kako me je “ženetina” naučila da nisam baš uvek u pravu? + 2024 + juin

pričam nešto, tačnije, da budemo iskreni, olajavam nekoga, i hvatam sebe kako izgovaram rečenicu: “a on sedi tamo i mrzi ceo svet, kao ženetina neka”. i tu se zaustavim. “kao ženetina”. ne kažem čak ni koja, ni kakva niti bilo šta drugo što određuje tu neku imaginarnu ženu, nego samo to “ženetina”, i podrazumevam da će moj sagovornik znati šta tačno mislim. a mislim negativno. i što je još gore od svega, sagovornik razume jer u govoru imamo taj opšteprihvaćeni izraz da je “ženetina” nešto negativno. pokušavam u glavi da pronađem muški pandan toj “ženetini”, ali on ne postoji, jer biti “muškarčina” nije pogrdno. i onda shvatam da su feministkinje, koje opet kod mnogih bude negativnu reakciju, zapravo u pravu što se “hvataju za svaku reč” jer je naš jezik zaista prepun mizoginije. reči imaju mnogo jače značenje nego što mislimo, i što ih više ponavljamo to nam se više u glavu usađuje da li je nešto dobro ili loše. to je kao kad čujete rečenicu tipa: “on je pederčina, i nemam ja ništa protiv homoseksualaca, nego ono mislim peder u duši”. da, imaš nešto protiv homoseksualaca jer ti je reč “peder” sinonim za nešto loše. ili ono “nisam rasista”, ali svaki izraz vezan za rome nosi negativnu konotaciju. kad kažemo “šta se ciganišeš?” ili “kakvi smo kao cigani sad”, da li pod tim podrazumevamo nešto dobro? rekao bih da ne. da ne pričamo o muslimanima i poređenju “prošao je pored mene kao pored turskog groblja”. zastanite ponekad i razmislite šta tačno izgovarate. “proći pored turskog groblja” u ovom smislu znači “ne osećati ništa ili ne videti nekoga”. i mislio sam da sam u dobroj meri očistio svoj govor od takvih stvari, ali, eto, upade ta “ženetina” i shvatih da nisam u pravu. moramo mi još mnogo da učimo. i ja. i ti. i svi mi.
***
malo šta me je ovih dana nasmejalo kao ono dete koje je, u svesci za veronauku, napisalo “isuse hriste, sine božji, pomiluj me greškom.”
***

serija koju bih vam preporučio ovog juna je američka mini-serija “the undoing” (“slom”). ne znam odakle potiče ta moja opsesija ubistvima, ali najveći broj serija i dokumentaraca koje gledam bave se upravo time. no, stavimo na stranu moje ko zna kakve psihičke probleme, šest epizoda ove serije bavi se ubistvom elene alvez, majke jednog od učenika elitističke škole u njujorku. na prvi pogled deluje kao da niko od roditelja druge dece nije imao značajniji kontakt sa njom i da su je površno poznavali, ali policijska istraga ubrzo dovodi do toga da istina ne može biti dalja od toga. malo šta napetije ćete pogledati ove godine, od prve do poslednje epizode, i jako često “nećete disati”. baš, baš dobra serija.
***
“ona ne može biti različitija od mene, sva tako satkana od slobode i sreće.” (billie eilish - wildflower)
***
“moja ćerka je malo uznemirena, ali, znate, ovo joj je tek prvo ubistvo u školi koje je doživela.” (the undoing)
***
“trauma je postala trend ovih dana do te mere da je smešno za šta sve ljudi koriste tu reč. ljudima je sve traumatično. svađa sa prijateljima izaziva traumu. deca su istraumirana zbog loših ocena. ljudi bi malo trebalo da odrastu.” (dream scenario)
***
crna limunada, sa aktivnim ugljem, je idealna za ovo leto, em osvežavajuća, em jako zdrava.
***
“htela sam da ne čujem i odbijala da verujem.” (tanja savić - fanatik)
***

film koji bih vam preporučio ovog juna je “dream scenario” (“scenario iz snova”) norveškog režisera kristofera borglija (kristoffer borgli). ova crna komedija sa elementima fantastike prati pola metjua, profesora evolucione biologije, kome se život menja iz korena nakon što svi stanovnici njegovog grada počinju da ga sanjaju, pa čak i oni koji ga nikada nisu sreli. pol u svim snovima ne radi praktično ništa, samo je tu kao nemi posmatrač. ono što se njemu samom na prvu loptu učinilo kao simpatičan i nimalo objašnjiv fenomen ubrzo se pretvara u agoniju budući da postaje tema medija, a samim tim i osude - osude zbog onoga što (ne) radi u tuđim snovima, i na šta nema apsolutno nikakav uticaj. jako interesantan film sa mnogo dobrih poruka o tzv. kensel-kulturi, ali ne i do kraja dobro izveden jer je završnica dosta mlaka. ipak, nije loš za gledanje i raspravu nakon istog.
***
sedim i slušam raspravu dvoje ljudi o tome šta je piksi trebalo da uradi na prvenstvu u fudbalu. dvoje ljudi, koji izgledaju kao da su retko kad uopšte šutnuli loptu, toliko žučno iznose svoje stavove o tome gde je piksi pogrešio i šta bi oni uradili bolje. razmišljam o tome kako ljudi sebi daju za pravo da kritikuju nekoga ko se po svim mogućim parametrima bolje razume od njih u ono što radi, ali, eto, oni smatraju da znaju bolje. i, kako to obično biva kada sam ja u pitanju, prekorim sebe zbog osuđivanja drugih i postavim u glavi stvari na sebi poznat teren, jer mi je onaj fudbalski potpuno nepoznat. ja sam tog istog dana držao čitavu tiradu o tome kako ceca srlja iz jedne pogrešne odluke u drugu, kako snima neke neobjašnjive pesme nedostojne njene diskografije, i kako bih joj ja bolje pesme odabrao, pa čak i sam bolje tekstove napisao. ja, bez dana muzičke škole. ja, bez ijedne napisane pesme. i onda nastavim da slušam ljude koji raspravljaju o piksiju, ali u nastavku razgovora ne prevrćem očima. barem ne na njih. na sebe, muzičkog kritičara i tekstopisca, - da. eto, opet nisam bio u pravu.
***
“to je naročito bilo karakteristično za polunauku, taj najstrašniji bič čovečanstva koji je gori od kuge, gladi i rata i koji pre našeg stoleća nije bio poznat. polunauka je nasilnik koji dosad nikad nije viđen na svetu.” (fjodor mihajlovič dostojevski “zli dusi”)
***
“jesi li bio ozbiljan kada si mi rekao da je ovo među nama ozbiljno?” (billie eilish - chihiro)
***

u junu koji je za nama završio sam čitanje pretposlednje knjige fjodora mihajloviča dostojevskog koja je na mojoj listi - “zli dusi”. i dođosmo tako do mog omiljenog dela ovog ruskog pisca. znam da je to verovatno svetogrđe reći pored živih “zločina i kazne” i “braće karamazovih”, ali ako na jednom mestu stavite gospodina fjodora, koji piše tako kako piše i ulazi duboko u ljudske karaktere tako kako ulazi, raspravu o ateizmu i tajna društva, a zna se koliko sam opčinjen tajnim društvima, otuda i ne čudi što sam “progutao” ovaj roman. ako vam se dopao bugakovljev “majstor i margarita” dopašće vam se i “zli dusi”, to je negde to, samo napisano skoro ceo vek ranije. mihajlovič se na stranicama ove knjige bavi mladićima koji se, nakon višegodišnjeg boravka u inostranstvu, vraćaju u rusiju i prave tajno društvo koje za cilj ima da sruši carski režim, pri čemu podvaljuju laž o tome da je to samo jedan ogranak od na stotine drugih koji tajno deluju po celoj zemlji. mogao bih ceo jedan post posvetiti ovom romanu, ali bih se osvrnuo samo na nekoliko ključnih zapažanja. prvo, jezivo je to do kojih detalja je dostojevski “predvideo” uspon i pad komunizma, ponovo celo stoleće ranije. i to kako razvoj liberalizma nužno vodi u totalitarizam, što, koliko god paradoksalno zvučalo, u potpunosti ima smisla, čemu u prilog govori i gorepomenuta kensel-kultura, koja surovim zabranama i izopštavanjima održava taj navodni liberalizam u životu. drugo, deluje mi kao da je fjodor u ovom romanu dao drugi ugao gledanja na onu njegovu čuvenu rečenicu “lepota će spasiti svet”, izrečenu u “idiotu”. rekao bih da se u “zlim dusima” prećutno bavi temom toga kako će lepota uništiti svet - lepota stavroginova, muška, “demonska”, spoljašnja, neodoljiva. treći utisak je vezan za tumače ovog dela koji, zaslepljeni vlastitom religioznošću, ne mogu da pristanu na to da je mihajlovič dao i lik ateiste. dosta me je umorilo to natezanje i upinjanje da se u stavroginu ipak pronađu vera i bog, iako je od prve do poslednje stranice jasno da toga u njemu nema. i četvrto, i nek bude poslednje, zapanjujuće je to koliko je u tančine dostojevski opisao bipolarni poremećaj decenijama pre nego što je o tome uopšte bilo govora u psihologiji. pa, ne zovu ga bez potrebe praocem psihoanalize.
***
“za vreme svog dvadesetogodišnjeg prijateljstva sa varvarom petrovnom njega bi tri do četiri puta godišnje redovno hvatala tuga, koju smo nazivali ‘građanskom’, a koja nije bila ništa drugo do najobičnija otupelost, samo što se onaj prvi izraz mnogo više sviđao cenjenoj varvari petrovnoj. kasnije bi ga, osim građanske tuge, hvatao i šampanjac, iako je osećajna varvara petrovna uporno pokušavala da ga sačuva od takvih banalnih sklonosti. osim toga, njemu je bila potrebna dadilja jer bi ponekad postao veoma čudan; usred najcrnje tuge odjednom bi počeo najprostodušnije da se smeje. bilo je trenutaka kad bi čak i o samom sebi govorio s priličnom dozom humora. a varvara petrovna se nije ničega toliko bojala koliko humorističnog tona.” (fjodor mihajlovič dostojevski “zli dusi”)
***
jedna posebna zvezdica za eminemovu transrodnu sijamsku mačku koja je crna, ali se izjašnjava kao mačka iz kine.
***

***
“u mraku tvom sam bila mesečina.” (teodora - cinema)
***
nađoh se neplanski na žurki gde je prosečna starost ljudi bila oko 18-19 godina. na stranu to što sam se osetio kao deda, nisam mogao a da ne zapazim da je od svih tih ljudi samo dvoje gledalo u telefon i snimalo okolo. ostali su đuskali sve vreme, sjajno se provodili i bili genijalno obučeni. skoro nijednu od ovih stavki, nažalost, ne mogu da kažem za žurke gde izlaze “dede” mojih godina. još jednom mi se potvrdilo da je generacija koja dolazi mnogo bolja od naše, ali neka, nastavimo mi da držimo telefone u rukama i da kuckamo tvitove o tome kako smo mi imali detinjstvo bez telefona, a oni nisu, to nam je lakše nego da pogledamo realno šta mi nemamo danas.
***
inače, kako se danas zovu tvitovi kad tviter više nije tviter nego iks? i kako se zovu tviteraši? bumer nije ispratio. prosvetlite ga.
***

dokumentarac koji me je raspametio ovog juna je “bekam” (“beckham”) o karijeri engleskog fudbalera dejvida bekama. koliko je ovaj četvorodelni dokumentarac dobro odrađen govori i to što sam ga “progutao”, ja, koji u celom svom životu nisam pogledao nijednu fudbalsku (ili bilo koju drugu sportsku) utakmicu. negde već na trećoj epizodi sam mahao pesnicom kad dejvid promaši gol ili se radovao kad u presudnom momentu postigne pogodak. “ja nisam znao da je bekam bio toliko uspešan fudbaler, ja sam mislio da je popularan zato što je toliko lep, zgodan i perfektno stilizovan”, rekao sam negde na pola gledanja dokumentarca, nasmejavši se samom sebi, ali me je “utešio” sam dejvid koji je u jednoj emisiji ispričao da je njegov sin imao prilično sličan komentar nakon gledanja ovog dokumentarnog filma. gledao sam dosta ovakvih projekata vezanih za poznate ličnosti, ali mislim da se retko ko toliko detaljno bavio vlastitim pogrešnim odlukama, promašajima i skandalima. kao najveću impresiju, a ima ih mnogo, odabrao bih, ko zna zašto, to što je dejvid, po okončanju karijere, svoj perfekcionizam i posvećenost usmerio ka čišćenju, te tako ne može da zaspi dok ne opere suđe, očisti istopljeni vosak sa svećnjaka, izriba ostatke plamena sveća sa čaša u kojima stoje, ili to što konstantno razvija nove opsesije, pa, primera radi, nedeljom bira kompletne autfite za celu sedmicu i sortira ih na posebnom mestu.
***
“i ja bih na tvom mestu želela mene.” (tate mcrae - greedy)
***
koliko ste godina imali kada ste shvatili da su štrumpfovi ćelavi ispod onih svojih kapica? ja evo trenutno godina.
***
jedna posebna zvezdica za ejdžej (ajayll) koja urla koliko je grlo nosi jer je bili ajliš “ful lesbian” i “peva o pičiću na celom albumu”.
***

kao poslednji junski utisak izdvajam predstavu “pre nego što počnemo” reditelja juga đorđevića i dramaturškinje tijane grumić. ovaj komad me je zainteresovao jer se bavi transrodnošću, ali i aktuelnim, meni veoma iritantnim, pitanjem: ima li umetnik pravo da piše o onome što nije doživeo, a da u isto vreme ne “eksploatiše” tuđu patnju? trudim se da ne reagujem burno (često neuspešno) kada se potegne to pitanje jer se ono kosi sa suštinom umetnosti, barem iz moje vizure viđeno, a to je mašta. kada bi svako pisao samo o vlastitom iskustvu ne bismo imali književnost kakvu smo poznavali dosad, već samo niz autobiografija. je l’ tolstoj nije trebalo da piše “anu karanjinu” zato što nije bio žena, nije prevario muža i nije se bacio pod voz? je l’ pikaso nije smeo da slika “gerniku” pošto se nije zadesio baš tamo kada su padale bombe? je l’ kamerun nije smeo da snima “titanik” jer nikada nije doživeo brodolom? kapiram odakle potiču ta nastojanja da se ne “eksploatišu” tuđe traume, ali granica stvarno negde mora da se povuče. ova predstava daje zadovoljavajuće odgovore na sva gorenavedena pitanja, i to sa neverovatnom dozom ironije, s obzirom na to da po sceni sve vreme ćutke pleše transrodna osoba, dok dvoje scenarista umesto njega priča o transrodnosti. gledajući sve to, u nestvarnom “hartefaktu”, koji ima neki šmek njujorka u sebi (ako smem da govorim o šmeku njujorka jer nikad u istom nisam bio), potekle su mi suze tokom gromoglasnog aplauza na kraju. lep mi je bio osećaj što se na tako pametan i otvoren način govori o transrodnosti i homoseksualnosti, u srcu beograda, a znamo kakvu je istoriju beograd imao sa tim (a i sad ume da ima, doduše, srećom sve manje). beograd je pomalo kao ja, prizna da nije bio u pravu, slegne ramenima, promeni se na bolje i nastavi dalje, spreman za neke nove greške, neka nova “nisam bio u pravu”, za neke nove lekcije.
***
“internet gladuje za najokrutnijim vidom šale i neko mora da ga nahrani.” (billie eilish - skinny)
***
čitamo se za mesec dana sa julskim utiscima,
naopaki.