i, zaista, kuda odlaze voljeni kad krenu? + 2024 + octobre

nikada nisam previše razmišljao o smrti, onako baš zaista razmišljao. ona je, kao koncept, uvek bila tu, ali nisam se pomnije udubljivao u nju. sve što je trebalo da znam o smrti rekao je jedan antički filozof, a to je da je o njoj beskorisno razmišljati jer ako ima nas - onda nema smrti, a ako ima smrti - onda nema nas. čemu onda opterećivanje time?
prvi put sam se malo bliže susreo sa smrću sredinom 20-ih godina, kada su umrle dve osobe koje su bile tu otkad se sećam sebe. podneo sam to manje ili više teško, ali uspeo sam da to posložim u svojoj glavi jer je to logičan životni sled onda kada su ljudi stari ili bolesni.
ipak, sve što znam (ili sam barem mislio da znam) o smrti se srušilo u jednom momentu ovog oktobra. gde u svojoj glavi posložiti smrt nekoga ko je mojih godina? kako povezati taj daleki koncept koji predstavlja prestajanje postojanja sa nekim ko je postojao intenzivnije od većine ljudi koje poznajem? kako može više ne postojati neko ko ti je pre desetak dana poslao vašu prvu zajedničku fotografiju; fotografiju na kojoj imate 10 godina manje; fotografiju na kojoj ste vas dvoje, podjednako izgubljeni u životu, ispijeni od žurke na otvorenom, u stilu 70-ih, tamo negde u vidikovačkoj šumi? kako u jednoj rečenici mogu stajati “smrt” i osoba kojoj si u poslednjoj poruci napisao da je voliš najviše na svetu i pitao je zna li to?
tražio sam taj odgovor u dugim šetnjama, sam sa sobom, i nisam ga našao. prijao mi je bol u stopalima od trosatnog pešačenja jer je bolje bilo osećati bilo šta od onog što osećam.
a onda sam pobegao od svega toga jer više nisam bio spreman da tražim odgovore. pobegao sam u knjige, dokumentarce, serije, muzeje, predstave, muziku. pobegao sam tamo, iako to, inače, nisu mesta ne koja bežim od sebe nego mesta na kojima tražim sebe.
ako i vama, iz bilo kog razloga, zatreba takav beg, istorijski muzej u beogradu je pravo mesto za to. imaju neverovatnu kolekciju vezanu za nemanjiće, karađorđeviće i obrenoviće. čak iako niste ljubitelji kraljevskih porodica kao ja, uveren sam da ćete uživati tamo.

možete da pobegnete i u dokumentarac “and the king said what a fantastic machine” (“i kralj reče: ‘kako neverovatna mašina’”) švedskog režisera aleksa danijelsona (alex danielson). ovaj impresivni dokumentarac se bavi kamerom kao izumom, od perioda kada je nastala, kada su ljudi očekivali da će promeniti svet (što i jeste), do savremenog doba kada je, između ostalog, koristimo da bismo snimali vlastiti odraz u ogledalu sa uvučenim stomakom ili čak rizikujemo život za kadar koji će pratiocima na društvenim mrežama oduzeti dah. osim apsolutno genijalne kolekcije snimaka iz prethodnih 150 godina, tu je praktično i istorija modernog sveta, viđena na jedan posve autentičan način. 

odličan “beg” može da bude i prva sezona serije “feud” (“zavada”) američkog režisera rajana marfija (ryan murphy) o višedecenijskom rivalstvu zvezda zlatnog doba holivuda - džoan kraford i beti dejvis, koje su godinama zagorčavale život jedna drugoj, posezale za raznoraznim spletkama kako bi osujetile jedna drugu, i nosile u sebi mržnju i gorčinu koje su ih osujetile da budu najbolje prijateljice, a mogle su da budu.

ako vam je pak potrebno da se za par minuta ubacite u neko bolje raspoloženje od onog u kom ste trenutno, malo šta će to bolje postići od nove pesme lejdi gage (lady gaga) “disease” (“bolest”). zbog kombinacije elemenata njenih najboljih pop pesama iz prošle decenije sa pevanjem u rok stilu, čemu često pribegava u ovoj deceniji, dobija se najbolji mogući presek njene prevelike karijere u svega četiri minuta.

za one koji vole pozorište, tu je genijalna predstava “preteruješ” jovane milovanović i aleksandre stojanović. ove dve neverovatne devojke se bave veoma aktuelnom temom nemogućnosti pronalaženja idealnog partnera u modernom dobu. njih dve se sreću na svadbi jedne drugarice, isfrustrirane što su ponovo došle same i što se neko drugi udaje i ženi, sa nadom da će baš tamo upoznati čoveka svog života, usput pretresajući sve dotadašnje promašaje na ljubavnom polju. povedite sa sobom nekoga sa kim i sami pretresate sopstvene emotivne promašaje i, osim što ćete se bukvalno smejati dok vas stomak ne zaboli, uživaćete u razmeni pogleda na nivou “ovo sam ja”, “ovo si tako ti”.

sa filmovima se baš i nisam proslavio ovog oktobra, ali ako bih morao da odaberem jedan sa ovogodišnje kanske selekcije bio bi to “kinds of kindness” (“sva lica dobrote”) grčkog režisera jorgosa lantimosa (yorgos lanthimos). jorgos je ovog puta daleko od svog najboljeg filma, ali je svakako interesantan za gledanje i kasniju analizu. ovaj film se sastoji iz tri različite priče koje povezuju neke osnovne ideje o tome kako ljudi ne beže od zla na koje su navikli iz straha da ih nešto, što bi eventualno bilo dobro, ne bi ispunilo kao to zlo.

ni sa knjigama nisam imao naročite sreće ovog oktobra, ali je dženi odel (jenny odell) imala nekoliko interesantnih izlaganja u knjizi “saving time” (“sačuvati vreme”) o tome kako je svet izgledao pre izuma sata i nakon njega, odnosno kako smo podredili svoju svakodnevicu spravi koja matematički meri vreme, iako se naša priroda opire svakoj matematici i kalendaru. i, zaista, ako posmatrate prirodu oko sebe, videćete da je drvo, koje je prošle godine u ovo doba bilo prekriveno žutim listovima, sada i dalje zeleno i u punom cvatu. drvo ne zna da je oktobar. drvo ne zna koja je sedmica ili koliko je sati. drvo živi u skladu sa okolnostima, dok mi, sa druge strane, konstantno živimo u nekim izmišljenim ritmovima koji nemaju veze sa nama samima, a posle se pitamo zašto se osećamo iscrpljeno.

i, tako, pobegoh ja od razmišljanja kojima sam počeo ovaj post. nekada uspešno. nekada bezuspešno. ipak, po izlasku iz istorijskog muzeja, dočekao bi me snažan vetar, a sa njim i sećanje na tanki, zeleni kaput koji si nosila čak i kada pada sneg, i moje pitanje: “kako ti nije hladno u tome?”, i tvoj odgovor: “greju me vinjak i kola”. na kraju dokumentarca dočekala bi me misao o svim onim našim zamućenim selfijima, nastalim na zadnjim sedištima prvih jutarnjeg tramvaja. “zašto se svi normalni ljudi slikaju pre izlaska, kad im je frizura sređena i šminka na mestu, a ti i ja na kraju večeri kada izgledamo kao dva potpuna raspada?”, umeo sam da te pitam, a ti bi govorila: “neka, jednog dana će to biti najlepše uspomene”. između dve epizode serije bi me dočekali svi tvoji prekori, uvek sa osmehom na licu, prepunim razumevanja za sve moje gluposti. “ti znaš da ja nikada ne bih stala pred kamere, a opet si rekao luni lu da hoćemo da pričamo o knjigama koje čitamo, samo da bi bio u svojoj omiljenoj emisiji”, kažeš mi dok, pet minuta kasnije, ležimo na adi. i opet si ljuta, sa ivicom usana koja se nevoljno izvija u osmeh. na kraju pesme me dočeka svaka tvoja svađa sa kontrolorima u autobusu, i ja koji se krijem iza tebe, gledajući u pod. na kraju predstave me dočeka tvoja rečenica (o odeći ili ipak o ljubavi ili životu): “sve što mi je bilo crno sad je posivelo”. na odjavnoj špici filma me dočeka tvoja postiđena faca zbog žene koja te je pitala koliko je sati, a ti uključila ekran telefona da proveriš, zaboravljajući da si mi prethodno pokazivala eksplicitne fotografije koje su ti manijaci slali na sajtu za traženje cimera, bez da si ih pitala za to. između dva poglavlja knjige me dočeka tvoja ruka u mojoj ruci, dok jedno od nas dvoje govori: “bežimo”, i ono drugo odmah kreće da trči, ne pitajući zašto.
i kako sve to smestiti onda u koncept smrti, nepostojanja ili nečeg što tako ne može da bude ti? kako, kada nisi nigde otišla?
a onda shvatim da je naš koncept smrti podjednako matematički kao i onaj o vremenu i satu. ne traju svi minuti i sati isto, iako ih kazaljke isto otkucaju. isto tako je i sa smrću. materija je neuništiva, zar ne? nemoguće ju je uništiti. ona samo prelazi iz jednog oblika u drugi. kao i ono drvo koje je nekada bilo žuto u oktobru, a sada je zeleno. čak i kad ga posečeš, ono dobije neki novi život, kao, na primer, fotelja ili vatra? zašto bi išta drugačije bilo sa ljudima? samo zato što su nas neke verske knjige naučile tome? ne, uveren sam da je isto sa nama, jer smo i mi deo prirode, iako dajemo sve od sebe da to negiramo. zato nikad niko ne odlazi potpuno. njegovo postojanje se, zapravo, iz jednog malog tela, proširi na celu planetu. ima ga u zemlji, ima ga u vetru, ima ga u biljkama koje cvetaju, ima ga u snegu, kiši.
zato i ne idem na groblja. tamo nema ničeg. zato mašem zvezdama, suncu, tramvajima, razigranim vevericama, prepariranim sovama, klupama. mašem, za svaki slučaj. ko zna od kojih i čijih čestica je sve oko nas napravljeno. 

mašem i vama do kraja meseca, kada se čitamo sa novembarskim utiscima,
baron de kemp.