nikada nisam umeo da plutam na površini vode. valjda je za to potrebno u potpunosti isključiti mozak i samo se prepustiti, a moje misli su uvek nekontrolisano divljale toliko da je to bila nemoguća misija. pokušao sam opet ovog leta u barseloni. dao sam šansu sredozemnom moru i opet nisam uspeo. izdigao sam koliko je moguće telo na površinu vode, usisao vazduh duboko u pluća, zabacio glavu i sklopio oči. „čak 95 odsto površine okeana je neistraženo i naučnici mogu samo da nagađaju šta se nalazi u njemu“, javila se prva misao. „možda se negde u tih 95 procenata neistražene vode nalaze i sirene, samo su otišle dovoljno duboko da se sklone od ljudi, možda nisu samo plod naše mašte“, prostrujala je kroz glavu druga misao. „ako sirene postoje, nadam se da ih nikada nećemo pronaći jer ćemo ih staviti u nedovoljno širok i dubok akvarijum i naplaćivati ulaznice ljudima da upiru prstom u njih kao u cirkuske nakaze“, presekla je treća misao drugu. „da li ću ikada na ovom krugu oko sunca videti kitove?“, ulete i četvrto pitanje, a sa njime popusti i koncentracija koja me je držala svega nekoliko kratkih sekundi na površini vode, otvorih oči i usta blago ali dovoljno da brže-bolje završim u pređašnjem položaju, uz kašalj brišući oči i mlatarajući nogama da se odžim u vodi. „nije ovo za mene“, uvek konstatujem.
ipak, brzo sam zaboravio plutanje na površini vode jer je poseta barseloni donela mnoštvo drugih stvari koje se mogu doživeti širom otvorenih očiju, neopterećenih pluća i uključenog mozga. citadelu sa svim svojim fontanama i palmama. gotsku četvrt ispresecanu preuskim uličicama, prolazima i zgradicama. špansko selo (poble espanyol) sa stotinak kućica karakterističnih za sva stoleća i regije ove šarene zemlje. nasmejane ljude koji plešu salsu i flamenko na ulici. zvuk kastanjeta koji odjekuje negde u pozadini na la rambli.
tog sam mišljenja da utisak o jednom gradu ili državi treba upotpuniti lokalnom hranom i tradicionalnim pićem, pa sam posegao za sangrijom, iako nisam toliko sklon alkoholu. blaga vrtoglavica u španskom selu pokazala se kao turistička zabluda budući da sam koji dan kasnije od meni jako drage osobe koja godinama unazad živi u barseloni saznao da lokalci zapravo i ne piju baš toliko sangriju. za nešto autentičniji doživljaj je bila potrebna kava (cava), šampanjac koji se služi u čašama sa bobičastim voćem. srećom, gaspaćo (gazpacho), tradicionalna hladna supa od paradajza bila je dovoljno jaka da ublaži i tu vrtoglavicu.
„zbog čega najzdraviji i najdugovečniji ljudi žive u aziji i španiji? odgovor leži u hrani, odnosno u načinu na koji je konzumiraju. azijati sve služe u gomili malih posudica, pa samim tim ne pojedu mnogo iako im vizuelno tako izgleda. španci, sa druge strane, imaju tapas, odnosno običaj deljenja hrane sa osobom koja sedi preko puta nje“, objasnila mi je drugarica začuđujuće velike porcije hrane u svim restoranima, na šta sam se nasmejao i rekao: „sad mi je jasno zašto je sve bilo prepolovljeno na tanjirima, a ja sam sve jeo sam, ništa nisam delio.“
volim da putujem jer na putovanjima uvek spoznam nešto novo o sebi. ovog avgusta se u meni konačno iskristalisao odnos prema umetnosti. shvatio sam da me više toliko ne privlače muzeji posvećeni slikarstvu iz prethodnih vekova jer sam se godinama unazad, po muzejima širom evrope, nagledao remek-dela manje-više svih slikara koje beskrajno volim. daleko od toga da sam i sada imun na to kada se preda mnom, kao prilikom posete dalijevom rodnom figeresu, nađe neka od njegovih slika, ali je mnogo uzbudljiviji osećaj pronalaženja meni dosad nepoznatog umetnika koji na neki potpuno nov način beleži sadašnjicu koju delimo zajedno, ovde i sada. upravo to se desilo sa giljermom lorkom (guillermo lorca), 38-godišnjim čileanskim slikarom, čija su me platna zakovala za pod muzeja moko. svi ti snovidovni prizori u kojima proporcije gube svaki smisao ne mogu bolje odražavati naše doba u kom se prioriteti ređaju po nekom potpuno nelogičnom redosledu; sve te nežne, bajkovite pojave koje užase ispod površine maskiraju pastelnim bojama što je dosta blisko filterima kroz koje provlačimo svoju stvarnost na društvenim mrežama (ili to samo ja tako vidim i tumačim, što i jeste najveća draž umetnosti jer je ona naše najjasnije ogledalo).
to nikako ne znači da je jednodnevni izlet u figeres, rodno mesto salvadora dalija, i poseta muzeju koji je za života podigao samome sebi bila išta manje impresivna. još otkad sam, na kraju srednje škole, radio diplomski rad o njemu ostala je u meni želja da šetam tim seocetom koje je oblikovalo malog salvadora i shvatim malo bolje tog genija. i, zaista, nakon provedenih par sati u figeresu neke stvari su se posložile u mojoj glavi. praktično sam prepoznao pejzaže i dominantne boje sa mnogih njegovih slika koje gledam celog života (od kojih su neke i završile u vidu tetovaža na mojoj koži). čovek uvek teži da se vrati detinjstvu jer je tada bio najbezbrižniji, pa otuda takva scenografija dalijevih slika i ne čudi. „pogledaj ti kako je ovo malo mesto. svega par ulica, a mnoge od njih nisu bile tu kad je salvador bio dete. i kako da se čovek drugačije spasi od svega ovoga nego da razvije maštu do onih granica do kojih ju je dali razvio“, rekao sam svom kompanjerasu na ovom putovanju. kao poseban utisak posete muzeju istakao bih dnevnu sobu u kojoj je dali dizajnirao nameštaj i raspored istog tako da daju izgled lica američke glumice mej vest. videti ovu sobu uživo dodatno pojačava njenu genijalnost, a to stranica bilo koje istorije umetnosti dosad nije uspela verno da dočara. zbog toga ću i dalje obilaziti i muzeje posvećene klasicima, ali sam barem u sebi širom otvorio vrata ka savremenoj umetnosti kojoj sam, ruku na srce, davao manje šanse dosad.
kada smo kod klasika, ubaciću ovde i kratak osvrt na avgustovski utisak što se knjiga tiče, a reč je o romanu „lovac u žitu“ dž.d.selindžera. kao i uvek sa američkom književnošću, stvari su dosta pojednostavljene i manje duboke u odnosu na evropsku književnost (ili je to samo moj utisak), ali kao i u mnogo čemu što rade umetnici „preko bare“ uvek nekako osetim taj manjak viševekovne tradicije, kojom je, sa druge strane, evropska umetnost ponekad opterećena. ipak, dugo mi je bila u podsetnicima, još otkad sam pročitao jedan članak o knjigama koje su bile zabranjivane tokom 20. veka, a ova se našla na toj listi. držala mi je pažnju od prve do poslednje stranice, posebno protagonista holden kolfild koji dosta podseća na našu generaciju kojoj je „kul“ da se „smara“ i „bleji“, a nemogućnost da je bilo šta impresionira smatra svojim najvećim dostignućem. uvek mi je žao takvih ljudi jer sami sebe vide postavljene na neku uzvišenu poziciju u odnosu na druge, a zapravo su odabrali najlakši životni put koji ne podrazumeva nimalo truda i zalaganja za bilo šta. no, svako bira za sebe, a u glavi mi je rečenica iz jednog genijalnog filma „žene 20. veka“ („20th century women“) (2016) američkog režisera majka milsa (mike mills) u kom majka govori ćerki da je najlakše na svetu biti nihilista i da je od nekog inteligentnog kao što je ona očekivala malo više. „svaka budala može da vidi mrak. dovoljno je samo da zatvoriš oči. za pronalazak svetla u tom mraku su potrebni duh i inteligencija, a to nemaju svi.“ možda sam pogrešio film, ali prilično sam uveren da je iz njega ovaj citat.
kad smo se već neplanski prebacili na utiske, nek dodam u avgustovske ključne tačke i seriju „this is us“, čiju sam poslednju epizodu pogledao pre par nedelja. priča prati braću i sestre koje je znatno oblikovao gubitak oca u tinejdžerskom periodu, odnosno različitim načinima na koje je taj događaj uticao na njih. jedna od sestara najbolje oslikava gore navedeni stav da je najlakše bilo potonuti u ništavilo i za sve životne promašaje naći izgovor baš u tome. serija je miks limunade i zaista dubokih tema. ako se odlučite da je gledate, malo ćete se smejati, malo ćete plakati, malo prevrtati očima, malo klimati glavom. sve u jednom.
od muzičkih utisaka bih izdvojio album „emails I can’t send“ američke pevačice sabrine karpenter. za nju sam prvi put čuo pre dve godine u okviru izmišljene drame o ljubavnom trouglu koja je za cilj imala da u zvezde vine troje pevača, a pošlo im je za rukom samo u slučaju olivije rodrigo. ipak, tada sam nazreo sabrinin talenat i ostavio sebi belešku u glavi da joj se posvetim nekada. ovaj album me je u pogledu tema iznenadio nekoliko puta jer se ne bavi standardnim klišeima u muško-ženskim odnosima nego onim veoma ličnim i duboko proživljenim situacijama. stihovi karpenterove su jako sirovi, neispolirani, a to me uvek kupi, poput onog o nevernom bivšem partneru: „ti si razlog zbog kog svaki put kada mi piše neko novi čitam njegove reči kao da ih je pisao tokom seksa sa nekom drugom devojkom“. ako bi trebalo da izdvojim jednu pesmu neka to bude „tornado warnings“ u kojoj sabrina ne govori istinu na psihoterapiji, misleći da će se osećati zaista dobro ukoliko uveri psihijatra da više nije povređena, kao i da će umanjiti stvarnu važnost događaja u životu ako ih ne spomene na terapiji. „ali osećam da me on prozre svaki put kada kažem nešto poput: ’ma, i ne mislim više na tog kretena’.“
no, vratimo se nazad u barselonu jer se nisam osvrnuo na najjači utisak, a to je svakako katalonski arhitekta antoni gaudi koji je izgradio najveći broj prepoznatljivih simbola ovog grada, od sagrade familije, preko parka guelj do brojnih kasa. iako su u barseloni cene hrane i pića začuđujuće niske, za turističke atrakcije je potrebno izdvojiti dosta novca (ulaznice se obično kreću od 30 do 50 evra, to nek vam je na umu ako budete išli). prvi pogled na sagradu familiju mi je bukvalno oduzeo dah i to ne samo zbog impozantne visine od 170 metara (što je za metar manje od najvišeg brda u barseloni jer je gaudi smatrao da niko ne bi trebalo da nadvisi božju kreaciju). prezanimljivo je to da je neko ko je sagradio jednu od najjedinstvenijih građevina koju sam video u životu zapravo zagovarao tezu o nemogućnosti umetnika da napravi bilo šta istinski novo jer se već sve boje, obrasci i oblici nalaze u prirodi. gaudi je, vođen tom mišlju, smatrao da umetnik ne "stvara" već "otkriva", kao i da oni koji se vode zakonima prirode sarađuju sa tvorcem, za razliku od onih koji naprosto kopiraju tuđi rad ili se udaljavaju od prirode. "originalnost se sadrži u povratku korenu svih stvari", istakao je jednom prilikom gaudi, a sagrada familija ne može biti više slika i prilika "svih stvari" koje postoje na svetu. bajka u kamenu...
sličan utisak je ostavila i kasa batljo koju je antoni projektovao za jednu od najimućnijih porodica svog doba. ona bukvalno spolja i iznutra izgleda kao da je uronjena u okean, i dok se penjete iz sprata u sprat imate osećaj kao da ronite pod vodom, a ne da šetate nečijom kućom. zidovi i plafoni vijugavo podražavaju talase, prozori oklope kornjača, kamini korale. ne mogu ni da zamislim kako je bilo živeti, a tek odrastati u takvom domu.
gaudi je toliko predivno bio nadahnut morem (od fasada koje se "talasaju", preko izlomljenih pločica koje oponašaju dno okeana, pa do figurica na krovovima kasa koje kao da su izvučene iz ribarskih mreža) da se poseta akvarijumu nekako nametnula sama po sebi. šetati pored svih tih čudesnih stvorenja (a naročito pored ajkula) je nešto što ne staje u reči. ipak, to me nije omelo da koji dan kasnije hobotnice i krabe završe u mom tanjiru. kapiram da bi mi beskrajno žao bilo samo sipu da pojedem jer je to moje novo omiljeno stvorenje na svetu.
iako, kao neko ko ne voli preterano more, nisam imao u planu da se više od jednog dana spustim do plaže, ipak su mi sati pod suncobranom jako dobro poslužili kao punjenje baterija za dalje obilaske. negde petog dana u barseloni sam ponovo zakoračio u more prepun utisaka zbog svega što sam video i pomislio u sebi: „sve i da sada moramo da se spakujemo i krenemo kući ne bih osetio žal zbog odlaska jer sam video i doživeo toliko toga neprepričljivog. ipak, genijalna je pomisao da smo tu još tri dana.“ misli su ponovo krenule da naviru. od obilaska valensije u koju smo greškom sleteli, preko jaja na krovu dalijevog muzeja, do impozantnih fontana na montžuiku. od J koja mi je ulepšala odmor koreografijom u plićaku zbog koje je pola plaže netremice gledalo u nju, preko turbo-folk pesama koje je M izveo sa izmenjenim tekstom da opiše naše španske „nevolje“ (zbog kojih me je zaboleo stomak od smeha), do svih tih prelepih osmeha na licima M, D, S, jedne V i jednog V. pomislio sam u sebi da bukvalno ne možemo imati savršeniji, sadržajniji, veseliji i nasmejaniji odmor. osetio sam neku duboku zahvalnost prema celom univerzumu što sam baš tu gde jesam. a onda sam ponovo izdigao telo na površinu vode, usisao vazduh duboko u pluća, zabacio glavu i sklopio oči. sve je utihnulo, apsolutno sve. osetio sam dubinu celog mora na svojim leđima i širinu celog neba na grudima. iz glave su se išunjale sve misli osim jedne, o lepoti univerzuma i zahvalnosti što je tako bajkovito spoznajem. ostao sam na površini vode. nisam potonuo. prvi put u životu. samo sam plutao jako, jako dugo, ne misleći apsolutno ni o čemu.
čitamo se za mesec dana sa septembarskim utiscima.
dotad mi ostajte zdravo, nasmejano i hidrirano,
No comments:
Post a Comment