dva poglavlja knjige koja se neće naći na policama knjižara u vašem gradu.

dva poglavlja knjige koju nikada nećete naći na policama knjižara, ali eto, osećam neko čudno olakšanje što sam je završio. nekolicina ljudi koja ju je pročitala izdvojila je naredna dva (gle čuda nakrajća :p ) poglavlja kao nešto što im je to ostavilo najjači utisak tokom čitanja. čitajući ih tako izdvojena, istrgnuta iz konteksta, shvatio sam kako je čudno to što je prvo napisano u julu 2017. godine, kada sam pokušavao da zamislim najmagičniji scenario u glavi, odnosno nešto što sam oduvek hteo da doživim, dok je drugo nastalo verovatno i godinu dana kasnije, kada me je život demantovao i naučio kakvi scenariji zapravo imaju najviše magije u sebi. eto, 'superheroj svog malog života' se neće naći u knjižarama u vašem gradu, ali možda još nekome, osim mojih najbližih, ovo ostavi kakav god utisak (: to je to. 

V Dečak koji je pričao knjigama.

Sećam se, voleli smo da se sastajemo u knjižarama. Dogovorimo vreme i mesto, i pojavimo se tamo, potpuno odvojeno. Sretnemo se i prođemo jedan pored drugog, praveći se  da se nismo videli. Komuniciramo podizanjem knjiga. 

"Kao pas i mačka", piše na knjizi koju drži na drugom kraju knjižare.

Lutam dalje i odgovorim mu sa "300 minuta opasnosti".

"Sve je ekstra (manje -više)".

"Prava mera".

"Škola za delikventne ljubavnike".

Nasmejem se. Nasmeje se i on. Nastavljamo.

"Zaštitnik", piše na sledećoj knjizi koju je pronašao na polici i okrenuo je ka meni. Nasmejem se, ovoga puta više u sebi jer volim način na koji me vidi, ali u svom maniru mu odgovorim okretanjem naslovne strane knjige "Srž zla".

"Đavolji nakot", odgovara mi bez reči podizanjem sledeće knjige. Nasmejem se, ovoga puta naglas, i devojka, koja lista monografiju Endija Vorhola pored mene, čudno me pogleda. Prevrnem očima uz osmeh i promrmljam nešto besmisleno. Vraćam se našoj igri, u njoj nema mesta za troje.

"Veština uspešne komunikacije", sada usmeravam ja knjigu ka njemu, a on spušta pogled da se ne bi i on naglas nasmejao.

"Zagrli me čvrsto" piše na sledećoj knjizi koju podiže sa pulta, dok mi upućuje prenaglašeni pogled tužnog šteneta.

Prelazim prstima preko knjiga na čijim koricama piše "Kada kažeš da sam tvoj", "Tamo gde pripadamo" i "Sreća je kada voliš, a ne kada si voljen", ali ih ne uzimam sa police. Odlučujem se za "Kako zavesti milionera" i namignem mu dok je pokazujem.

Igra se završava njegovim okretanjem prema meni knjige na čijim koricama piše "Seks i slobodna devojka" zbog čega obojica ubrzo osetimo potrebu da napustimo knjižaru. Odvojeno, naravno, znajući da ćemo se uputiti u istom smeru nakon toga.

Dok zatvaram vrata za sobom, uz ljubazno "Doviđenja" rečeno prodavačici za pultom, razmišljam o tome kako ona nema pojma da su se upravo dvoje ljudi tu voleli. Na neki svoj čudan način jesu, da. Iako to nije ustvari bila ljubav niti je to ikada rečeno. Ali, eto, bilo je to nešto nedefinisano i imalo je svoje momente.

VII Dečak koji (n)je razumeo.

Nije ljubav samo kad se volimo, grlimo, mazimo, ljubimo, spavamo, budimo, putujemo, živimo, smejemo se i sve druge tople stvari zajedno. 

Ne. 

Ljubav je, zapravo, sve ono što nas nikada nisu naučili da jeste, u pričama, filmovima, pesmama, sećanjima na idealne brakove. 

Ljubav je kad se svađamo i volimo to što se svađamo. To je vrhunac ljubavi.

Ljubav je kada sam ljut na tebe i ne želim da te vidim ceo dan, ali me umiri pomisao, tik pre nego što utonem u san, da ću te ipak sutra videti. 

Ljubav je kada pogledamo loš film u bioskopu, ali ne smatram protraćenim vreme i novac dat za karte jer tu bljuvotinu nisam pogledao sam. 

Ljubav je kada znam da dolaziš, ali ne jurim da operem prljavi tanjir, koji već tri dana stoji na komodi iznad mog kreveta, jer mi neće biti neprijatno što vidiš moju nemarnost i aljkavost. 

Ljubav je kada volim mali ožiljak na tvom obrazu, a ne kada volim oči koje svako može da vidi koliko su lepe. 

Ljubav je kada volim miris tvog blago oznojenog tela, a ne parfeme koje koristiš. 

Ljubav je kada ne sediš ispravljeno, kada imaš spanać među zubima, kada prdiš i podriguješ, kada zevaš bez ruke postavljene preko usana, kada hrčeš. 

Ljubav je kada umeš da mrziš celim svojim bićem zbog grešaka, a ne kada si ravnodušan. 

Ljubav nije praštanje nego "Nemam šta da ti oprostim". 

Ljubav su pocepane čarape i majice obučene naopako. 

Ljubav su nespretno spremljena jela. 

Ljubav je pričanje punih usta i brisanje ivicom rukava. 

Ljubav su zaboravljeni datumi i pokloni bez povoda. "Podsetilo me je na tebe".

Ljubav su fotografije na kojima smo loše ispali, a ne one zbog kojih bi nam drugi zavideli što izgledamo kao savršeni par. 

Ljubav su tišine koje ne treba popuniti. 

Ljubav je tvoja omiljena knjiga koju ipak ne želim da pročitam. 

Ljubav su maslačci oduvani pravo meni u lice, zapetljani među trepavice. 

Ljubav je, zapravo, sve ono što nas nikada nisu naučili da jeste, u školama, pismima, sonetima, sećanjima na idealne brakove. 

Ljubav je samo onda kada ne kažemo da se volimo.

A da li smo se mi voleli?

Zašto uopšte nije okej probuditi se nadrndan?

Sreća se uči, i ko vam kaže drugačije, slagao vas je. 

Sreća, naravno, počiva na realnim činiocima. Nerealno je biti zadovoljan životom ako nemaš posao, prijatelje, porodicu, osobu koju voliš, novac. Ali isto tako poznajem ljude koji imaju sve navedeno i opet nisu srećni. Sa druge strane, nedavno sam šetao sa drugom i sreli smo romsku porodicu koja je sasvim očigledno živela na ulici, nosili su pocepanu i prljavu odeću, ko zna na koji način su napunili stomake tog dana (i da li su uopšte). Njihovo dete, musavih obraza, igralo se ko zna čijom polovnom igračkom, izlizanim Betmenom kom je falila jedna noga, igračkom koja je dosadila nekom drugom detetu. Činilo se kao da mu ne smetaju sve falinke te odbačene igračke. Njegovi roditelji su slušali muziku na jednom od onih novih čuda tehnologije koje ne znam tačno kako se zove, na spravi za puštanje muzike koja je zapravo zvučnik. Ko zna kojim je putevima to došlo do njih i ironija je sudbine što možda nisu doručkovali tog dana, ali imali su tu skupu spravu zbog koje ono dete koje je bilo prvobitni vlasnik Betmena možda pati što je nema. Igrali su na ulici, smejali se i pevali. 

- Plače mi se sad - rekoh drugu.

- Zašto? - upita me, takođe nasmejan prizorom.

- Zato što su ovo tri najiskrenija osmeha koja sam video danas. A pogledaj sve druge ljude koji šetaju Knezom. Svi su natmureni, negde žure, namrgođeni su, a sigurno imaju mnogo više razloga da šetaju nasmejani. 

Sreća se uči, da. Neko nauči, neko ne. 

Gledam svakodnevno ljude koji sa negodovanjem pristupaju poslu, čak i onda kada, prema sopstvenom priznanju, ne bi radili ništa drugo u životu. Meni se čude što na posao dolazim nasmejan. Kao da to što nas je danas dočekalo sunce umesto jučerašnje kiše nije dovoljan razlog da budemo nasmejani. Gutljaj prve jutarnje kafe, sladoled sa ukusom lubenice, šetnja na Kališu, baka i deka koji se drže za ruke, dete koje nosi balon u obliku Pepe Praseta kao da će ispustiti vlastiti život ako mu isklizne iz ruku. Zapravo, možda to dete pobija moju teoriju da se sreća uči. Možda je sreća nešto sa čime se rađamo, a usput zaboravimo kako da budemo srećni. To isto dete, sa pogledom na svet nekog starijeg, bilo bi srećno zbog Pepe samo onoliko dugo koliko bi mu bilo potrebno da napravi fotografiju sa balonom za Instagram, a onda bi Pepa završila u nekom ćošku, a sreća bi se dalje merila brojem lajkova. Možda se oni koji su zaboravili kako je to biti srećan tako malo smeju zato što su zaboravili kako je to držati se za stvari koje imaju čvrsto kao da će ispustiti vlastiti život ukoliko im iskliznu iz ruku. 

Ne bih da zvučim kao isfolirani motivacioni govornici zbog kojih slušam sumanute rečenice poput: "To što mi se desilo nešto loše je zapravo dobra stvar jer će me odvesti nečemu boljem". Okej, možda je to i tačno, i zaista se često ispostavi da su neki životni gubici zapravo bili dobici. Ali tome se treba nasmejati tek naknadno, onda kada gubitak postane dobitak, sve pre toga je neispravno. Sreća je umeti prepoznati kada smo nešto izgubili, umeti zatvoriti se u sobu i plakati, osetiti celim svojim bićem da nekoga ili nečega više nema. U suprotnom nikada nismo ni imali. 

Henk Mudi u jednoj od epizoda "Kalifornikacije" kaže genijalnu rečenicu svojoj ćerki: "Svako može biti ciničan. Usudi se da budeš optimista." Ali, ne, biti ciničan zvuči više kul u obliku Fejsbuk statusa ili tvita, zar ne?

Znam da će neko prevrnuti očima na sve ovo što pišem, i to je sasvim okej. Zbog jednog malicioznog statusa preočito napisanog na račun mog prošlog posta čak sam poželeo da nikada više ne napišem nijedan post. Da, lako mi je sjebati dan i poljuljati samopouzdanje. Ali onda mi je drugarica, nekoliko dana kasnije, poslala fotografiju sa izleta iz Jagodine i rekla da je odlučila da otputuje u bilo koji grad, kad već nije skupila pare za Egipat, i da je imala presavršen dan, i tad sam shvatio da je bilo potpuno glupo to moje nezadovoljstvo zbog jednog lošeg komentara. Nisam neko kome život kroje mišljenja drugih, ali laž bi bila reći da ne zabole, posebno kada to dođe od osobe koju sam jednom slučajno sreo na ulici, pitao zbog čega se ne oseća dobro, naslutio sam to samo po pogledu koji nije bio u skladu sa osmehom, i odvukao je na pivo da priča satima o onome što je muči, iako nismo toliko bliski. Zar je bilo toliko teško reći tom istom meni šta nije okej sa mojim pisanjem? Ne, bilo je lakše pretvoriti ono što pišem sa ljubavlju u sprdnju za nekoliko lajkova. Ali na negativnu energiju nikada ne treba reagovati negativnom energijom, odnosno svađati se. Ponekad, zarad vlastite sreće, moraš da pustiš ljude iz svog života sa nadom da će naučiti da budu srećni, al kada puštaš, upamti zašto i kako si pustio. 

Zato navijte sutra svoje satove koji minut ranije da biste popili prvu jutarnju kafu sa uživanjem umesto da to uradite "s nogu", i pustite pesmu koja vas trenutno čini nasmejanim. Ja ću pustiti "Don't panic" Years and Yearsa. Pogledajte jednu epizodu serije koju volite i ignorišite notifikacije na telefonu koji zvoni negde nedaleko od vas. Neće svet propasti ako je ne vidite odmah. Uživajte u seriji do poslednjeg minuta. Ja ću pogledati "The Marvelous Mrs. Maisel". Recite nekome koliko vam nedostaje. Nemojte da zadržite u sebi kompliment koji vam padne na pamet kada vidite nečiju odeću, torbu ili frizuru. Pomozite sa iznošenjem kesa bakici koja izlazi iz autobusa. Ako vam neko kaže da ne morate u jednoj nedelji da pogledate sve filmove koje je Cher snimila jer "imate ceo život pred sobom da ih pogledate zajedno" nemojte da preispitujete u sebi hoćete li zaista biti te sreće da provedete ceo život zajedno nego zagrlite tog nekoga jer je u tom jednom momentu, zapravo, ceo život. I pročitajte knjigu "Čovek po imenu Uve" Frederika Bakmana, popravilo bi i najgori dan u životu. 

Do nekog sledećeg čitanja,

naopaki.

Zašto uopšte nije okej imati gej prijatelja?

Negde na stranicama romana "Moramo da razgovaramo o Kevinu", maestralna američka književnica Lajonel Šrajver iznosi veoma interesantno zapažanje o tome kako ljudi zapravo vole da se smeštaju u kalupe, te tako smatraju da određeni problemi koje imaju dobijaju pozitivniji prizvuk ukoliko ih ne predstave kao lične nego kao sveopšte. Ona uzima primer toga da odavno nije čula da neko kaže za sebe da mu je problem da ustaje rano, dok na sve strane čuje da ljudi govore da nisu "jutarnji tipovi". 

Ne znam iz kog tačno razloga mi se to zapažanje Šrajverove ucrtalo u pamćenje, ali onda sam počeo pomnije da slušam ljude i da zapažam koliko toga zaista postoji u govoru, tako da mi već nekoliko nedelja unazad "bodu" uši konstrukcije kao što su "ja spadam u one osobe koje...", "ja nisam tip koji..." i tako dalje, i tako dalje. 

To svakako nije jedini razlog zbog kog treba da pročitate spomenutu knjigu (kod nas ju je izdala Laguna) koja se bavi preispitivanjem majke da li je ona negde progrešila u sinovljevom detinjstvu i odrastanju, te ga je to podstaklo da izvrši masovni pokolj u srednjoj školi. Ukoliko vas mrzi da čitate tu je i ništa manje genijalni film iz 2011. godine sa Tildom Svinton i Ezrom Milerom u glavnim ulogama, mada se ipak nadam da ćete pronaći vreme za knjigu, negde u pauzama kupanja na plaži ovog leta. Ekran telefona se ionako ne vidi dobro od sunca. 

No, da se vratim na izdvojeno zapažanje iz knjige i zašto me je ono pobudilo da pišem ovaj post. Počeo sam pomnije da slušam način na koji ljudi opisuju sebe i druge, i primetio sam da je tu prisutno dosta tipske karakterizacije, baš iz razloga da bi se izbeglo ono lično i jedinstveno. A onda se desio klik. Koji su to momenti u kojima ljudi koriste takve konstrukcije rečenica, odnosno kada sebe ili druge svode na tip?

"Ja nisam neko ko ima predrasude. Meni su svi jednaki, bez obzira na pol, nacionalnost, boju kože, bla bla. Ljude delim samo na dobre i loše." U suštini veoma poželjan i ispravan stav, ali do zla boga prežvakana rečenica koja nema nikakvo značenje. Predrasude imamo svi. To je naš prvi nekontrolisani instinkt protiv kog ne možemo ništa. Ako pored nas prođe izblajhana plavuša, sa previše mejkapa za dnevnu varijantu, u prekratkoj šljokičavoj haljinici koja jedva pokriva zadnjicu a grudi ističe u prvi plan, predimenzionirane usne i grudi pride, a možda i mrežaste čarape... - hm, želim da upoznam tu osobu koja neće pomisliti da je reč o sponzoruši ili osobi niskog morala. Klik! Nismo ni progovorili sa njom, ne znamo njenu životnu priču, ne znamo ništa o njoj osim nekoliko spoljnih karakteristika, ali, da, pomislili smo da je (nazovimo to) kamenjarka. Da, jesmo. To je zato što imamo predrasude. Svi mi. Bez izuzetka. I to nije ništa loše. To je sasvim prirodna, racionalna, logička radnja koja se zasniva na povezivanju ranije poznatih činjenica sa nepoznatim. Imati predrasude je okej, ali način na koji se nosimo sa njima je nešto drugo. Ako samo produžimo dalje, to nas čini dobrim čovekom. Ako osetimo potrebu da dobacimo, podsmehnemo se ili na bilo koji način, verbalno, gestikulacijom ili fizički, izrazimo svoj stav, to nas već čini lošim čovekom. 

Primera je bezbroj i ne bi ih bilo korektno navoditi. Ali sledeći put kada se nađete noću sami na ulici, a u susret vam krene jedna sredovečna žena, a desetak metara iza nje dva Roma, ako stegnete novčanik u džepu, ponovite sebi onu mantru da su vam svi jednaki i da nemate predrasude. Da li čuvate novčanik od sredovečne žene?

Gorespomenuta rečenica ima veze sa onim kalupima u koje volimo da se stavljamo jer su to oni kalupi koji su bolji od nas. Možda i nije toliko loše govoriti za sebe da smo takvi tipovi. Možda jednom i postanemo. Ali nadam se da ćemo tad prestati da ispaljujemo rečenice kao što su: "Ja nemam ništa protiv homoseksualaca. Ja imam gej prijatelja."

Okej, razumem, oni koji imaju takve rečenice u svom govoru verovatno misle da ne govore ništa loše, te da su bolji od onih homofobičnih. Ima tu istine, ali samo donekle. Samoj činjenici da se prema "gej prijatelju" ophodite tako kao da "imate kuče" ili "imate šolju sa zastavom Holandije", treba dodati i to da upravo ovom rečenicom izdvajate tog svog prijatelja kao drugačijeg u odnosu na vaše druge, "normalne" prijatelje. Da li ste ikada tokom razgovora sa nekim upotrebili konstrukciju "moj strejt prijatelj"? Niste. Zato nemojte da imate ni "gej prijatelje". 

Tu je, za kraj, mada bi moglo u nedogled, jedna karakterizacija koja nema toliko veze sa ostatkom teksta, ali takođe spada u smeštanje ljudi u kalupe. "Šta on/a hoće, a u srednjoj školi je to-i-to?". Čujete ovu rečenicu sigurno veoma često, ne sumnjam, i vi. Jedna žena ukoliko prizna za drugu da je lepa, obično se priseti kako je izgledala pre par godina, i onda, nakon ovlašne opaske o trenutnom izgledu date osobe, kreće višeminutna tirada o tome "na šta je ličila" u nekom ranijem periodu. Zasmeta mi to uvek, to nipodaštavanje nečijeg napretka, pa makar on bio samo vizuelni. Neki ljudi, a nažalost nije ih malo, kao da očekuju da neko zauvek tavori u verziji u kojoj su ga upoznali. Apdejt - no-no! Jako retko se može čuti iskreno oduševljenje što je neko napredovao. Obično to prati podsmeh. Isto važi i ako neko napreduje kao osoba. "Šta mi on sad tu tupi o vegetarijanstvu, a nekad je krkao pljeskavice!". Da, pa? Nije uopšte ovde pitanje šta mislimo o vegetarijanstvu ili o bilo čemu drugom, nego to glupo očekivanje da neko doveka ostane ono što je bio. "Kako je sad sva ljubazna i fina, a ja je se dobro sećam kad je bila težak idiot!". Da, i? Da li bismo bili srećniji da je neko ostao taj isti idiot i danas? 

Ljudi se menjaju. Izlaze iz svojih kalupa i iz onih projekcija koje smo imali o njima. Sasvim je logično menjati stavove sa godinama i iskustvom. Kao što Miljana Kulić kaže: "Samo majmun ne menja mišljenje". 

Eto, počesmo od Lajonel Šrajver a završismo sa Miljanom Kulić. U tome i jeste lepota života, to što ga čine i duboke knjige kao što je "Moramo da razgovaramo o Kevinu" i (ne-tako)-bezazlena zabava kao što je rijaliti. Ne smeštajte sebe i druge ljude u tipove zbog toga što vole jedno ili drugo, ili pak i jedno i drugo. I začinite ovo leto nekim kratkim putovanjem. Ne moraju to da budu Crna Gora, Grčka ili Egipat ako nemate novca za letovanje. Skrpite se jedan vikend za autobusku kartu do Smedereva i obiđite tvrđavu, najveća je ravničarskog tipa u celoj Evropi. Verovatno nije impresivna kao Stounhendž, ali ima svoje čari i vezuje se za prezanimljive priče o 15. veku, despotu Đurađu Brankoviću i njegovoj supruzi Irini Kantakuzin, u narodu poznatijoj kao Prokleta Jerina. Eto jednog od predloga, a može to biti i bilo koji drugi grad, selo, reka ili jezero u Srbiji, a vratićete se puni nekih novih osmeha i priča. 

Do nekog sledećeg čitanja,

naopaki.

Zašto je sasvim okej da dobijemo prvog diplomiranog di-džeja?

Pre neki dan sam, kroz prozor autobusa, ugledao ogroman bilbord na kom se oglasio jedan privatni fakultet, nudeći priliku da postanete prvi diplomirani di-džej u Srbiji. Kroz glavu mi je proletelo kako se konačno neko setio da podigne ovo zanimanje na viši nivo, i ne znajući da je, u istom tom momentu, taj isti zloglasni bilbord glavna tema zajebancije i hejta na internetu. 

Okej, društvene mreže smo ionako razumeli kao vreću za udaranje na kojoj lečimo sve svoje frustracije, pa me to nije mnogo ni začudilo. Ljudi hejtuju sve što postoji na ovom svetu, pa zašto ne bi i fakultet za didžejing. 

Fakulteti u Srbiji su danas, po difoltu, predmet podsmeha, bilo da su državni ili privatni. Odlazak na studije je prećutno postao nešto što se podrazumeva, kao pre dve decenije pohađanje srednje škole. Ranije su dobri đaci, sasvim logično, odlazili u veće gradove na "više škole", dok se danas bezmalo ne postavlja pitanje "da li ćeš nešto upisati" nego samo "šta ćeš upisati". Od 5,0 do nedovoljnog na polugodištu svi upisuju nešto, u zavisnosti od kapaciteta, mentalnih i finansijskih. 

Nekome se samo dopadne ideja napuštanja rodnog mesta, pa pošto-poto želi da pobegne iz svoje provincije, a faks je najbolji izgovor za to. Godinu-dve, dok roditelji ne zavrnu slavinu, a dotad će se već naći način da se u tom većem gradu i ostane. Neki, nažalost, odluče da započeto i završe. Zlu ne trebalo. 

Da od fakulteta u ovoj zemlji nema mnogo vajde, slažu se bezmalo svi. Oni koji ga ne završe tvrde da ionako na faksu ne možeš da dobiješ pravo obrazovanje; oni koji ga završe tvrde da mogu diplomu da okače mačku o rep jer posla svakako nema i bave se poslovima za koje im je bila dovoljna srednja škola. Ne treba zaboraviti ni one srećne koji pronađu posao u struci, mada i od njih često čujete da im je diploma bila samo pokriće da dobiju posao, dok su sve što je potrebno naučili na samom radnom mestu. 

Moderno doba donelo je i nova zanimanja, pa su tako brojni zanati i hobiji prerasli u zanimanja vredna proučavanja. Danas imamo profesionalne frizere, fotografe, snimatelje, režisere, i tako dalje, i tako dalje. Zašto nam onda smeta diplomirani di-džej?

Ali, dobro, kad nam je već sasvim okej da muški frizeri umeju da šišaju samo "na keca i dvojku", da devojke okolo šetaju sa ombreom koji izgleda kao da ga je neko u Paint-u obojio, da novinari i voditelji budu nepismeni, da nam je muzika bugarski melos iz 2012. godine, a nove serije i filmovi toliko tehnički i idejno napredni da ne vidiš kardinalnu razliku u tome da li je pušteno nešto iz ove decenije ili još jedna repriza "Boljeg života" i "Srećnih ljudi", pa zašto onda ne bismo i dalje slušali na žurkama Davida Guettu iz 2005. godine, pa da ga onda, nekim meastralnim prelazom, presečemo uz Viki Miljković iz, ako bude sreće, 2009. godine? 

Uostalom, ako neko želi da diplomira čišćenje ulice, neka se čoveku obezbedi ustanova na kojoj će moći to da usavrši, a kamoli nešto što može da bude veoma kompleksno i da se time bavi na zavidnom nivou, kao što to ume da bude di-džejing. 

Ne znam, možda sam ja ekstremno neispavan i na tri ćoška danas, ali možda nismo ni zaslužili bolje nego da nas, u svakom smislu, šiša ko god ima novca da kupi mašinicu, i da nas "vedri" i oblači svako ko bude dovoljno mudar da na krpu sa AliExpress-a našije svoje ime. A di-džej nek pusti "Moji su drugovi", audio snimak iz 1855. godine, pa da se uhvatimo u vozić za metar odavde, metar odavde. 

O Kanskom festivalu 2017. godine, Zlatnoj palmi ili 7 filmova koje bi trebalo pogledati ovog leta

Iako obično na blogu u jedan tekst spojim preporuke sa dodele Oskara i Kanskog festivala, kako bi neki favoriti za određenu godinu bili na jednom mestu, post o ovogodišnjim Oskarima sam jurio da objavim pre same dodele, tako da je došlo do ovog razdvajanja. Taj tekst možete pročitati OVDE, a u nastavku slede preporuke sa prošlogodišnje dodele Zlatne palme, što je negde i dobro jer je mnogo dobrih filmova obeležilo 2017. godinu, a svi znamo da je to moja omiljena selekcija filmova.

Le Redoutable (Godar, ljubavi moja) francuskog režisera Mišela Hazanavikusa (radio je i Artistu iz 2011. godine)  stavljam na prvo mesto jer je to jedna od onih preporuka koju dajem sa velikim 'ali' jer je u pitanju spoj toliko stvari koje volim, tako da ne umem da budem objektivan. Reč je o ljubavnoj priči francuskog režisera Žan-Luka Godara i glumice Ane Vjazemski, tako da je za gledanje ovog filma možda potrebno biti oduševljen i Godarom iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. Osim toga, glavnu ulogu tumači maestralni Lui Garel. A opet mislim da bi i bez svega toga ovo bio odličan film. Ne znam, zbunjeno sam počeo (: 

The Meyerowitz Stories (Priče porodice Mejerovic) američkog režisera Noe Baumbaha, koji stoji i iza jednog od meni najdražih filmova ikad Frances Ha. Mislio sam da nikad u životu na ovom blogu neću preporučiti film u kom glavne uloge igraju Ben  Stiler i Adam Sendler, ali, eto, izgleda da su i njih dvojica odrasli (: Film se na veoma dubok, a opet na sve vreme jako duhovit način bavi decom isuviše temperamentnog umetnika koji je svojom egocentričnošću uticao na veoma nizak nivo samopouzdanja svoje ćerke i dva sina, što se manifestovalo na potpuno različite načine. 

Wonderstruck (Muzej čudesa) američkog režisera Toda Hejnesa (možda vam je poznat po genijalnom Velvet Goldmine iz 1998. godine). Iako nisam preterano ljubitelj filmova u kojima glavne uloge igraju deca, ovo je verovatno nešto najbajkovitije snimljeno na tu temu. Reč je o dečaku i devojčici oštećenog sluha koji žive u dve različite decenije 20. stoleća, ona u 20-im godinama prošlog veka, a on u 70-im. 

The Square (Skver) švedskog režisera Rubena Estlunda, ujedno i pobednički film prošlogodišnjeg Kanskog festivala. Radi se o umetničkoj instalaciji koja izaziva neverovatan publicitet, dok je sve vreme u središtu radnje kustos muzeja čiji je lik toliko podložan analizi kao da ispao iz nekog romana iz 19. veka.

The Killing of a Sacred Deer (Ubistvo svetog jelena) grčkog režisera Jorgosa Lantimosa, najpoznatijeg po The Lobster iz 2015. godine. I dok mi se spomenuti Jastog nije dopao iako su ga na sva usta hvalili pre dve godine, ovaj me je potpuno oduvao. Jedan od onih filmova koji vas nakon pet minuta zakuca za stolicu i do kraja gledanja ne trepćete. Jedna od najuvrnutijih i najsimboličnijih priča o porodici kardiologa koji, zbog osećaja krivice, počinje da se druži sa sinom pacijenta koji je preminuo tokom operacije srca. Svi članovi njegove porodice polako počinju da se razboljevaju i dolaze na ivicu smrti, a samo je na njemu da načini izbor koji možda može da zaustavi sve te događaje. Film oduzima dah, toliko. 

Happy End (Hepi end) jednog od mojih omiljenih režisera ikada, Mihaela Hanekea (kom sam posvetio ceo jedan post na ovom blogu, a koji možete pronaći OVDE). Film sam namerno preveo kao 'Hepi end' a ne kao 'Srećan kraj' jer se Haneke poigrava sa značnjem ovog pojma i na ironičan način posmatra odnos Amerikanaca prema filmu i životu uopšte. U središtu zbivanja je prilično disfunkcionalna porodica u kojoj se određena vrsta patologije prenosi sa generacije na generaciju, a kako to obično biva potomci su još dekadentnijih od svojih potpuno uvrnutih predaka. Ovo je prvi Hanekeov film nakon Amour iz 2015. godine, posle kog sam bukvalno pola sata gledao u prazno. Sa druge strane, Happy End je imao jedan od onih momenata kada usred gledanja pauzirate film da vam se malo slegnu misli, a onda vas opet zakuca kraj. Fenomenalno. 

120 battements par minute // BPM (120 otkucaja srca u minutu) francuskog režisera Robina Kampila. Znam koliko će ovo neubedljivo zvučati, ali zaista se slučajno desilo da moj omiljeni film u ovogodišnjoj selekciji opet bude francuski. Reč je o generaciji mladih Parižana koji se bore da se pojača svest o AIDS-u i to je nešto najsirovije, najsurovije, najbajkovitije, najmagičnije, najviše razarajuće, najiskrenije i najrealnije što sam pogledao ove godine. Način snimanja filma, upotreba efekata, muzike, sve je savršeno. I scena seksa je ludilo mozga. Eto, toliko za ovu godinu.

Ovo (ni)je post o slučaju Bekvalac ili Zašto uopšte nije okej što imamo pravo da iznosimo svoje mišljenje?

Poslednje vesti kažu da je izvesni L.L. pretukao svoju suprugu N.B. mesec i po dana nakon što mu je rodila dete. Ipak, zato što je ta N.B. Nataša Bekvalac, a ne neka, na primer, Natalija Burdić iz okoline Loznice, na ceo slučaj gledamo sasvim drugačije. 

Kao novinar, i kao neko ko, nažalost, zbog prirode svog posla mora da čita komentare ispod objavljenih vesti, napraviću mali pregled sadržaja istih. Kada je objavljena samo vest o izvesnoj N.B., sa svim jezivim detaljima o šutiranju u ranu od carskog reza, pored ponekog komentara sažaljenja, javno mnjenje je zaključilo: "Laže k*rva 100%". Kada su sutradan objavljene fotografije na kojima se mogu videti podlivi, modrice i posekotine na licu i telu izvesne N.B. sažaljenja je bilo kud i kamo više, ali je javno mnjenje postavilo pitanje: "Kako da znamo da su modrice prave, odnosno, da ih nije sama sebi napravila?" i donelo poražavajući konstataciju: "Nije on nju dovoljno tukao". Kada se izvesni L.L. smejao prilikom gledanja ovih fotografija i odigrao na kartu sebe kao žrtve, procenat ljudi koji ga je podržao je znatno porastao. Mahom žena, što je možda i najpogubnije u svemu ovome. I, da, ne treba zaboraviti ni onu "dobronamernu" kategoriju komentara u kojima se savetuje izvesnoj N.B. da ne razgovara sa pijanim mužem nego da sačeka jutro. Okej.

Iz nekog razloga je tako velikom broju ljudi bilo sasvim logično da je jedna žena bila spremna da se uda, rodi dete i onda iscenira nasilje ne bi li se domogla njegovog novca. Zašto? Zato što je k*rva. 

Verujem da nisam jedina osoba koja čita komentare ispod tekstova na internetu, bez obzira na to što ih ja čitam samo zato što moram. Tamo negde u Srbiji, nadomak Loznice, ista ona Natalija Burdić sa početka teksta ih, takođe, čita. I šta shvata ih svega ovoga? Sutra kada i njoj neki tamo K.K. opali dve-tri "vaspitne" da li treba da ga prijavi? Da li treba da sebe smatra odgovornom što ga je možda nečim isprovocirala? Da li treba da ispriča bilo kome kroz šta je prošla ili da slaže da je pala niz stepenice? Mislim da odgovor znamo svi. Nek ćuti, k*rva.

Ne volim da posmatram N.B. ili bilo koga drugog kao lekciju. N.B. je živo biće, od krvi i mesa i ne treba da bude lekcija. Ali, eto, sve i da je uzmemo kao lekciju, šta smo naučili iz nje? Nažalost, naučili smo samo to da je njen najveći greh u tome što je preživela. Situacija bi bila posve drugačija da je izvesni L.L. imao pištolj. Situacija bi bila drugačija da smo i N.B. pronašli u kanalu negde kod Borče. Ali, znate šta, tad je kasno za lekcije. Da smo drugačiji možda bi i izvesna J.M.K. pre dve godine prijavila izvesnog Z.M. za nasilje u porodici, nju bismo nazivali pogrdnim imenima i propalom pevaljkom željnom pažnje čije ime naposletku ne bismo ni zapamtili. Danas, nažalost, svi znamo kako se zove J.M.K. Ali to ne znači ništa jer tamo jedna devojčica predškolskog uzrasta odrasta bez majke. Možda, kad se sve sabere i oduzme, i nije važno što će u očima mnogih izvesna N.B. ostati upamćena kao beskrupulozna lepotica koja ne bira sredstva da se domogne novca. Bolje je i to nego da još dva deteta rastu bez majke. 

Ali, Srbija je prepuna nekih drugih N.B. One u ovom momentu strepe od svojih muževa. Možda će i večeras zaspati sa jednim otvorenim okom jer su čitale komentare koje može da napiše svako ko ima pristup internetu. A imamo ga svi. Znam da je sad paradoskalno da tupim o tome da hitlerovski treba zabraniti svakakvom obliku života da komentariše sve što poželi jer i ja to ovde radim. Ipak, postoji razlika, ja se ne krijem iza pseudonima. Opet, ko meni daje za pravo da mislim da sam u pravu? Nemam odgovor na to pitanje, ali pošto živimo u zemlji u kojoj polustondirani narkoman ima pravo da na nacionalnoj frekvenciji govori o pederima kao o bolesnim ljudima koji ugrožavaju instituciju porodice, onda imam i ja pravo da pišem sve ovo. Imam pravo jer, isti taj izvesni A.L lomi jagodične kosti svojoj ženi, majku svog deteta javno naziva prostitutkom, a onda tupi o očuvanju tradicionalne porodice, onda u ovoj banana republici svako ima pravo na sve. 

Nemam zaključak jer ga nikad na kraju nemam. Satera me stvarnost u šah-mat poziciju. Ali pazite šta pričate. Reči mogu da ubiju. Malo po malo, svakim danom. Jednog dana ćete vi biti N.B. Vaši roditelji, sestre ili prijatelji će biti N.B. Pazite šta pričate ili pišete iza pseudonima. To je sve. Samo to. 

Zašto uopšte nije okej očekivati da tetovaže imaju bilo kakvo značenje?

Kada se govori o tetovažama obično se postavljaju dva prilično besmislena pitanja. Prvo je: "Na šta će to ličiti kada ostariš?". Okej, ako naboranu kožu neko smatra ružnom, onda će ta koža biti "ružna" i sa tetovažama i bez nje, tako da je odgovor na to pitanje prilično jednostavan.

Drugo pitanje je: "A šta ti to znači?" i onda ono povlači sa sobom gomilu ispraznih objašnjenja. Ovo je simbol prijateljstva jer mi prijatelji mnogo znače, ovo je simbol porodice ili imena pojedinih članova iste, ovo je moj horoskopski znak, ovo je znak večnosti, ovo je datum rođenja nekog veoma važnog u mom životu ispisan rimskim ciframa (iako sa Rimljanima nemamo ama baš nikakve veze, ali prosto rimske cifre mnogo bolje izgledaju nego arapske koje koristimo) i tako dalje, i tako dalje. Možda se u ovom poslednjem, ispisanom u zagradi, upravo krije i poenta svake tetovaže. Tetoviramo se iz apsolutno jednog jedinog razloga, a to je zato što dobro izgleda. Sve ostalo je apsolutno besmisleno jer, ruku na srce, ne treba nam "podsetnik" (ili šta god) ni na prijateljstvo, porodicu, večnost, ljubav... Ako je nešto dovoljno važno u našem životu onda je ono duboko ispod kože i nema nijednog validnog razloga zašto bi bilo na njoj. Tetoviramo se samo zato što želimo i zato što smatramo da dobro izgleda, i to su dva ultimativna razloga. Sve ostalo se nalazi na trećem mestu.

To sam shvatio još odavno, kada sam čuo prvi genijalan odgovor na pitanje: "A šta ti znače te zvezdice na rukama?". "Apsolutno ništa, prosto sam htela da ih imam", rekla je Maša i već tada sam znao da ću je zauvek voleti. Maša je uvek imala prave odgovore. 

Ipak, sasvim je okej dati i neko značenje tetovaži i imati neki svoj koncept, mimo onog koji najčešće čujemo. 

Priznajem, jako dugo sam tragao za dovoljno dobrim razlogom da prvi put nešto ostavim na svojoj koži jer me je bunila pomisao na godine koje dolaze i koje značenje može imati sa 33 godine ono što istetoviram sa 23. A onda sam shvatio da uopšte i ne treba da ga ima jer smo ljudska bića, pa samim tim menjamo svoje stavove i gledanja na stvari iz godine u godinu. Ako se razvijamo kao ličnosti, naravno. A onda je Cher Lloyd rekla jednu genijalnu rečenicu koja mi je dala sve odgovore za kojima sam tragao. "Posmatram svoje telo kao dnevnik i nekada, kada budem stara, imaću bezbroj tetovaža čije značenje možda neće biti važno u tim godinama, ali one će u sebi sačuvati mene kakva sam bila u godinama u kojima sam ih tetovirala". 

Trebalo je da prođu još dve-tri godine da dođe period koji sam zauvek želeo da sačuvam na delu svoje kože i na taj način ukradem od prolaznosti delić svog  tela koji nikada neće ostariti, pa čak i onda kada ne bude zategnut kao sad. 

Imao sam 23 godine kada sam se vratio kući sa celomesečnog putovanja vozom po Evropi. Listao sam fotografije. Berlin. Roterdam. Amsterdam. Antverpen. Briž. Pariz. Lion. Štutgart. Prag. Voleo sam taj svoj osmeh na svim tim fotografijama i želeo zauvek da zapamtim taj osećaj koji sam imao dok sam pisao završnu rečenicu u eseju o ovom putovanju: " ...stečena spoznaja da je svet jako mali jer možete zaspati u Minhenu ili Drezdenu a probuditi se u Zagrebu, ali se život uvek potrudi da vas nauči i da je taj isti svet beskrajno veliki jer je jako teško preneti od jednog perona do drugog pretešku torbu koju ste poneli sa sobom. Nekada je par metara puno više od stotina kilometara koje ste ostavili za sobom. Zbog toga je i život neverovatan i lep..."

Nisam želeo da napišem bilo šta od toga na sebi. Bilo je predugo, a i nikada mi se nisu dopadale tetovaže koje su već na prvi pogled isuviše jasne i jednoznačne. Onda mi se javila ideja o šeširu, koji sam nosio na skoro svim fotografijama nastalim tokom putovanja, ali nisam istetovirao taj nego onaj iz "Malog princa", a ispod njega sam napisao (modifikovanu) Magritovu rečenicu: "Ovo nije šešir". U tom momentu je ta tetovaža postala ne samo jedan avgust u Evropi, nego i knjiga kojoj sam se sa veoma dobrim razlogom celog života vraćao, ali i više od toga. Bio je to moj pogled na književnost i umetnost kojima sam se te 2013. (a i mnogo godina pre) intenzivno bavio, ali i pogled na ceo život - to da šešir nikada nije samo šešir i da ispod njega uvek treba umeti videti zmijskog cara koji je progutao slona. Naredne godine su na red došle mesečeve mene sa Dučićevim stihom: "Ali su sunca nakraj sveta", o čemu sam detaljnije već pisao na ovom blogu (taj post možete pronaći OVDE). I ponovo je to bio dnevnički zapis 24-godišnjeg mene kome sunca možda jednog dana neće biti nakraj sveta. I baš tada će postati značajno što tu tetovažu imam na sebi. 

Nikada ne bih prekrivao jednu tetovažu drugom. To mi je uvek bilo besmisleno. U mom slučaju to bi značilo izbrisati sećanja i odreći se jednog dela svog života. I koliko god ta rečenica postala kliše zaista smatram da ne bismo danas bili tu gde jesmo i da ne bismo znali ono što danas znamo da nismo jednom negde u prošlosti pogrešili. Možda je, upravo zbog toga, genijalna stvar ne samo ne prepravljati stare tetovaže, nego i ubuduće tetovirati samo svoje greške, ali to bi mogla biti tema nekog drugog posta. 

Pre nego što pređem na završnicu, odnosno na povod da pišem ovaj tekst, dodao bih samo da me uvek privlače tetovaže na drugim ljudima, pa čak i onda kada mi se njihovo značenje ne dopada, ali ono što me uvek kupi je to što smatram da tetovaže dosta toga govore o onima koji ih imaju. Nedavno sam upoznao devojku koja ima na ruci istetoviran raspored zvezda kakav je bio one noći kada je prvi put poljubila najvažniju osobu u svom životu. Osim što predivno izgleda, nešto predivno i znači, a da pritom nije napisala njeno ime. A sve i da je tu na njenoj ruci naprosto pisalo ime, opet bi mi se dopala njena posvećenost jer u istetoviranim ljudima uvek vidim dve osobine koje najviše cenim kod ljudi, a to je posvećenost i vernost (nekome, nečemu, ideji). Tu izostavljam one koji stare tetovaže prekrivaju novim.

I ovaj post završavamo objašnjenjem moje pretposlednje tetovaže za koju sam dobio verovatno najviše pitanja: "A šta ona znači?" i uvek me je mrzelo da objašnjavam jer ta priča traje predugo. Obično samo kažem da se u okvirima Kita Haringa nalaze delovi slika Salvadora Dalija, Endija Vorhola i Pabla Pikasa i da svaki od njih vizuelno prikazuje tri dela stiha iz jedne pesme. 

Reč je o pesmi "Lights on" FKA twigs. Nisam neko ko bi ikada istetovirao lik bilo kog pevača ili umetnika na sebi jer bi to značilo istetovirati celu njegovu ličnost, što je veoma upitna stvar. Sve i da želim da istetoviram lik nekog pevača to ne bi bila FKA twigs jer postoji barem pet njih koje volim više od nje. Ali stav koji je iznela u spomenutoj pesmi, tačnije u stihu "When I trust you we can do it with the lights on" snažno je uticao na mene u periodu života koji označava. 

"When I trust you" stih je ilustrovan detaljem iz slike Salvadora Dalija "Žirafa u plamenu", odnosno delom koji se odnosi na tzv. Ženu-trticu (Femme-coccyx), kako ju je nazvao sam Dali. Fioke koje se nalaze na njenom telu, koje su izabrane kao detalj sa slike, predstavljaju slojeve onog nesvesnog u čoveku, što je nadahnuto učenjem Sigmunda Frojda. Kada FKA twigs govori da će raditi "to" (što se odnosi na seks, ali i na ljubav i bilo kakav međuljudski odnos uopšte) sa nekim dok su svetla upaljena, ona govori o potpunom poverenju i odsustvu straha da bude naga pred nekim ko će moći da je vidi na svetlu i da ne bude uplašen njenom spoljašnošću, ali i unutrašnjošću. Biti go pred nekim ne znači samo skinuti odeću sa sebe. To znači biti potpuno svoj, iskren, bez želje da išta slažeš ili zakamufliraš svoje mane. Upravo odatle i potiče dualitet ove pesme jer nije reč samo o skidanju odeće zarad seksa i dopuštanju da neko vidi svaki pedalj naše kože nego i o dozvoljavanju nekome da vidi svaki pedalj naše ličnosti.  U vezi sa ovom Dalijevom slikom, onaj ko uspe da vidi ladice u kojima je pohranjeno ono potisnuto i nesvesno, a da pritom ne bude uplašen i odbijen time, dostojan je da nas ima u svakom smislu.

"We can do it" stih je ilustrovan detaljem iz knjige Endija Vorhola "Popizam" gde se on, između ostalog, bavi i slobodom koja je postojala u njegovom studiju nazvanom Fabrika, u kom je svako mogao da bude ono što poželi, da isproba nove stvari, da pusti napolje osobu koja je zaključana u njemu zbog društvenih normi i da ga niko ne osuđuje zbog toga. Osoba sa kojom bi FKA radila "to" (u svim ranije spomenutim značenjima te reči) treba da bude neko pored koga će se uvek osećati kao u Vorholovoj Fabrici.

"With the lights on" stih je ilustrovan detaljem iz slike Pabla Pikasa "Gernika". Pikaso je naslikao ovo platno nakon što su nemačko-italijanske snage sravnile sa zemljom bombama selo Gernika u Španiji, te je ovim činom hteo da skrene pažnju sveta na užase rata, mada je onaj koji je usledio potom bio još stravičniji. Jedan od najupečatljivijih simbola na ovoj slici je i sijalica koja se nalazi na vrhu i koja osvetljuje, tj. razotkriva ceo prizor koji je u mraku. Pored toga, ona na ovom platnu simbolizuje nadu (a u kontekstu ove tetovaže svetlost) da će biti bolje i osvetljuje tamu ( odnosno sve ono što je loše ili, sa druge strane, skriveno od pogleda). Spomenuta sijalica je i simbol sunca (što je direktna aluzija na prethodnu tetovažu, tj. stih "Ali su sunca nakraj sveta"), budući da u svakoj sledećoj tetovaži volim da vidim odraz one prethodne.

Ukratko rečeno, kada vidim ovu tetovažu, osim tri umetnika koja jako volim, uvek vidim i 25-godišnjeg sebe koji je shvatio da nikada neće pronaći sreću u ovom svetu ako u mraku bude držao bilo koji deo svoje ličnosti, a svi mi to ponekad radimo ne bi li se dopali drugima. Čak iako povremeno, doduše veoma retko, potisnem određeni deo sebe koji je iz bilo kog razloga društveno neprihvatljiv ili može delovati odbojno nekome kome želim da se dopadnem, uvek me podseti na to da bi to bilo isto što i voditi ljubav sa nekim u mraku i otići pre nego što se upale svetla. A svetla uvek treba da budu upaljena. Naravno, ovo ne treba shvatiti bukvalno kao seks sa upaljenim ili ugašenim svetlima. Možemo se, usred bela dana, skinuti do kože i prošetati najprometnijom ulicom u gradu, ali to ne znači da bi nas iko zaista video. Svetla treba da budu upaljena dok pričamo o sebi i svemu onome što nas čini onakvima kakvi jesmo, a sva svetla se pale kada nekome verujemo i pružamo mu nefiltriranu verziju sebe. 

Eto, možda sam konačno nekome objasnio šta znači ova tetovaža, a možda su nekome ta svetla bila prejaka i "čkiljio" je čitajući tekst. I to je sasvim okej. Na kraju krajeva, bitno je da razumem ja i oni koji umeju da gledaju u svetla. I da tetovaže kul izgledaju jer ne moraju apsolutno ništa da znače. Smajli. Naopaki, naravno. 

P.S. Tekst nije baš najtačniji u ovom videu, ali jedino što mi baš para uši je što nije ispravno napisano 'Live me or leave me'.

O Oskarima i Zlatnim globusima 2018 ili Zašto uopšte nije okej što ova 4 filma nisu nagrađena?

Svega dva dana nas dele od 90. dodele Akademije filmskih umetnosti i nauka, popularnije pod nazivom Oskari, odnosno najprestižnijih filmskih nagrada na svetu. Iako je svima koji me poznaju ili čitaju ovaj blog od ranije poznato da mom senzibilitetu mnogo više leži dodela Zlatne palme, i generalno evropska filmska produkcija, svake godine pogledam većinu nominovanih filmova za Oskare i Zlatne globuse (što se obično poklapa u 80% slučajeva) u nadi da ću pronaći nešto vredno gledanja, ali i ove godine to nije bio slučaj. Uglavnom. 

Zlatni globus za najbolji film (dramu) je ove godine (u onakvoj selekciji) verovatno zasluženo dobio "Three Billboards Outside Ebbing, Missouri". Kažem verovatno zasluženo jer je ostatak selekcije, sa izuzetkom filma "The Post", prilično loš. To svakako ne umanjuje činjenicu da je ovaj film dobar, ali ništa više od toga. Nećete se pokajati ukoliko ga pogledate, ali sigurno to nije jedan od onih filmova za koje bih bilo kome rekao da "mora da ga pogleda". Ipak, ako mene pitate, od svih filmova koji su dobili Oskara ili Zlatni globus za najbolji film u proteklih 10 godina, a za koje bih rekao da "morate" da ih pogledate, to su samo "Boyhood" iz 2014. i "The Artist" iz 2011. godine. Okej, možda sam ponekad malo serator što se tiče filmova, ali ne volim da preporučim bilo šta što je samo okej. Tako da sumiramo, "Three Billboards Outside Ebbing, Missouri" je okej, a "The Post" je nešto više od okej, mada nije ni on sad nešto epohalan. Njega ću ostaviti za kasnije, a pre toga bih se samo u kratkim crtama osvrnuo na ostale nominovane filmove u spomenutoj kategoriji.

"Call Me by Your Name" je, koliko god video da se ljudi oduševljavaju tim filmom, bljutava gej limunada sa prilično neuverljivom glumom i bez imalo stvarne strasti između dva glavna glumca. Tu je par nemotivisano ubačenih razmatranja o književnosti i umetnosti kako bi film valjda dobio na težini. "Dunkirk" i "Darkest Hour" spadaju u red filmova koji "nisu moja šolja čaja" jer su u pitanju ratni filmovi, pa bih to samo preskočio. "The Shape of Water" je još jedan bljuc, ali ko se loži na to dokle specijalni efekti daleko mogu da odu i verno predstavi animaciju ili šta god, verujem da može biti zanimljivo. Isto tako verujem da, pored dobitnika Zlatnog globusa, ima najviše šanse da dobije Oskara jer se oni često vode filozofijom šta bi moglo da zaradi dosta novca u bioskopima, tako da je to jedan od "najsigurnijih" izbora. "Get Out" je, mimo besprizornog kraja, prilično zanimljiv za gledanje i drži pažnju. Da kraj nije toliko neuverljiv verovatno bi bio u preporukama za gledanje. "Lady Bird" je kjut i simpatičan i nešto čime bih bio fasciniran pre pet godina, ali svakako se niko neće pokajati ako ga pogleda. "Phantom Thread" ima svoje momente, ali eto "okej". Da mene neko nešto pita verovatno bih (u ovakvoj selekciji) Oskara dao filmu "The Post" iako spada u red ratnih filmova, za koje sam već rekao da nisu moja sfera interesovanja, ali Vijetnamski rat je sagledan iz ugla novinarstva i primat je na slobodi medija, tako da ga ne mogu prosto klasifikovati kao striktno ratni. Osim toga, Meril Strip ponovo briljira, iako vidim da je trenutno veoma popularno pljuvati je i omalovažavati kako je precenjena glumica. Ne, nije. Tačka.

Filmovi koje bih vam, na kraju ovog dosadnog uvoda, preporučio da pogledate nalaze se u kategorijama nominovanih za najbolje glavne i sporedne glumce. Ovoga puta ću izuzeti nagrade za strane filmove jer su svi oni uglavnom bili nominovani za Zlatnu palmu prošle godine, što zavređuje poseban tekst. Pa da počnemo. 

I, Tonya - Ove godine su na mene definitivno najjači utisak ostavili biografski filmovi, a ovaj se bavi životom Tonje Harding, američke olimpijske klizačice na ledu, odnosno prelomnim momentom u njenom životu kada na test biva stavljen njen moral naspram želje za pobedom. Pored potpune posvećenosti umetničkom klizanju, njen lik će biti osvetljen kroz isuviše ambicioznu majku i nasilnog ljubavnika, što će celu njenu karijeru odvesti u potpuno pogrešnom smeru. Budući da su svi akteri ove priče, čija je radnja smeštena u 1994. godinu, i dalje živi, ceo film je veoma blizak emisiji dokumentarnog karaktera u kojoj svaki lik ima pravo na svoju stranu priče i iznošenje argumenata. Beskrajno zanimljivo za gledanje od početka do kraja. 

Victoria and Abdul - Još jedan biografski (zapravo samo jedan od ovih preporuka to nije), a reč je o britanskoj kraljici Viktoriji i indijskom izaslaniku Abdulu Karimu. Ovaj preharizmatični mladić greškom dolazi na britanski dvor i unosi vedrinu u monotoni i do najsitnijih detalja isplanirani život imperatorke koja praktično odbrojava dane do smrti pre nego što ga upozna. Magično topla i preduhovita priča zbog koje ćete imati osmeh od početka do kraja filma koji se bavi sudarom svetova koji nikada nije trebalo da se sretnu.

The Florida Project - Prilično sličan utisak kao o prethodnom filmu iako radnje nemaju nijednu dodirnu tačku. Prva stvar koja me je kupila već u prvim minutima je bio način na koji su prikazana deca, koja su glavni nosioci radnje. Deca su u sedmoj umetnosti uglavnom portretisana maniheistički, odnosno ili su dobra ili zla. Ako su dobra onda su simpatična i tu su da nas nasmeju ili izazovu neke tople emocije, a ako su zla onda se to meri sa patologijom i onda gledamo neke male psihopate. Deca u ovom filmu su baš onakva kakva ona jesu. Čista, naivna, ali ujedno i nestašna, gruba i nesvesna sveta oko sebe. Taj njihov pogled na svet je u fokusu celog filma, tako da su one stvari koje čine život odraslih prikazane onako kako ih deca vide. Pojave pedofilije ili prostitucije u njihovom bliskom okruženju biće shvaćene tek iz vizure odraslih i nikada neće biti rečene naglas, dok će oni naprosto samo osetiti da nešto nije u redu. Kraj filma je upravo takav. Deca ponovo ne shvataju posledice svojih akcija i ozbiljnost događaja kojima su posredovali i sve to je ukupno jedna potpuna bajka. Ipak, moram da se ogradim i da kažem da ovaj film nekome može biti dosadan jer se uglavnom radi o deci, ali je definitivno jedna od najtoplijih preporuka.

Battle of the Sexes - Bez premca najbolji film na engleskom jeziku ove, tj. prošle godine. Ponovo biografski, vezan za živote tenisera Bili Džin King i Bobija Rigsa, smešten u 1973. godinu. U nekoj najgrubljoj kategorizaciji bio bi to feministički film, ali je njegova slojevitost toliko bogata da bi to bilo površno. Da, borba za prava žena je nešto oko čega se plete cela radnja, ali sve druge "sporedne" priče su, takođe, toliko dobro i duboko razvijene da će podjednako jak utisak ostaviti i odnosi koje protagonisti imaju sa svojim supružnicima, borbe sa seksualnošću i porocima i još mnogo toga. Iako su sve teme kojima se bavi ovo malo remek-delo prilično ozbiljne sve to je obojeno sjajnim humorom da na momente zaboravite koliko je cela priča važna. I tek u samoj završnici, kada se postavi pitanje pobede i poraza i toga koje životne bitke je važno dobiti a koje ne, odjednom vas lupi ozbiljnost svega pogledanog. Ne bih da spojlujem pa da kažem zbog čega sam se do poslednjeg minuta plašio da će uprskati kraj, ali kada se to nije desilo samo sam naglas rekao: "Woooaaa". Definitivno je u pitanju nešto o čemu ćete najduže razmišljati nakon gledanja i što će ostaviti najjači utisak, a meni je to jedan od bitnijih parametara kada preporučujem neki film.

Zašto uopšte nije okej da nam narodnjaci/turbo-folk/cajke budu guilty pleasure?

Evo, godina nije ni počela kako treba, a već se spekuliše o tome koga ćemo poslati na Evroviziju iliti, u prevodu, koga ćemo pljuvati narednih pola godine jer, ruku na srce, pljuvali smo sve, osim Marije Šerifović, a i nju smo prestali da pljujemo tek kad je pobedila. No, taj naš pljuvatorski (eto je nova reč jer "hejtujem" reč "hejterski") mentalitet bi mogao da bude tema nekog drugog posta. Iako uvod govori drugačije, tema ovog posta nije ni Evrovizija, ali odlučio sam da krenem odatle jer je to način na koji Evropi, a time negde i svetu, predstavljamo našu muziku. 

Zamišljam nekog stranca koji je veran pratilac Evrovizije. Pa, taj verovatno misli kako se kod nas sluša samo tradicionalna etno muzika i da pod milim Bogom ne postoji ništa drugo nego Jelena Tomašević koja nuna zbog svog dragana. Istina je, naravno, potpuno drugačija i, iz godine u godinu, ponavljam da treba da šaljemo cajke jer su one, svidelo se to nekome ili ne, najbolji odraz naše muzike i onoga što se sluša po klubovima. Nije ovo sad ona priča "Pošaljimo Karleušu na Eurosong" (mada je jedna od dve osobe kojoj nastup ne bi izgledao kao školska priredba u Čekrčićima), nego pošaljimo bilo koju cajku. Ne radi se tu ni o tome ume li neko da peva ili ne. Pogledajte nastup bilo koje svetske zvezde sa trenutne top 10 liste. Verovatno osam od deset njih peva na plejbek, a i ono dvoje kojima je mikrofon uključen zavrnu pokoji falš. Ovde je reč o iskrenosti. 

Mi smo turbo-folk generacija i to je sasvim okej. Mislim, možda i nije okej jer se štanca kojekakvo smeće i nekad izgleda kao da neko testira naše granice, a mi iz godine u godinu idemo sve dalje, pristajemo na sve gore i - puf! - dođemo do toga da Stanija peva o tome kako joj neko "prilazi s leđa i ne skida joj čarape". Ali, hajde da se ne bavimo graničnim slučajevima, kojekakvim "sisama lažljivim" i šta već sve nije završilo u pesmi, nego da pričamo o stvarima koje zaista prave haos po klubovima. 

Cajke su za to i napisane, da bismo imali uz šta da se naroljamo i zaboravimo sebe nakon naporne radne nedelje. I, da, možda ćemo svakog bogovetnog dana hteti da slušamo ono što najviše volimo. Neko Koena, neko Madonu, neko Balaševića, i tako dalje, i tako dalje. A onda dođe petak ili subota i nekim čudom svi znaju napamet, ako ništa onda barem refren, Lukasove "Voliš li me kad sam mrtav pijan?". I tu se uvek nađe onaj barem jedan koji ti uputi značajan pogled zašto-si-upao-u-trans ili kako-ti-ovo-znaš. 

Istina je da nikada, ali nikada u svom životu nisam rekao da ne slušam cajke. Istina je i to da retko koja završi na mom telefonu da je slušam svakog dana na putu do posla, ali i to se i te kako dešava. I baš zato me uvek začudi to pitanje odakle ja znam ili volim nešto. Siguran sam da nisam jedini koga preseku tim pitanjem. Valjda računaju na to da ako možeš sat vremena da tupiš o Joneskovom teatru apsurda ili Brehtovom epskom teatru da ne možeš da znaš i napamet Cecinu "Monotoniju". Ili ako obilaziš muzeje i prepričavaš svima okolo citate iz dnevnika Fride Kalo da onda ne ide da odlepiš kad krene Karleušina "Upravo ostavljena". Ili ako se uvek naježiš na Betovenovu "Mesečevu sonatu" i izvodiš svoj wanna-be-80s ples uz "Šarla Akrobatu" da ne možeš posle toga odeš u drugi klub i "đipaš" uz "Slučajnost" Ane Nikolić ili da te u srce pogodi Brenina "Jugoslovenka". 

Uvek kada me neko, ko sve te spomenute pesme zna, pogleda ispod oka i prokomentariše nešto tipa da je mislio/mislila da sam više kul tip, pomislim u sebi koliko je život kratak i koliko ga ljudi besmisleno troše na to kakvu sliku o sebi šalju drugima koji njima isto tako šalju neke svoje iskrivljene slike. 

Još više se naježim kada mi neko kaže koja mu je cajka "guilty pleasure". I uvek se pitam zašto bi bilo koji "pleasure" (užitak) ikada u sebi imao makar trunku "guiltyja" (krivice). Niko od nas nije gluv da ne ume da napravi razliku između vokala kakav ima Adele i onog kojim raspolaže Milica Pavlović, ali potpuno različite emocije budi "Set Fire to the Rain" i "Mogla sam". Kad smo kod "Mogla sam" ja ne znam šta je stavljeno u tu pesmu, ali eto je, ako nekoga baš zanima, jedna od tih cajki koja mi je godinu dana na plejlisti na telefonu. Isto tako, niko nije glup da ne razume razliku između teksta pesme "Young and beautiful" Lane Del Rey i "Ruskog ruleta" Maye Berović. Ali, Lanu želimo da čujemo kada smo sami kod kuće u nekom melanholičnom raspoloženju, a Mayu kada "pun je klub umro bi da neko kući odvede me a ja pijana uvijam namerno tebi u inat". 

Ne, cajke ne treba da budu "guilty" ako su vam "pleasure", a siguran sam da svako od vas povremeno ima neku. I to je sasvim okej. Nije okej zarad neke glupe dopadljivosti drugim ljudima reći da nam "Kukavica" nije  jedna od najlepših domaćih balada i da joj se uvek depresivno vratimo onda kada svi "pležerovi" (bez "giltija" u sebi) ne pomažu. 

Čak iako neko sluša samo cajke zapitajte se ko tu ispada manje ili više kvalitetna osoba, taj neko ko seče vene na Brenu i Daru ili vi koji sebe smatrate višim bićima zato što ih vi ne sečete. 

Uvek za kraj volim da ostavim jednu malu, ličnu priču, a ona će biti prisećanje na jednu veoma neobičnu osobu koja bi vam bacila pogled ispod oka ne samo zbog toga što slušate Seku, nego i zato što volite Nirvanu, Bouvija ili Stonse. Upoznao sam ga u jednom hodniku voza jer nisam mogao da sedim u svom kupeu i slušam babe koje se nadmeću čija je unuka pre progovorila i prohodala, a on nije mogao da sedi u svom jer mu je smetala muzika. Ubrzo sam saznao da ide u srednju muzičku školu i da se istim tim vozom vraća kući sa takmičenja na kom je osvojio drugu nagradu. Nikada nisam čuo nekoga ko je lepše govorio o muzici i notama i oduševio me je način na koji smatra da bilo kakav glas, makar i operski, samo stavlja muziku u drugi plan i ometa ga da čuje u potpunosti zvuk koji dopire od instumenata. Kad sam, nešto kasnije, prošao pored njegovog kupea, iz njega su se čuli Dorsi. I nasmejao sam se jer sam mislio da su njegov beg iz kupea podstakle cajke. I bilo mi je beskrajno zanimljivo zamisliti sve te ljude koji su slušali jedan od najboljih rok bendova u istoriji muzike kako ih neko gleda ispod oka. Život je smešan i sve zavisi od perspektive iz kog ga gledamo. I kakav god "pleasure" imali, on će uvek nekome biti "guilty". Zato je jako bitno je nama ne bude.

Zašto uopšte nije okej pričati 'sve najgore' o bivšima?

2017. godina na mom blogu je bila posvećena tekstovima na temu "Zašto je sasvim okej da...", pa sam tako pisao neko svoje mišljenje na teme zašto je okej da postavljamo fotke hrane na Instagram (ili bilo šta drugo), da voditeljke i blogerke pišu knjige, da se setimo legendi tek kada umru, da se razmišlja više o životnim izborima umesto o političkim na dan izbora, da nas vaspitavaju rijaliti programi ili da poželimo nešto više od zdravlja, sreće, para i ljubavi u 2018. godini. I kliknuli ste na moj blog blizu 4000 puta u prethodnoj godini, što je i više nego okej s obzirom na to da je objavljeno 12 postova, od čega nekoliko njih nije bilo šerovano na društvenim mrežama. Tekst "Da li je u Srbiji (ili bilo gde na svetu) bolje biti sin-peder ili ćerka-kurva?" je bio apsolutni rekorder sa 1400 poseta. Hvala vam na tome, a ovaj mali uvod mi je poslužio kao dobar šlagvort za narednih 12 postova koji će biti posvećeni temi "Zašto uopšte nije okej...". 

I počinjemo sa bivšima, ili što bi maestralna Keri Bredšo (zbog koje sam valjda i počeo da vodim prvi blog u životu) rekla "Ex-files". 

Najveći broj ljudi sa kojima sam u životu razgovarao se vodi parolom "O bivšima sve najgore", što mi nikada nije dolazilo do mozga.

Okej, da je veza valjala ne bi se ni završila, to je logično. Ali ne mogu da razumem kako to da preko noći osoba koja je donedavno bila najvažnija u nečijem životu odjednom postaje najgore stvorenje koje su ikada sreli. Da, raskidi bole i teško je pomiriti se sa tim da nas je povredio neko koga smo voleli, ali zar se taj jedan, poslednji postupak računa više nego svi oni dobri od pre, zbog kojih smo uostalom i ostajali pored te osobe? Da, neko nas je povredio, ali povredili smo i mi druge nekada, i nismo zbog toga u potpunosti loše osobe o kojima se više ne može reći ništa lepo. Ljudi greše iz najrazličitijih pobuda i ne postoji ama baš nijedno opravdanje na ovom svetu da budemo nefer prema bilo kome. Kad se ljubav ugasi ili shvatimo da je više loših strana nego onih dobrih, treba se lepo pozdraviti i krenuti svako svojim putem. To me dovodi do sledećeg razmatranja. 

Ljudi raskidaju obično u u dva slučaja. Prvi je kada neko jednom pogreši, bilo da je u pitanju laž, prevara, udarac ili šta god. I to smo razmotrili. Neko je pogrešio, ne možemo da pređemo preko toga, raskinemo i taj neko ostaje osoba sa kojom smo prekinuli svaki kontakt zato što je pogrešila, a ne zato što je lažov, prevarant ili nasilnik u globalu. 

Ako su se, u drugom slučaju, takve stvari ponavljale i gomilale, onda je to i naša krivica jer smo to dopuštali i prelazili preko toga. Ne osuđujem sad bilo koga, svako može da se nađe u takvoj situaciji. Sećam se kada mi je drugarica rekla da ju je dečko istukao i da sam je tada posavetovao da se skloni od tog monstruma zbog kog je imala modrice po celim leđima. Navukla je majicu, obrisala suze i rekla mi da je on voli i da nemam pravo da se mešam u njenu vezu. Lekcija naučena. Svaki sledeći put kad me je zvala i žalila se da batine postaju sve gore, surovije i podstaknute sve besmislenijim razlozima, ćutao sam. Shvatio sam da je njen izbor što sve to trpi i da svakome samo jedanput treba reći svoje mišljenje, ako ga zatraže, a onda svaki sledeći put prećutati. Isto se desilo i sa prijateljicom koju je varao dečko. Jedanput sam rekao ono što smo svi znali jer se on nije mnogo trudio da sve to sakrije, ali kada mu je oprostila, shvatio sam da nema poente da joj prenesem svaki sledeći put kada se u klubu dohvati sa nekom drugom. To je nešto na šta je ona pristala i nešto što je njen izbor. Da, možda su oba spomenuta lika bila neko ko ne poštuje svoje devojke, ali njihov je izbor bio da sve to trpe jer su im očigledno pružali druge stvari zbog kojih su ih i dalje volele. Kada su ih kasnije, u mesecima nakon raskida, nazivali najgorim imenima, nije mi se dalo da sve to slušam. Kako nas drugi tretiraju samo je naš izbor. 

Okej, neću da lažem. I ja o jednom bivšem nemam baš mnogo toga lepog da kažem, ali kada me neko pita samo polušaljivo kažem: "Ako nemam ništa lepo da kažem, onda ću samo ćutati" i onda napravim dugu dramsku pauzu. U moju odbranu, to je bila najkraća veza u mom životu i trajala je tačno onoliko koliko traje period u kom je svakome lako da prikaže samo svoju najbolju stranu. Sećam se da smo se sreli nekih godinu i po dana kasnije i da mi je pričao o tome kako je u predivnoj vezi, a sam opis te "predivne veze" je predstavljao pakao u mojim očima. Pomislio sam u sebi: "Bravo, Nemanja, izvukao si se iz ovoga na vreme, ovako je mogao pričati o vezi sa tobom". I zbog toga čvrsto stojim iza stava da ne možeš da shvatiš da je neko loša osoba tek nakon godinu dana. To shvatiš za nedelju-dve. Ako i pored toga potrošiš na nekoga pola godine, godinu ili više, onda nemoj kad se sve to završi da nekoga nazivaš kompletnim ološem. Nešto govori i o tebi što si takvu osobu odabrao da bude tvoj partner za svo to vreme. 

Nažalost, ne mogu baš da se pohvalim time da sam imao neke preduge i preozbiljne veze. Možda se samo dve uklapaju u taj kalup i njih nazivam "vrednim sećanja". I onih drugih par, kratkotrajnijih, koje nazivam "pokušajem veza", nisu nešto čega se stidim jer nisu uključivale ljude od kojih danas okrećem glavu ili posramljeno kažem da sam sa njima bio u vezi. I dalje smatram da su to izuzetno kvalitetne osobe, inteligentne, duhovite. Kada se sretnemo najiskrenije se zagrlimo, pozdravimo i pitamo ono "Kako si?" posle kog se ne očekuje isprazan odgovor "Dobro sam". Nedavno sam sreo bivšeg po čijem sam pogledu shvatio da se ne oseća dobro i naš slučajni susret se završio trosatnim razgovorom uz pivo i iskrenom konstatacijom: "Hej, ti si fenomenalna osoba, naišao je glup period, ali ti ćeš se izvući iz toga jer vrediš više od onih gluposti koje ti se dešavaju". Nisam neko ko ostaje u preterano prijateljskim odnosima sa bivšima jer mi je to nekako nepojmljivo da ostanemo najbolji prijatelji koji kuckaju non-stop i često vise na kafama. Ali ti povremeni razgovori uvek budu duboki i topli, kao iz dana najveće bliskosti. Jedan bivši me je čak, godinu dana nakon raskida, pozvao na jedan veoma bitan događaj u njegovom životu jer je, kako je sam rekao, poželeo da baš ja budem tu jer znam koliko mu taj uspeh znači. I to je sasvim okej jer ako se ispostavilo da je neko pogrešan izbor za našeg emotivnog partnera to ne mora da znači da smo pogrešili što smo ga uopšte u životu sreli.

Naravno, takve stvari dođu na svoje tek kada u potpunosti prebolimo raskide. Sve pre toga bi bilo neiskreno. Period u kom nam smeta sreća onog kog i dalje volimo je možda sebičan, ali stvari tako stoje. Mrzimo u sebi pomalo tog nekog jer se pre nas vratio normalnom životu i osećamo se grozno što mi nismo. Ali samo smo ljudi, a ne mašine. Tek kada je i jedna i druga strana "svoj na svome" moguće je biti srećan zbog tuđe sreće. 

Zato nije okej pričati "sve najgore" o bivšima. Tada pričamo "sve najgore" i o sebi i svojim životnim izborima. Da, nekad se zapitamo "gde nam je pamet bila", ali u tom momentu je to bilo to i osoba koju smo imali pored sebe je bila ono najbolje što mislimo da zaslužujemo. Uostalom, svi bivši su odlična priprema za sve buduće. Oni nas nauče šta želimo zaista i šta nam je potrebno, odnosno šta zaslužujemo. Nekada nas pogrešni izbori učine nesigurnima i onda čak i kada dođu oni pravi, vredni ostajanja, zapitamo se šta oni traže sa nama i da li ih zaslužujemo. Ali zbog toga ne treba kriviti te koje nazivamo "pogrešnim izborima" nego samo sebe. Mi smo naši izbori. Ako je i bilo pogrešnih u prošlosti ne treba kukati zbog njih nego im biti zahvalan što danas znamo ko smo, šta želimo i šta ne želimo. Zato "o bivšima sve najbolje" sledeći put kada ih spomenete.