da li će njujork pomoći vevericama da nađu put do kuće? + 2024 + decembre

 

njujork nije bio ljubav na prvi pogled. postavka stvari je takva da vas od aerodroma do centra vozi metro koji prolazi kroz bronks i kvins, najmanje razvijene oblasti ovog grada. naravno, treba uzeti u obzir činjenicu da je ono “najmanje razvijeno” za njujork daleko razvijenije od većine drugih gradova na svetu, ali, da, prvi utisak nije bio baš najpovoljniji. posmatrajući te stanice, koje izgledaju kao da ih je trebalo renovirati pre barem pet godina, i gomilu klošara, koji su se tiskali u vagonu, odašiljući mirise alkohola, trave i višednevne nepresvučenosti, nisam mogao a da se ne zapitam da li je vredno po svaku cenu živeti u tom gradu, pa makar i na njegovom rubu. slična zapažanja često imam i u beogradu, gledajući one koji pokušavaju da isprose “koji dinar” od onih koji i sami imaju problem da na mesečnom nivou plate stanarinu i račune. nije kao da nisam znao da i u njujorku ima siromašnih, ali valjda nisam odmah bio spreman za konstataciju: “pa, ovako mogu i ja živeti ovde, dovoljno je samo da hoćeš”.
ipak, svega koji sat kasnije sam video onu potpuno drugu stranu njujorka, onu koja se najčešće prikazuje u filmovima i serijama, onu zbog koje ljudi širom planete sanjaju da žive baš tu. tu gde je kvadratni metar skuplji nego bilo gde na svetu. peta avenija. i tek tako, njujork je postao ljubav na drugi pogled.

jedna za drugom ređale su se sve one zgrade koje sam gledao celog života, i ne sluteći da su na svega nekoliko metara jedna od druge. tramp tauer, sav u zlatu, spolja i iznutra, sa prazničnom jelkom koja se prostire na dva sprata, i prolaznicima koji okreću glavu od njega, sa podignutim srednjim prstom uperenim ka vratima. čuvena “tifani” prodavnica, ona ispred koje je holi golajtli jela svoj kroasan i zalivala ga kafom, bilo da vam je u glavi odri hepbern ili prostitutka iz romana trumana kapotea, i čitav niz nestvarnih izloga po kojima lete ptice, noseći usput dragoceno prstenje i ogrlice. predimenzionirana “luj viton” radnja koja stvara iluziju ogromnog “luj viton” kofera koji je pao na petu aveniju. rokfeler centar. siti mjuzik hol. statua atlasa. empajer stejt bilding. krajsler zgrada. grand sentral stejšn. zgrada u kojoj se snima “džimi kimel šou”. neboderi u kojima su sedišta najpoznatijih dnevnih novina, časopisa i televizija. i tako, sve tu na jednom mestu, zajedno sa gotičkom crkvom, koja izgleda kao da je iz 14. veka zalutala u 21. stoleće, morem prepoznatljivih žutih taksija koji se, vozeći se preko zadimljenih šahtova, praktično utrkuju koga će da povezu, i teslama, koje su se dovezle iz 22. veka. u jednom kadru čovek koji spava na ulici i žena koja prolazi pored njega, nabadajući po trotoaru potpeticama od 1.500 dolara.

njujork je prepun takvih kontrasta. njujorčani su, sa jedne strane, među najljubaznijim, najodmerenijim i najuviđavnijim ljudima koje sam sreo na ovom svom krugu oko sunca, dok im je, sa druge strane, sasvim uobičajena (iz mog ugla neotesana) pojava da isuviše glasno slušaju svoju muziku, noseći zvučnike po ulici ili metrou. godinama unazad sam mislio da će mi smetati ta njihova izveštačena ljubaznost i izvinjavanje apsolutno za sve (ali za apsolutno sve, čak iako ti njih slučajno nagaziš), ali kada se, dve nedelje kasnije, konobarica na minhenskom aerodromu brecnula na mene jer iste sekunde nisam rekao svoju narudžbinu, prvo što sam rekao bilo je: “bože, koliko mi nedostaje njujork”. njujorčani, istina, umeju da budu i prividno ljubazni i lepo vaspitani, ali ima nečeg u tom prividu na šta se vrlo lako navikneš i zbog čega poželiš da nikad ne bude drugačije.

druga zabluda koja mi se srušila već prve večeri, i koja se iz dana u dan sve više rušila, bili su sami prolaznici i njihov odnos prema modi. od jednog takvog centra mode očekivao sam više, ali desilo se isto što i ranije u parizu i milanu. sumanuto veliki procenat prolaznika nije bio ništa bolje ili gore odeven od beograđana. na prste jedne ruke mogu da nabrojim ljude za kojima sam se okrenuo da ih bolje osmotrim, kao što je bio slučaj sa jednom gospođicom na tajms skveru koja je izgledala kao mlađa sestra dodže ket, sa sve krstovima po kosi, jakni i pantalonama. da, jasno mi je da u ovakvim gradovima najčešće viđaš turiste, ali prilično sam uveren da za desetak dana vidiš i mnogo lokalaca, naročito ako si daleko od turističkih atrakcija. ništa, seul i berlin i dalje ostaju na vrhu moje liste gradova sa najstilizovanijim ljudima. što se odevanja još tiče, ponajveći utisak mi je bio to da njujorčanima jednostavno nije hladno. čitave horde ljudi idu okolo bez jakni iako je napolju nešto malo iznad nule, a nije toliko retko ni videti gole stomake. u početku me je zabavljala moja igrica pogađanja toga ko je iz njujorka a ko je turista, dok nije počelo ne tako retko da se dešava da meni ljudi u prolazu dobacuju da im se dopada stajling ili da odu toliko daleko da to nazovu “next level fashion statement”-om, meni - wannabe azijatu iz najmanje zabiti u srbiji.

ovu priču o modi zaključio bih osvrtom na “bergdorfove” izloge koji izgledaju kao da su spremni za muzej savremene umetnosti, a da se pritom u svakom od njih obično nalazi svega jedna haljina ili jedna torba. doduše, kada ih već prodaju za desetak hiljada dolara, otuda i ne čudi što daju sve od sebe da se osoba koja izdvoji novac za to oseća kao da na sebi nosi ceo taj izlog, a ne samo jednu haljinu. 

sve u svemu, moda nije bila neki naročit utisak, ali ulice koje su konstantno zadimljene zbog šahtova, cik-cak merdevine na svim građevinama (za slučaj požara) i veverice svakako jesu. to nas dovodi do jedne od najlepših stvari na menhetnu - sentral parka. iako sam se u par navrata vraćao u ovu 4 kilometara dugu oazu prirode, sa sve jezercima sa patkama i labudovima, nisam je ni približno obišao. 

“šteta što su veverice plašljive, pa ne možeš da ih pomaziš”, rekao mi je V, posmatrajući jednu od na stotine veverica koja je na najslađi mogući način jela žir.
“sa životinjama nikad ne znaš. ja sam jednom naleteo na druželjubivog guštera i mazio ga”, odgovorih, ponet entuzijazmom kojim te njujork vrlo brzo ispuni, a svega nekoliko minuta kasnije mi pritrča jedna debeljuškasta veverica, ja se spustih do nje, ona me uhvati svojim ručicama za prst i pogleda puna neosnovane nade da ću joj dati lešnik.
“eto, vidiš”, odgovorih nasmejan od uha do uha, ne znajući da ću sat vremena kasnije sa jednom azijatkinjom hraniti ptice, puštajući ih da mi kljucaju zrnevlje sa dlanova, i slušajući je kako mi objašnjava da je ovaj grad preskup za život zbog abnormalno visokih stanarina.  
ukoliko se stavi kirija po strani, njujork je zapravo mnogo jeftiniji za život nego što sam očekivao. čaj možeš da nađeš i za dolar, parče pice za dolar i po, kafu za dva, veoma obilan obrok (desetak falafela, rižu i salatu) za šest dolara. isto tako kafu možeš da platiš i sedam dolara, a obrok od 15 do 30 dolara, u zavisnosti od toga gde sedneš. ja sam kombinovao i jedno i drugo, i azijske obroke na brodveju, i italijanske restorane na menhetnu, i indijsku hranu na ulici u kvinsu.
“prvo sam mislio da je njujork jeftin jer cene nisu drastično više od onih u beogradu, ali onda sam shvatio da nije njujork jeftin nego je beograd skup”, konstatovao sam nekoliko dana kasnije. ipak, prednost u beogradu je ta što uvek znaš na čemu si kada su cene u pitanju, jer su cene one koje su predstavljene na meniju. u njujorku ti, sa druge strane, uvek ispadnu veće jer ti na cenu sa menija dodaju takse i očekuju bakšiš u visini od 20 procenata vrednosti same narudžbine.
ipak, kako mi je tu bilo baš sve potaman, malo šta mi je bilo skupo u njujorku. sa druge strane, u majamiju, gde mi se malo šta dopalo, nije mi padalo na pamet da dam sedam dolara za kafu. no, doći ćemo već do majamija. kratko, doduše.
ako ikada odlučite da posetite njujork, a broj dana vam predstavlja problem, treba da imate u glavi da su vam sasvim dovoljna tri-četiri dana da obiđete sve znamenitosti kojima ovaj grad obiluje. većina njih je svakako na menhetnu. ipak, tek posle ta četiri dana počinje prava zabava, a to je besciljno lutanje po gradu, svesno gubljenje po ulicama i avenijama, pričanje sa lokalcima, probavanje svega mogućeg, od hot dogova do novog (sa veoma dobrim razlogom) omiljenog slatkiša amerikanaca - crumble. koliko god, primera radi, tajms skver bio impresivan sa svim svojim svetlećim reklamama (ruku na srce, nedovoljno impresivnim nakon posete koreji), ženama koje praktično gole hodaju ulicom sa ispisanim “NYC” na silikonskim zadnjicama i kej-pop klincima koji snimaju tiktokove za nekoliko miliona pregleda, jako brzo vas umori taj sveopšti kolaps na ulicama, jer više imaš osećaj da si u gužvi na koncertu, a ne na ulici. i tada pronađeš svoje omiljene delove grada, one koji nisu toliko pompezni i pretrpani ljudima, ali su ušuškani, prelepi i pogodni za život. ja sam tako pronašao grinvič vilidž.

ovaj kraj je, inače, poznat po tome što je u njemu živela ekipa iz “prijatelja”, ali i keri bredšo. dok sam palio drugu cigaretu preko puta kerinog stana, u ulici koju sam bezbroj puta gledao u “seks i gradu”, nije mi preostalo ništa drugo nego da zaključim: “naravno da su odabrali da keri živi ovde. a gde bi drugde živela u njujorku?”. jedna od najvećih mana putovanja sa mnom je ta što se moje reference na gradove kreću od kvartova u kojima su živeli određeni pisci i parkova koji su opisani u romanima, preko kuća u kojima su nastala čuvena slikarska platna i kafića u kojima su se sastajali umetnici, pa sve do hotela i klubova koji su prikazani u filmovima i serijama. ne smem ni da zamislim šta prolazi kroz glavu ljudima koji me slušaju dok sa podjednakom euforijom pričam o stanu u kom su živeli pati smit i robert mapletorp, vorholovoj “fabrici” sa sve idi sedžvik i drugim redovnim posetiocima iste, jezeru u kom je bler voldorf hranila patke i o ulici u kojoj je živela lejdi gaga. možda mi se zato toliko i dopao njujork jer je bio kao ja, neobuzdan i prepun kontradiktornosti.

poseta bruklinu je verovatno predstavljala najveće iznenađenje, zbog zabune nastale upravo na osnovu gorenavedenih serija. zbog mirande hobs je preseljenje sa menhetna u bruklin zvučalo kao odlazak iz velegrada u selo. samanta džouns ide toliko daleko da kaže da je “spavala sa svim muškarcima iz njujorka i ponekim iz bruklina”, time dajući do znanja da bruklin uopšte nije deo njujorka. čak bas opisuje dženi hamfri kao “devojčicu koja je iz bruklina tužno gledala preko mosta u svetla menhetna”, a onda dođeš u taj bruklin, koji ne samo da nije selo, predgrađe ili neuređen deo njujorka, nego je zapravo 20-ak minuta hoda preko bruklin bridža do menhetna. doduše, živim u gradu u kom svi imaju različitu definiciju toga šta je i dokle je taj beograd, pa je tako nekome to samo krug dvojke, nekome je zemun sasvim drugi grad, a opet je nekome čak i lazarevac beograd. 

“menhetn je nekako sav sivkasto-plavkast, a bruklin je zagasito narandžast”, zapazio sam i to je verovatno najtačniji utisak o bruklinu, teško razumljiv nekome ko nije posetio oba. kapiram da su ovi koji žive na menhetnu zapravo ljubomorni na ove iz bruklina jer imaju bez premca najlepši pogled na grad. a i zbog toga što su im cene svega upola jeftinije samo zato što su četiri metro stanice udaljeni od centra grada. eto kakvu razliku pravi ta vožnja od desetak minuta. sa druge strane, ovi iz bruklina i drugih okruga ispod oka gledaju na menhetn jer se većinski novac celog grada sliva upravo tamo, a to postaje vizuelno jasno čim kročiš malo dalje od menhetna.

bruklin me nije razočarao, ali stejtent ajlend, na putu do kipa slobode, jeste. “ovde nekog možeš da ubiješ usred dana i niko ne bi primetio narednih sat vremena”, rekao je V dok smo šetali bez jasnog cilja pored niza onih klasičnih, besprekorno uređenih kućica iz predgrađa. čajna taun je, takođe, ostavio mršav utisak, ali su ga nadomestili drugi delovi grada koji izgledaju kao da ste odjednom zalutali u aziju. metro je, opet, iz dana u dan bio avantura. od ljudi koji obeznanjeno spavaju po njemu, dok im se stvari razleću po podu, preko stondirane žene koja se vozi između vagona, ne kapirajući gde se nalazi, i brejkdensera kojima je ceo metro pozornica za akrobacije, pa sve do kontrolorke koja preko razglasa najglasnije moguće urla na putnicu: “koliko puta više treba da ponovim da se svi odmaknete od vrata, pa da konačno krenemo sa ove stanice?!”. nisu baš svi tako ljubazni u njujorku, nasmejah se. sa druge strane, tu su i isuviše ljubazne kineske prostitutke u kvinsu. tu su i reklame za “the wicked” na apsolutno svakom mogućem ćošku, ali svakom. i “starbaks”. u nekim ulicama i po dva. tu su i božićne pesme od kojih ne može da se živi. tu je i spoznaja da, mimo te predbožićne euforije, najviše slušaju šakiru (?!). u toj gunguli sam i ja, koji sam pronašao novo omiljeno piće - maču. tu je i J, koji me je naučio da pijem espreso-martini kao pravi njujorčanin. i hvala mu, između ostalog, na tome. 

napuštanje jednog takvog sveta, skrojenog baš po mojoj meri, i četvorodnevna poseta majamiju doveli su do mog apsolutnog potonuća. no, meni se takve stvari dešavaju posle velikih sreća i radosti. prelazak sa zime u njujorku na leto od 30 stepeni na floridi nisu bili dobri za moj organizam. muškarci u havajskim košuljama, sa lošim tetovažama u riki-martin-stilu i žene u roze šorčićima i topićima nisu bili dobri za moje oko. 80% ljudi sa isklesanim i izvajanim telima na majami biču nisu bili dobri za moje samopouzdanje. žurke od jutra do mraka i šon pol iz zvučnika nisu bili moj tip zabave. okružen svim tim ljudima koji trče, voze bicikle, piju zelene šejkove umesto kafe, voze preskupe, sportske automobile i uglavnom pričaju samo španski,  seo sam na plažu, zapalio cigaretu i uronio u knjigu, kako bih se isključio iz stvarnosti.

za ovaj mesec mogu da vam preporučim dnevnički zapis francuske književnice ani erno (annie ernaux) “getting lost” (“gubljenje”). ani se na sjajan način bavi time koliko se njen život razlikuje od književnosti koju stvara, te tako, u jeku afere sa ruskim kagebeovcom, preispituje (ne)tačnost stranica koje je ranije tokom života napisala o ljubavi i strasti. erno, takođe, na dosta mučan način razmatra o tome na šta pristaju oni koji zađu u drugu polovinu života u želji da još jednom budu voljeni.

za isključivanje iz floridske stvarnosti je ovog decembra bio idealan i album “the secret of us” (“tajna o nama”) američke pevačice grejsi ejbrams (gracie abrams). ukoliko vam neka jako lepa mešavina zvuka lorde i tejlor svift zvuči primamljivo, bacite uho makar na pesmu “risk” (“rizik”), pa ako vam se dopadne onda uronite dalje u grejsin svet.

što se filmova tiče, za ovaj decembar vam preporučujem “conclave” (“konklava”) austrijsko-švajcarskog režisera edvarda bergera (edward berger). edvard na maestralan način prikazuje koliko izbori za novog papu liče na predsedničke izbore. uživaćete u svakom minutu, garantujem vam.

posle jednog takvog reseta, rešio sam da dam drugu šansu majamiju i da pronađem makar nešto što će mi se dopasti. tako mi se dopao savršeno beli pesak i akvamarinsko plavi okean. dopali su mi se neboderi okruženi palmama jer ni u jednom gradu dosad nisam video na sve strane takav spoj civilizacije i prirode. eto, dosta od mene. heh.

“znam da će zvučati smešno, ali ponovo osećam kako dišem”, rekao sam V, dok smo, po povratku u njujork, ponovo šetali menhetnom, okruženi “tankim” zgradama, jer ovde smeju da ih grade samo u visinu, a ne u širinu, zbog što bolje iskorišćenosti prostora.
teško je bilo reći zbogom njujorku jer sam, verovatno prvi put u životu bez dvojbe poželeo da negde zauvek ostanem (seul, pariz i rejkjavik su imali svoje “za” i “protiv”). njujorku sam rekao zbogom poslednjom šetnjom po griniču. uz maču, naravno. uz kupovinu još jedne knjige. uz razgovor sa jednom prolaznicom o “idiotu” i dostojevskom. uz poslednji obrok u azijskom restoranu, gde je pored mene devojka jela nudle klečeći ispred njih. ne znam za vas, ali meni je to sasvim legitiman način da se jede jedno takvo jelo.
“ćao, menhetne, budi tu i kad sledeći put dođem. žao mi je samo što danas nisam video veverice, da se i sa njima pozdravim, ali dalek mi je bio put do sentral parka”, rekoh naglas, usled moje detinjaste navike da pričam sa “neživim” stvarima.
u tom momentu, tu usred onoga što je ekrem nazivao “betonom do betona”, dve veverice protutnjaše, na samom silasku u metro, zbog čega se nasmejah šire nego ijednom dotad, a preširoko sam se smejao mnogo puta na ovom putovanju. pomislih u sebi da se nadam da će im neki slučaj sudbine i dobrih ljudi pomoći da se vrate u prirodu, u sentral park, tamo gde i pripadaju, a onda se setih da je to njujork, i da je meni ispunio sumanutu želju da se pozdravim sa vevericama, tako da nisam imao sumnju da će i njima pomoći da nađu put do kuće.
čitamo se za mesec dana, sa januarskim utiscima,
baron de kemp.

2024 + novembre.

ovaj post neće biti dug jer nemam neku preteranu inspiraciju za pisanje, ali čisto nek se zabeleži par utisaka.

film: ako vam se gleda neki film, moja preporuka sa ovogodišnjeg kanskog festivala je “šegrt” (“the apprentice”) iransko-danskog režisera alija abasija (ali abbasi), koji se bavi time kako je tramp postao tramp. malo šta što sam pogledao ove godine je tako dobro zamišljeno, tako dobro snimljeno i tako dobro odglumljeno. film je, naravno, film i ne treba od njega očekivati da bude dokumentarac koji obiluje istorijskim činjenicama. ovo je samo alijeva vizija toga ko je bio donald pre nego što je postao milijarder i kako su novac i moć korak po korak menjali njegov karakter.

dokumentarac: kada već spomenuh dokumentarce, mogu da vam preporučim jedan jako dobar - “the tinder swindler” britanske režiserke felisiti moris (felicity morris). ova istinita priča prati dobrostojeću ženu koja putem tindera, aplikacije za upoznavanje, dolazi u dodir sa veoma imućnim naslednikom izraelske imperije dijamanata. na prvu loptu joj deluje da je konačno srela “onog pravog”, ali nakon nekoliko meseci života na visokoj nozi sa njim shvata da je upala u mrežu prevaranta koji joj je ispaznio celokupan bankovni račun i odvukao je u dugove. u ovoj mreži se istovremeno sa njom našlo na desetine drugih žena kojima je ovaj lepi i zgodni mladić uradio potpuno isto. malo šta će vam držati pažnju kao ovaj slučaj, verujte. 

muzika: ako vam je, pak, potrebno instant prebacivanje u neku višu vibraciju od one u kojoj ste trenutno, samo pustite “ATP” američkog pevača bruna marsa. meni upali svaki put. iako je, bez dvojbe, najbolji muški pop vokal naše generacije, bruno se u proteklih deset godina izgubio u nekakvim dosadnjikavim retro pesmičicama, tako da mi je jako drago što se vratio na velika vrata.

eto, to su moja tri mala recepta za ovaj novembar. vežbanje je, takođe, uvek dobra ideja. ili munchmallow sa ukusom jagode i bele čokolade. 

čitamo se u decembru sa, nadam se, nekim malo živopisnijim utiscima,

baron de kemp.

i, zaista, kuda odlaze voljeni kad krenu? + 2024 + octobre

nikada nisam previše razmišljao o smrti, onako baš zaista razmišljao. ona je, kao koncept, uvek bila tu, ali nisam se pomnije udubljivao u nju. sve što je trebalo da znam o smrti rekao je jedan antički filozof, a to je da je o njoj beskorisno razmišljati jer ako ima nas - onda nema smrti, a ako ima smrti - onda nema nas. čemu onda opterećivanje time?
prvi put sam se malo bliže susreo sa smrću sredinom 20-ih godina, kada su umrle dve osobe koje su bile tu otkad se sećam sebe. podneo sam to manje ili više teško, ali uspeo sam da to posložim u svojoj glavi jer je to logičan životni sled onda kada su ljudi stari ili bolesni.
ipak, sve što znam (ili sam barem mislio da znam) o smrti se srušilo u jednom momentu ovog oktobra. gde u svojoj glavi posložiti smrt nekoga ko je mojih godina? kako povezati taj daleki koncept koji predstavlja prestajanje postojanja sa nekim ko je postojao intenzivnije od većine ljudi koje poznajem? kako može više ne postojati neko ko ti je pre desetak dana poslao vašu prvu zajedničku fotografiju; fotografiju na kojoj imate 10 godina manje; fotografiju na kojoj ste vas dvoje, podjednako izgubljeni u životu, ispijeni od žurke na otvorenom, u stilu 70-ih, tamo negde u vidikovačkoj šumi? kako u jednoj rečenici mogu stajati “smrt” i osoba kojoj si u poslednjoj poruci napisao da je voliš najviše na svetu i pitao je zna li to?
tražio sam taj odgovor u dugim šetnjama, sam sa sobom, i nisam ga našao. prijao mi je bol u stopalima od trosatnog pešačenja jer je bolje bilo osećati bilo šta od onog što osećam.
a onda sam pobegao od svega toga jer više nisam bio spreman da tražim odgovore. pobegao sam u knjige, dokumentarce, serije, muzeje, predstave, muziku. pobegao sam tamo, iako to, inače, nisu mesta ne koja bežim od sebe nego mesta na kojima tražim sebe.
ako i vama, iz bilo kog razloga, zatreba takav beg, istorijski muzej u beogradu je pravo mesto za to. imaju neverovatnu kolekciju vezanu za nemanjiće, karađorđeviće i obrenoviće. čak iako niste ljubitelji kraljevskih porodica kao ja, uveren sam da ćete uživati tamo.

možete da pobegnete i u dokumentarac “and the king said what a fantastic machine” (“i kralj reče: ‘kako neverovatna mašina’”) švedskog režisera aleksa danijelsona (alex danielson). ovaj impresivni dokumentarac se bavi kamerom kao izumom, od perioda kada je nastala, kada su ljudi očekivali da će promeniti svet (što i jeste), do savremenog doba kada je, između ostalog, koristimo da bismo snimali vlastiti odraz u ogledalu sa uvučenim stomakom ili čak rizikujemo život za kadar koji će pratiocima na društvenim mrežama oduzeti dah. osim apsolutno genijalne kolekcije snimaka iz prethodnih 150 godina, tu je praktično i istorija modernog sveta, viđena na jedan posve autentičan način. 

odličan “beg” može da bude i prva sezona serije “feud” (“zavada”) američkog režisera rajana marfija (ryan murphy) o višedecenijskom rivalstvu zvezda zlatnog doba holivuda - džoan kraford i beti dejvis, koje su godinama zagorčavale život jedna drugoj, posezale za raznoraznim spletkama kako bi osujetile jedna drugu, i nosile u sebi mržnju i gorčinu koje su ih osujetile da budu najbolje prijateljice, a mogle su da budu.

ako vam je pak potrebno da se za par minuta ubacite u neko bolje raspoloženje od onog u kom ste trenutno, malo šta će to bolje postići od nove pesme lejdi gage (lady gaga) “disease” (“bolest”). zbog kombinacije elemenata njenih najboljih pop pesama iz prošle decenije sa pevanjem u rok stilu, čemu često pribegava u ovoj deceniji, dobija se najbolji mogući presek njene prevelike karijere u svega četiri minuta.

za one koji vole pozorište, tu je genijalna predstava “preteruješ” jovane milovanović i aleksandre stojanović. ove dve neverovatne devojke se bave veoma aktuelnom temom nemogućnosti pronalaženja idealnog partnera u modernom dobu. njih dve se sreću na svadbi jedne drugarice, isfrustrirane što su ponovo došle same i što se neko drugi udaje i ženi, sa nadom da će baš tamo upoznati čoveka svog života, usput pretresajući sve dotadašnje promašaje na ljubavnom polju. povedite sa sobom nekoga sa kim i sami pretresate sopstvene emotivne promašaje i, osim što ćete se bukvalno smejati dok vas stomak ne zaboli, uživaćete u razmeni pogleda na nivou “ovo sam ja”, “ovo si tako ti”.

sa filmovima se baš i nisam proslavio ovog oktobra, ali ako bih morao da odaberem jedan sa ovogodišnje kanske selekcije bio bi to “kinds of kindness” (“sva lica dobrote”) grčkog režisera jorgosa lantimosa (yorgos lanthimos). jorgos je ovog puta daleko od svog najboljeg filma, ali je svakako interesantan za gledanje i kasniju analizu. ovaj film se sastoji iz tri različite priče koje povezuju neke osnovne ideje o tome kako ljudi ne beže od zla na koje su navikli iz straha da ih nešto, što bi eventualno bilo dobro, ne bi ispunilo kao to zlo.

ni sa knjigama nisam imao naročite sreće ovog oktobra, ali je dženi odel (jenny odell) imala nekoliko interesantnih izlaganja u knjizi “saving time” (“sačuvati vreme”) o tome kako je svet izgledao pre izuma sata i nakon njega, odnosno kako smo podredili svoju svakodnevicu spravi koja matematički meri vreme, iako se naša priroda opire svakoj matematici i kalendaru. i, zaista, ako posmatrate prirodu oko sebe, videćete da je drvo, koje je prošle godine u ovo doba bilo prekriveno žutim listovima, sada i dalje zeleno i u punom cvatu. drvo ne zna da je oktobar. drvo ne zna koja je sedmica ili koliko je sati. drvo živi u skladu sa okolnostima, dok mi, sa druge strane, konstantno živimo u nekim izmišljenim ritmovima koji nemaju veze sa nama samima, a posle se pitamo zašto se osećamo iscrpljeno.

i, tako, pobegoh ja od razmišljanja kojima sam počeo ovaj post. nekada uspešno. nekada bezuspešno. ipak, po izlasku iz istorijskog muzeja, dočekao bi me snažan vetar, a sa njim i sećanje na tanki, zeleni kaput koji si nosila čak i kada pada sneg, i moje pitanje: “kako ti nije hladno u tome?”, i tvoj odgovor: “greju me vinjak i kola”. na kraju dokumentarca dočekala bi me misao o svim onim našim zamućenim selfijima, nastalim na zadnjim sedištima prvih jutarnjeg tramvaja. “zašto se svi normalni ljudi slikaju pre izlaska, kad im je frizura sređena i šminka na mestu, a ti i ja na kraju večeri kada izgledamo kao dva potpuna raspada?”, umeo sam da te pitam, a ti bi govorila: “neka, jednog dana će to biti najlepše uspomene”. između dve epizode serije bi me dočekali svi tvoji prekori, uvek sa osmehom na licu, prepunim razumevanja za sve moje gluposti. “ti znaš da ja nikada ne bih stala pred kamere, a opet si rekao luni lu da hoćemo da pričamo o knjigama koje čitamo, samo da bi bio u svojoj omiljenoj emisiji”, kažeš mi dok, pet minuta kasnije, ležimo na adi. i opet si ljuta, sa ivicom usana koja se nevoljno izvija u osmeh. na kraju pesme me dočeka svaka tvoja svađa sa kontrolorima u autobusu, i ja koji se krijem iza tebe, gledajući u pod. na kraju predstave me dočeka tvoja rečenica (o odeći ili ipak o ljubavi ili životu): “sve što mi je bilo crno sad je posivelo”. na odjavnoj špici filma me dočeka tvoja postiđena faca zbog žene koja te je pitala koliko je sati, a ti uključila ekran telefona da proveriš, zaboravljajući da si mi prethodno pokazivala eksplicitne fotografije koje su ti manijaci slali na sajtu za traženje cimera, bez da si ih pitala za to. između dva poglavlja knjige me dočeka tvoja ruka u mojoj ruci, dok jedno od nas dvoje govori: “bežimo”, i ono drugo odmah kreće da trči, ne pitajući zašto.
i kako sve to smestiti onda u koncept smrti, nepostojanja ili nečeg što tako ne može da bude ti? kako, kada nisi nigde otišla?
a onda shvatim da je naš koncept smrti podjednako matematički kao i onaj o vremenu i satu. ne traju svi minuti i sati isto, iako ih kazaljke isto otkucaju. isto tako je i sa smrću. materija je neuništiva, zar ne? nemoguće ju je uništiti. ona samo prelazi iz jednog oblika u drugi. kao i ono drvo koje je nekada bilo žuto u oktobru, a sada je zeleno. čak i kad ga posečeš, ono dobije neki novi život, kao, na primer, fotelja ili vatra? zašto bi išta drugačije bilo sa ljudima? samo zato što su nas neke verske knjige naučile tome? ne, uveren sam da je isto sa nama, jer smo i mi deo prirode, iako dajemo sve od sebe da to negiramo. zato nikad niko ne odlazi potpuno. njegovo postojanje se, zapravo, iz jednog malog tela, proširi na celu planetu. ima ga u zemlji, ima ga u vetru, ima ga u biljkama koje cvetaju, ima ga u snegu, kiši.
zato i ne idem na groblja. tamo nema ničeg. zato mašem zvezdama, suncu, tramvajima, razigranim vevericama, prepariranim sovama, klupama. mašem, za svaki slučaj. ko zna od kojih i čijih čestica je sve oko nas napravljeno. 

mašem i vama do kraja meseca, kada se čitamo sa novembarskim utiscima,
baron de kemp.

da li (ne) verujemo u (para)normalno ili se magija dogodila dok smo gledali negde drugde? + 2024 + septembre

slučajno se obreh u delu grada u koji obično ne zalazim, u ulicu u kojoj sam možda bio jednom ili dvaput za sve ove godine. pažnju mi privuče muzej paranormalnog, za koji do tog momenta nisam znao da postoji.
“hm, ne znam šta mogu da očekujem od ovoga, ali možda smo mogli nekad da odemo?”, rekoh V i on se složi sa mnom, premda, za razliku od mene, smatra da sve može da se objasni naukom i dovodi u pitanje sve što joj se na prvi pogled opire.
nekih 15 minuta kasnije stigoh na posao i na stolu ugledah - ni manje ni više nego - dve ulaznice za muzej paranormalnog, koje je neko dobio, ali, budući da je bio nezainteresovan, ostavio ih je tu za nekog zainteresovanog.
“je l’ realno da se ovo dogodilo?”, upitah V.
“te karte stoje tu već mesec dana, ali nikad nisam obratio pažnju za šta su”, odgovori V.
“paranormalno, zar ne?!”, nasmejah se.
paranormalno ili ne, slučajnost ili ne, odlučismo da u nekom od narednih dana posetimo muzej, jer je to bio dobar znak, ili sam barem ja, koji malo šta volim da objasnim naukom i biram da verujem u ono što joj se opire, videh to kao dobar znak.
ipak, znak nije bio dobar, ali ne u onom zlokobnom smislu, tako svojstvenom pričama o paranormalnom. ne, znak nije bio dobar jer je muzej bio dosadnjikav, neinspirativan i dosta naivno napravljen. u nekoliko prostorija je izloženo sve ono što se smatra paranormalnim, od perioda pre nove ere do danas, od egipta do balkana, od kristalnih kugli za proricanje i tarota, preko lomača za spaljivanje veštica do kamena iz nekadašnje kuće save savanovića, prvog srpskog poznatog vampira. sami opisi pored eksponata ne dopiru dalje od opšteg znanja o tome, u svega nekoliko crtica. jedina stvar koja je donekle mogla biti zanimljiva - soba za proricanje sa stvarnim prorokom - zamenjena je automatizovanom verzijom toga, gde stavite slušalice u uši i slušate šta vam algoritmovani prorok sa tableta, nekim zlokobnim glasom u pokušaju, saopštava sudbinu na tri životna polja. 

izađosmo iz muzeja razočarani, ali me je to navelo na razmišljanje o paranormalnom, odnosno zašto verujemo ili ne verujemo u ono što naš razum ne može da objasni.
ne bih išao toliko daleko da govorim o drugima, ali samog sebe bih najbolje opisao rečima mirjane bobić mojsilović, koja je te reči, doduše, upotrebila za umetnost, ali se vrlo lako mogu primeniti i na paranormalno - “izmišljam i stvaram jer mi stvarnost nije dovoljna”.
još otkad sam bio dete stvarnost mi nije bila dovoljna. iako nikada nisam verovao u deda mraza, pola detinjstva sam, premda to nikad nisam rekao naglas, čekao da mi dođe pismo sa hogvortsa ili da bradati džin stigne usred noći na letećem motociklu i odvede me u školu za veštice i čarobnjake. ja sam ponekad doslovno proveravao poštansko sanduče i odlazio od njega razočaran.

sličan slučaj se desio i tokom opsesivnog gledanja serije “čari” (charmed), te sam tako, za svaki slučaj, pokušavao da “zaustavim” vreme, podražavajući pajperin čuveni gest rukama. ništa se, naravno, nije desilo, i negde u dubini duše sam znao da se neće desiti, ali očigledno je postojao deo mene koji je želeo da veruje i “nije gubio ništa ako pokuša”.

u godinama koje su usledile sam izgubio svako interesovanje za magiju i paranormalno. nikada nisam verovao u priče o duhovima, dok sam crnu magiju i vradžbine smatrao dosadnom besmislicom. kao što kaže moja drugarica ela: “nikada nisam gledala u zvezde jer je toliko toga ovde dole”.
tokom fakultetskih dana su se, ipak, desile dve situacije o kojima ne volim preterano da govorim jer znam kakav utisak ostavljaju na ljude. ukratko rečeno, u jednom navratu sam video neprirodnu svetlost, za koju sam “znao” da je isus, i osećao sam najnezamisliviju tugu dotad što ta svetlost polako odlazi. u drugom navratu sam video pojavu koja je, meni okrenuta leđima, ljuljala samu sebe, obgrlivši se rukama, gledajući u pod. tada sam, isto tako, “znao” da je to đavo. iako uvek mogu da razlučim snove od stvarnosti, te dve pojave sam pripisao nedostatku sna vezanom za taj period, čitanju biblije i raznoraznih religijskih spisa, kao i tadašnjem sveopštem lošem psihičkom stanju.
ipak, za jednu stvar koja se dogodila mnogo godina kasnije, do danas nisam našao opravdanje i objašnjenje. bio sam potpuno budan. bio sam spokojan. nisam bio pod uticajem bilo kakve supstance. o tome još manje volim da govorim jer, takođe, znam kako i ja sam reagujem na priče o NLO-u. ali, da, video sam sasvim jasno, i to dosta blizu, ne kao tačkicu na nebu, letelicu koja se opirala svim zakonima fizike. čak i tada sam pokušao da ubedim sebe da je verovatno reč o veoma naprednoj tehnologiji rusa, azijata ili amerikanaca, ali nijedan snimak koji sam nalazio na internetu, vezan za najnaprednije letelice, nije odgovarao onome čemu sam svedočio.
pošto me uspomena na tu noć nije napuštala, kao i osećaj znatiželje (nimalo straha), pogledao sam sve epizode “dosijea iks” (x files), ali, premda sam beskrajno uživao u istim, nisam našao odgovor za kojim sam tragao. 

dobio sam ga tek pre neki dan, gledajući dokumentarac “neko nas posmatra” (alien endgame) američkog režisera riča emberlina (rich emberline). za razliku od svih polukomičnih ispovesti ljudi o NLO-u po emisijama i na jutjubu, rič se bazirao na nedavno otvorenim dokumentima pentagona, koja su pola veka bila klasifikovana kao strogo poverljiva i nedostupna za javnost. emberlin je snimio ispovesti nekadašnjih pripadnika američke vojske (različitih rangova) koji su decenijama bili primorani da ćute o onome što su videli, kako ne bi izazvali paniku u javnosti. jako je interesantno pogledati njihove izveštaje iz 40-ih godina prošlog stoleća, raznorazne snimke, kao i saznati činjenicu da su za sve ove decenije zabeležena 144 viđenja NLO-a u zvaničnim dokumentima.
u šta god birali da verujete, mislim da će se većina nas složiti da je malo verovatno da se u ovolikom svemiru inteligentan život razvio samo na zemlji. kakav je taj život i u kom obliku, sasvim je drugo pitanje. da li je vanzemaljce, kao što zaključuju u gorenavedenom dokumentarcu, na zemlju privukla pojačana radioaktivnost i bacanje atomskih bombi? vrlo verovatno. da li, kao što dalje zaključuju u dokumentarcu, oni osmatraju zemlju kako bi se pripremili za invaziju? malo verovatno, i to je najveća falinka istog, jer zvuči kao najdramatičnije epizode “dosijea iks”.

možda sam ja naivan i previše dete hipi 70-ih, ali mislim da naše komšije iz svemira mogu da budu kao i svaka divlja zverka - jako opasna ili beskrajno pitoma, zavisi kako im pristupimo.
ponekad tako gledam u nebo u nadi da ću ponovo videti onu istu letelicu. prošli put sam je samo nemo posmatrao dok se na jako specifičan način kretala po nebu. srećom nisam posegnuo za telefonom da je snimim, iako bih tada imao jako kul snimak za stotinak lajkova na instagramu, i možda bi mi barem neko poverovao u ono što sam video. ovako ne veruje niko, ali barem nisam skratio to jedinstveno iskustvo  posmatranja nečeg tako veličanstvenog ni za jedan sekund. isto bih učinio i danas. samo što bih ovog puta mahnuo toj letelici i nasmejao joj se.
ipak, za sve ove godine sam, gledajući u nebo, uspeo “samo” da vidim gomilu zvezda padalica. jedne večeri ovog septembra sam video čak četiri. drugarica, koja je čačkala telefon, mi nije verovala da sam video prve tri, sve dok nije odložila telefon i videla sa mnom četvrtu. ko zna koliko njih sam propustio i ja, gledajući u svoj telefon.
mnogo toga propuštamo zbog tog telefona, tako da ga povremeno ugasim ili ne ponesem sa sobom kad krenem negde. time se, u nekoj meri, bavi i knjiga koju sam pročitao u ovom septembru - “how to do nothing” (kako ne raditi ništa) američke umetnice dženi odel (jenny odell).
dženi pod tim “ništa” podrazumeva sve ono što radimo ne očekujući pritom nikakvu korist od toga. odelova sjajno zaključuje da smo vremenom sami sebe počeli da doživljavamo onako kako nas vide naši poslodavci, odnosno, počeli smo da dajemo sve od sebe da sve vreme koje imamo bude što bolje “iskorišćeno” (obratiti pažnju na reč “korist” u tom “iskorišćenom” vremenu). zato i sve te momente, koji nisu naplaćeni novcem (na poslu) ili lajkovima (na društvenim mrežama), doživljavamo kao “neiskorišćene”, “neproduktivne”, odnosno kao “ništa”. a ti momenti su zapravo jako često “sve”. 

u jednoj pauzi čitanja ove knjige sam uskočio u bazen i zapazio bubamaru na površini vode. ume li bubamara da pliva?, zapitao sam se i pomislio kako ću to da izguglam kada izađem iz bazena. a onda sam zastao i odlučio da ne guglam nego da posmatram bubamaru. narednih pola sata nisam radio ništa drugo osim što sam pratio tu bubamaru, sve dok nije odletela. kada pustite bubamaru da hoda po vama, i posmatrate je kako se kreće, suši krila i slično, shvatite da je dosta slična pauku, osim što biste pauka brže-bolje bacili što dalje od sebe. eto koliku razliku napravi nekoliko crnih tufnica na crvenim krilima. ta ista bubamara (ili barem volim da izaberem da verujem da je ista) mi je ponovo sletela na ruku i sutradan, pa smo proveli zajedno još 15-ak minuta. ovog puta je brže odletela.
lepi su ti neki momenti u kojima vreme stane. FKA twigs ih, u najimpresivnijoj pesmi ovog meseca, naziva “eusexua”. poslušajte je i vreme će vam zaista stati na 4 minuta. to možda mogu i da očekujem da se desi jer vas sigurno nisam nadahnuo da pola sata “bacite” na bubamaru ili neki drugi živi organizam na koji dosad niste obraćali pažnju.
pružite sebi ponekad šansu da budete “beskorisni” i “ne radite ništa”, jer, kao što odelova u gorenavedenoj knjizi poentira, jedno drvo je postalo simbol grada u kom živi samo zato što ga niko nije posekao stotinama godina. zašto ga nisu posekli? zato što ga je način na koji raste učinio “beskorisnim” u očima onih koji su pre 200 godina posekli većinu okolnih stabala tokom vrhunca razvoja industrije gradnje brodova. to “beskorisno” drvo nije moglo da se upotrebi kao građa za neke nove brodove, zato je i danas tu. drugo “korisno” drveće je odavno posečeno.
to je to za ovaj post, a od vas ću se oprostiti još jednim dženinim citatom, a to je da “nam ništa nije toliko poznato, a u isto vreme toliko strano, kao stvari koje su oduvek bile tu”.
zagledajte se u ponekad u stvari koje svakodnevno “vidite” samo perifernim vidom. možda pronađete neku zabavnu bubamaru. neko lepo drvo. neku neobičnu zgradu. neku lepu ženu. nekog lepog čoveka. neku novu ljubav prema suncu i prirodi. možda nešto “normalno” ili nešto “paranormalno”. i, ko zna, možda i magiju. možda je stalno tu, ali smo prestali da je vidimo.
čitamo se za mesec dana sa oktobarskim utiscima,
baron de kemp.

zašto nas ljudi ne slušaju kada im pričamo o nečemu važnom na društvenim mrežama? + 2024 + aout

sve počne tako što strina ostavi komentar ispod naše fotografije na nekoj od društvenih mreža: “vidi ga kako je porastao, ljubi ga strina, a ja te se sećam kad si jeo sline i lepio ih po zidovima”. i tako jadna strina, ni kriva ni dužna, završi na blok listi “da nas ne bi više brukala pred prijateljima”; jer “onako stara neće ni shvatiti da je blokirana, pa se neće ni naljutiti”.
onda se, ispod linka sa pesmom džošue baseta “circles”, javi u kosu i bradu zarasli drug iz srednje škole, sa sve svojom ispranom red hot čili pepers majicom, i napiše: “e, crni ti, i u srednjoj školi si slušao smeće, a to se nije promenilo ni do danas, poslušaj malo šade ili nika kejva, a ne ovaj praznoglavi produkt američke masovne industrije”. i tako i obožavalac leonarda koena završi na blok listi jer nam “samo još fali taj padavičar da nam on soli pamet”.
zahtev komšinice zorice nismo ni prihvatili jer “šta ima ona da gleda šta radimo i da prepričava po komšiluku”, a da ne pričamo o “onoj što je nakrkala četvoro dece i smara svaki dan njihovim usranim crtežima, kao da nekoga njena deca interesuju”.
i tako, dođemo do toga da je lista naših prijatelja ili pratilaca na društvenim mrežama znatno manja od blok liste. tu su samo oni koji, kao i mi, smatraju da je lejdi gaga duetom sa brunom marsom “die with a smile” snimila klasik u trećoj deceniji našeg veka zaredom; tu su oni koji ostavljaju “vatrice” ispod naših fotografija u kupaćem, oni kojima je, kao i nama, smešno kada efi u “skinsu” na pandorino pitanje “šta znači reč neobjašnjivo” odgovori: “ne umem da objasnim”.
a onda se dogodi situacija koju smatramo urgentnom i posegnemo za tim istim društvenim mrežama u želji da podignemo svest o nejednakom tretmanu žena i muškaraca, o diskriminaciji roma ili homoseksualaca, o katastrofi koja će zadesiti našu zemlju ukoliko se, na primer, budu kopale rude. i šta se onda dogodi? na listi ljudi do kojih možemo da dopremo su samo oni koji imaju apsolutno isti stav o svemu iznad pobrojanom; oni koji su već na svojim nalozima podelili sve iste linkove o tome.
ono što nazivamo “zatucanim narodom zatrovanim pogrešnim izveštavanjem” uskraćeno je za naše mišljenje o temama koje smatramo gorućim. svi oni kojima bi tim istim društveno osvešćenim statusima mogli da promenimo mišljenje nalaze se na gorepomenutoj blok listi. i upravo tu leži problem kada je reč o aktivizmu na društvenim mrežama.
stravično veliki broj korisnika istih smo otpisali kao “zatucane”, “stare”, “zadrigle” i slično. njima smo unapred oduzeli šansu da im se promeni mišljenje, a onda se pitamo “zašto sede kod kuće i ne slažu se sa nama”.
sa druge strane, oni čak i kada nisu na blok listi i nekim čudom do njih dođu stavovi koje smatramo ispravnim, zbog čega ni onda ne žele da ih saslušaju?
tu dolazimo do nepoštovanja sagovornika, a odsustvo toga dovodi do nemogućnosti smislenog dijaloga. ako se nekome obratiš kao “sendvičaru” ili “podguznoj muvi”, da li će zaista čuti bilo šta što imaš da mu kažeš posle toga? naravno da neće. ako, pak, spustimo loptu i pokušamo da na lep način, pun uvažavanja, nekome predočimo drugu stranu priče, možda će nas i čuti.
sve ovo što radimo po društvenim mrežama je kao kada vegan ode na skup vegana i priča o tome zašto ne treba jesti meso. taj isti vegan možda nešto može da postigne na kobasicijadi. možda dopre do jedne ili dve osobe, što nije uopšte malo, koliko god se na prvu loptu činilo. na skupu vegana neće dopreti ni do koga jer tamo svi već dele njegovo mišljenje.
ako zaista želimo promenu, bilo koje vrste, pričajmo sa uvažavanjem i strpljenjem sa onima koji ne dele naše mišljenje. popričajmo sa deset ljudi, strina, dugokosih drugova iz srednje škole, komšija… ako jednog promenimo ili ga bar nateramo da se zamisli uradićemo više nego sa 200 lajkova istomišljenika na objavi na društvenim mrežama. ta objava će čak i sa 300 lajkova biti samo govor vegana na skupu vegana.
to, naravno, ne znači da je aktivizam na društvenim mrežama besmislen. daleko od toga. ja samo pišem o njegovoj manjkavosti koja se često previđa.
i ne treba upirati prstom u onog koji zastupa stavove koji se kose sa našima. možda će jednom doći do naše svesti. nismo ni mi sa našom rođeni.
primera radi, većina onih koja se danas poziva na ekološku svet se pre desetak godina smejala “onim luzerima” koji grle drveće. ti “luzeri” su nam još tada govorili da drveće treba grliti i ceniti ga dok ne bude kasno, dok ne dođu velike korporacije i sravne ga sa zemljom. smejali smo im se, jesmo, zar ne? sada nam nije toliko smešno.
neko i nas danas gleda kao te “luzere koji grle drveće”. i treba ih razumeti. i mi smo jednom gledali tim očima. nemojmo odmah posezati za uvredama.
***

“čitao sam kamijevog ‘sizifa’ i loše sam spavao nakon toga. guram tu stenu stalno na vrh brda, a ona se uporno svaki put, kada je doguram do vrha, skotrlja nazad na podnožje. i onda se zapitam: ‘koji će mi k… stena na vrhu brda?!’.” (rifkin’s festival)

***
film koji bih vam preporučio ovog avgusta je “rifkin’s festival” (rifkinov festival) američkog režisera vudija alena (woody allen). vudi se, nakon nekoliko osrednjih filmova, konačno vratio na pravi put. priča prati filmskog kritičara morta rifkina koji na jednom putovanju ostaje bez svega onoga što je činilo njegov život. supruga sju ga napušta zbog mlađeg glumca felipea, a mort negde usput priznaje sebi da nikada neće napisati knjigu, premda godinama (ili decenijama) unazad govori samom sebi i drugima da će je objaviti jednog dana. rifkin shvata da ga brak, oko kog je organizovao ceo svoj život, već odavno ne čini srećnim i da mu je sju učinila uslugu kada je otišla od njega. mort, isto tako, dolazi do spoznaje da nikada nije uživao u pisanju, odnosno da je rođen da čita, a ne da piše. film nosi snažnu poruku o snovima, ciljevima i težnjama, odnosno o našem zaboravljanju da ih povremeno preispitamo i zapitamo se da li je to zaista ono što i dalje želimo od života.
***
"trčao sam za životom i završio na početnoj poziciji." (joshua bassett - circles)
***
kritičari su, naravno, rastrgli ovaj film, koji je uopšte malo gde i prikazan. zato sam ga i pogledao tek sad, iako je objavljen 2020. godine, jer je dosad bilo nemoguće doći do njega. “me too” pokret je doveo do toga da se javnost ponovo bavi slučajem iz 90-ih godina prošlog veka kada je vudijeva bivša partnerka, glumica mija farou, optužila režisera da je seksualno zlostavljao njihovu ćerku dilan farou. sud je, pre tri decenije, odbacio ove optužbe, ali su iste dospele u središte interesovanja javnosti pod uticajem gorepomenutog pokreta. tim povodom sam se pozabavio ovim slučajem podrobnije, te sam pogledao dokumentarac “allen v farrow” (alen protiv farou). za razliku od kasnijih HBO dokumentaraca ovog tipa, gde se podjednako zauzimaju i jedna i druga strana, što je jedini ispravan princip, u ovom su autori očigledno na mijinoj i dilaninoj strani. čak i nakon četiri sata materijala ostao sam negde napola da li je vudi kriv za ono što mu se pripisuje ili je reč o osveti ostavljene žene. bilo kako bilo, u zaključku ovog dokumentarca se postavlja pitanje da li treba i dalje gledati alenove filmove ili ne jer postoji mogućnost da je u životu učinio nešto jako loše. “ako bismo na taj test podobnosti stavili sve umetnike, teško da bi ga iko prošao”, rekao je neko negde u dokumentarcu, i apsolutno se slažem sa tim. iako je to veoma nepopularno mišljenje, ja zaista mogu da napravim razliku između umetnosti i umetnika. isto kao što, kada odlazim u omiljeni azijski restoran, u kom prave najbolje pržene nudle sa povrćem u beogradu, ne razmišljam o kuvaru koji ih pravi, i procenjujem ga samo na osnovu toga kako je ispržio nudle, ne dovodeći u pitanje da li kod kuće bije svoju decu, isto tako pristupam i alenu. nek se zakon bavi njima kao ljudima i nek ih zakatanči ako rade nešto loše. skroz razumem zašto je nekome ovakvo mišljenje pogrešno, ali kada bismo iz istorije umetnosti i književnosti izbrisali sve one koji su nekada bili nasilni u bilo kom obliku, rasisti ili nešto treće zbog čega se danas umetnici kenseluju, ne bi nam preostalo ništa drugo nego da ispraznimo sve muzeje i sve biblioteke i zapalimo jednu veliku lomaču na kojoj će izgoreti sve.

***

“ti, kao muškarac, možeš da imaš čak i petoro ili šetoro dece, i to ne mora uopšte da utiče na tvoj život ili tvoj rad. ja, kao žena, sa druge strane, moram da napravim izbor. taj izbor se zasniva na tome da li želim da radim bilo šta na ovom svetu ili da imam decu.” (lessons in chemistry)
***
serija koju izdvajam za ovaj avgust je američka miniserija “lessons in chemistry” (lekcije iz hemije). osam epizoda ove serije bavi se sudbinom elizabet zot, jednom od retkih žena koja je tokom pedesetih godina proteklog stoleća imala završen hemijski fakultet. elizabet, i pored diplome koju imaju muškarci, biva tretirana drugačije, te joj se konstantno dodeljuju zadaci koji su znatno ispod njenih kvalifikacija. zotova naposletku diže ruke od nauke i počinje da vodi kulinarski TV šou-program u kom znanje stečeno na fakultetu primenjuje na što efikasnije spremanje gastronomskih specijaliteta. veoma snažna i upečatljiva priča.
***
"niko nam nije obećao da ćemo i sutra biti tu, tako da ću svaki put voleti kao da je poslednji." (lady gaga ft. bruno mars - die with a smile)

***

“sad odlazim, ali znajte, katarina ivanovna, da vi zaista volite samo njega. i što vas više vređa, to ga vi volite sve više i više. eto, zato se vi i lomite. vi ga volite baš onakvog kakav je, vi ga volite što vas vređa. kad bi se on popravio, vi biste ga odmah odbacili i prestali uopšte voleti. ali vam je on potreban da možete neprekidno posmatrati svoju junačku vernost, a njega prekorevati zbog nevere.” (fjodor mihajlovič dostojevski “braća karamazovi”)
***
u mesecu koji je za nama sam konačno završio sa čitanjem svih knjiga fjodora mihajloviča dostojevskog koje sam stavio na svoju listu. iako je verovatno literarno bogohuljenje reći da “braća karamazovi” nisu njegov najbolji roman, čini mi se da sam upravo u njemu ponajmanje uživao, a razloga je nekoliko. pre svega, verovatno sam došao do krajnje tačke tolerancije jada koju mogu da podnesem, a rusku književnost često zaobilazim zbog toga jer su u njoj svi duboko nesrećni i ubijeni u pojam nemaštinom. drugo, sam zločin i psihologija zločinca su mnogo bolje prikazani u “zločinu i kazni”, ideje o kojima se raspravlja i ljubavne priče su znatno interesantnije i smislenije u “zlim dusima”, a sami likovi upečatljiviji u “idiotu”. treće, sam fjodor je često bio žrtva toga što je bio plaćen po broju strana koje preda izdavaču, a u “braći karamazovima” se to najviše oseti, te se priča razvodnjava u deset smerova, od kojih su mnogi dosadnjikavi. najveće blago ove knjige je lik ivana karamazova, njegova razmatranja o bogu i razgovori sa đavolom. svakako su najupečatljivije stranice posvećene velikom inkvizitoru, odnosno teza da bi crkvenim velikodostojnicima više od svih danas smetao novi isusov dolazak na zemlju, te da bi mu poručili da se vrati odakle je došao jer je njima bolje bez njega. mihajlovič je, naravno, preveliki i u ovom delu, i u njemu izriče brojna razmatranja koja će dugo ostati sa mnom, ali je zasigurno njegov roman kom ću se najteže vratiti jer je ono najdublje što je dao okruženo nizom stranica koje nije morao da napiše.
***
“da, širok je čovek, čak odviše širok, ja bih ga suzio.” (fjodor mihajlovič dostojevski “braća karamazovi”)
***
"kad mi kažu:'ne smeš da koristiš reč retardiran', ja im odgovorim: 'odj...te, midžeti!" (eminem - habits)
***

jedna od najlepših avgustovskih uspomena jeste holzin (halsey) koncert na budimpeštanskom festivalu “sziget”. uvek mi je teško da pišem o koncertima jer mi je to najmanje prepričljivo i sve reči su preslabe da opišu osećaje koje su mi probudili. holzi je bila baš onakva kakvu sam očekivao da je vidim. spoj najrazornije energije i najdublje osećajnosti, i sve tako ukrug. na listu mojih najupečatljivijih koncertnih uspomena dodajem njeno izvođenje pesme “i am not a woman, i’m a god” jer su to oni momenti kada mi je telo premalo za sve ono što osećam, pa u isto vreme skačem kao da sutra ne postoji, urlam stihove zajedno sa njom i suze se slivaju niz lice.
***

kao i uvek, za poslednju zvezdicu izdvajam najjači mesečni utisak, a to je ovog puta dokumentarac “my octopus teacher” (moj učitelj oktopod). severnoafrički prirodnjak kreg foster (craig foster) u njemu istražuje dno atlantskog okeana i postaje zaintrigiran jednom hobotnicom jer uviđa da je ovo stvorenje najsličnije slici koju imamo o vanzemaljcima. i, zaista, dok posmatrate oktopoda kako u deliću sekunde menja boju i prilagođava teksturu svoje kože da bi što više ličio na kamen, koral, pesak ili bilo šta drugo što mu se nađe u blizini, ne možete da se otmete utisku da posmatrate nešto što nije sa ovog sveta, nešto što samo viđamo u naučno-fantastičnim filmovima. hobotnice su veoma plašljiva stvorenja, ali kreg uspeva, korak po korak, da toliko privikne ovog oktopoda na svoje prisustvo, da mu on u jednom momentu pruža svoj pipak i time otpočinje njihovo prijateljstvo. foster godinu dana svakodnevno uranja u vodu i provodi vreme sa hobotnicom, beležeći ceo ciklus njenog života, te dolazi čak do toga da mu ona, tako plašljiva, leži na grudima i pušta ga da je mazi. ovo nije samo najimpresivnija stvar koju sam gledao u ovom avgustu nego i jedna od stvari koje su mi najviše oduzele dah u celom životu. ovaj dokumentarac me je naveo da drugačije posmatram svet oko sebe, te sam mnogo više pažnje usmerio ka biljci u mom stanu koja uporno odbija da raste u smeru koji ja odredim i svaki put kada se, nakon nekoliko sati vratim kući, ona istera svoje i vrati se tamo gde je krenula. na svetu je mnogo inteligencije koja je nama neshvatljiva i oblika života koji su nam nerazumljivi. i tako, dok posmatram tu biljku koja se pomera kako ona hoće, dok je ja ne gledam, razmišljam o tome kako su brojni naši koncepti postojanja oskudni i jednodimenzionalni. baš zato nam i izmiče smisao postojanja jer mu pripisujemo samo našu inteligenciju, shvatanje sveta, parametre i svest. dostojevski je to jako lepo opisao u citatu kojim ću završiti ovaj post. ne protivim se religiji, ali takvo shvatanje pravde, morala i filozofije je umnogome osujetilo ljude da drugačije ustroje svoje misli i očekivanja od života. ne kažem da treba odbaciti bilo koju versku knjigu ili hram u kom se molimo, ali nije zgoreg povremeno zastati i zagledati se u svet koji nas okružuje. naučiće nas mnogo toga. čuvajmo ga dok je još tu.
***

“nema za čoveka teže i mučnije brige nego da, čim postane slobodan, što brže nađe onoga kome će se klanjati. ali čovek traži da se klanja pred onim što je već sigurno, toliko sigurno da svi ljudi odjednom pristaju da se svi pred njim poklone. budući da se briga tih jadnih stvorenja ne sastoji jedino u tome da nađu ono pred čim ću se ja i neko drugi pokloniti, već da nađu nešto takvo u šta bi mogli svi da poveruju i pred čim bi mogli svi da se poklone, i to bezuslovno svi zajedno. i, eto, ta potreba opšteg klanjanja i jeste najveća muka, kako svakog pojedinog čoveka, tako i celog čovečanstva od postanka sveta. zbog opšteg klanjanja uništavali su jedan drugog mačem.” (fjodor mihajlovič dostojevski “braća karamazovi”)
***
čitamo se za mesec dana sa septembarskim utiscima,
naopaki.

zašto nije uvek pametno donositi samo ispravne odluke? + 2024 + juillet

 

pričam nešto sa L o tome kako ljudi primenjuju moral samo na druge, dok za sebe nalaze more izgovora i opravdanja. drugu ženu će čak i druga žena bespoštedno nazvati fuksom, a samoj sebi neće prilepiti taj epitet čak i kada ona sama stupi u aferu sa oženjenim. “ne volim to nenazivanje stvari pravim imenom kada se radi o nama samima. ja kada sam se umešao u tuđu vezu ni u jednom momentu nisam nalazio opravdanje za to. prosto sam rekao sebi da nije ni pametno niti etički ispravno to što radim, ali eto želim, i to je to.” L klima glavom i nadovezuje se konstatacijom da smo svi mi nekada tako srljali, ali da bez toga ne bismo naučili šta želimo da dopustimo sebi ubuduće, a šta ne, kao i da tek kasnije svodimo račune da li je taj momenat sreće bio vredan eventualne patnje koja dolazi posle toga. “ne možemo uvek da se vodimo glavom i da stalno u životu budemo pametni. onda bismo zapostavili srce, i samo bismo bili pametni, a nikada srećni. poenta je naći neki balans između te dve stvari. da smo stvoreni da budemo samo pametni ili samo srećni, ne bismo dobili i glavu i srce nego samo jedno od tog dvoje”, odgovorim joj. “lepo si to rekao”, kaže L uz osmeh. “završiće na blogu”, kažem joj. i eto ga.
***

kako sam istrošio sve ovogodišnje filmove u prethodnim mesečnim utiscima, za ovaj jul vam izdvajam jedan iz 2011. godine. reč je o “the source/la sorce des femmes” (“izvor”) rumunsko-francuskog režisera radua mihailenua (radu mihaileanu). radu je ovaj film zamislio kao modernu adaptaciju antičke komedije “lizistrata” smeštenu u savremenu severnu afriku, gde se žene iz jedne zabiti rešavaju da promene svoj potlačeni položaj uskraćivanjem muškarcima intimnih odnosa. naime, njima je dozlogrdilo da i dalje obavljaju sve teške poslove same, na šta su pristale u doba dok su muškarci bili u ratu. oni su se vratili iz tog istog rata i nastavili da provode dane u čitanju novina po birtijama i vođenju praznih razgovora, ostavljajući žene da najveći deo tereta vuku same. iako je ovaj kao bezdan dubok film samo prividno smešten u afriku, njegova suština je potpuno primenljiva i na svakodnevicu žene bilo gde u svetu. feministkinje su se izborile za pravo glasa i pravo na rad i zaradu, što je, čini mi se, ženama natovarilo još jedan teret na vrat. u idealnom svetu bi muškarci, koji su nekada bili glave kuće i jedini koji su porodicu snabdevali novcem, trebalo da podele sa njima obaveze koje su žene imale nekada dok nisu i one postale te koje donose novac u kuću. ipak, svedoci smo toga da se danas od žena očekuje, kada se vrate sa posla, da skuvaju ručak, očiste kuću i bave se decom. ako muškarac uradi bilo šta od toga, na njega se gleda kao na uzvišeno biće. “kako je lepo videti tatu koji je izveo ćerku u šetnju”, čuo sam nemali broj puta. za mamu to niko nikad ne kaže. od mame se to podrazumeva i očekuje, bez obzira na to da li je tog dana radila osam sati ili nije.
***
“nemojte da popustite ženama i da vi idete sa kofama u planinu kako biste izvorsku vodu sneli u selo. ako im popustite što se toga tiče, biće zadovoljne neko vreme, a onda će vam tražiti da im kupite veš-mašinu. kada shvate da mogu nešto da dobiju od vas, zahtevima neće biti kraja. naposletku će čak tražiti da idu na fakultete i da se školuju.” (the source)
***
"bila sam zaglavljena u nekoj glupoj mržnji jer je tvoj život delovao tako sjajno, pa ni na sekund nisam pomišljala da možda i moj glas odzvanja u tvojoj glavi. 'zašto hodaš kao da si neko jako bitan?!', pitao me je neko kad sam imala deset godina, a nije znao da je to samo bio moj štit postavljen da me brani dok zaista ne steknem samopouzdanje. ona je, takođe, poverovala u tu moju projekciju, i tek sad mi je jasno da sam i ja zaboravila da se iza osobe koju vidim kao ikonu krije samo devojčica iz eseksa." (charli xcx - the girl, so confusing version with lorde)

***
malo šta me je nasmejalo ovog jula koliko generički titl filma “back to black” u kom su stihove “yes, I’ve been black” preveli kao “da, bio sam crnac”.
***

serija koju bih vam preporučio je nešto što ste vrlo verovatno već gledali ili ste zasigurno čuli za nju jer je svi hajpuju - “baby reindeer” (“maleni irvas”). sav hajp oko ove britanske mini-serije od sedam epizoda je i više nego opravdan. reč je o umno poremećenoj marti koja postaje opsednuta konobarom donijem nakon što joj je iz čiste ljubaznosti dao besplatnu šoljicu čaja u kafiću u kom radi. marta ubrzo počinje svakodnevno da dolazi na njegovo radno mesto, kao i da mu šalje na stotine mejlova dnevno, ali i da se infiltrira u svaku poru njegovog života. celu ovu priču dodatno čini maestralnom i to što ni sam doni nije “najčistiji” u glavi, te mu, iako to ne želi da prizna sebi, na neki sumanuti način prija martina pažnja jer je ne dobija od drugih. teško da ćete išta uzbudljivije pogledati kada se radi o ovogodišnjoj produkciji. osim toga, biće malo mučno i prebiranje po vlastitoj prošlosti i preispitivanje u čijim smo mi životima bili marte, verovatno ne u tako drastičnom obliku, ali u nekom manjem verovatno da. (jedno veliko izvinjenje tim ljudima). na sve to, ukoliko budete zainteresovani, intervjui koji su davali marta i doni iz “stvarnog” života su, takođe, blago.
***
“neki ljudi beže od stvarnosti tako što spakuju kofere. drugi beže tako što ostaju na istom mestu predugo.” (baby reindeer)
***
"a ja plešem u tami kluba bez prestanka samo kako niko ne bi primetio da se raspadam." (joshua bassett - dancing with tears in my eyes)
***
jedna odlična ilustracija onoga o čemu sam pisao na početku posta je situacija koja se desila pre desetak godina, kada sam ja, gledajući nekog veoma mršavog lika, rekao: “ovakva mršavost mi se ne dopada. i ja sam mršav, ali ja sam nekako lepo mršav”, na šta je D kao iz topa ispalila: “pa, da, i ja sam nekako lepo mlohava”.
***
“kažnjavala sam samu sebe tim malim ritualima, poput devojčice koja je u besu poželela da joj majka umre jer je odbila da joj kupi ono što je želela; devojčica koja je ubrzo osetila kajanje i preklinjala boga da ne dozvoli da njena majka umre, a ona, u zamenu za to, više nikada neće govoriti ružne reči. i svaki put kada bi joj izletela neka ružna reč, ona bi trčala u majčinu sobu da proveri da li diše dok spava.” (marina enriquez “the dangers of smoking in bed”)
***

 

u poslednje vreme nastojim da dam šansu stvarima koje sam dosad bespogovorno odbijao. tako mi se u rukama našla i zbirka kratkih horor priča, iako ne volim ni kratke priče niti horore. ipak, argentinska književnica marina enrikez (marina enriquez) me je uverila da i ovaj žanr može biti smislen i držati pažnju. osim toga, bilo mi je jasno zašto se ljudi mogu plašiti mraka ili koječega drugog nakon gledanja horora, ali mi je isto to bilo neprimenljivo na pisanu reč. i tu me je marina svojom zbirkom “opasnosti pušenja u krevetu” (“the dangers of smoking in bed”) demantovala, s obzirom na to da sam jedne večeri pokrio stopala ćebencetom zbog pomisli da ih mogu dodirnuti dlanovi dece koja su izmeštena iz svojih grobova.
***
"oblačim najlepšu haljinu da me vidiš u najboljem svetlu dok odlazim." (camila cabello - pretty when I cry)
***

pozorišta su, standardno, tokom leta zatvorena u beogradu, pa malo cunjam po galerijama, dajući šanse nekim savremenim umetnicima da me uvuku u svoj svet. slovenački umetnik mark požlep je to svakako uspeo svojom izložbom “trajni odmor” (“permament vacation”), koja se, ako se ne varam, do polovine septembra nalazi u galeriji “hestia”. mark je na jedan veoma interesantan način oslikao jugoslaviju, koristeći pritom samo crnu i belu boju, i to zamrljanu, jer se, je li, upravo tako prekraja istorija i menjaju sećanja. ima tu i lepote jugoslavije, ali i onih manje lepih stvari, ima tu i ideje, ali i onoga u šta se ta ideja izvitoperila. “goli otok je gol, nitko više ne obavlja sizifov posao, na brijunima nitko ne uživa u pobjedi. jadrane, je li se sve to uopće desilo?”, piše požlep na jednom od svojih platana, i zaista… doduše, mimo celog tog šireg konteksta, meni se ovog jula jadran tako prelepo desio u zadru. ako vas put nanese tamo, obavezno izdvojite koji minut da poslušate prirodni fenomen nazvan "zadarske orgulje", jer na jednom mestu more svira nestvaru simfoniju udarima talasa o stene.

 

***
jedno od najkomičnijih sećanja na pandemiju mi je ono kada su blondi udarili botoks umesto vakcine protiv kovida, pa joj se zategla koža i onda se udarala po licu i govorila: “fajzer, fajzer!”.
***

i, za kraj, preporučio bih vam dokumentarac “taylor vs scooter: bad blood” (“tejlor protiv skutera: zla krv”), ukoliko vas, naravno, zanima sukob sviftove i brauna. poveden svim onim što prati karijeru ove američke pevačice, bio sam uveren da je i ova višegodišnja saga oko prodaje mastera njenih pesama samo još jedan marketinški trik, smišljen sa ciljem da od nje ponovo napravi žrtvu, kao i da ubere još nekoliko miliona dolara jer publika malo šta voli koliko žrtve. iz cele ove priče su i tejlor i skuter izašli kao dosta bogatiji milioneri nego što su bili pre, ali, posle gledanja ovog dvodelnog dokumentarnog filma, više ne mislim da se radilo o dogovoru između njih dvoje, nego jednostavno o sukobu nastalom zarad miliona i miliona dolara. iako sviftovu volim kao umetnika, malo šta dobro mislim o njoj kao osobi, a ovaj slučaj to još jednom potvrđuje. ježim se od ljudi koji zaboravljaju one koji su im pružili šansu i pomogli da postanu ono što su danas, a ona je slika i prilika toga. ukoliko malo duže i malo pomnije pratite šou-biznis, vrlo brzo vam postane jasno da najistaknutiji i najuspešniji umetnici nisu oni najtalentovaniji nego oni za koje su timovi menadžera odlučili da je vredno u njih uložiti gorepomenute milione. ta ista tejlor bi bez tih miliona i danas prebirala po gitari i pevala te svoje lepe pesme u nekom nešvilskom baru pred 30-ak ljudi. to što ih danas peva pred preko 100.000 ljudi svako veče produkt je svega onoga što je na početku uloženo u nju. podstaknuta uticajem i popularnošću koju je stekla za sve ove godine, sviftova smatra, kao i svako ko se obogati, da može novcem sve da kupi, pa tako i ono na šta su računali svi oni koji su godinama unazad ulagali u nju, a to su plodovi njene umetnosti, a u životu ne može i jare i pare. i, kao što se kaže u ovom dokumentarcu, tejlor je svojim primerom mnogo više naškodila mladim umetnicima, koji su na početku karijere, nego što im je pomogla, jer ko bi danas ulagao u njih kada zna da će im za nekoliko godina učiniti isto što i sviftova? i, ne, nemojte biti kao tejlor. nikad ne zaboravljajte ljude koji su bili tu za vas kada niko drugi nije. ne moraju ti ljudi biti deo vašeg života do kraja, jer sticaj okolnosti udalji ljude, ali nemojte pljuvati po njima i biti nezahvalni. ne pamtite ni prijatelje ili bivše samo po kraju jer kraj ne može da poništi sve ono lepo što je bilo pre.
***
"kad me zameniš nekom duplo mlađom od mene, ne menjaš me nekim lepšim nego onom na koju je lakše svaliti krivicu za sve što uradiš." (indy - east coast)
***

to je to za ovaj jul. čitamo se za mesec dana sa avgustovskim utiscima, a vi mi se dotad čuvajte sunca, jače je nego što mislimo,
naopaki.