fevrier + 2023 + kako sam shvatio da višak slobode stvara nove zatvore?

februar 1996. leva ruka mog kuma, koji desnom drži kameru na ramenu, otvara vrata i zum polako približava 5-godišnjeg mene kako sedim na podu, od glave do pete prekriven biserima i ostalim nakitom moje kume. kamera menja ugao, okreće se unazad i snima jedno po jedno lice porodičnih prijatelja koji se glasno smeju, zabavljeni ovim prizorom. tu je i jedan pomalo nervozan osmeh. pripada mom tati.

tih 90-ih godina prošlog veka, moj tata i kum su bili jako ponosni što idu u korak sa vremenom i što u tom našem malom mestu imaju retke primerke kamera i video rekordera u svojim domovima. ipak, dečak sa biserima obmotanim oko vrata, ušiju i ruku ozbiljan je test za širinu uma i danas, skoro tri decenije kasnije, a kamoli tad.

sporni snimak danas ne postoji iz dva razloga. prvi je taj što su se trake na VHS kasetama toliko izlizale da bi ih bilo koji plejer danas teško pustio, sve i da ga je moguće pronaći. drugi razlog je to što sam ja, krajem tih 90-ih, najveći deo video materijala na kasetama presnimio epizodama “digimona” i “štrumpfova”. slučajno ili namerno? odgovor ne mogu dati sa sigurnošću, mada ga pretpostavljam.

28 godina kasnije isti taj ja nosi bisere oko vrata, ali ne potajno u sobi moje kume, nego pri najobičnijem izlasku na ulicu. podsećaju me na detinjstvo, na britansku kraljicu, na isidoru bjelicu, na harija stajlsa. dopada mi se to kako se hari igra sa ustaljenim granicama među polovima jer radi to sa ukusom, smislom i inteligencijom. gospodin stajls ne pravi veliki bauk od toga. svestan je da je dete dejvida bouvija koji se sa sličnim stvarima poigravao još 70-ih godina prošlog stoleća. u ovom maniru igrali su se i mik džeger, fredi merkjuri, prins, grejs džouns, madona, elton džon, oliver mandić… i tih 80-ih su postojali ljudi koji su zbog toga prizivali armagedon, atak na muškost, sodomu i gomoru, ali do kraja sveta, naravno, nije došlo.

danas sličnu priču o “poslednjem vremenu” slušamo zbog sema smita. sem u svom poslednjem spotu nosi kristalni korset i visoke potpetice dok oko njega vitlaju gologuzi muškarci uz simulaciju tzv. golden šauera. smit i oni koji staju u njegovu odbranu ističu da su ljudi licemerni jer se konzervativniji deo društva ne buni kada nešto slično rade klasični strejt muškarci i žene, a da je u ovom slučaju problem to što je reč o plus sajz i nebinarnoj osobi. upravo tu dolazimo do testiranja mojih granica iliti skučenosti mog uma.

počinjao sam nekoliko puta da pišem ovaj deo posta i svaki put sam odustajao jer bi mi u glavi bila osoba koja bi se našla uvređena, koja bi imala nešto protiv i malo me je to umorilo. jako dugo osećam da mi je u stvarnosti manje-više sve potaman, dok mi je sve manje prijatno u ovom digitalnom svetu jer su koordinate mog malog univerzuma drugačije postavljene. u njemu se, na primer, ne aplaudira gojaznim osobama kada tvrde da se osećaju dobro u svom telu jer smatram da je to promovisanje pretilosti podjednako pogrešno kao i onaj sumanuti trend anoreksičnih modela iz 90-ih godina prošlog veka. čak ni ja sam pre par godina verovatno ne bih izneo ovaj stav, plašeći se da ne zvučim kao svi oni malograđani koji nekada nisu prihvatali mene. taj isti “ja” bi se trudio da prihvati svaku novotariju u strahu da ne bude označen kao zatucan. ovaj “ja” danas premestio je fokus sa sopstvenog mesta u svetu na to gde je mesto tog istog sveta u meni. taj svet se menja iz dana u dan i sizifov je posao pokušavati da se okrećeš oko njega. a onda u jednom momentu prestaneš sa tom jurnjavom, staneš sa obe noge na tlo i pustiš zemlju da se okreće oko tebe. tad shvatiš da nisi ti bio taj koji je gazio vreme nego da je vreme uporno gazilo tebe. zapitaš se zašto si počeo prilikom iznošenja svakog stava da iznosiš ujedno i čitav niz napomena kako bi se ogradio od svakog onog ko bi mogao da te shvati pogrešno. kad ti je tačno postalo bitno kako će da te shvati osoba koja nema razvijeno logičko mišljenje, koja ne zna razliku između osuđivanja i prosuđivanja, osoba koja svaku raspravu svodi na zamenu teza baziranu na najjeftinijim mogućim principima? kad si pristao na tu tendenciju modernog sveta da se razgovor vodi na nivou najmanje inteligentnog koji svaku sitnicu može da shvati pogrešno ili da se nađe uvređen zbog nje?

u ovom našem imaginarnom digitalnom svetu sa jedne strane su ljudi koji raspredaju o tome da li je bila dovoljno energična trudna žena na polufinalu superboula. trudna žena, pobogu! sa druge strane su ljudi koji u svojim 20-im i 30-im godinama raspravljaju o tome da li madona “dostojanstveno” stari, kao da dostojanstvo ikakve veze ima sa operacijama, kao da oni sami išta znaju o starenju. sa četvrte strane su ljudi koji sami za sebe tvrde da im je doživljaj vlastite ličnosti toliko širok da ne mogu da ga smeste u dva postojeća pola, pa smišljaju imena za treći, četvrti i ko zna koji još po redu, a ne shvataju da  iz jednog kalupa upadaju u drugi, sve bez ikakve logike i smisla.

dino merlin je jednom prilikom rekao sjajnu rečenicu, poveden sasvim drugom temom, a koja savršeno opisuje celu ovu gungulu. “višak slobode stvara nove zatvore”. kad bi svako ponaosob razmislio o tome šta je njegova sloboda, a šta bi eventualno mogao da bude njegov novi zatvor, ne bismo uopšte baratali celom ovom novom terminologijom i novogovorom. moja sloboda je u tome da se malo sklonim od te negativne energije koju sam počeo da kupim, odnosno da budem autokenselovan iz jednog takvog sveta, a šta je novi zatvor spoznaću usput ja, ali i oni koji se sete da me pronađu ovde svakog poslednjeg dana u mesecu, čak i ako ne budem tu da ih podsetim na to u vidu storija na instagramu ili linka na fejsbuku.

iako je gorepomenuti smit snimio dosta dobar album (od kog sam čak pet pesama sačuvao na mojoj dizer plejlisti), muzički utisak ovog februara koji je za nama je ipak italijanski rok sastav moneskin (maneskin), svima verovatno dobro poznat zbog pobede na “evroviziji” pre par godina. tema njihovog trećeg studijskog albuma “rush!” dosta je bliska samom tom nastupu na festivalu, čuvenom po tome što je najveći na svetu i što još od sastava abba 70-ih godina prošlog veka, pa do moneskina, nije iznedrio nijednu svetsku zvezdu. u moru šljokičastih kostima, vatrometa, polugolih plesača, prezahtevnih koreografija i visokih tonova pred poslednji refren, članovi grupe moneskin su naprosto ušetali nonšalantno na scenu, ostavljajući pritom utisak četvoro ljudi koji nisu imali nijednu probu, ali su ipak nekim čudom baš sve odradili kako treba, i pokazali kako je to biti rođen sa zvezdom na čelu, a ne uporno je crtati pred svaki izlazak na binu. album “rush!” nam donosi jednu baš takvu sliku, samo što sada frontmen damiano david, sa rukama u džepovima i kicoškim zviždukom na usnama, baca isti neobavezni pogled na holivud, koji su u međuvremenu osvojili. holivud možda nije neartikulisan kao evrovizija, ali je u svojoj suštini, takođe, karneval, samo su cirkuske “nakaze” nešto drugačije (od kul klinaca koji slušaju samo trep, preko ukalupljenih osoba koje tvrde da su posebne i drugačije, pa do onih koji se “furaju” na supermodele iz 90-ih). vik, itan, tomas i damiano bez ustezanja sedaju na svoja mesta i u ovom cirkusu, zabavljeni su onim što vide premda celu tu šaradu ne gledaju sa visine, ali ipak nisu ni fascinirani svim tim lažnim sjajem ispod kog se ne nalazi ništa osim horde žena i muškaraca koji bi rado završili u hotelskoj sobi sa njima, ali ne i ostali dovoljno dugo u istoj da ih saslušaju šta imaju da kažu. gitarski rifovi s vremena na vreme podsećaju na prepoznatljivu cirkusku muziku, mada je i to urađeno dosta suptilno, što je jedna od najvećih draži moneskina. pošto uvek volim da izdvojim jednu pesmu kako bih vas zainteresovao za ono što slušam, neka to ovog puta bude “own my mind” zbog svoje eksplozivne energije, sjajne melodije i davidovog besprekornog vokala, pa ako vam se to dopadne dajte šansu i drugim pesmama.

drugi muzički utisak ovog meseca je svakako prvi solistički koncert milice pavlović u nišu. milicu sam, sticajem okolnosti, video dosta puta uživo, ali sam jako želeo da podržim ovu njenu odluku da karijeru podigne na viši nivo. ljudi verovatno nisu upućeni koliko ona predano radi na svakom segmentu svog javnog delovanja, tako da mi je beskrajno drago što je, sasvim zasluženo, došla do toga da ne mora isključivo da nastupa po klubovima u koje bi ljudi došli i bez nje, nego da može na jednom mestu da skupi 8.000 ljudi koji su spremni da plate kartu (osim nas, mi smo te karte od nje dobili hahasf). prelepo jedno iskustvo i uvek mi je puno srce kad i naši izvođači, u skladu sa svojim mogućnostima i finansijskim kapacitetima, prirede i scenski spektakl, od bekdropova, preko koreografija, pa do same scenografije, i to ću uvek podržati.

toliko o kemp delu mog bića, a što se tiče one strane koja voli da konzumira i nešto kompleksniji sadržaj, u ovom februaru koji je za nama se i nisam baš proslavio. nakon par pročitanih romana nobelovca petera handkea poželeo sam da mu dam još jednu šansu i pogledam jednu njegovu pozorišnu predstavu - “psovanje publike”. sat i po vremena kasnije sam napustio pozorište sa istim ravnodušnim izrazom na licu kao kada sam sklapao korice njegovih knjiga. ne znam da li sam u svim slučajevima birao njegova manje uspela dela, ali taj čovek, kao i većina onih koji pišu mozgom a ne srcem, slabo dopire do mene. gorepomenuti komad zasniva se na potpunoj dekonstrukciji pozorišne predstave i analizi publike koja je gleda. jedna sjajna žena mi je jednom prilikom rekla genijalnu rečenicu, sa kojom se apsolutno slažem, a koja glasi: “najlakša je stvar u potpunosti razrušiti nešto što već postoji, ali ako od razrušenih delova ne napraviš neku novu konstrukciju, onda je cela ta dekonstrukcija isprazna i nema nikakvu vrednost”. ova rečenica se može uporebiti kako za ovu handekovu predstavu, tako i za bilo koje drugo umetničko delo, ali i za život uopšte. sve ovo, naravno, govori više o meni nego o peteru, odnosno o mojoj čitalačkoj (ne)zrelosti. prilično sam uveren da neke pisce treba čitati u kasnijem životnom dobu, kao što sa većim brojem godina treba gledati i filmove određenih režisera i slušati neke muzičare kako bi ih u potpunosti razumeo. handkea ću, po svemu sudeći, ostaviti za te neke kasnije godine.

što se knjiga tiče, ovog meseca sam se družio sa norveškim piscem karlom uveom knausgorom i prvim delom njegovog čuvenog romana “moja borba”. ovo štivo mi je privuklo pažnju zbog presedana koji je napravio u svetskoj literaturi, a to je činjenica da, za razliku od svojih prethodnika, nije pisao romansiranu autobiografiju ili klasični roman u koji je tu i tamo utkao ponešto od svoje stvarnosti nego je praktično faktografski opisao svoj život, navodeći pritom stvarna imena svih ljudi koje je sreo u svom životu. zbog toga se, naravno, susreo sa gnevnim reakcijama onih koji nisu svojom voljom odabrali da njihovi životi budu deo literature, te se, osim prekida prijateljstava i porodičnih odnosa, karl uve našao i pred licem pravde sa svima onima koji su presavili tabak i tužili ga. ipak, mimo pompe koja je ispratila ovu knjigu, sam roman (barem njegov prvi deo) nije ostavio ni približno pompezan utisak. daleko je od lošeg, ali sam i ja, čini mi se barem, isto toliko daleko i od želje da i u narednih pet delova čitam ono što knausgor ima da kaže. ko zna, možda se u međuvremenu predomislim, ali zasad bih odložio čitanje drugog dela.

februarske utiske privodimo kraju stvarima koje sam gledao, a koje vam apsolutno preporučujem. kada je o serijama reč, odgledao sam petu sezonu “sluškinjine priče” (handmaid’s tale). kako sam o istoj ranije pisao na ovom blogu, povodom prethodnih sezona, neću trošiti mnogo reči na samu radnju nego ću pokušati u što manje rečenica da sažmem moj utisak o smeru u kom je skrenula ova serija. za razliku od nekih o kojima sam pisao ranije, za “sluškinjinu priču” pandemija kao da se nije ni desila. uspeli su da sačuvaju vajb ranijih sezona, estetika je podjednako neverovatna, priča smislena. malu zamerku imam za psihičko stanje glavne junakinje koja je, istina, doslovno prošla kroz pakao na zemlji, ali, iz mog ugla gledanja, malo je verovatno da neko sa nesmanjenim intenzitetom reaguje na taj pakao od prve do pete sezone. izgubio sam sve raboše koliko je vremena prošlo u samoj seriji od prve epizode do danas, ali sigurno je reč o godinama. ipak, nekoliko godina kasnije, džun se i dalje svakog jutra budi sa izbezumljenim izrazom lica, uz teško disanje i raširene zenice. ukoliko svakog dana gledaš jedan ružan svet, vremenom se, nažalost, navikneš na tu ružnoću, ne potpuno, ali oguglaš. džun se to možda nije dogodilo, ali verujem da većini gledalaca ipak jeste. nakon pet sezona teško je da se dogodi bilo šta što zaista može da zapanji gledaoca i izazove mu tu reakciju koju u svakoj epizodi ima džun. ipak, bez obzira na to, stojim iza toga da je ovo jedna od najvažnijih serija našeg doba i da bi svako trebalo da je pogleda.

što se filmova tiče, sa amerike prelazimo u britaniju, premda je bilo i ostvarenja sa drugih područja koja su ostavila jak utisak, ali pokušavam da impresije svedem samo na najsnažnije. film “za lesli” (to leslie) britanskog režisera majkla morisa (michael morris) izazvao je kontroverzu prilikom objave nominacija za oskare zbog toga što su on i glavna glumica andrea rajzboro (andrea riseborough) organizovali privatne projekcije filma za poznate glumce i režisere, što se kosi sa pravilima akademije. andrea je, i više nego zasluženo, dobila nominaciju za najbolju glumicu, što mnogi smatraju nepravednim jer se radi o direktnom uticaju na one koji glasaju za istu. međutim, iz mog ugla gledanja, nepravedno bi bilo osuditi ekipu koja je jedva skrpila novac za snimanje filma (imali su budžet za jedva 20-ak snimajućih dana), te samim tim sasvim očekivano nisu imali sredstva za promociju istog na uobičajeni način. diskreditovati jedan film zbog nedostatka sredstava koja imaju drugi svodi umetnost na novac, što ne bi smelo da bude slučaj. bilo kako bilo, jedina nepravda u celoj toj priči, prema mom mišljenju, je to što je film dobio samo jednu nominaciju jer je bez premca jedan od najboljih koje ćete pogledati ove godine. pored razorno dobre glume rajzborove, priča je podjednako autentična i snažna. radnja prati protagonistkinju lesli kojoj, kako to obično biva, sedmica na lotou upropaštava život. ona se odaje porocima i gubi i ono što je imala pre toga, što, između ostalog, uključuje i dom i sina. svi njeni pokušaji da se vrati na pravi put kratkog su daha, a vera u sebe koju je usput izgubila dodatno se hrani time što su ruke od nje digli i oni koji je vole. ne bih da ulazim u detalje jer bih voleo da pogledate film, ali poslednja scena je jedna od najdubljih, najtežih i najemotivnijih u istoriji filma. svemu tome doprinosi apsolutno odsustvo patetike i dijalog koji je izlišan jer akteri uporno odbijaju da izgovore ono što je bitno, ono što osećaju, a pričaju besmislice tek da bi popunili tišinu. stravično je teško uhvatiti važnost tog neizgovorenog, a rezultat je takav da ja ne da sam plakao celih deset minuta nego sam se gušio u suzama. pogledajte ovaj film, nećete se pokajati.

februar 2023. prsti leve ruke su mi položeni negde između slova “w” i “e” na tastaturi, dok oni na desnoj lagano prelaze gore-dole po mišu ne bi li usmerili kursor na “publish” dugme. razmišljam o tome koliko će jednog dana, kada se možda ne budem slagao sa onim izrečenim ovde, biti mnogo lakše ukloniti ovo sećanje na mene. neću morati da gledam celu epizodu “digimona” ili “štrumpfova” sa uključenim dugmetom za presnimavanje kako bih izbrisao 5-godišnjaka prekrivenog biserima. biće dovoljno upotrebiti svega nekoliko sekundi i jedan klik. to je ta razlika između analognog i digitalnog doba. to su ti viškovi slobode i novi zatvori savremenog doba.

čitamo se za mesec dana sa martovskim utiscima,

kempelovan.