mars + 2023 + kako pronaći izgubljeno vreme u hiper-prostoru?

 

 

jedna nimalo lepa scena koja se odvila u gradskom prevozu pre par godina zauvek mi se ucrtala u sećanju. jedan čovek je ušetao u tramvaj noseći u naručju devojčicu kojoj nije moglo biti više od tri godine. i znate kako to obično biva po autobusima kada se pojave ljudi sa decom, momentalno kreću da ustaju svi oni koji sede na obližnjim sedištima ne bi li ustupili mesto roditeljima i mališanima. u ovom slučaju nije ustao niko. apsolutno nijedna osoba se nije ni pomerila  sa svog mesta. gledao sam ceo ovaj prizor, malo čvršće nego dotad zarivši prste u rukohvat koji mi je pomagao da održim ravnotežu. ipak, za ovakav prizor jedan rukohvat je premalo. “zar je moguće da živimo u ovakvom svetu?”, zapitao sam se posmatrajući čoveka koji je davao sve od sebe da zabavi ćerkicu koju je držao u naručju, čak i ne lutajući pogledom oko sebe. nije ni očekivao da će bilo ko ustati zbog njih dvoje. to je možda i najviše bolelo u celoj toj situaciji.  

otac i ćerkica su bili romi. čisti, uredni, očešljani, umiveni, ali, ipak, romi. niko od prisutnih nije imao izgovor da ne želi da sedi pored nekoga ko zaudara ili je prljav. ne, prosto se radilo o ukorenjenoj mržnji, odbojnosti, rasizmu, nazovimo to kako god. do tog momenta sam mislio da ljudi okreću glavu od pojedinih roma jer ne žele da im daju novac ukoliko prose. dotad sam bio u uverenju da ljudi u svojoj blizini ne žele nekoga čiji miris nije najprijatniji; da se možda plaše da ne budu pokradeni. smatrao sam da ta odbojnost nema veze sa samim romima, nego da je ta reakcija istovetna onoj kada vide i bilo kog čoveka koji prosi, ne miriše lepo ili deluje sumnjivo. ipak, čist i uredan čovek koji je stajao ispred mene i njegova nasmejana ćerkica bili su jasan pokazatelj da sam u zabludi. ljudi naprosto ne vole rome.

ostala je ta misao u meni jako dugo i vaskrsavala bi svaki put kada bi neko rekao ustaljene pogrdne izraze kao što su “nemoj da se cig…šeš” ili “ma, pusti, cig…ka posla”. od tog dana sam počeo da primećujem da moji sagovornici svaki put istaknu da je neko rom kad prepričavaju nešto što su doživeli. par puta sam prećutao, a onda sam jednom prosto upitao: “zašto je bitno za celu tu priču da je taj neko rom?”. nekoliko puta nisam bio toliko sabran i doslovno sam se posvađao sa ljudima upravo zbog toga. dotad sam često slušao o rasizmu, obično kada se govori o crncima, ali valjda pošto ih kod nas nema mnogo nisam ni pomišljao da smo mi kao narod rasisti. porazilo me je shvatanje da jesmo. 

zato me je rastužila ispovest mladog muzičara ilona o tome kako je učiteljica uvek pretresala njega ako neko iz razreda prijavi da mu je nešto nestalo. zato me je zaboleo šapat rijaliti zvezde lune đogani drugoj rijaliti veteranki radi vasić: “ja sam vaša, ali pssst”. zato me je, sa druge strane, jako obradovala rečenica pevača adila maksutovića o tome da je ponosan na to što je rom, kao i da je zbog te konstantne odbačenosti osetio dvostruko jaču potrebu da pokaže koliko je vredan, te je završio dva fakulteta. imamo mi i mnogo istaknutijih primera koji bi mogli da učine isto, ali ćute, i zbog svega gorenavedenog mi je jasno zašto ćute.

nedavno održana “pesma za evroviziju 2023” je na najlepši mogući način donela dvoje mladih ljudi koji su otvoreno progovorili o diskriminaciji roma - zejnu i džipsija. to je podstaklo i jelenu karleušu da napiše veoma upečatljivo izlaganje o tome. bravo. srećan sam što se o tome govori i što to postaje tema razgovora jer je to jedini način da se stvari promene. eto, “evrovizija” je makar nečemu poslužila kad su već pesme bile takve kakve su bile. ne bih trošio mnogo reči na to, ali kad smo se već dotakli muzike nek pređemo na najjače martovske utiske na ovom polju.

kao da je ovim divnim prolećnim danima falilo nijansi, magična bojana vunturišević im je dodala čitavu jednu paletu albumom (ironično?) nazvanim “ljubav”. ovo “ironično” je pod znakom pitanja jer je bojana definicija ljubavi čak i kada peva o manjku ili odsustvu iste.

 

 “počnimo ljubav…

nema ovde ljubav!

ma, kakva crna ljubav?!

samo status, pare, kola i separe.”

(ljubav)

 

bojana, koju sam uvek cenio kao umetnicu, probudila je u sebi ono što umetnici, nažalost, jako retko probude, a to je dnevnički način pisanja, verovatno u strahu da će se malo ko sa tim poistovetiti. ipak, kada god se to desi, razvije se neka posebna veza između slušaoca i muzičara jer si zakoračio u njegove note i stihove tražeći sebe (jer u muzici uvek tražimo sebe), a našao si (barem takav osećaj imaš) sagovornika i prijatelja.

 

“peti je dan bez poziva.

šesti dan slepog ludila.

sedmi ću dan da prespavam

i ravna linija.

i možda, možda izađem i prošetam,

i možda sretnem relju, on te zna,

i možda njemu vrištim na sav glas.”

(gde si sad?)

“i možda sretnem relju, on te zna” je verovatno najhrabriji, najličniji i najiskreniji stih koji ćemo čuti ove godine. ima nečeg od “dnevnika jedne ljubavi” (koji je josipa lisac izdala pre ravno 50 godina) u ovom bojaninom albumu “ljubav”, iako su po dominantnoj temi dijametralno suprotni. bojana čak i pravi tu nit između jedne pesme bliske josipi (“počnimo ljubav ispočetka” beti đorđević iz 1980. godine), u samom uvodu u album, i hiper-moderne cobijeve produkcije, u odjavi albuma, od pesme “ljubav” do pesme “svemirska ljubav”. mogao bih još dugo o svemu ovome, ali samo bih vas zamolio da date šansu bojani (ako već niste). nek i vama oboji proleće.

 

“to je nešto nepojmljivo za ljude.

čujem svetlost, vidim zvuke, ukus ruke.

dole sever. gore jug. iza nas je mlečni put.

ušli smo u hiper-prostor. stisni zube.”

(svemirska ljubav)

drugi muzički utisak marta koji je za nama je “trustfall”, deveti studijski album američke pevačice pink. iako, takođe, sjajna, pink se ovog puta po inspirativnosti ne može meriti sa bojanom, ali to treba odbiti kako na dvostruko duži staž na sceni, tako i na bezmalo pet puta više izdatih albuma i pesama. pink se desilo ono što se desi mnogim kantautorima, a to je da dođu u onu životnu fazu kada im je u životu sve posloženo baš onako kako treba da bude, a sve ono što ih je tištilo u prošlosti je već našlo svoj muzički izraz (a pink je dala i previše na sličan način dubokih pesama u protekle dve decenije). pink, samim tim, ovim albumom nije donela nikakav epohalno novi deo svog bića, ali to ne umanjuje broj dobrih pesama. tome treba i dodati draž odrastanja uz nekoga jer je prošlo 20 godina otkad sam hipnotisano sedeo ispred tv-a i upijao sve ono što pink ima da kaže kroz svoje stihove. na temu trajanja i proteklog vremena ću se vratiti u završnom pasusu ovog posta, a na slušanje ovog albuma bih vas nagovorio predlogom da date šansu makar numeri “our song”, pa ako vam se dopadne lako ćete pronaći ostale.

 

što se filmova tiče, najsnažniji utisak je, bez premca, ostavio “the quiet girl” (“an cailín ciúin” / “tiha devojčica”) irskog režisera kolma bereda (colm bairead). od svih pogledanih filmova sa ovogodišnjih oskara, zlatne palme, zlatnih globusa i nagrada po izboru kritičara (a pogledao se jako veliki broj njih), ovo je jedan od dva koji su me rasplakali, tako da je ovog puta izbor bio lak. priča prati devojčicu koja letnji raspust provodi kod daljih rođaka koji nemaju decu, dok ona potiče iz porodice u kojoj je dece i previše, te, samim tim, nikad ne dolazi do izražaja. fale mi prave reči za suptilnost kojom obiluje ovaj film i za obilje sitnih detalja koji nose celu priču, od jednog kolačića, pa do uklanjanja mrva sa stola vrhom prsta, da niko ne primeti. sve što bih dalje rekao bi vam pokvarilo gledanje, ali, ako mi verujete na reč, stavite ga na listu za gledanje.

 

sa druge strane, martovski utisak što se serija tiče nije nešto što bih tako bezrezervno preporučio jer je reč o seriji koja (kao i manje-više sve što ima 100 epizoda) ima pregršt mana. sama serija “nip tuck” (“reži me”) svakako i nije samo martovski utisak jer sam počeo da je gledam pre par meseci. mislim da vam je već dobro poznato da serije ne bindžujem nego da gledam jednu epizodu dnevno jer volim da “živim” sa likovima, radnjom i emocijama koje sve to budi. “nip tuck” prati jednu kliniku za estetsku hirurgiju u prvoj deceniji našeg veka, te tu srećemo široku lepezu najrazličitijih likova i njihovih poriva da dostignu fizičko savršenstvo, zaustave starenje ili spoljašnjim promenama reše neke unutrašnje probleme. serija do kraja ne daje definitivan odgovor da li je estetska hirurgija opravdana ili nije, a čitava draž je upravo u tom preispitivanju. mimo samih operacija i pacijenata (što je uglavnom bolji deo epizode), privatni životi hirurga često skreću u špansku seriju, što je ponekad zabavno, ponekad “lejm”, a ponekad negledljivo. otuda ovo nije apsolutna preporuka, ali je i daleko od gubljenja vremena ukoliko odlučite da bacite oko. ako ništa drugo, kroz ravno 100 epizoda ćete, siguran sam u to, prestati da ocenjujete kao površne ljude koji koriste usluge estetskih hirurga, ako to činite. u krajnjem slučaju, mi uvek tako malo znamo o drugim ljudima, o njihovim patnjama i težnjama, pa i u tom slučaju, kao i u bilo kom drugom, dok god nas same ne ugrožava bilo šta što neko radi sebi, treba da ga pustimo na miru i da zadržimo mišljenje za sebe. da li smatram da su neki ljudi bili lepši pre operacija? da, ali ja nemam predstavu šta je taj neko ranije video u ogledalu, a šta vidi sad. ako je sebi lepši sa kockastijom bradom, većim usnama, iskošenijim očima ili većim grudima, pa nek ide pod nož i na svakih mesec dana dok ne bude potpuno zadovoljan ili do sledeće operacije. nema tu mesta ni onim argumentima da bi trebalo da prihvatimo sebe onakvima kakvi smo jer da je tako ne bismo se šminkali, farbali da prekrijemo sede ili čisto da promenimo boju kose i tako dalje. u suštini nema bitne razlike, samo što smo šminku i farbanje tokom decenija prihvatili kao potpuno normalne pojave, dok nam za operacije treba još koja decenija. vreme, samo vreme i uvek vreme.

kad smo kod vremena, tu dolazimo do poslednjeg, lično najjačeg utiska marta, ali i onog koji bih najmanje preporučio bilo kome. da, mesec koji je za nama ostaće upamćen kao onaj u kom sam konačno ispunio obećanje dato samom sebi pre deset godina, a to je da ću nekada pročitati do kraja “u traganju za izgubljenim vremenom” francuskog pisca marsela prusta. zašto isto to ne bih preporučio bilo kome? pre svega, zbog obimnosti ovog dela, poznatijeg kao “najduži roman ikad napisan u istoriji književnosti”. znate ono kad neko želi da kaže da je nešto ogromno, “nadugo i naširoko” napisano, pa kaže da je kao “rat i mir”, e, pa, ovo vam je dvostruko duže od toga. na sve to treba i dodati da je prusta, zbog specifičnog načina pisanja, za razliku od tolstoja, dostojevskog ili servantesa (odnosno pisaca poznatih po opsežnim romanima), nemoguće čitati brzo i dugo. kod prusta nema bindžovanja. marselu je svaka rečenica važna, natopljena značenjem, duga i, što je najveći “problem”, tu je sa razlogom, a ne samo da bi se pričalo ili pisalo u prazno. ko se uhvatio ukoštac sa prvim delom “u svanovom kraju” (jer ljudi uglavnom pročitaju taj deo), kao ja tamo neke 2012. godine, zna o čemu pričam. prust je u preostalih šest delova doneo i presek celokupne jedne epohe, odnosno početak kraja aristokratije na samom kraju 19. i početku 20. veka. marsel je kao središnu temu svog izlaganja uzeo snobove, ali ne ove “neozbiljne” današnje koji svoju vrednost procenjuju na osnovu krpetina koje su realno dostupne svakome ukoliko se baš uinati da ih ima. prustovi snobovi, sa druge strane, nipodaštavaju jedni druge ukoliko su se njihove porodice orodile sa kraljevima “tek pre 200 godina”, a ne pre 1.000. marsel se bavi jednim svetom nedostupnim širokim narodnim masama, baronima i vojvotkinjama koji se sklanjaju od mase iza zidina stoletnih zamaka, i ne puštaju tako lako bilo koga u svoj univerzum. aristokratija, prema prustovim zaključcima, i kreće da propada kada u svoje okrilje počinje da prima one koji su spremni da plate pozamašne svote novca ne bi li ušli u njihove zatvorene salone; kraljevi i princeze sve više gube na veličini kako postaju sve dostupniji “običnom svetu” koji više ne mora da ih zamišlja nego može svakodnevno da ih sretne. to odsustvo misterije i danas nagriza sve veličine baš zato što, putem društvenih mreža, možemo da zavirimo u svačiji tanjir, stan i boravak na plaži ili nekoj turističkoj destinaciji. potpuno demaskiranje magije je ukralo mnogo toga ovom našem dobu. no, da se vratimo na marsela i njegovo “traganje za izgubljenim vremenom”. on ga nije pronašao ni u razotkrivanju svojih dečačkih snova, niti u ljubavi. pronašao ga je u magdalenici umočenoj u čaj, odnosno kolačiću koji nije jeo godinama, te mu je njegov ukus vratio sva sećanja koja je mislio da je izgubio. prust pronalazi izgubljeno vreme dajući sve od sebe da na papir prenese sva ta sećanja, kudeći samoga sebe što nije više uživao u životu dok je trajao nego je uvek očekivao nešto više od njega. on shvata da nije imao sreće u ljubavi jer je uvek mislio da je moguće pronaći nešto bolje i više od toga, te mu se čini da je sve svoje ljubavi voleo samo onda kada nisu bile tu, na isti onaj način na koji je bio opčinjen aristokratama sve dok nije svakodnevno počeo da odlazi u njihove salone. svi smo mi pomalo prust i jako često zaboravljamo da uživamo u momentu. kako ne umemo da pišemo poput njega, momente čuvamo kamerama svojih telefona i deljenjem tog snimljenog sadržaja u vidu objava na društvenim mrežama. da li tako zaista vraćamo izgubljeno vreme u ovom hiper-prostoru ili je to samo deo našeg snobizma u kom pravimo jedan zamak, ciglu po ciglu, sliku po sliku, snimak po snimak, i dajemo sve od sebe da izgleda lepše, živopisnije i zanimljivije od tuđih? u kojoj meri smo zaista aristokrate svojih životnih momenata, a u kojoj meri smo prekinuli te iste trenutke da bismo ih sačuvali od zaborava, za sebe ili za druge? možda smo svi mi snobovi više nego što to želimo sebi da priznamo.

čitamo se za mesec dana sa aprilskim utiscima, sa nadom da ću do tada naučiti da budem malo više “aristokrata”, mada sumnjam,

naopaki.