Iako obično na blogu u jedan tekst spojim preporuke sa dodele Oskara i Kanskog festivala, kako bi neki favoriti za određenu godinu bili na jednom mestu, post o ovogodišnjim Oskarima sam jurio da objavim pre same dodele, tako da je došlo do ovog razdvajanja. Taj tekst možete pročitati OVDE, a u nastavku slede preporuke sa prošlogodišnje dodele Zlatne palme, što je negde i dobro jer je mnogo dobrih filmova obeležilo 2017. godinu, a svi znamo da je to moja omiljena selekcija filmova.
Le Redoutable (Godar, ljubavi moja) francuskog režisera Mišela Hazanavikusa (radio je i Artistu iz 2011. godine) stavljam na prvo mesto jer je to jedna od onih preporuka koju dajem sa velikim 'ali' jer je u pitanju spoj toliko stvari koje volim, tako da ne umem da budem objektivan. Reč je o ljubavnoj priči francuskog režisera Žan-Luka Godara i glumice Ane Vjazemski, tako da je za gledanje ovog filma možda potrebno biti oduševljen i Godarom iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. Osim toga, glavnu ulogu tumači maestralni Lui Garel. A opet mislim da bi i bez svega toga ovo bio odličan film. Ne znam, zbunjeno sam počeo (:
The Meyerowitz Stories (Priče porodice Mejerovic) američkog režisera Noe Baumbaha, koji stoji i iza jednog od meni najdražih filmova ikad Frances Ha. Mislio sam da nikad u životu na ovom blogu neću preporučiti film u kom glavne uloge igraju Ben Stiler i Adam Sendler, ali, eto, izgleda da su i njih dvojica odrasli (: Film se na veoma dubok, a opet na sve vreme jako duhovit način bavi decom isuviše temperamentnog umetnika koji je svojom egocentričnošću uticao na veoma nizak nivo samopouzdanja svoje ćerke i dva sina, što se manifestovalo na potpuno različite načine.
Wonderstruck (Muzej čudesa) američkog režisera Toda Hejnesa (možda vam je poznat po genijalnom Velvet Goldmine iz 1998. godine). Iako nisam preterano ljubitelj filmova u kojima glavne uloge igraju deca, ovo je verovatno nešto najbajkovitije snimljeno na tu temu. Reč je o dečaku i devojčici oštećenog sluha koji žive u dve različite decenije 20. stoleća, ona u 20-im godinama prošlog veka, a on u 70-im.
The Square (Skver) švedskog režisera Rubena Estlunda, ujedno i pobednički film prošlogodišnjeg Kanskog festivala. Radi se o umetničkoj instalaciji koja izaziva neverovatan publicitet, dok je sve vreme u središtu radnje kustos muzeja čiji je lik toliko podložan analizi kao da ispao iz nekog romana iz 19. veka.
The Killing of a Sacred Deer (Ubistvo svetog jelena) grčkog režisera Jorgosa Lantimosa, najpoznatijeg po The Lobster iz 2015. godine. I dok mi se spomenuti Jastog nije dopao iako su ga na sva usta hvalili pre dve godine, ovaj me je potpuno oduvao. Jedan od onih filmova koji vas nakon pet minuta zakuca za stolicu i do kraja gledanja ne trepćete. Jedna od najuvrnutijih i najsimboličnijih priča o porodici kardiologa koji, zbog osećaja krivice, počinje da se druži sa sinom pacijenta koji je preminuo tokom operacije srca. Svi članovi njegove porodice polako počinju da se razboljevaju i dolaze na ivicu smrti, a samo je na njemu da načini izbor koji možda može da zaustavi sve te događaje. Film oduzima dah, toliko.
Happy End (Hepi end) jednog od mojih omiljenih režisera ikada, Mihaela Hanekea (kom sam posvetio ceo jedan post na ovom blogu, a koji možete pronaći OVDE). Film sam namerno preveo kao 'Hepi end' a ne kao 'Srećan kraj' jer se Haneke poigrava sa značnjem ovog pojma i na ironičan način posmatra odnos Amerikanaca prema filmu i životu uopšte. U središtu zbivanja je prilično disfunkcionalna porodica u kojoj se određena vrsta patologije prenosi sa generacije na generaciju, a kako to obično biva potomci su još dekadentnijih od svojih potpuno uvrnutih predaka. Ovo je prvi Hanekeov film nakon Amour iz 2015. godine, posle kog sam bukvalno pola sata gledao u prazno. Sa druge strane, Happy End je imao jedan od onih momenata kada usred gledanja pauzirate film da vam se malo slegnu misli, a onda vas opet zakuca kraj. Fenomenalno.
120 battements par minute // BPM (120 otkucaja srca u minutu) francuskog režisera Robina Kampila. Znam koliko će ovo neubedljivo zvučati, ali zaista se slučajno desilo da moj omiljeni film u ovogodišnjoj selekciji opet bude francuski. Reč je o generaciji mladih Parižana koji se bore da se pojača svest o AIDS-u i to je nešto najsirovije, najsurovije, najbajkovitije, najmagičnije, najviše razarajuće, najiskrenije i najrealnije što sam pogledao ove godine. Način snimanja filma, upotreba efekata, muzike, sve je savršeno. I scena seksa je ludilo mozga. Eto, toliko za ovu godinu.
No comments:
Post a Comment