jesenje trenutne afere u bojama amsterdamskih kućica. + l’automne + 2025

 

ove jeseni sam ponovo, nakon 12 godina, posetio amsterdam. kako sam ga prošlog puta obišao uzduž i popreko, ovog puta sam više uživao u laganoj šetnji i pravljenju paralela između nekadašnjih i sadašnjih utisaka. možda je i najveća razlika to što sada nisam toliko osećao konstatan miris trave u vazduhu. osim toga, sada sam shvatio zašto se njujork nekada zvao novi amsterdam, budući da je mnogo tamošnjih (meni najlepših kvartova) napravljeno po uzoru na glavni grad holandije. mnogo volim tu njihovu prepoznatljivu “kolačastu” arhitekturu. povod ove druge posete amsterdamu je bio treći po redu lordin koncert. čovek bi pomislio da sam sve suze za moju drugaricu elu isplakao na prethodna dva, ali ne. heh. ima nečeg divnog u tom stvorenju i muzici koju pravi zbog čega svaki put od sreće i ushićenja reagujem suzama dok ne dehidriram. prava je magija bila čuti “current affairs” uživo, pored svih drugih pesama.

među knjigama koje su obeležile moju jesen bih, pre svega, izdvojio “sedam meseca malija almeide” šrilančanskog pisca šehana karuntilake (shehan karuntilaka). glavni lik ovog neverovatnog romana iz 2022. godine umire pod nerazjašnjenim okolnostima i ima na raspolaganju sedam meseca (sedam večeri u kojima se mesec pojavljuje na nebu) da raščisti sve račune koje ima na zemlji, pre nego što donese odluku u kom smeru će se kretati njegova večnost. mali ima tu mogućnost da se pojavi na svakom mestu na kom se spomene njegovo ime. nemam dovoljno pravih reči da vam preporučim ovu knjigu. ja se svakako unapred radujem čitanju njegovih ranijih (i budućih) dela.
druga preporuka je roman “proleće” škotske književnice ali smit (ali smith), čije ime je dobro poznato redovnim čitaocima ovog bloga, budući da sam dosad izdvajao nekoliko njenih knjiga. ovo štivo iz 2019. godine je druga u nizu knjiga iz tzv. kvarteta godišnjih doba, koji tematizuje bregzit. u ovom delu se nekoliko nepoznatih ljudi (ili onih koji su nekada davno bili bliski) sastaju na jednom mestu, bežeći svako od nekog svog problema. teško je opisati šta je toliko adiktivno u alinom stilu pisanja i vođenju toka radnje dok ne zaronite u njene svetove.
poslednja preporuka je “kopenhaška trilogija” danske književnice tove ditlevsen. ova knjiga malo odstupa od mog interesovanja za književnost novijeg datuma, budući da su tri dela ovog romana izašla u periodu od 1967. do 1971. godine, ali dugo mi je bila na listi za čitanje i sad sam je pronašao. mislim da je sasvim dovoljno reći da je tove bila glavna inspiracija danas veoma aktuelnoj eleni ferante, pa ako vam se dopala “napuljska tetralogija”, eto ideje za čitanje.

kada je o filmovima pogledanim ove jeseni reč, prvo bih izdvojio “bugoniju” (“bugonia”) već dobro poznatog grčkog režisera jorgosa lantimosa (yorgos lanthimos). jorgos se ovog puta maestralno bavi teorijama zavere i velikim korporacijama. tedi, čija je majka žrtva farmaceutske industrije, rešava da kidnapuje osobu koja je na čelu iste, uveren da je ona zapravo vanzemaljac. lantimos ponovo vrhunski u jednom projektu spaja upečatljivo, komično i jako duboko. 
druga preporuka je vezana za još jednog cenjenog režisera, ovog puta meksikanca giljerma del toroa (guillermo del toro) - “frankenštajn” (“frankenstein”). sjajna moderna adaptacija kultnog romana iz 19. veka o “ludom” naučniku koji, u želji da pobedi smrt, stvara stvorenje koje ne može da umre.
poslednja preporuka je “istorija zvuka” (the history of sound”) južnoafričkog režisera olivera ermanusa (oliver hermanus), meni dosad nepoznatog. jako lepa priča o tome kako pesme obeležavaju ljudske živote i kako dobijaju različite nijanse kroz godine.

ove jeseni je izašlo dosta dobre muzike, ali najčešće sam se vraćao rosaliji (rosalia) i njenoj “berghain”, nestvarnoj fuziji klasične muzike, opere, hora, repa i raznoraznih alternativnih elemenata. sećam se kako sam se naježio od glave do pete kad sam je čuo prvi put i konstatovao da nešto ovakvo, nažalost, neće naći put do šire publike. na moju i rosalijinu sreću, to je bila pogrešna procena. i dan danas, posle ne znam više ni sam koliko slušanja, opet se naježim na prve taktove. druga pesma koja se dosta vrtela po mojoj listi je “don’t look down” eda širana (ed sheeran). na prvo slušanje sam je uporedio sa onim retkim pesmama koje imaju tu neku neprolaznu magiju u sebi, poput stingove “desert rose”. treba li da dodam išta više posle toga? hah. i, za kraj, tejlor svift (taylor swift) i njena “elizabeth taylor”. bajka. znam da je ponovo moderno osporavati je, ali sav uspeh koji je postigla je i više nego zaslužen. 

ove jeseni su pogledane i neke sjajne serije, ali nek izbor ponovo padne na tri. “dexter: original sin” (“dekster: prvobitni greh”). oživljavanje nekada popularnih serija, koje su odavno prestale da se snimaju, obično ne donosi najsrećniji rezultat, ali “dekster” iz sezone u sezonu ne razočarava. ovog puta se bave svim onim što je prethodilo prvoj sezoni originalne serije, odnosno kako je došlo do prvog ubistva serijskog ubice koji ubija isključivo druge serijske ubice.
o seriji “severance” (“razdvajanje”) sam već pisao u nekom od prošlogodišnjih postova, tako da neću dužiti, samo ću istaći da je druga sezona možda i bolja od prve, te da je stavite na vaše liste za gledanje, ako već niste. ukratko rečeno, u centru zbivanja je korporacija koja nudi razdvajanje ličnosti na onu koja ide na posao i na onu koja ostaje kod kuće i uživa, pri čemu nijedna polovina bića nije svesna šta se dešava onoj drugoj. 
poslednja preporuka je “wednesday” (“sreda”), odnosno spinof filmova o porodici adams. ovo nije toliko apsolutna preporuka kao prethodne dve, ali ako ste voleli porodicu adams i filmove o hariju poteru, sigurno ćete naći neku magiju i u ovome. ruku (a thing) na srce, ima slabijih epizoda i zamršenost radnje bi mogla biti veštije odrađena, ali dok god se nešto gleda se osmehom na licu rekao bih da je to to.

ove jesenje utiske namerno završavam najvećom impresijom, a to je dokumentarac “man on wire” (“čovek na žici”) britanskog režisera džejmsa marša (james marsh) iz 2008. godine. ovaj projekat prati francuza filipea petita koji je bio toliko vešt u hodanju po žici da je jednog dana rešio da je razapne na krovu notr dama i na toj visini izvede svoj performans. isti je oduševio okupljene, ali je felipe završio u zatvoru zbog remećenja javnog reda i mira. njega to, ipak, nije obeshrabrilo, te je nastavio da ponavlja ovakve rizične po život poduhvate po visokim zgradama širom sveta. kako to obično biva sa prevelikom amibicijom, ona se u nekom momentu otrgne kontroli, te tako petit rešava da hoda po žici na tadašnjem vrhu sveta, između kula bliznakinja svetskog trgovinskog centra, na visini od preko 400 metara. ovaj brutalno dobar dokumentarac beleži razvoj njegovog plana u delo i sve prepreke koje su mu se našle na ovom “suludom” poduhvatu.

kao i uvek, post završavamo nečim lepim, a nek ovog puta to bude kalifornijski umetnik dejvid bakingem (david buckingham) i njegov rad iz 2015. godine “svet po reju keliju”.
čitamo se na kraju zime sa nekim novim utiscima,
baron de kemp.

ne znam šta sam radio ovog leta. + le ete + 2025

  

prvi dan leta je počeo tako što nisam umeo da vidim lepotu ni u čemu oko sebe niti u sebi. poslednjeg dana leta sam osetio potrebu da poljubim jedno čvornovato drvo na adi. pojeo sam usput slučajno i malo mahovine koje mu se nahvatala na kori, ali sam se nasmejao i tome.
iz nekog čudnog razloga je moj mali um napravio neki neobjašnjivi mehanizam po kom je, kako se ne bi nosio sa teškim stvarima, zatvorio sebe i za one lepe i lake. predugo je trajala ta otupelost, te sam u jednom momentu bukvalno morao da se teram da radim stvari koje su me dotad ispunjavale. korak po korak, dan po dan, našao sam nazad put do sebe. 
ukoliko se iko od vas koji ovo čitate oseća tako, mogu samo da vam kažem da nije sramota potražiti pomoć onda kada svi naši načini povratka sebi ne daju rezultat. treba se fokusirati na male “pobede”, šta god one bile i koliko god male bile, i ne zaboraviti da čestitamo sebi na svakoj od njih. za mene je to bio skejt koji sam nevešto počeo da učim da vozim pre nekih mesec i po dana. lepo je videti u nečemu napredak iz dana u dan, koliko god on minijaturan bio. treba pričati sa bližnjima o onome kroz šta prolazimo umesto da ih isključimo iz svega “kako ih ne bismo opterećivali”. i ne treba očekivati promenu preko noći. doći će, ali samo onda kada krenemo prema njoj. naš je izbor samo da li ćemo praviti sitne korake koji vode ka njoj ili ćemo odabrati one koje nas još više udaljavaju od sebe, lepote, sreće. ne, ništa se neće dogoditi danas ili sutra, ali naš je izbor da li će se desiti za koji mesec ili za pola godine. 
na ovom rolerkosteru od leta knjige su mi bile sjajni saputnici, a, kao i obično, odabraću tri koje su ostavile najjači utisak.

prva je “the promise” (“obećanje”) južnoafričkog pisca dejmona galguta (damon galgut) iz 2021. godine. priča prati jednu belačku, južnoafričku porodicu čije propadanje počinje u onom momentu kada se suprug i dvoje dece oglušuju o zavet koji je njihova supruga, odnosno majka, dala na samrti tamnoputoj sluškinji. ima nečeg od “budenbrokovih” i sličnih porodičnih romana s kraja 19. i početka 20. veka u ovom delu. sve preporuke.
druga knjiga koju bih spomenuo je “šagi bejn” (“shuggie bain”) škotsko-američkog autora daglasa stjuarta (douglas stuart) iz 2020. godine. ovo dosta teško i mračno štivo bavi se odrastanjem dečaka koji se van porodičnog doma nosi sa neprihvatanjem vršnjaka zbog isfeminiziranosti, dok ga pod kućnim krovom čeka konstantna i beznadežna borba majke sa alkoholizmom. toplina koju je stjuart uhvatio u jednom takvom bezizlazu je pravo blago. 
poslednja knjiga su “pripovesti barda bidla” (“the tales of beedle the bard”) britanske književnice dž.k.rouling (j.k.rowling). za nekog ko je, poput mene, odrastao uz harija potera, čitanje ovoga je bio najlepši mogući povratak u detinjstvo. ove pripovesti se spominju u sedmom delu “harija potera”, a roulingova ih je na najmagičniji mogući način povezala sa nekolicinom ličnosti koje su deo ovog univerzuma. dosad sam izbegavao sve knjige koje su izlazile nakon poslednjeg dela, misleći da su, kao što kaže draga dodža ket “keš-grebersi”, ali sam zbog ovoga promenio mišljenje. 

kada je o filmovima reč, kao i uvek osvrnuću se na, mimo dosad preporučenih, najupečatljivija ostvarenja sa ovogodišnjih dodela oskara, zlatnih globusa, zlatnih palmi i tako dalje.

 

u prošlom postu sam već pisao o tome kako sam ove godine konačno dao šansu modernim animiranim filmovima, te je stoga tu još jedan maestralan - “memoir of a snail” (“memoari jednog puža”) australijskog režisera adama eliota (adam elliot). na stranu to što su meni puževi omiljena stvorenja na svetu, ovo je jedna toliko posebna priča da ne postoje dovoljno dobre reči da je dočaram. ako mi verujete na reč, upustićete se u jednoipočasovnu vožnju sa dvoje siročadi koje udomljavaju nastrane porodice i zahvalićete mi se kada je završite.
drugi film je žanrovski još nesvojstveniji za mene budući da je reč o hororu, a iste ne volim jer em mrzim da budem uplašen, em jako često imaju banalne zaplete i rasplete. “heretic” (“jeretik”) američkog dvojca koji čine skot bek i brajan vuds (scott beck i bryan woods) donosi priču koja će vas zakovati za ekran u roku od nekoliko minuta. dve mormonske misionarke, u pokušaju da što više ljudi okrenu ka svojoj crkvi, završavaju u domu gospodina iza čijeg se interesovanja za njihovu propoved kriju posve drugačije namere.
poslednja preporuka je drama “hard truths” (“teške istine”) britanskog režisera majka lija (mike leigh). jedan od onih filmova koje je teško definisati jer se većinu vremena smeješ pre nego što taj smeh preraste u suze. komična, a tako bolna saga o depresiji, nakupljenom besu i različitim načinima nošenja sa stvarnošću.

pre nego što pređemo na to šta bi još trebalo pogledati, nek to presečemo slušanjem.

leto koje je za nama su mi obeležile tri pesme. prva je “vodka cranberry” konana greja (conan gray). retko kad slušam istu pesmu više puta zaredom, ali ovu i posle nekoliko meseci mogu da pustim na ripit. ima nešto u načinu na koji je konan otpevao te stihove u kojima moli svog partnera da ga ostavi jer ne može da se nosi sa situacijom u kojoj je svestan da ga više ne voli. druga pesma je “times like these” adison rej (addison rae), jedna od onih numera u kojima se izgubiš, koje te progutaju i uvuku u sebe, baš svaki put, što odlično oslikava stihove o življenju u momentu, čak i kada taj momenat nije najbolji, i prihvatanju činjenice da se “život kreće brže od nje”. pesma koju sam, bez premca, pustio najviše puta je “current affairs” moje drugarice ele (lorde). niko, ali niko, ne piše tako duboko i sirovo kao ona. u moru seksualno osvešćenih žena (što je pohvalno), ela je i tu uspela da napravi korak dalje i da od gledanja filma za odrasle pamele anderson, mirisanja donjeg veša i pljuvanja u usta napravi čistu poeziju (“pljuje mi u usta kao da izgovara molitvu”). 

no, da se vratimo na preporuke za gledanje, odnosno na serije pogledane ovog leta. potrudiću se da budem kratak.

prva i najapsolutnija preporuka je “presumed innocent” (“pod pretpostavkom nevin”) o advokatu kom se sudi za ubistvo ljubavnice, pri čemu nigde dosad nisam video tako dobro uhvaćene različite vrste ljubavi prema supruzi i ženi sa kojom je vara, jer u drugim slučajevima muškarci obično ne vole one sa kojima su u braku. ovoj seriji nimalo ne odmaže to što je džejk džilenhal (jake gyllenhaal) polugo pola serije jahahasf 

druga je “how to get away with a murder” (“kako se izvući sa ubistvom”). kako je poznato da ja ne gledam više od jedne do dve epizode bilo koje serije nedeljno, jasno vam je da sam ovo počeo da gledam još nekad prošle godine. ovo nije apsolutna preporuka, s obzirom na to da sam sve vreme imao neki love-hate relationship sa njom, kao i svi pretpostavljam, jer je i prekomplikovana, i prezamršena, i dosta nelogična, ali je u isto vreme prezabavna i previše drži pažnju. ako neko nije upućen, reč je o grupi studenata prava koji znanja stečena na fakultetu o tome kako odbraniti ubicu primenjuju na vlastiti slučaj kada greškom ubiju jednu osobu.
sa dokumentarcima sam malo zakazao ovog leta i pogledao sam samo neke treši koji baš i nisu za preporuku, tako da ćemo i ovaj post, kako to običaj nalaže, završiti nečim lepim, a to je umetnost. nek to ovog puta bude fotografija “iluzija” rusko-američke konceptualne umetnice rime gerlovine (rimma gerlovina).

čitamo se na kraju jeseni sa nekim novim utiscima,
baron de kemp.

šta je ovog proleća promenilo moj svet? + le printemps + 2025

poslednji dan proleća je idealan dan da se iskucka nešto novo posle pet meseci pauze. nisam osećao preteranu potrebu da pišem jer sam, kao što je mnogima od vas poznato, objavio knjigu, a uz to i dao jedan intervju za novine i drugi za TV, pa mi je nekako bilo previše mene da bih još i blog pisao. 
sada, kada se slegla prašina oko svega toga, želim da se zahvalim svima onima koji su kupili i pročitali knjigu, i moram da priznam da ste umnogome premašili sva moja očekivanja jer ja, bez imalo sarkazma i lažne skromnosti, nisam mislio da će se za to zainteresovati više od pet-šest meni bliskih ljudi. neprevodiv je u reči osećaj kada sam prvi put video moju malu knjigu u SKC-u, tamo negde među pravim knjigama. ili kada sam dobio stotinak predivnih poruka, među kojima su se našli neki najneverovatniji ljudi sa tajmlajna mog života, za koje sam mislio da se ne sećaju da su nam se ikada ukrstili putevi. ili kada sam video moju malu knjigu na policama tuđih stanova, podeljene citate koji su vas inspirisali na insta-storijima, pa čak i jedan istetoviran na nozi. ili skoro nesavladivu tremu koju sam imao dok sam davao intervju za novine i, potpuno nelogično, do te mere odsustvo treme tokom televizijskog intervjua jer sam zaboravio da se snimamo uopšte i idemo uživo na TV-u. povremeno se nasmejem svim tim stvarima jer ne znam u kom univerzumu su se desile meni. često imam osećaj kao da su se desile nekom drugom. sve to je pokrilo one ne tako lepe stvari koje su ispratile ovu “knjigu koja neće promeniti svet”, potpisanu pseudonimom baron de kemp, a koje su sa ove distance toliko bezvredne da bih im posvetio ijednu reč. toliko o tome, ali jedno veliko hvala svima, zaista, ali baš zaista.
ako nekoga zanima da kupi knjigu to može da učini OVDE ili OVDE, a ako neko želi da pročita intervju koji sam dao može ga pročitati OVDE, ili da pogleda segment iz jutarnjeg programa u kom pričam o knjizi može ga pogledati OVDE.
što se tiče proleća koje je za nama, nek se, u maniru književnosti, osvrnemo na knjige pravih pisaca koje su meni obeležile mesece koji su za nama.

na prvom mestu je to “orbital” engleske književnice samante harvi (samantha harvy) koja prati jedan dan u svemirskoj letelici, i sve ono što prolazi kroz glavu šestoro astronauta dok sa te prostorne distance posmatraju probleme koji su ostali na zemlji. malo šta magičnije ćete pročitati ovog leta, ukoliko je stavite na vaše to-read liste. inače, redovnim čitaocima ovog bloga je poznato da se, kako vreme odmiče, sve više i ja odmičem od klasične literature, i dajem šansu savremenijim autorima, ali ovde sam nadmašio samog sebe jer je reč o romanu iz 2023. godine. višegodišnje studiranje književnosti me je toliko naviklo na klasičnu literaturu da mi je sve napisano novijeg datuma stvaralo neki otpor, ali to je samo zato što nisam umeo da dođem do pravih knjiga. sada mi se čini da umem, a i ima nečeg u potrazi za budućim klasicima, umesto da konstantno podmazujem masne guske iz prošlosti. daleko od toga da sada išta loše mislim o klasicima, ali trenutno sam u toj fazi da mislim da na naše dileme mnogo bolje mogu odgovore da daju oni koji prolaze kroz isto ono kroz šta prolazimo i mi, a ne oni koji su živeli u stolećima pre našeg.
spomenuo bih još kratko i “godine” (“les annees”) francuske književnice ani erno (annie ernaux) iz 2008. godine. dosad sam pročitao nekoliko njenih knjiga (od kojih sam neke i preporučivao u ranijim postovima), i anina najveća draž je u tome što konstantno delove svog života ostavlja u literaturi, što je čini bliskom dnevnicima. ovde to romansiranje lične stvarnosti dobija još posebniji oblik, budući da gospođa erno u ovom romanu utkala svoj “mali život” u istoriju celog sveta u proteklih nekoliko decenija, te se tako konstantno prepliće jedan mali, tihi glas sa bučnim glasom celog sveta. 
i poslednja preporuka nek bude škotska književnica ali smit (ali smith), koju sam, takođe, ranije preporučivao na ovom blogu, i njen roman “zima” (“winter”) iz 2017. godine, odnosno drugi deo kvarteta godišnjih doba. smitova u ova četiri romana prati uticaj bregzita na modernu britaniju, ali to radi na takav način, kroz priče malih ljudi, da vrlo lako može da vam promakne politička podloga ovog štiva.
što se filmova tiče, ovog proleća su mi najjači utisak ostavila tri, sva tri iz ovogodišnjih selekcija zlatnih globusa, oskara i kanskog festivala.

na prvom mestu je to svakako “peti septembar” (“september 5”) švajcarskog režisera tima felbauma (tim fehlbaum), koji se bavi terorističkim napadom na olimpijskim igrama 1972. godine, i to iz ugla televizijske ekipe koja je uživo prenosila ovaj događaj. jedan od onih filmova koje gledate na ivici stolice, zadržavajući dah sve vreme.
izdvojio bih još i potpuno drugačiji “požuda” (“babygirl”) holandske režiserke haline rejen (halina reijn) o submisivno-dominantnoj vezi između šefice jedne firme i njenog novog radnika. ova tema je često obrađivana na manje ili više uspeo način, ali ovde su, barem po mom mišljenju, sve kockice sklopljene baš kako treba. u besmislenu raspravu o tome da li je žena degradirana time što je svojom voljom rešila da bude submisivna mi se zaista ne ulazi, jer je takva postavka stvari površna na toliko nivoa da mi se jednostavno ne da. što se samog filma tiče, erotično i duboko do bola. uživaćete.
i za kraj nek to bude i nešto tek drugačije, i nesvojstveno meni, animirani film “divlji robot” (“the wild robot”) američkog režisera krisa sandersa (chris sanders). ova bajkovita priča, zbog koje sam prolio potok suza, sledi robota programiranog da ispuni sve ljudske potrebe, koji greškom pada u džunglu i pokušava da udovolji svim životinjama.
kako se ovaj post odužio, potrudiću se da malo zbrzam ostale utiske.

kada je o muzici reč, nek to budu novi albumi lejdi gage (lady gaga), a posebno pesma “shadow of a man”; ef kej ej tvigs (FKA twigs), sa akcentom na pesmi “striptease”; i adison rej (addison rae) i njen neprolazno dobar “diet pepsi”.

što se serija tiče, konačno sam završio svih sedam sezona serije “momci sa medisona” (“mad men”), koja se emitovala od 2007. do 2015. godine. ako vas zanima kako nastaju reklame i šta sve tvorci istih uzimaju u obzir kako bi vas naveli da kupite baš određeni proizvod, uživaćete u ovome podjednako kao i ja. sada na potpuno drugačiji način posmatram bilborde i zapažam detalje koji su mi ranije promicali. tako bih sada pitao dona drejpera zbog čega na svakoj reklami za bolnice lekari imaju izraženo dlakave ruke u prvom planu. don bi sigurno imao odgovor na to. 
kada je o novijim serijama reč, sve preporuke za “metlok” (“matlock”) iz 2024. godine, seriju o bakici koja shvata da to što na starije ljude niko ne obraća pažnju i ne doživljava ih ozbiljno može od njene najveće slabosti da postane njen najjači adut.

još bih vam samo preporučio dokumentarac “vatra ljubavi” (“fire of love”) američke režiserke sare dose (sara dosa) iz 2022. godine. ovaj vizuelno raspamaćujući dokumentarac u središte zbivanja stavlja vulkanologe katju i morisa krafta (katia i maurice krafft), koji su iz godine u godinu toliko pomerali granice svoje opsesije prema vulkanima, u želji da ih vide sve bliže i bliže, da su naposletku stradali u jednom od njih. 

i pošto svaki post završavamo nečim lepim, jer lepote nikad dosta, nek ovog puta to bude afro-američka umetnica mikalin tomas (mickalene thomas) i jedan rad iz njene serije “portreta rvača” iz 2007. godine.
to je to, čitamo se na kraju leta sa nekim novim utiscima,
baron de kemp.

za kim pršte vatrometi u novogodišnjoj noći? + 2025 + janvier

 

za novu godinu imamo običaj da se popnemo na najvišu tačku, sa najboljim pogledom na nebo, i da posmatramo svod prekriven spektakularnim vatrometima, koji prskaju sa svih strana. ovog januara nas, međutim, nisu dočekali vatrometi, barem ne njihova vizuelna prezentacija. gusta magla (ili pre zagađenje poteklo od posecanja svakog mogućeg drveta u našem (ne tako) belom gradu) zagušila je sve vatromete, tako da je na nebu bilo moguće videti samo jedva primetne obrise boja, što je bilo u potpunom kontrastu sa zaglušujućom bukom pucanja istih.
ovog januara se, sa druge strane, nije čula ni preglasna muzika sa trgova i iz raznoraznih klubova. ne zato što je nije bilo. ne zato što je magla imala išta sa tim. nju su zagušile horde ljudi koji su koračali ulicama, birajući protest i u onome što bi trebalo da bude “najradosnija noć u godini”.
dok smo grlili jedni druge i želeli sreću, zdravlje i ljubav, u glavi mi je iskrsla pomisao da novogodišnja noć nije mogla simboličnije dočarati momenat u kom se nalazimo, da nije mogla bolje najaviti novo vreme koje dolazi, a ono neumitno stiže.
tu ne govorim o smeni vlasti, što barem u ovom momentu deluje neizbežno, nego o nečemu mnogo značajnijem, a to je da su ljudi konačno postali svesni svoje moći, okanuli se pisanja po društvenim mrežama (koje postaje nesvrsishodno kada se godinama zadržava samo na pisanju) i izašli na ulice da pokažu da više ne pristaju na obrnutu proporciju u kojoj narod služi vlasti, umesto da vlast služi narodu. ova neumorna borba, u vremenu koje pomera granice i najbizarnijih stranica orvelovih romana, je veoma važna jer nikada nisu bitni pojedinci u koje se upire prstom, takvih je uvek bilo i uvek će ih biti, nego je bitan sistem koji omogućava dugotrajno cvetanje takvih pojedinaca. svi prizori koje gledamo već neko vreme daju nadu da je moguće da dođe do promene u sistemu, a jednom kada se ustali ovakva reakcija na pogrešne poteze onih koji su odabrani da nas vode u bolje sutra, oni će mnogo pažljivije birati svaki svoj naredni korak. i samo to se računa.
toliko o politici, jer je i ovo previše kada je poznato koliko malo volim da pišem o njoj, a sada da pređemo na januarske utiske, namenjene svima kojima je preko potrebno da se na koji minut ili koji sat isključe iz svakodnevnice, prepune batinaša, lažnih obećanja i onih koji se smatraju odgovornima za sve dobro i ujedno nimalo odgovornima za bilo šta loše.

 

film koji bih vam preporučio ovog meseca je “a real pain” (“stvaran bol”) američkog režisera džesija ajzenberga (jesse eisenberg). priča prati dva rođaka dejvida i benđija, koji odlaze u obilazak poljske, kako bi shvatili kroz šta je sve prošla njihova baka kao jevrejka u drugom svetskom ratu. ipak, ova tura, namenjena sociološkom osvešćivanju i boljem razumevanju strahota nacističkih logora, ubrzo pokazuje sve svoje kontradiktornosti jer, sa jedne strane, slušaju o najvećim tragedijama i posmatraju jezive prizore, dok, sa druge strane, putuju vozom u prvoj klasi, obeduju u najelitnijim restoranima i spavaju u hotelima sa pet zvezdica. sve to budi različite izlive emocija u onima koji su krenuli na ovo putešestvije, te se ispostavlja da su ponekad oni koji su najšire nasmejani zapravo najdublje depresivni. ono što je posebno upečatljivo u ovom filmu je to što se je ajzenberg opredelio za dominantno komičan ton naracije prilikom obrađivanja jedne ovako višestruko teške teme, te tako hvatate sebe da se, tokom gledanja, smejete, iako vam je sve vreme neka težina na grudima.

kada su serije u pitanju, spomenuo bih “disclaimer” (“odricanje odgovornosti”). sedam epizoda ove mini-serije bavi se proslavljenom novinarkom ketrin, kojoj se život menja iz korena kada joj na adresu stigne knjiga inspirisana njenom prošlošću, tačnije tajnama koje je sakrila od apsolutno svih, kako od supruga i sina, tako i od prijatelja, kolega, javnosti. u besomučnim naporima da spreči dalje širenje ovog romana, a zatim i da pobije ono što joj se u njemu pripisuje, ona gubi sve. serija nije apsolutna preporuka, u smislu da će vas raspametiti, ali svakako ćete uživati u gledanju, a možda i preispitati odluku da olako osudite bilo koga čija vam priča nije u potpunosti poznata, onda kada znate samo jednu stranu priče.

poslednja stvar koju bih vam preporučio da pogledate je dokumentarac kinesko-američke režiserke džesike kingdon (jessica kingdon) “ascension” (“uspon”) iz 2021. godine. kingdonova se bavi modernom kinom, od najnižih društvenih slojeva do najviših, od onih koji rade najteže fizičke poslove za par dolara po satu, preko onih koji prodaju maglu za mnogo veći novac, pa sve do onih koji troše pare kao da sutra ne postoji, ne znajući im vrednost. džesika se opredelila za posve unikatan pristup dokumentarnoj formi, a to je da, bez ikakve naracije ili izvođenja zaključaka, jednostavno poređa snimke koje je zabeležila, i prepusti gledaocima da sami sklope taj moziak i donesu bilo kakav sud o pogledanom.  

kada je o knjigama reč, pročitao sam ih nekoliko ovog januara, ali je najveći utisak ostavila “kendi darlin: sanjar, ikona, superzvezda” (“candy darling: dreamer, icon, superstar”) američke književnice sintije kar (cynthia carr), koju sam kupio u verovatno najlepšoj knjižari u grinviču. imao sam tada u planu da kupim nešto drugo, ali sam promenio mišljenje čim sam ugledao korice ove knjige jer je kendi, kao deo “fabrike” endija vorhola, jedan od glavnih razloga zbog kog sam zavoleo njujork. na pitanje u koju eru bih se vratio da mogu, odgovor je uvek isti: vorholova fabrika, njujork, kraj 60-ih ili početak 70-ih godina prošlog veka. kada je reč o gorepomenutoj knjizi, ona prati kendin put od teškog odrastanja u homofobičnoj sredini, koja nije prihvatala činjenicu da je rođena kao žena u muškom telu, do najblistavijih dana njenog života, u kojima je snimala filmove sa vorholom, glumila u dramama tenesija vilijamsa, bila inspiracija za pesme roling stonsa, partijala sa najvećim umetnicima svog doba, od salvadora dalija do džejn fonde. sintija je iskoristila kendin slučaj kako bi rekla mnogo toga značajnog o prvim operacijama promene pola, o pravima transrodnih osoba i promenama koje je doživeo njujork, grad koji je i u to doba bio centar sveta, a u kom su tada, pre samo pola veka, po ulicama hapsili one koji na sebi nose više od tri stvari koje “pripadaju suprotnom polu”.
“i onda dođemo do toga da meni sudija, muškarac u odori, koja je realno crna haljina, sudi zato što sam muškarac koji nosi drečavu suknju”, reći će negde na stranicama ovog štiva jedna saputnica kendi darlin.
karova donosi jednu nadasve inspirativnu priču, o jednoj osobi koja je odbila da živi po tuđim pravilima, koja nije odustajala od toga da ostane svoja, pa čak i kada su se na svakom koraku njenog puta nalazile prepreke. ova priča, nažalost, ima i svoju tragičnu notu, ali nek se time pozabave oni koje sam inspirisao na čitanje. 

ovomesečni muzički utisak je, takođe, dosta blizak transrodnim osobama, budući da je američka pevačica čapel roan (chappell roan) znatno inspirisana kako estetikom dreg-kraljica, tako i muzikom bliskom ovoj zajednici, iako ona sama ne pripada istoj. čapel je čekala skoro punu deceniju da uopšte dospe do šire publike, a ja sam čekao još godinu dana od toga da joj dam šansu, jer me pomalo odbija taj agresivni marketing američkih medija, koji, sa jedne strane, veštačkim putem pravi nove zvezde, a na još izveštačeniji način srozava one koji su zaista uspeli, samo zato što im više nisu, iz ovog ili onog razloga, podobni. bilo kako bilo, ovog januara sam dosta slušao roanovu jer me je jako kupio taj njen kemp pristup muzici, koji mi inače nije dopadljiv jer uvek ide ruku pod ruku sa jako limitiranim talentom. kod čapel mi to, sa druge strane, prija jer je beskrajno talentovana, te daje jedan jako zanimljiv obrt muzici tog tipa. njen svet je jako šarenolik, živopisan, razdragan, a opet nimalo plitak, besmislen ili lišen ličnosti. a roanova je i te kako ima. poslušajte, primera radi, pesmu “good luck, babe”, pa ako vam se dopadne bacite se i na ostale. 

ove januarske utiske bih završio slikom britanske slikarke ganskog porekla linet jadom-boaći (lynette yiadom-boakye) “sati za tobom” (“the hours behind you”) jer sve treba završiti nečim lepim, pa tako i ovaj post.
to je to, čitamo se za mesec dana sa februarskim utiscima, a vi mi ostajte bezbedni, pre svega,
baron de kemp.