi povremeno došla u ruke neka knjiga, na kojoj bih pronašao evidenciju bibliotekara da je u pitanju poklon te moje prijateljice biblioteci (što je standardna procedura kada su pokloni u pitanju). Sećam se kako bi mi se, svaki put kada se to desi, usne razvukle u osmeh zbog toga što poznajem nekoga ko je bio toliko veliki da to nijedanput ne spomene. Setite se i vi toga kada pošaljete SMS za nečije lečenje, kada pomognete bakici da iznese torbu iz autobusa ili kada iz ranca izvadite čokoladno mleko koje ste kupili za sebe i pružite ga nepoznatom detetu koje prođe pored vas.
No comments:
Post a Comment