Zašto je sasvim okej i kad februar nije okej?

Zameraju mi ljudi što retko pišem, a ja opet mislim da pišem prečesto. Često mi se čini da svaki put ponovim ono što sam već rekao. A onda i kad sednem na kafu sa nekim, obično čujem rečenicu: "Da, da, o tome si pisao u onom postu..."

Celog februara nisam pisao, a mogao sam da pišem o Pikasovoj izložbi u Kući legata i onom neobičnom prikazu zagrljaja koji je izgledao kao silovanje. O tome kako sam ga dugo gledao i razmišljao o tome kako zagrljaj, kao jedan od najintimnijih činova, zaista može ostaviti takav grozan osećaj onda kada vas hladno, ovlaš zagrli neko ko vas je najtoplije grlio na svetu. Ili kada vas uopšte ne zagrli.

Mogao sam da pišem o predstavi 'Suze su okej' u Zvezdara Teatru i o svemu onome mi je prolazilo kroz glavu dok je (iskonska diva) Tanja Bošković deklamovala predivne rečenice koje je Mirjana Bobić Mojsilović napisala još pre 15 godina. Sve one 'crkvice Svetog Ilije, na nekom grčkom ostrvu ili na kopnu, ako ti je milije' i 'tačke, zareze i apostrofe' koje je ponovo nakon više od jedne decenije sakrila i u svojoj poeziji, zbog čega mi je u glavi odjeknula ona rečenica: 'Kod nje mi sve deluje kao da nije bilo baš tako, nego je to ona tako videla, i zapamtila na mnogo romantičniji način nego što se zaista desilo'. Tad sam shvatio zašto mi se toliko dopada ta poezija, a nisam ti to rekao, Kej. 

Mogao sam da pišem o onoj predivnoj pesmi Emeli Sande i o tome kako, kad god je čujem, pojačanu na maksimum, razmišljam o pamćenju i zaboravljanju. O tome da li i drugi ljudi podižu pogled, kada god prođu onim putem kod Zelenjaka, da vide da li ih neko čeka, i da li razočarano spuste pogled jer shvate koliko su glupi i detinjasti. 

Da, mogao sam da pišem, ali sam mislio da ne želim da zapamtim februar i svu tišinu koja je došla sa njim. Ne znam ni sad zašto sam pisao. Možda zbog onih par ljudi koji iz nekog njima poznatog razloga dođu na ovaj blog i kada ne napišem ništa mesec dana, Možda zato što ni oni nisu voleli februar. 

A pošto se ja uvek nasmejem, čak i kada plačem, tako bar kaže Kej, obećavam svima nama da će mart biti lepši, sunčaniji i nasmejaniji. I zato ću, za kraj, umesto da pišem o Pikasu, Mirjani ili pesmi 'Hurts', podeliti jednu komičnu priču o tome kako sam rođen kao crnac. Da, potpuno crn. Ne modar kao sva druga deca, nego crn kao šljiva. I o tome kako je majka, dok je u porodilištu gledala Uneskov plakat sa crnkinjom koja doji dete, mislila o tome kako ih Bog kažnjava jer tata, kao i svaki drugi Balkanac, nije bio potpuno srećan što ima dve ćerke, pa im se eto, kao odmazda nebesa, rodio mali crnac. Sad mi je ta priča smešna jer znam da bi me mama volela bezuslovno sve i da sam rođen sa tri glave i da bi kaznom smatrala samo to što me možda ne bi voleli drugi.  I, eto tako, bio sam crnac celih 6 sati, a onda mi je, tačno u podne, nos postao beo, a potom se polako ta belina širila na ostatak tela. Nešto kao Majkl Džekson, ali unazad. Kao suvenir na ovo iskustvo ostali su mi belezi na levoj strani tela koji su vremenom postali crveni, mada ponovo postanem delimično crnac kad mi je hladno.

Do nekog malo crvenijeg čitanja u martu...