slučajno se obreh u delu grada u koji obično ne zalazim, u ulicu u kojoj sam možda bio jednom ili dvaput za sve ove godine. pažnju mi privuče muzej paranormalnog, za koji do tog momenta nisam znao da postoji.
“hm, ne znam šta mogu da očekujem od ovoga, ali možda smo mogli nekad da odemo?”, rekoh V i on se složi sa mnom, premda, za razliku od mene, smatra da sve može da se objasni naukom i dovodi u pitanje sve što joj se na prvi pogled opire.
nekih 15 minuta kasnije stigoh na posao i na stolu ugledah - ni manje ni više nego - dve ulaznice za muzej paranormalnog, koje je neko dobio, ali, budući da je bio nezainteresovan, ostavio ih je tu za nekog zainteresovanog.
“je l’ realno da se ovo dogodilo?”, upitah V.
“te karte stoje tu već mesec dana, ali nikad nisam obratio pažnju za šta su”, odgovori V.
“paranormalno, zar ne?!”, nasmejah se.
paranormalno ili ne, slučajnost ili ne, odlučismo da u nekom od narednih dana posetimo muzej, jer je to bio dobar znak, ili sam barem ja, koji malo šta volim da objasnim naukom i biram da verujem u ono što joj se opire, videh to kao dobar znak.
ipak, znak nije bio dobar, ali ne u onom zlokobnom smislu, tako svojstvenom pričama o paranormalnom. ne, znak nije bio dobar jer je muzej bio dosadnjikav, neinspirativan i dosta naivno napravljen. u nekoliko prostorija je izloženo sve ono što se smatra paranormalnim, od perioda pre nove ere do danas, od egipta do balkana, od kristalnih kugli za proricanje i tarota, preko lomača za spaljivanje veštica do kamena iz nekadašnje kuće save savanovića, prvog srpskog poznatog vampira. sami opisi pored eksponata ne dopiru dalje od opšteg znanja o tome, u svega nekoliko crtica. jedina stvar koja je donekle mogla biti zanimljiva - soba za proricanje sa stvarnim prorokom - zamenjena je automatizovanom verzijom toga, gde stavite slušalice u uši i slušate šta vam algoritmovani prorok sa tableta, nekim zlokobnim glasom u pokušaju, saopštava sudbinu na tri životna polja.
izađosmo iz muzeja razočarani, ali me je to navelo na razmišljanje o paranormalnom, odnosno zašto verujemo ili ne verujemo u ono što naš razum ne može da objasni.
ne bih išao toliko daleko da govorim o drugima, ali samog sebe bih najbolje opisao rečima mirjane bobić mojsilović, koja je te reči, doduše, upotrebila za umetnost, ali se vrlo lako mogu primeniti i na paranormalno - “izmišljam i stvaram jer mi stvarnost nije dovoljna”.
još otkad sam bio dete stvarnost mi nije bila dovoljna. iako nikada nisam verovao u deda mraza, pola detinjstva sam, premda to nikad nisam rekao naglas, čekao da mi dođe pismo sa hogvortsa ili da bradati džin stigne usred noći na letećem motociklu i odvede me u školu za veštice i čarobnjake. ja sam ponekad doslovno proveravao poštansko sanduče i odlazio od njega razočaran.
sličan slučaj se desio i tokom opsesivnog gledanja serije “čari” (charmed), te sam tako, za svaki slučaj, pokušavao da “zaustavim” vreme, podražavajući pajperin čuveni gest rukama. ništa se, naravno, nije desilo, i negde u dubini duše sam znao da se neće desiti, ali očigledno je postojao deo mene koji je želeo da veruje i “nije gubio ništa ako pokuša”.
u godinama koje su usledile sam izgubio svako interesovanje za magiju i paranormalno. nikada nisam verovao u priče o duhovima, dok sam crnu magiju i vradžbine smatrao dosadnom besmislicom. kao što kaže moja drugarica ela: “nikada nisam gledala u zvezde jer je toliko toga ovde dole”.
tokom fakultetskih dana su se, ipak, desile dve situacije o kojima ne volim preterano da govorim jer znam kakav utisak ostavljaju na ljude. ukratko rečeno, u jednom navratu sam video neprirodnu svetlost, za koju sam “znao” da je isus, i osećao sam najnezamisliviju tugu dotad što ta svetlost polako odlazi. u drugom navratu sam video pojavu koja je, meni okrenuta leđima, ljuljala samu sebe, obgrlivši se rukama, gledajući u pod. tada sam, isto tako, “znao” da je to đavo. iako uvek mogu da razlučim snove od stvarnosti, te dve pojave sam pripisao nedostatku sna vezanom za taj period, čitanju biblije i raznoraznih religijskih spisa, kao i tadašnjem sveopštem lošem psihičkom stanju.
ipak, za jednu stvar koja se dogodila mnogo godina kasnije, do danas nisam našao opravdanje i objašnjenje. bio sam potpuno budan. bio sam spokojan. nisam bio pod uticajem bilo kakve supstance. o tome još manje volim da govorim jer, takođe, znam kako i ja sam reagujem na priče o NLO-u. ali, da, video sam sasvim jasno, i to dosta blizu, ne kao tačkicu na nebu, letelicu koja se opirala svim zakonima fizike. čak i tada sam pokušao da ubedim sebe da je verovatno reč o veoma naprednoj tehnologiji rusa, azijata ili amerikanaca, ali nijedan snimak koji sam nalazio na internetu, vezan za najnaprednije letelice, nije odgovarao onome čemu sam svedočio.
pošto me uspomena na tu noć nije napuštala, kao i osećaj znatiželje (nimalo straha), pogledao sam sve epizode “dosijea iks” (x files), ali, premda sam beskrajno uživao u istim, nisam našao odgovor za kojim sam tragao.
dobio sam ga tek pre neki dan, gledajući dokumentarac “neko nas posmatra” (alien endgame) američkog režisera riča emberlina (rich emberline). za razliku od svih polukomičnih ispovesti ljudi o NLO-u po emisijama i na jutjubu, rič se bazirao na nedavno otvorenim dokumentima pentagona, koja su pola veka bila klasifikovana kao strogo poverljiva i nedostupna za javnost. emberlin je snimio ispovesti nekadašnjih pripadnika američke vojske (različitih rangova) koji su decenijama bili primorani da ćute o onome što su videli, kako ne bi izazvali paniku u javnosti. jako je interesantno pogledati njihove izveštaje iz 40-ih godina prošlog stoleća, raznorazne snimke, kao i saznati činjenicu da su za sve ove decenije zabeležena 144 viđenja NLO-a u zvaničnim dokumentima.
u šta god birali da verujete, mislim da će se većina nas složiti da je malo verovatno da se u ovolikom svemiru inteligentan život razvio samo na zemlji. kakav je taj život i u kom obliku, sasvim je drugo pitanje. da li je vanzemaljce, kao što zaključuju u gorenavedenom dokumentarcu, na zemlju privukla pojačana radioaktivnost i bacanje atomskih bombi? vrlo verovatno. da li, kao što dalje zaključuju u dokumentarcu, oni osmatraju zemlju kako bi se pripremili za invaziju? malo verovatno, i to je najveća falinka istog, jer zvuči kao najdramatičnije epizode “dosijea iks”.
ponekad tako gledam u nebo u nadi da ću ponovo videti onu istu letelicu. prošli put sam je samo nemo posmatrao dok se na jako specifičan način kretala po nebu. srećom nisam posegnuo za telefonom da je snimim, iako bih tada imao jako kul snimak za stotinak lajkova na instagramu, i možda bi mi barem neko poverovao u ono što sam video. ovako ne veruje niko, ali barem nisam skratio to jedinstveno iskustvo posmatranja nečeg tako veličanstvenog ni za jedan sekund. isto bih učinio i danas. samo što bih ovog puta mahnuo toj letelici i nasmejao joj se.
ipak, za sve ove godine sam, gledajući u nebo, uspeo “samo” da vidim gomilu zvezda padalica. jedne večeri ovog septembra sam video čak četiri. drugarica, koja je čačkala telefon, mi nije verovala da sam video prve tri, sve dok nije odložila telefon i videla sa mnom četvrtu. ko zna koliko njih sam propustio i ja, gledajući u svoj telefon.
mnogo toga propuštamo zbog tog telefona, tako da ga povremeno ugasim ili ne ponesem sa sobom kad krenem negde. time se, u nekoj meri, bavi i knjiga koju sam pročitao u ovom septembru - “how to do nothing” (kako ne raditi ništa) američke umetnice dženi odel (jenny odell).
dženi pod tim “ništa” podrazumeva sve ono što radimo ne očekujući pritom nikakvu korist od toga. odelova sjajno zaključuje da smo vremenom sami sebe počeli da doživljavamo onako kako nas vide naši poslodavci, odnosno, počeli smo da dajemo sve od sebe da sve vreme koje imamo bude što bolje “iskorišćeno” (obratiti pažnju na reč “korist” u tom “iskorišćenom” vremenu). zato i sve te momente, koji nisu naplaćeni novcem (na poslu) ili lajkovima (na društvenim mrežama), doživljavamo kao “neiskorišćene”, “neproduktivne”, odnosno kao “ništa”. a ti momenti su zapravo jako često “sve”.
lepi su ti neki momenti u kojima vreme stane. FKA twigs ih, u najimpresivnijoj pesmi ovog meseca, naziva “eusexua”. poslušajte je i vreme će vam zaista stati na 4 minuta. to možda mogu i da očekujem da se desi jer vas sigurno nisam nadahnuo da pola sata “bacite” na bubamaru ili neki drugi živi organizam na koji dosad niste obraćali pažnju.
pružite sebi ponekad šansu da budete “beskorisni” i “ne radite ništa”, jer, kao što odelova u gorenavedenoj knjizi poentira, jedno drvo je postalo simbol grada u kom živi samo zato što ga niko nije posekao stotinama godina. zašto ga nisu posekli? zato što ga je način na koji raste učinio “beskorisnim” u očima onih koji su pre 200 godina posekli većinu okolnih stabala tokom vrhunca razvoja industrije gradnje brodova. to “beskorisno” drvo nije moglo da se upotrebi kao građa za neke nove brodove, zato je i danas tu. drugo “korisno” drveće je odavno posečeno.
to je to za ovaj post, a od vas ću se oprostiti još jednim dženinim citatom, a to je da “nam ništa nije toliko poznato, a u isto vreme toliko strano, kao stvari koje su oduvek bile tu”.
zagledajte se u ponekad u stvari koje svakodnevno “vidite” samo perifernim vidom. možda pronađete neku zabavnu bubamaru. neko lepo drvo. neku neobičnu zgradu. neku lepu ženu. nekog lepog čoveka. neku novu ljubav prema suncu i prirodi. možda nešto “normalno” ili nešto “paranormalno”. i, ko zna, možda i magiju. možda je stalno tu, ali smo prestali da je vidimo.
čitamo se za mesec dana sa oktobarskim utiscima,
baron de kemp.
No comments:
Post a Comment