#1 cilj ispunjen: Odlazak na Bliski istok!

U prošlom postu sam govorio o neispunjenim željama i odluci da neke od njih ostvarim u 2020. godini, kao i da ću svaki sledeći post posvetiti jednoj od njih, a prva je već sad došla na red - putovanje u zemlju u kakvoj nisam bio nikad dosad.


Sva moja prethodna putovanja bazirala su se na Evropu: Nemačka, Austrija, Francuska, Holandija, Belgija, Češka, Bugarska, Hrvatska, Makedonija, Mađarska, Slovenija, Italija, Rumunija. I koliko god bila magična sva mesta koja sam video, na poslednjih par putovanja je polako počela da se rađa odluka da vidim neki potpuno drugi svet umesto da poredim gradove po sličnostima i razlikama. Želeo sam nešto sasvim drugačije.


Kada sam, početkom protekle nedelje, sleteo u Izrael, odmah sam sa osmehom konstatovao da sam pronašao sve ono za čim sam tragao. 95% natpisa na tablama, restoranima, ulicama, prevozima bilo je na hebrejskom ili arapskom, što bi moglo za nekoga da bude frustrirajuće, ali ukoliko to prihvatiš kao avanturu nasmeješ se tome što nisi baš najsigurniji šta jedeš ili kuda si krenuo. Na sve to, prave informacije za turiste u Tel Avivu je praktično nemoguće dobiti jer, primera radi, na autobuskoj stanici od 7 (!!!) spratova, skoro niko ne govori engleski, a na info-pultu na sedmom spratu piše da ne radi, te da informacije pronađeš na 6. spratu, dok na šestom na info-pultu stoji natpis da ne radi i da informacije pronađeš na sedmom. Svo potrebno osoblje, pretpostavljam, zaposleno je na ulazima i izlazima iz te ogromne stanice, tako da ti ubrzo postane rutina pokazivanje pasoša i raspakivanje prtljaga. Kada takav pristup imaju na običnim stanicama, da li treba da obrazlažem dvosatne provere na ulazu i izlazu iz zemlje, sa sve skeniranjem očiju ne bi li se utvrdilo da si to ti na pasošu, kao i suluda pitanja o poreklu i značenju prezimena?

Ipak, ta silna policija, i slični pregledi na ulici, jedino su opravdano negativno očekivanje od Bliskog Istoka. Kome god sam pričao o odlasku u Izrael, svi su me zabrinuto ispitivali o ratnom stanju i sigurnosti odlaska u ovaj deo sveta. Umesto toga, na ulicama Tel Aviva te odmah dočekaju raspevani prodavci koji plešu dok ti prave ceđeni sok, spremni da se cenkaju do u nedogled. Tu i tamo, među glavama sa amiškim šeširima, jevrejskim kipama i uvrnutim afro-frizurama, vrlo brzo sa navikneš da mnoštvo mladih ljudi oko tebe nosi puške šetajući ulicom, što i ne čudi s obzirom na to da muškarci služe vojni rok tri godine, a žene dve.


Moju pažnju su najviše zadobili ruralni kvartovi iz kojih bi svako normalan pobegao glavom bez obzira, ali ja sam konačno pronašao ulice koje nisu uglađene nego su, štaviše, toliko zaostale da i najsiromašniji krajevi Srbije izgledaju ušminkano. Palme, grafiti, starinske, poluporušene građevine, Davidove zvezde.

Jedino mesto kom sam se vraćao tokom svakog dana bila je čuvena Karmel pijaca zbog čijih sam silnih mirisa postajao gladan iako sam pre svega dva-tri minuta pojeo preukusni falafel, humus ili tradicionalnu baklavu sa pistaćima. Osim drangulija svih vrsta, pogled privlače voćke kakve nikad nisam video (poput impresivnog zmajevog voća) ili na neuobičajen način spremljena papaja, mango, smokve, nar... Čak i kada četvrtog dana dođeš na to isto mesto, ostaneš zapanjen spremnošću prodavaca da te očaraju kako bi pazario baš na njihovoj tezgi i ma koliko lutao kroz zabačene prolaze pijace nećeš pronaći nijedno namršeno lice. Osmeh koji sam imao na ovom mestu kvarila mi je samo povremeno pomisao na prodavce u Srbiji od kojih neretko umesto "Dobar dan" dobiješ grubo pitanje: "Šta 'oćeš?" ili čak samo neprijatan trzaj glavom umesto pitanja. Ne znam, možda imam sreće što odlazim svakodnevno na posao koji volim, pa nije ni čudo što sam nasmejan, ali isti takav sam bio i kada sam radio kao šanker na jednom rejv-festivalu. Valjda sam tog stava da je sve lakše raditi sa osmehom i da vreme mnogo sporije prolazi ako konstantno gledaš na sat i odbrojavaš minute do kraja smene. No, to su sada neke druge teme, vratimo se u Izrael.


Jerusalim je, nakon Tel Aviva, ponovo predstavljao novi svet. Koliko god novi deo Jerusalima bio lep, kao i u Tel Avivu, svu pažnju privlači stari deo grada u kom se ukršaju jermenski, jeverjeski, hrišćanski i muslimanski deo. U ovaj poslednji je, nažalost, nemoguće otići, jer svaki prolaz do njega čuvaju stražari sa pitanjem: "Are you Muslim?".

Za razliku od ruralne, ali bogate ponudom telavivske pijace, jerusalimska se uglavnom svodi na male dućane i tezge posvećene religijskim predmetima, bilo da se radi o jevrejskim kipama ili krunama od trnja koje je Isus nosio. Tu je svakako izobilna ponuda orijentalnih lampi, tepiha, odeće... Još pre par godina sam doneo odluku da neću govoriti o svojim religijskim uverenjima jer, osim što smatram da je vera ono što osećaš a ne ono što govoriš, obično izazovem negodovanje i vernika i ateista. Zato ću samo ovde istaći da ću dugo pamtiti osećaj koji sam imao dodirujući kamenu ploču na kojoj je Isus Hristos miropomazan i šupljinu od krsta na kom je bio raspet. Na kraju krajeva, nije ni bitno da li je nešto istorijska činjenica ili nije, stvari su uvek ono što veruješ da jesu, i samo to se računa. Zid plača i put kojim je Isus išao do raspeća su samo još neke od nezaobilaznih destinacija na ovom putešestviju.


Mrtvo more spada u red onih osećaja koje ću pamtiti dok sam živ. Iako smo svi mi često čuli da je nemoguće potonuti u vodi ovog jezera, nestvarno je doživeti tako nešto. "Sad mi je jasno zašto je Isus hodao po vodi", našalio sam se u jednom momentu, a onda sam se greškom nagutao vode koja u sebi sadrži najveću koncentraciju soli, zbog čega sam kašljao narednih pet minuta, a na sve to mi je i voda ušla u oči zbog čega sam isto toliko dugo bio poluslep. Eto, pa ti bogohuli u svetoj zemlji. Ukoliko se odlučite na slično putovanje, ni zbog čega na svetu nemojte da propustite da se uvaljate u lekovito blato jer sam ja ostatak dana dodirivao sopstvenu kožu i čudio se kako je moguće da bude tako glatka.


Poslednji dan je bio rezervisan za obilazak Jafe, koja me je još izdaleka podsetila na čuveni crtani film o Aladinu, a moju asocijaciju je potvrdio i jedan od najvećih lokala koji nosi naziv po njegovoj lampi.

Mogao bih još da pišem u nedogled o prelepim plažama, temperaturi koja je čak i u januaru preko 20 stepeni Celzijusa, grafitima koji zalaze u sferu umetnosti, gej parovima koji nonšalantno razmenjuju nežnosti na ulici (Bliski Istok, ha?), čudnoj energiji koja te prožima kada znaš da se nalaziš na mestu gde je Avram bio spreman da žrtvuje Isaka... Ipak, zaustaviću se ovde.


Ovo je samo prva na listi stvari koju sam zacrtao da ću ostvariti u ovoj godini i siguran sam da će mi ona dati poleta da odradim i druge. Nadam se da ćete i vi ostati na tom putovanju sa mnom.


Do sledećeg ostvarenog cilja,

Naopaki.