Dva (i ne tako okej) dnevnička zapisa o ubijanju čudovišta

14. septembar 2015.

Još jedno pakovanje kofera. Sam Bog zna koji put u životu. I svaki put je teško. I nikad ne mogu da se naviknem da opet treba strpati na tako malo prostora ceo jedan život i poneti ga za sobom.

Kao kada pakuješ knjige za prvi razred osnovne škole i ljut si jer ne možeš u ranac da staviš sve one male kovanice koje si satima okretao na podu podražavajući kretanje planeta ove naše male galaksije. I ne možeš da poneseš sve one prazne sveske bez linija na čijim listovima želiš da nacrtaš sve što vidiš oko sebe. Verovatno nikad neću zaboraviti onog 11-godišnjaka koji mi je dosta kasnije u životu pokazivao istu jednu takvu svesku, a kada sam ga pitao zašto crta samo čudovišta on mi je, verovatno i ne sluteći koliko je duboko ono što će reći, kazao: „Ranije sam ih se mnogo plašio. A kada sam počeo da ih crtam, shvatio sam da nisu stvarna i više ih se ne bojim.“ Ne znam zašto sam nekada u prošlosti crtao, ali znam zbog čega pišem. Taj dečak me je naučio.

Prvi razred. Prvi autogol na fizičkom. Prva loša ocena iz likovnog jer, zapravo, nisam ni nadaren za crtanje. Prva strašna uvreda koju mi je život dao. Nešto kasnije će u životu stići isti odgovor života i za pisanje, ali od toga nisam odustao. Nisam pobacao sve sveske prepune žvrljotina kao što sam to uradio sa onima prepunim crteža na kojima Džek i Rouz prvi put vode ljubav na brodu koji tone. Postalo mi je svejedno to što ne umem ni da pišem, ionako ne očekujem za to ovacije. Očekujem samo da ubijem sva svoja čudovišta, a to je mnogo više.

A onda spakuješ i mnogo veće kofere, za mnogo dalje gradove. Naučiš da živiš u tim koferima, da te proganjaju negde iz ugla iznajmljene sobe i da te podsete da to nije tvoj dom. I to čudovište sam ubio nekim besmislenim stihovima. Možda ono nije sasvim izdahnulo, ali ne ume više da me prepadne kao pre.

I, evo sada, pakujem ove kofere. Čini mi se kao da imam veću tremu nego bilo koji drugi put. A možda se to uvek tako čini jer je ovo sada, a ono je onda.

Nekoliko prugastih majica, baš onakvih kakve je voleo da nosi Vorhol, nekoliko pari pantalona i čarapa na tufnice. Ima neke neobične sreće u tim tufnicama, ko zna zašto.

I jedna knjiga o pop artu, jedna o Bouviju, jedna o Madoni i nekoliko knjiga na francuskom, sa nadom da ću nekad uspeti da ih pročitam. J'espere. Jedan laptop krcat Dolanom, fon Trirom, Hanekeom, filmovima sa Kanskog festivala i nekim drugim kultnim filmovima. I tako mnogo Amy, FKA, Gage…

I tako mnogo nade, strahova, velikih i malih očekivanja… A ja sam Ežen sa strahom da će završiti kao Pip. Jer ja uvek završim kao Pip.

Bojim se da ću ostati bez svojih slova koja treba da ostanu na raznim portalima i nada da će možda ostati i štampana u nekim novinama. Ne znam da li u životu želim da budem novinar. Zapravo, ne znam šta želim od života. Ali, hej, tek su mi dvadeset i četiri. Ironičan sam. Jako. Moja generacija je za to vreme uspela da se uda, razvede, rodi decu i da se zaposli. Ne znam šta sam ja uspeo. Zavisi kog dana me to neko pita. Nekad mislim da nisam uspeo ništa. Nisam uspeo da zaista volim i zaista budem voljen. Nisam uspeo da dobijem diplomu. Nisam uspeo da bilo šta doteram do kraja. A, opet, jednog dana ću ti reći da sam sretan jer sam prešao na hiljade kilometara. Beč. Berlin. Amsterdam. Pariz. Prag. I tako dalje, i tako dalje. Da sam sretan jer sam studirao ono što volim i pročitao na stotine predivnih knjiga. Da sam zadovoljan jer samog sebe izdržavam već 4 godine od najboljih stipendija. A, opet, drugi dan ću ti još iskrenije reći da mislim da je te stipendije zaslužio neko bolji i da sam pogrešio sa izborom fakulteta jer su mi opcije nakon njega limitirane. I sve tako ukrug.

Šta me sada čeka u ovom gradu koji me je uvek plašio dok sam ga gledao izdaleka kroz izlokane prozore autobusa i koji mi je uvek izgledao kao trula donja vilica nekog kamenog čudovišta dok je gornja vilica samo sivkasto nebo?

Ne znam. Bojim se i pun sam nekog ludog iščekivanja istovremeno. Spremam se za to već mesecima, a opet skačem bez padobrana. Ali, kao što reče jedna mudra žena, biće što biti mora.

Sve su to stepenice. Pa, kud me odvedu. Na kraju ću znati da sam pokušao. Možda moja rebra nisu dovoljno jaka za te trule zgrade i prljave ulice. Ali, možda će sve vredeti ako nađem barem jedan ušuškani andergraund bioskop, jedan zavučeni kafić sa jeftinom kafom uz jeftinu cigaru i nekoga čije se ime piše tri puta. 

31. april 2017.

Opet pakujemo kofere. Ovaj put mi nije teško da ih spakujem. Naučio sam da nosim sa sobom ono najneophodnije, kao i da slučajno zaboravim sve ono što mi neće trebati. 

Ovoga puta će, zajedno sa maskom sa pandinim očima, na dnu nekog vidikovačkog kontejnera ostati jedno lepo pismo u kom ja i nisam baš tako lep, mnogo hladnih jutara sa rukama toplim od snova, jedna soba prepuna nota, druga prepuna fotografija, treća sa strahom koji mi nije prošetao po rukama, svi piknici bez pokrivača i hrane u parku iznad Zelenjaka, umorna jutarnja stopala ispred svih klubova duž Savamale, ukradeni poljupci na nekim pozidama koje su bile uže za akrobatu i svi oni duž Kalemegdana i stanici London. I ono 'volim te' koje se zariva do poslednje Babuške bića, kao i 'ja, glupo dete, kome niko nije tako lepo govorio da ga ne voli kao ti meni'.

Ali, Ežen je opet završio kao Pip. Ežen uvek završi kao Pip. I zato stalno pakuje kofere. Neke snove je probudio, neki su ostali da kunjaju još, nevoljni da se mrdnu iz svog dremeža. Oni čekaju neke toplije mesece.  Kao i donja vilica kamenog čudovišta. Pipu je sada potrebno samo nebo i mnogo oblaka zapretenih među trepavicama. 

Nije važno gde idem. Nije važno kada i da li se vraćam. Nije važno što nisam rekao da idem. Ja ću uvek biti onaj koji ne voli rastanke i koji sam vuče svoje kofere. Možda me nećeš naći tamo gde si me ranije uvek nalazio, čoveče koji čitaš ove grozne dnevnike, ali ako ti je bilo baš stalo da me nađeš, poslaću ti nesvesno jedan osmeh jer si me ovde našao.

Priča o Banks ili Zašto je Boginja ostala bez Oltara?

U naslovu ovog teksta (koji već neko vreme želim da napišem) spojio sam nazive dva albuma magične devojke po imenu Banks (tačnije po prezimenu, budući da se zove Jillian Rose Banks), odnosno Goddess iz 2014. i Altar iz 2016. godine. Učinilo mi se pogodnim da priču o njoj započnem upravo aluzijama na naslove ova dva albuma jer je to upravo ono što je ona. Boginja koju niko nije postavio na odgovarajući Tron (tj. odveo pred Oltar), mada bi u njenom slučaju pogodniji bilo drugo značenje ove reči: Žrtvenik. Ali, kao što će neki moji dalji utisci o njoj pokazati, ova Boginja i ne bi umela da sedi mirno na bilo kom Tronu ovog sveta.

Već u prvoj pesmi sa albuma Goddess kupila me je stihom:

Ispostavilo se da si postao upravo ono što sam očekivala da ćeš biti: 

neko zbog koga ću umreti.
(Alibi)

To je ono što je malo ko sposoban da razume u potpunosti, pa to obično ovakvi kao ja i prećute, a možda sam upravo zbog toga toliko na prvu zavoleo Banks. Često umem da pitam prijatelje u kom momentu osećaju da se zaljubljuju u nekoga i odgovori obično budu slični, jako logični, podrazumevani. Znam da bi Banks odgovorila isto što i ja. U onom momentu kada osetim da možeš da mi slomiš srce. U onom momentu kada u sebi kažem: Kako ćeš ti da me sjebeš. Ima nečeg neobjašnjivog u tom emocionalnom mazohizmu i koliko god sebi pokušavao da objašniš da je to momenat u kom treba da se okreneš i pobegneš glavom bez obzira, ti se zatrčiš i baciš širom raširenih ruku u ambis bez padobrana. Ako, pak, naspram tebe stoji neko ko se potpuno uklapa u tvoje nepravilne kalupe, ali ne poseduje tu moć da te povredi, nećeš osetiti ništa. Opet, sa druge strane, sasvim paradoksalno, govoriš sebi da želiš da budeš voljen, ali uvek se opredeliš za one Prve, nikada za one Druge. I Banks to uvek zna još na samom početku.

A šta kada bi znao da je ovo što smo počeli osuđeno na propast od samog početka?

A šta ako bude samo gore i gore?

Hoćeš li me smiriti i reći da smo doneli pravu odluku?

(Waiting Game)

Iako je u svim pesmama koje je ikada napisala, ona ta koja je potčinjena, povređena ili zapostavljena, u naslovnoj pesmi sa ovog albuma dala je odgovor u kom momentu postaje Boginja, a to je onda kada se svi njeni napori da to postane u zagrljaju čoveka kog je volela ispostave kao bezuspešni. Tek onda kada on više nije u njenom fokusu ona može da savlada svoju mazohističku prirodu i pokaže snagu umesto bolne ranjivosti koja joj je svojstvena dok voli; bolne ranjivosti zbog koje ne može biti voljena. Tada joj se obično vraćaju oni koji su je slomili. Međutim, bez obzira da li ih tada voli ili ne, ona više ne ume da im se vrati čak iako joj nude sve ono za čim je ranije žudela. Zbog čega? Zato što više nemaju tu moć da joj slome srce.

Zaslužuješ da znaš odakle potičem,
da sam bila sama kad sam spalila do temelja vlastiti dom,
da sam iščupala svaku ciglu i bacila je što dalje od sebe.
(You should know where I'm coming from)

Drugi album, izdat dve godine kasnije, pokazuje da Banks u međuvremenu nije ništa naučila, da se nije promenila ni za milimetar. Ona možda drugačije promišlja o stvarima, dublje, pogubnije po sebe, ali ne menja ništa u svom ponašanju, što njen teret čini dodatno teškim.

Ja uvek sjebem samu sebe više nego što bi to mogao bilo ko drugi.
(Trainwreck)

I naravno da je moja omiljena pesma Judas. Zbog nje sam, uostalom, i prvi put pustio Banks. Volim to korišćenje biblijske tematike u pop kulturi, ali samo onda kada je opravdano i duboko shvaćeno, bez potrebe da samo šokira po sebi. A ja sam se nasmejao u sebi već na četvrtom stihu u kom se poigrala sa dvostrukim značenjem reči 'stoned' (1. pod dejstvom opijata; 2. kamenovan ). Kasnije, kada sam preslušao oba njena albuma, ta pesma mi je postala još draža, jer sam shvatio da je Banks morala odabrati baš tu novozavetnu priču u kojoj otpočetka Isus zna da će ga Juda izdati, ali mu poklanja svoje poverenje i pušta ga da to učini jer u suprotnom proročanstvo ne bi bilo ispunjeno. Na isti način Banks poklanja ljubav samo onima za koje zna da će joj naneti bol jer u suprotnom nikada ne bi volela.

Za kraj sam ostavio drugu najdražu pesmu (jer ja nikada ne mogu imati samo jedno najdraže). Volim je, iz meni poznatih razloga, ali radi se o nekim obrnutim perspektivama o kojima bi mi sada bilo prekomplikovano da pišem. A možda i ne želim.

Kažeš mi da me mrziš sad i trudiš se da me svaka tvoja reč zaboli.
Kažeš mi da sam glupa i da sam sjebala sve
i da mi nikada nećeš oprostiti, iako odlazim za tvoje dobro.
Zar ne znaš da nekada možeš voleti nekoga toliko
da ga moraš pustiti da diše?
Ali ti ne razumeš. Nadam se da jednog dana hoćeš.
Dajem ti prostora i vremena da odrasteš u osobu koja znam da možeš da postaneš.
Onakva osoba kakva i ja moram da budem.
Vratiću se kada budem spremna za tebe, ali sada to nisam.
Imaj strpljenja za mene i, molim te, nemoj da zavoliš nekog drugog u međuvremenu.
(Someone new)

Zašto je sasvim okej razmišljati o životnim izborima umesto o onim koji nam se danas nameću?

Danas su izbori. Nekoliko ljudi mi je poručilo da sam najidealnija kategorija praznoglavaca kakva upravo treba ljudima na vlasti jer spadam u onu grupu koja ne glasa. Ne sumnjam u to da su u pravu. Ali ostajem pri svome. Razloga je nekoliko.

Pre svega, nisu me mnogo ubedili svi ovi Facebook/Twitter revolucionari koji već mesec-dva unazad vode antikampanju protiv jednog kandidata, umesto da su se posvetili ukazivanju na to za koga treba glasati. Ali, takvi smo mi. Uvek znamo šta nećemo u životu, a počesto ne znamo šta hoćemo. Zato nam je tako kako jeste, a to neće promeniti činjenica da li je na vlasti ovaj ili onaj. Ni onaj sledeći nam neće valjati jer nam nikad niko nije valjao. I čemu onda sve to? 

Druga stvar, nikada nisam voleo da biram između dva zla, pa da odaberem manje, U takvim situacijama obično dignem ruke od svega. Prihvatio sam to da sam ja samo mali čovek koji se ne igra sa nekim velikim ljudima. Zapravo, u mom malom svetu su veliki neki drugi ljudi, a njihova lica vam se neće smešiti sa svih bilborda u našem velikom gradu. 

Međutim, danas mi se nameće neko drugo pitanje, nekih (po mom mišljenju) mnogo bitnijih izbora. A to su oni naši lični. 

Mart, iako sam obećao sebi da će biti nasmejaniji od februara, ruku na srce, to nije bio. Ali sam doneo neke mnogo velike izbore koji će postati bitni tek nekad kasnije. Pomirio sam se sam sa sobom, iako smo nas petorica u glavi dosta dugo bili u svađi. Znamo se još ponekad gurnuti laktovima, ali smo nekako mirniji i staloženiji. Ne pravimo toliku buku.

Razmišljao sam dosta dugo i o izborima nekih drugih ljudi, koji su deo mog malog sveta. O tome kako često umeju da zaborave ko sam ja i zatraže im da im objasnim neke svoje osmine, a trebalo bi da znaju ko sam ja neprelomljen na razlomke. I tada sam, koliko god mi to bilo teško, stavio tačku na objašnjavanja. Ne tri tačke, što je moj glupi manir u odnosu sa ljudima. Ne ovoga puta. Ne mogu više ja te polovične prijatelje koji su navikli na to sam uvek ja taj koji popušta. Nisam tvrdoglav, ali nekad je potrebno posložiti ko je ko. Tada sve postane lakše. 

Razmišljao sam i o onim velikim ljudima koji uporno padaju na malim stvarima. I shvatio sam da ne treba baš uvek da se vodim srcem. Nekada treba poslušati onaj mali tihi glas u glavi koji voli da skida koru sa nekih davnih iluzija. Nekada stvari treba nazvati pravim imenom, ma koliko ono ružno zvučalo. 

Svi mi pravimo neke svoje izbore, bilo da biramo između dva zla ili između dva dobra. Ali kad se jednog dana probudimo i zapitamo zašto smo prokockali one za ceo život zarad onih koji nisu vredni jednog našeg meseca, nećemo imati da krivimo nikog drugog nego jedinu osobu koju imamo za ceo život, a to smo mi sami. 

Ovaj april će biti tih i usamljen, da. Ali draži će mi biti on takav nego da je ispunjen nekim praznim zvukom. Neki ljudi će mi faliti, verovatno zauvek. Ostalo je mnogo praznina u meni tokom godina, ali nikada se nisam trudio da ih popunim samo da bi fasada naizgled bila lepša. Čak i nakon par godina se zapitam da li su srećni oni ljudi čije mi se ime tek katkad ispiše na ekranu. I uvek se nadam da jesu, ali nemam više potrebu da budem deo te sreće. Oni su napravili svoje izbore kada je bilo vreme za to. Na osnovu tih njihovih izbora ja sam napravio svoje. 

Shvatio sam samo da je svima bitno reći stvari na vreme. Ne prećutati ništa. Reći jasno i glasno kako se osećaš. Ne prepuštati se mislima da svi treba da znaju kako se osećamo. Nekada nije zgoreg ni ponoviti. Za svaki slučaj. Reći mirno ono što je možda prvi put rečeno sa drhtajem u glasu. A onda pustiti svakoga da bira svoj Raj i Pakao. 

Prijateljica mi je nedavno ispričala jedno jako zanimljivo viđenje Raja i Pakla, a to je da oni ne postoje kao sva ona mesta koja je najbolje oslikao Hijeronimus Boš. Ne, svima nama će, kada odemo na isto mesto, biti podjednako dostupna Božja ljubav. Ali, kao što je neuzvraćena ljubav teret ne samo za onoga ko je ne dobije, nego i za onoga kome je upućena, na isti način mnogi neće moći da uživaju u toj nesebičnoj ljubavi, nego će im biti večni teret. Kada god pravim aluzije na religiju, uvek volim da dodam da nije bitno da li verujemo ili ne. Bitne su priče i njihova suština. A bit ove teorije je zaista nešto što ostavlja jak utisak. 

Učim se, u skladu sa tim, već neko vreme da mi ljubav ne bude teret. Mislim na ljubav u svim njenim oblicima. A sve te moje male i velike ljubavi koje sam spomenuo ranije u tekstu su vremenom sazrele u one koje nisu teret. Nasmeješ se iskreno, poželiš isti takav osmeh drugima, i odeš u neke svoje aprile.