japanska umetnica jajoi kusama (yayoi kusama) imala je kao dete halucinaciju u kojoj se ceo svet odjednom pretvorio u tufne. svaka stvar oko nje bila je prekrivena njima. halucinacija je nakon nekog vremena prošla, ali je u maloj jajoi ostao strah da će se ovo iskustvo ponoviti. u želji da predupredi strah i ovlada njime, kusama je počela da crta tufne na svakom listu papira koji bi se našao ispred nje, kako bi se list po list, korak po korak, navikla na njih; da jednog dana, ako se ceo svet ponovo pretvori u tufne, ne oseti isti onaj strah koji ju je paralisao. jajoi je ubrzo počela da prekriva tufnama sve što se nađe oko nje. nameštaj, haljine, torbe, zidove. halucinacija se, na njenu sreću, nikada više nije ponovila, ali je pomogla jednoj maloj devojčici iz japana da stvori umetnost po kojoj će je zapamtiti ceo svet.
kako se jajoi razvijala kao umetnica, a samim tim, nažalost, i njeni psihički poremećaji, tako je njen svet načinjen od tufni poprimao sve veće dimenzije. danas je kusama najčuvenija po tzv. beskonačnim sobama (infinity rooms) u kojima zbog igre svetala i ogledala izgubite osećaj za prostor i vreme dok boravite u njima. imao sam priliku da budem u jednoj od njih i osećaj je neverovatan. ipak, nenaviknut na beskraj, zavlačio sam ruke između lampi i ogledala ne bih li dokučio gde im je kraj. možda je to bio najbolji pokazatelj vlastite skučenosti i granica koje sam postavio sam oko sebe. svemir nam daje priliku da budemo beskrajni, na nama je da odredimo gde počinjemo, a gde se završavamo.
ponekad, kada zažmurim, ponovo vidim u glavi jasno ta svetla i ogledala, i prekorevam samoga sebe što sam tako glupo pokušao da prekinem tu magiju, umesto da joj se prepustim u celosti. podseća me to i na sećanja roditelja i sestara na mene iz detinjstva kada sam razbijao svaku igračku da bih video šta se nalazi u njoj, kakav mehanizam je pokreće. verovatno sam bio najmanje dete koje znate da je ostalo bez svih igračaka jer ih je mama spakovala u jednu kesu i pobacala pošto se već nisam igrao njima. preostale su mi samo stvari koje nisam mogao da razbijem i koje zapravo i nisu bile igračke. okretao sam novčiće po podu i zamišljao da su planete. to je jedno od najranijih ličnih sećanja koje imam na detinjstvo (jer se ovoga sa razbijanjem igračaka ne sećam). mom malom mozgu je bilo prijemčivije da u novčićima vidi planete nego da u gumenoj patki vidi patku. možda iz istog poriva nisam mogao da vidim taj jajoin beskraj nego sam hteo da ga bacim tamo negde sa ostalim igračkama mog detinjstva. a možda samo odrastam. i nisam ponosan na to.
možda tu ima malo i ovog septembra koji je za nama, a koji je sličan onoj kusaminoj halucinaciji sa tufnama, onoj koja ju je do srži preplašila. samo što ovo što se dešava svetu, nažalost, nije halucinacija i ne prolazi. neki mali ljudi su pobacali svoje igračke i počeli da se igraju tenkovima i bombama. drugi se takmiče koliko će žena na silu da učine svojima. treći se igraju biblijom i ikonama po principu ko jače zamahne na ulici više je greha sa sebe sprao. četvrti se igraju uvijanja žena od glave do pete, a ona koja odluči da otkrije svoje lice ispada iz igre. zauvek. “kakva mi je pa to igra”, rezignirano bi rekao naš prijatelj vasko.
u većini igara poražen je onaj ko se više uplaši jer onda gubi vlast nad svojim postupcima i racionalnim razmišljanjem. teoretičar zavere u meni uvek konstatuje da, ako posložimo sve igre u svetu od tri-četiri godine unazad do danas, dođemo lako do zaključka da se neki mali ljudi vešto igraju konstantnog uterivanja straha u kosti ovoj našoj velikoj planeti. jedan strah se zamenjuje drugim. jednog dana se plašimo bolesti, drugog dana se plašimo da izađemo iz kuće, trećeg se plašimo da se volimo, četvrtog da će nam tutnuti puške u ruke da se igramo rata. kako godine odmiču sve više suzbijam taj krug ljudi oko sebe jer sam umoran od toga da drugi uvlače svoje strahove pod moju kožu.
jedna pametna žena mi je jednom prilikom rekla: “ne odlaži stvari za kasnije jer time dvostruko gubiš vreme na njih. ako suđe opereš odmah potrošio si pet minuta svog dana na to. ako stalno prolaziš pored sudopere i pomisliš svaki put da moraš da ga opereš, ali te mrzi u tom momentu, potrošio si još jedan minut svog dana na to. svaka sledeća pomisao je jedan novi izgubljeni minut u kom u glavi pereš suđe, a ono i dalje stoji nagomilano u sudoperi. ili ga operi odmah i potroši pet minuta na to, ili, ako u tom momentu nemaš vremena, odredi sat u kom ćeš ga oprati, ali nemoj stalno da pomišljaš na to i ne radiš ništa jer ćeš praktično pola dana potrošiti na sudove.”
svi ti gorenavedeni strahovi su isti kao ti sudovi, a ja naprosto ne mogu da se plašim unapred stvari koje će možda doći, a možda neće. ne mogu da strepim od rata dok neko ne pokuša zaista da mi tutne pušku u ruke. ne mogu sa strahom u džepu da izlazim na ulicu, unezverenog pogleda tražeći u masi čoveka koji će iz svog kaputa izvući ikonu i tresnuti me njom po glavi. ne mogu da se plašim ljubavi jer se tamo neki mali ljudi plaše da se vrate pod svoj krov u kom se igraju srećne porodice. prosto ne mogu da brinem sve brige ovog sveta i da ceo život prođe pored mene zbog te nakrcane sudopere. opraću odmah ono što mogu da operem, a preko svih onih tvrdokornih fleka ću staviti jajoine tufne.
u ovom septembru sam preko svih onih koji govore o porodičnim vrednostima zalepio “00:08”, pesmu edite aradinović. ako je niste odslušali - pustite je i videćete kako za tri minuta polako nestaju svi oni koji više strepe da će njihovoj deci ostaviti traume dvoje ljudi koji se igraju poljubaca i zagrljaja od toga što se mama i tata na njihove oči dobacuju psovkama, udarcima, varanjima i frustracijama.
preko svih onih koji mašu biblijama zalepio sam bijonsinu “all up in mind”. ukoliko je niste poslušali - pustite je i za sledeća tri minuta će polako početi da blede svi sumanuti litijaši. fascinantno je to kako je u bibliji moguće pronaći preko 30.000 citata koji pozivaju na mir, ljubav, praštanje, razumevanje i prihvatanje, a kako iz veka u vek neki mali ljudi nađu onih deset kojima mogu da opravdaju sve svoje najniže ljudske porive. takvi onda krenu u krstaške pohode da navodno obave svoju svetu dužnost da vrate relikvije crkvi, ali usput vrate sa sobom i tovare zlata, a ostave iza sebe do temelja spaljena sela. takvi su pre nekoliko dana podigli sa poda isti onaj kamen za koji im je isus rekao da ga ne podižu ukoliko imaju greha u sebi. da su ta gospoda onog tmurnog jutra prvo sela da pročitaju četvorojevanđelje (ili barem priču o farisejima ili kamenovanju bludnice) prestoničke ulice bi bile prazne tog dana. pošto nisu pročitali, bile su krcate. to kako pojedinci tumače onu predivnu bibliju i druge svete knjige je kao da neko pročita ovaj post i ode da porazbija sve igračke jer je to pročitao u jednom redu.
preko svih onih koji se igraju rata, zalepio sam ameriičku mini-seriju “bračni prizori” (“scenes from marriage”) snimljenu prošle godine pod palicom izraelskog režisera hagaja levija. mnogo njih se dosad bavilo temama braka i raspada istog, ali malo ko je tako duboko i lično uhvatio odnos dvoje ljudi koji ne mogu da funkcionišu zajedno, a ujedno ne mogu ni jedni bez drugih. tokom gledanja pet epizoda imaćete isti onaj osećaj kao kad slučajno čujete nečiju svađu i saznate više nego što bi trebalo, pomalo postiđeni što prisustvujete nečemu što vam nije bilo namenjeno da vidite.
preko svih onih koji ubijaju žene jer odbijaju da nose hidžabe, zalepio sam i drugu američku seriju koja je bez premca najjači septembarski utisak. reč je o osam brutalno dobrih epizoda serije “dopesick”, koju je režirao amerikanac deni strong (danny strong). bazirana na istinitim događajima, ova mini-serija prati razvoj epidemije zavisnosti od leka oksikontin. tokom 90-ih godina prošlog veka u prodaju je, nizom malverzacija, pušten u promet lek protiv bolova za koji su zdravstvene organizacije tvrdile da je nemoguće navući se na njega. rezultat je bio jezivo veliki broj zavisnika, a samim tim i smrtnih slučajeva. priča prati korake koje je kompanija koja stoji iza oksikontina preduzela ne bi li dobila sve potrebne dozvole za distribuciju leka, kao i načine na koje je izbegavala da ga povuče iz prodaje iako je broj zavisnika i smrtnih slučajeva rapidno rastao.
vidite, ja imam više tufni nego sama kusama i naći ću ih koliko je god potrebno da se spasim od svakog bačenog kamena. nek izdvojimo i knjigu “na putu”, američkog pisca džeka keruaka, koja je bila moj najverniji saputnik u ovim septembarskim danima. ovo štivo prati tzv. bit-generaciju 50-ih godina prošlog stoleća koja odbija da se skrasi i pronađe neku trajnu svrhu u životu, te tako besomučno putuje sa jednog kraja kontinenta na drugi. keruak mi je, za razliku od “avgustovskog” selindžera mnogo više legao. pisao sam već o tome kako mi se ponekad čini da amerikanci na silu od nekih stvari prave klasike kako bi obogatili svoju ne tako dugu tradiciju književnosti, ali ovo nije jedan od tih romana.
septembar je, ipak, doneo i jedan događaj za koji nisam mogao da pronađem dovoljno veliku tufnu da ga prekrijem. reč je o smrti britanske kraljice elizabete druge. svestan sam da nije bila naročito omiljena u našoj maloj zemlji i razumem sve razloge koji postoje za to, ali, eto, godinama unazad sam voleo tu moju malu igru misli koja bi me uvek oraspoložila, a počivala je na koracima: 1. šta li sada radi lilibet?, 2. verovatno ima neki karirani kompletić, sedi u svojoj udobnoj fotelji, pijucka čaj, gleda nešto bezazleno na TV-u i smeška se, 3. osmeh, samo osmeh. sada više ne mogu da se igram te igre, ali, dobro, ja uvek pronađem neke druge.
budimo kao jajoi kusama. ne plašimo se tufni nego ih zalepimo na šolju za čaj od sveže brusnice sa daškom peršuna (uz dodatak đumbira i meda). nađimo način da se okružimo nekim lepim, tufnastim šoljama. nije baš sve na svetu kameno.
čitamo se za mesec dana sa oktobarskim utiscima,
dotad mi ostajte manje namršteni i zabrinuti,
No comments:
Post a Comment