Zašto je sasvim okej razmišljati o životnim izborima umesto o onim koji nam se danas nameću?

Danas su izbori. Nekoliko ljudi mi je poručilo da sam najidealnija kategorija praznoglavaca kakva upravo treba ljudima na vlasti jer spadam u onu grupu koja ne glasa. Ne sumnjam u to da su u pravu. Ali ostajem pri svome. Razloga je nekoliko.

Pre svega, nisu me mnogo ubedili svi ovi Facebook/Twitter revolucionari koji već mesec-dva unazad vode antikampanju protiv jednog kandidata, umesto da su se posvetili ukazivanju na to za koga treba glasati. Ali, takvi smo mi. Uvek znamo šta nećemo u životu, a počesto ne znamo šta hoćemo. Zato nam je tako kako jeste, a to neće promeniti činjenica da li je na vlasti ovaj ili onaj. Ni onaj sledeći nam neće valjati jer nam nikad niko nije valjao. I čemu onda sve to? 

Druga stvar, nikada nisam voleo da biram između dva zla, pa da odaberem manje, U takvim situacijama obično dignem ruke od svega. Prihvatio sam to da sam ja samo mali čovek koji se ne igra sa nekim velikim ljudima. Zapravo, u mom malom svetu su veliki neki drugi ljudi, a njihova lica vam se neće smešiti sa svih bilborda u našem velikom gradu. 

Međutim, danas mi se nameće neko drugo pitanje, nekih (po mom mišljenju) mnogo bitnijih izbora. A to su oni naši lični. 

Mart, iako sam obećao sebi da će biti nasmejaniji od februara, ruku na srce, to nije bio. Ali sam doneo neke mnogo velike izbore koji će postati bitni tek nekad kasnije. Pomirio sam se sam sa sobom, iako smo nas petorica u glavi dosta dugo bili u svađi. Znamo se još ponekad gurnuti laktovima, ali smo nekako mirniji i staloženiji. Ne pravimo toliku buku.

Razmišljao sam dosta dugo i o izborima nekih drugih ljudi, koji su deo mog malog sveta. O tome kako često umeju da zaborave ko sam ja i zatraže im da im objasnim neke svoje osmine, a trebalo bi da znaju ko sam ja neprelomljen na razlomke. I tada sam, koliko god mi to bilo teško, stavio tačku na objašnjavanja. Ne tri tačke, što je moj glupi manir u odnosu sa ljudima. Ne ovoga puta. Ne mogu više ja te polovične prijatelje koji su navikli na to sam uvek ja taj koji popušta. Nisam tvrdoglav, ali nekad je potrebno posložiti ko je ko. Tada sve postane lakše. 

Razmišljao sam i o onim velikim ljudima koji uporno padaju na malim stvarima. I shvatio sam da ne treba baš uvek da se vodim srcem. Nekada treba poslušati onaj mali tihi glas u glavi koji voli da skida koru sa nekih davnih iluzija. Nekada stvari treba nazvati pravim imenom, ma koliko ono ružno zvučalo. 

Svi mi pravimo neke svoje izbore, bilo da biramo između dva zla ili između dva dobra. Ali kad se jednog dana probudimo i zapitamo zašto smo prokockali one za ceo život zarad onih koji nisu vredni jednog našeg meseca, nećemo imati da krivimo nikog drugog nego jedinu osobu koju imamo za ceo život, a to smo mi sami. 

Ovaj april će biti tih i usamljen, da. Ali draži će mi biti on takav nego da je ispunjen nekim praznim zvukom. Neki ljudi će mi faliti, verovatno zauvek. Ostalo je mnogo praznina u meni tokom godina, ali nikada se nisam trudio da ih popunim samo da bi fasada naizgled bila lepša. Čak i nakon par godina se zapitam da li su srećni oni ljudi čije mi se ime tek katkad ispiše na ekranu. I uvek se nadam da jesu, ali nemam više potrebu da budem deo te sreće. Oni su napravili svoje izbore kada je bilo vreme za to. Na osnovu tih njihovih izbora ja sam napravio svoje. 

Shvatio sam samo da je svima bitno reći stvari na vreme. Ne prećutati ništa. Reći jasno i glasno kako se osećaš. Ne prepuštati se mislima da svi treba da znaju kako se osećamo. Nekada nije zgoreg ni ponoviti. Za svaki slučaj. Reći mirno ono što je možda prvi put rečeno sa drhtajem u glasu. A onda pustiti svakoga da bira svoj Raj i Pakao. 

Prijateljica mi je nedavno ispričala jedno jako zanimljivo viđenje Raja i Pakla, a to je da oni ne postoje kao sva ona mesta koja je najbolje oslikao Hijeronimus Boš. Ne, svima nama će, kada odemo na isto mesto, biti podjednako dostupna Božja ljubav. Ali, kao što je neuzvraćena ljubav teret ne samo za onoga ko je ne dobije, nego i za onoga kome je upućena, na isti način mnogi neće moći da uživaju u toj nesebičnoj ljubavi, nego će im biti večni teret. Kada god pravim aluzije na religiju, uvek volim da dodam da nije bitno da li verujemo ili ne. Bitne su priče i njihova suština. A bit ove teorije je zaista nešto što ostavlja jak utisak. 

Učim se, u skladu sa tim, već neko vreme da mi ljubav ne bude teret. Mislim na ljubav u svim njenim oblicima. A sve te moje male i velike ljubavi koje sam spomenuo ranije u tekstu su vremenom sazrele u one koje nisu teret. Nasmeješ se iskreno, poželiš isti takav osmeh drugima, i odeš u neke svoje aprile.