Decembre.

Utiske za novembar nisam stigao da napišem, ali nema veze, ionako stanu u dva slova. Tako da odmah prelazim na decembarske utiske i sumiranje godišnjih utisaka.

Muzika: Otkriće godine mi je, svakako, FKA twigs (o kojoj sam pisao u ovom postu), a ono novo što bih dodao o njoj je pesma I'm your doll gde se ova nestvarna devojka još jednom poigrava dvostrukim značenjem reči, pa tako lutka može da označava osobu kojoj se divimo i volimo je, a sa druge strane ona je neko sa kim se igramo, ne pazimo na njena 'plastična' osećanja i vraćamo joj se ponovo tek kad nam sve nove igračke dosade.

Što se najjačeg utiska u decembru tiče mislio sam prvo da ću pisati o pesmi Luke Blacka Princess Saint Laurent (jer me ta pesma proganja već godinu dana), ali nikad nije došla na red za neke utiske jer ju je nemoguće naći na YouTube-u. Ko ima Deezer ostaviću ovde link, pa nek posluša, a za one koji nemaju ostavljam drugu najslušaniju pesmu meseca. U pitanju je francuski bend The Dø i njihov prvi singl On my shoulders. Pesma me je kupila na prvo slušanje jer ima taj neki retro prizvuk, a onda sam se pronašao u tekstu. Volim tako kad neko na neki lepši način sroči kako se osećam, a i lepo je znati da nisi jedini kreten koji se tako oseća. 

Film: Što se utiska godine tiče to je bez dvoumljenja Mommy Xaviera Dolana (o čemu sam više pisao u ovom postu), a najinteresantniji film pogledan u ovom mesecu je New York, I love you. Neobični koncept (preuzet od, po meni, manje uspelog Paris, je t'aime) se zasniva na 15-ak potpuno odvojenih priča, koje je režiralo 15-ak različitih režisera, a sve sa ciljem da se uhvati duh jednog grada. Ono što je zanimljivo je to da u oba filma glumi Natalie Portman koju beskrajno volim zbog brojnih filmova kao što su Closer, V for Vendetta, Goya's ghosts, Black swan...

Knjiga: Svima koji me poznaju poznata je i moja opsesija ljubavima bez ljubavi, ali i osobama koje su živele u senci daleko superiornije i poznatije osobe (npr, Edie Sedgwick, Simone de Beauvoir, Lenka Dunđerski itd.) ali su presudno obeležile živote tih pisaca, pesnika, slikara... Jedna od njih je i Patti Smith (sa kojom se desio obrnut slučaj da je postala slavnija od osobe koja joj je obeležila život), ali sam prosto gutao njene memoare posvećene Robertu Mapplethorpeu. Knjiga nije baš najsrećnije napisana, ali ta njihova povezanost i ljubav koja je trajala celog života, iako je Robert bio homoseksualac, je naprosto magična. Mnoge stvari su ostavile dubok utisak, kao, na primer, da se Patti ne seća koje je pesme recitovala na svom prvom javnom nastupu, ali nije zaboravila šta je Robert nosio tom prilikom. Mogao bih da tupim o njima satima, ali ću ostaviti samo rečenicu kojom završava svoja sećanja na tog neobičnog mladića.

"I tako je ta scena, kada sam ga poslednji put videla, nalikovala onoj kada sam ga i upoznala. Scena usnule mladosti okupane svetlošću, scena mladića koji otvara oči i osmehuje se u času kada prepoznaje onog ko mu nikad nije bio stranac."

Umetnost: Ovde ne mogu da se odlučim za jednog umetnika jer sam imao dva velika otkrića, Sebastiana Bienieka i Erica Ravela. Zato ću ovde staviti još poneko njihovo zanimljivo umetničko delo nastalo nakon što sam pisao o njima.

Sebastian Bieniek (više o njemu u ovom postu)

Eric Ravelo i genijalna Lord, bring me the light (više o njemu u ovom postu)

Umesto throwbacka: Volim ove oproštaje od neke godine. Obično se tad trudim da rezimiram šta se to sve desilo u proteklih 365 dana i uvek shvatim da je još jedna sjajna godina iza mene, ma koliko se na momente činilo da je bilo loših stvari ili kakav je sadašnji momenat. Možda je u proteklim godinama bilo više nekih velikih postignuća, novca, putovanja, prijatelja... Ali dovoljno je za ovu celu 2015. samo da se setim onog jednog jutra kad sam se probudio, pogledao oko sebe i shvatio da prvi put u životu imam apsolutno sve. Bilo bi lepo da neke osećaje možemo da zatvorimo u teglu i da im se vraćamo kad god poželimo i da mogu da odaberem jedan iz celog svog života bio bi to taj, a on je bio baš u ovoj godini. Tako da, hvala ti, 2015. godino. 

Octobre, octobre, octobre (:

Muzika: Svima dobro znana Sia. Na nju ne treba trošiti mnogo reči, ali ne zato što ih ne zaslužuje nego zato što su u pitanju neke svima poznate stvari. Ipak ću se samo kratko osvrnuti na ličnu impresiju njenom idejom o zvezdi koja nema lice jer jednostavno želi da se bavi muzikom, ali ne i da bude poznata. Volim te njene performanse sa kosom koja prekriva sve osim usana i stavljanjem akcenta na neke druge ljude. Volim to što je neke od svojih najboljih pesama napisala za druge. I volim to što se novi album zove This is acting jer ga je skrpila od pesama koje je napisala za druge, iz njihove perspektive, a onda, kada su ih oni odbili, stavila ih je na svoj album zbog čega i smatra da nešto glumi jer nisu do kraja njene. Pesma Alive me je kupila na prvu zbog teksta, zbog tog njenog magičnog glasa i zbog svih onih momenata u kojima joj taj isti glas pukne pod naletom emocija. 

Film: Mislio sam da ću najverovatnije pisati o nekim filmovima koje sam ranije gledao, a tokom proteklog meseca sam ih pogledao opet jer sam želeo da ih pustim nekome ko će ih ponovo sa mnom doživeti (Coffe in Berlin, Man from Earth, Dead Poet Society...), ali sam onda naleteo na film Neposlušni i, ipak, se odlučio da pišem o njemu. Mislim da je ovo prvi put da pišem o nekom domaćem filmu, a razlog za to je što je naša kinematografija otišla dođavola nakon tako blistavih 70-ih i 80-ih (na primer, Živeti kao sav normalan svet sa Sonjom Savić u glavnoj ulozi što bi i danas bila avangarda da se prikaže bilo gde u svetu). Raduje me što je u poslednje vreme sve više mladih režisera koji više ne snimaju filmove o ratu i 90-im uopšte, a Neposlušni definitivno spada u red onih nestvarnih filmova koji najviše leže ovom mom senzibilitetu (koliko god on nedefinisan bio). 

Priča je veoma konfuzna, hermetična i zbunjujuća, ali mene je kupila već nakon prvog kadra i ostao sam zakovan za ekran naredna dva sata. Dijalozi su magični čak i onda kada ih ne razumeš, a sve to je tako jer ti je doušteno da zaviriš u  Lenin i Lazarov svet koji ima neki svoj jezik i neka svoja pravila, a ponekad ih i oni sami krše i ne razumeju. To kako sam ja ovu priču razumeo je manje bitno, kao i to da li je u pitanju priča ili stvaran događaj, ali evidentno je to da me je privukla tema odrastanja i inicijacije u svet odraslih. Ima nečeg egziperijevskog, petropanovskog, amelipulanskog i tamblerovskog u ovom filmu. Otuda i ne čudi moja fascinacija svakim detaljem. Scene. Kadrovi. Dijalozi. Priča. Muzika. Muzika. Muzika. 

"Pođimo zorom pre Sunca i ptica u polja

rukama toplim od snova da žanjemo žito."

Knjiga: Sramota me je ovoga što ću napisati, ali nisam pročitao nijednu knjigu u celosti tokom prethodnog meseca. Jednostavno su se nakupile neke obaveze oko fakulteta i posla, tako da ništa od započetih knjiga nisam priveo kraju. Zbog toga ću navesti samo jednu knjigu koja mi je pala na pamet u ovom momentu (ne znam tačno zbog čega) a u pitanju je avangardna drama Ežena Joneska Ćelava pevačica. Sad baš razmišljam i verujem da mi je asocijacija na nju bila upravo ona kao i za spomenuti film jer ljudima može ili baš da se dopadne ili da se pitaju kakvu su to glupost pročitali. Neka ostane na tome.

Umetnost: Millie Brown (Mili Braun). Savremena umetnica koja oslikava svoja platna tako što povraća na njih. Mnogi smatraju da to predstavlja poraz umetnosti jer je dovoljno samo to da budeš šokantan da bi privukao pažnju. Donekle se slažem sa tim stavom, ali ne i u slučaju ove devojke. Mislim da je u pitanju veoma dobar oslonac u slikarskoj tradiciji, sa posebnim osvrtom na Džeksona Poloka (Jackson Pollock) koji je stvarao svoju umetnost po tzv. automatizmu tako što je boje prskao po platnu smatrajući da će njegova podsvest dati najbolji rezultat. Na sličan način to radi i Millie sa tim dodatkom da se ona potpuno poistovećuje sa svojom umetnošću jer guta boju, a potom doslovno svoju unutrašnjost ostavlja na platnu. 

Ličnost meseca: Ovo će nekoga možda iznenaditi, ali Zvonko Bogdan. U proteklih mesec dana sam bio u prilici da upoznam dosta poznatih ličnosti i on je jedan od onih koji mi je ostavio najjači utisak. Iako stvara muziku koju ja, u principu, ne slušam, oduševila me je ta zamisao da ceo život posvetiš jednoj ideji da očuvaš tradiciju svojih predaka i na taj način je spaseš od zaborava, kao i da toj ideji ostaneš veran do kraja života. A možda je i ovom utisku doprinelo i to što sam dobio flašu vina iz lične vinarije na poklon. (: Šalim se.

Throwback: Poseta Amsterdamu u toku avgusta prošle godine. Izdvojiću samo deo jednog teksta koji sam pisao po povratku sa tog putovanja.

Pariz je grad slobode. Čini se kao da je ceo moj život bio odiseja koja se završila povratkom kući. To su ulice na kojima ja želim da budem ja. Ni manje ni više. U Amsterdamu, na primer, poželite da budete nešto više nego što jeste. Povuku vas ti izlozi u kojima se slobodno nudi sve ono što je zabranjeno bilo gde na svetu. Kao da je ceo Amsterdam jedna zabačena uličica koju pošteni svet koji radi od 8 do 3 zaobilazi. I možda vam nakratko prija miris svega legalizovanog u Holandiji, ali ubrzo vam se zasite sva čula i poželite da se vratite negde gde je život život, a ne iživljavanje. Amsterdam je grad za par nezaboravnih dana, ali ne za ceo život. Bilo da tamo idete u potrazi za ispunjenjem bilo koje skrivene želje ili tražeći muzej bilo čega što vam padne na um nećete ostati kratkih rukava. Jer Amsterdam je i grad sa najviše muzeja u Evropi, ma koliko to paradoksalno zvučalo.

Septembre.

Mesec velikih početaka, kao i svake godine.

Muzika: Mogu slobodno reći da su septembar obeležila dva albuma koja sam naizmenično slušao. I za divno čudo oba su izašla u septembru. Nešto i ja da otkrijem na vreme.

Prvi je The Weeknd Beauty behind the madness. Još jedan Kanađanin koji je samo godinu dana stariji od mene, ali je uspeo u životu da napravi tako mnogo. Ime je sebi nadenuo na osnovu toga što je jednog vikenda otišao od kuće i nije se više nikada vratio. Valjda nam svima treba nešto takvo u životu. Kažu da je potrebno 15 sekundi izuzetne hrabrosti da donesemo određene odluke i u životu će se desiti neverovatne stvari. Nekoliko puta sam imao takvih 15 sekundi i nijednom se nisam pokajao. Trebalo bi češće da imam hrabrosti.

Beauty behind the madness je drugi The Weekndov album, mada mu osim jednog studijskog albuma prethode i 3 EP-a koja su nešto kasnije upakovana u jedan kompilacijski album. Što se ovog novog tiče na njega nije potrebno trošiti previše reči jer su ga verovatno svi čuli, a verovatno sam svakog dana imao drugu omiljenu pesmu. Ipak, ako bih morao da odaberem jednu bila bi to Shameless jer volim te pesme napisane iz neke potpuno drugačije perspektive, koje se ne bave standardnim temama. Imao sam jedan lapsus kada sam rekao prijateljici: „Kao da je ovu pesmu meni otpevao. Ne o meni, nego meni“ (: Ali to bi u najkraćem bilo ono što bih rekao o tome jer kad god pokušam nešto da objasnim još više sve spetljam. (Pošto na YouTubeu ne postoji pristojna verzija ove pesme ostavljam live verziju Can't feel my face).

Drugi album (prvi put pišem o dva izvođača, ali bilo bi nepravedno dati prednost jednom od njih) je nešto potpuno drugačije i neočekivano, naročito od Miley Cyrus. CD je, sasvim prigodno, nazvan ...and her dead petz, i, za mene bar, predstavlja pravo otkrovenje. Volim većinu stvari koje je uradila nakon Hannah Montana faze sa izuzetkom prošlog albuma, koji ima dobre momente, ali ništa više od toga, između ostalog i najbolju pesmu u njenoj karijeri Wrecking Ball, koja je, nažalost, pala u drugi plan zbog neumornog stavljanja spota u prvi plan, mada ja u njemu i nisam video nešto veliku kontroverzu. Čudni su ti ljudski dvostruki aršini i sama činjenica da je Miley ozloglašena zbog veoma zdravih i normalnih stavova koje ima, ali... Ma, nije ni bitno.

Bitne su mnoge pesme sa ovog albuma, a najbolja od njih mi je Cyrus skies, a ne mogu a da ne završim ovu priču jednom od ključnih rečenica koju je Miley rekla pre nego što je objavila ceo album besplatno na netu, a to je: „Zaradila sam milione dolara u protekle dve godine samo zbog tverkovanja, tako da bi bilo nefer da sada naplaćujem svoju muziku.“ Kralj.

Film: Namerno sam ostavio gledanje pobedničkog filma iz prošlogodišnje kanske selekcije za kraj i pitao sam se koji je to film mogao biti bolji od Dolanovog Mommy i teška srca priznajem da je Winter sleep zaslužio nagradu. Ti turski filmovi prosto moraju da te osvoje svojom sirovošću, a ovo je upravo jedan od takvih. Podsetio me je donekle na Čehovljeve Tri sestre i njihovu potrebu da odu u Moskvu kako bi nastavile svoj život. Na isti način akteri ove drame Nuri Bilge Ceylana čeznu za Istanbulom kao da će veći grad rešiti sve njihove probleme, a u međuvremenu provode ceo svoj život u zimskom snu iz kog je jasno da se neće probuditi ni ako odu u grad u koji polažu sve svoje nade. Ne mogu a da ne uporedim ovaj film sa iste godine Oskarom nagrađenim Birdmanom jer je to najbolja paralela između evropske i američke kinematografije. Al dosta sam za jednu godinu pljuvao taj film, i previše. (: Uglavnom, topla preporuka za bilo koji turski film na koji naletite. Bila mi je nepoznata njihova produkcija do jedne revije tursko-nemačkog filma u Sarajevu i od tada s vremena na vreme pogledam nešto što dolazi iz ove zemlje i dosad nijednom nisu razočarali. Naravno, i dalje ostaje najjači utisak tom prilikom pogledan film Die fremde (Tuđina) ali bilo bi previše da sad i o tome pišem. 

Serija: Nažalost, nije se ispunilo moje očekivanje za dobru treću sezonu Američke horor priče (nakon odlične druge), pa će verovatno 4. sezona doći na red nakon ove 5. sa gospođom Gagom. Dotad uživam u Orange is the new black što je još jedna najtoplija moguća preporuka. Radnja je smeštena u jedan ženski zatvor u Americi i prati živote mnoštvo različitih žena koje su pogrešni životni izbori doveli tu gde jesu i zauvek ih obeležili u društvu, a samim tim i utisnuli snažan žig na njihove karaktere. 

Knjiga: Opsesija Oskarom Vajldom je, naravno, potekla na osnovu njegove ličnosti, a tek je onda literatura došla na red. I nakon nekih čuvenih dela (kao što su Važno je zvati se Ernest, Salome ili Slika Dorijana Greja) došla su na red njegova pisma lordu Alfredu Daglasu napisana u zatvoru pod nazivom De Profundis. Sama pomisao na jednog takvog estetu i hedonistu kako se zlopati u memljivoj ćeliji koju mora da čisti svakog jutra u ofucanom zatvorskom odelu je dovoljno poražavajuća, a tek ono kakav je to trag ostavilo na njemu je iznad granica podnošljivog. Ne znam koliko bih to nekome preporučio jer do krajnjih granica narušava onu sliku koju svi imamo o Oskaru, ali još jedno maestralno delo, u svakom slučaju. Mada, da Vajld može da se digne iz mrtvih i da vidi kakav su mu spomenik podigli u Parizu mislim da bi tražio da ga ponovo zakopaju (: Sećam se kad sam tumarao po pariskom groblju Per Lašez tražeći, između ostalog, njegov grob da me je kao grom pogodila ta nakaradna grobnica koja je, potpisujem, najružnija na celom groblju, ako se izuzmu oni kineski grobovi (:

 Umetnost i throwback: Pre neki dan sam pronašao maturski rad koji sam radio na kraju srednje škole (pre nekih 5 godina) o Salvadoru Daliju. Toliko sam se ismejao mnogim stvarima koje sam napisao, ali me je to i podsetilo na ono opsesivno čitanje i gledanje svega što je moguće pronaći o njemu. Opsesija tim čovekom nije prestala ni do danas, pa ću ostaviti ovde samo neke od umobolnih rečenica iz tog rada, kao i nekoliko slika koje naročito volim, a od kojih su neke dosta dugo bile okačene na zidovima mojih raznoraznih soba u životu. Naravno, taj rad nije bio napisan nimalo školski (ni po bilo kom propisu) nego kao tekst u nekom časopisu (kvazi-umetničkom, doduše), a za neke delove o masturbaciji, seksu, homoseksualnosti i raznoraznim Salvadorovim nastranostima kojima je privlačio pažnju mi i dalje nije jasno kako sam odlučio da ih ostavim u završnom radu. Ipak, sve to mi je i beskrajno simpatično jer u svim tim redovima mogu da prepoznam onog bolesnog klinca koji je toliko entuzijazma i vremena uložio u sve to. Evo nekih najzanimljivijih delova koji se odnose na Dalija, ne na moje pisanje (:

Sa 6 godina je želeo da postane kuvarica, uporno insistirajući na ženskom rodu. Sledeće godine je promenio mišljenje i želeo kad odraste da bude Napoleon. U međuvremenu je, podstaknut sa majčine strane, krenuo u školu slikanja i poželeo da bude slikar. "Od tada su moje ambicije neprestano rasle, a sa njima i megalomanija. Danas jedino želim biti Salvador Dali i ništa više."

Dali je predlagao Lorki da piše drame, a da on dizajnira pozornice i da se tako proslave u Americi. Ubeđivao ga je da Gali, Dalijevoj tadašnjoj ženi, uopšte ne bi smetalo njegovo prisustvo. Međutim, razočarani Lorka ga je odbio jer nije mogao da prepozna ono u šta se njegov Salvador "maslinastog glasa", pretvorio. (HIT!!!!)

"Moja dela su ručno izrađene fotografije snova."

Na jednoj konferenciji za štampu je stao pred novinare i rekao: "Biću toliko kratak da sam već završio." Na izložbi slika je sam sebe iskritikovao rečima da nikada nije gore naslikao svoja najbolja dela. A kada su ga pitali koja je slika najbolja od izloženih, on je prkoseći Pikasu, koji je na isto pitanje odgovorio da je to ona slika pored koje je okupljeno najviše dece, odgovorio: "Najbolja slika je ona pored koje ne stoji niko."

Zanimljiva je anegdota iz perioda kada je Dali i dalje radio zajedno sa nadrealistima. Usred rasprave, bez ikakve poente je rekao:

"Po mom mišljenju, Hitler ima 2 para testisa i 6 kapica na udu."

Razbesneli Breton ga je pitao kada će svima prestati da ide na nerve sa pričama o Adolfu, a Salvador mu je u svom maniru odgovorio:

"Ako noćas usnim da ti i ja vodimo ljubav, prva stvar koju ću ujutru da uradim je da naslikam naše najbolje poze do najsitnijih detalja."

"Svako jutro kada se probudim, osetim izuzetnu radost - radost što sam ja Salvador Dali. I pitam se: "Šta će novo i lepo ovaj Salvador Dali danas postići?"

Aout.

Muzika: Iako obično u ovoj sekciji biram izvođače čije albume preslušavam mesecima ovaj put ću napraviti izuzetak, kakav sam ranije napravio samo jedanput za Maxine Ashley čija mi se samo jedna pesma dopada. Isti je slučaj i sa Demi Lovato (jedina njena starija pesma koju sam jako voleo je predivna balada Skyscraper), ali lagao bih kada bih rekao da je bilo koja druga pesma obeležila ovo leto nego Cool for the Summer. Ljudi obično spočitavaju pop muzici površnost, ali, kao neko ko je u prošlosti mnogo partijao i izlazio na mesta na kojima se pušta ili svira isključivo rok, pop ili folk, odgovorno tvrdim da se nigde ljudi bolje ne provode nego u klubovima gde se pušta pop. To je muzika koja je pravljena za ples i opuštanje i tako je treba shvatiti. Volim gomilu rok bendova, slušam i neke prelazne varijente, pa i trip-hop, a ni toliko omraženi folk mi nije stran, ali jedino pop ima tu komponentu koja te istog momenta ubaci u dobro raspoloženje. Cool for the Summer je definitivno jedna od takvih pesama.

Demi kao Demi mi nije naročito inspirativna jer mi je više preko glave tih kalup zvezda koje ostvaruju američki san, od maltretiranog klinca u srednjoj školi do superstara kog vole milioni. I, uopšte, taj koncept koji se podmeće o tome kako svi vole i podržavaju sve. Koliko je ta priča bajata i samim Amerikancima pokazaće i pobeda Donalda Trumpa na izborima za predsednika SAD-a, uveren sam u to. Toj naciji je bio potreban neko da kaže da mrzi žene, da mrzi druge nacije, itd, itd. Svet nikad neće biti to lepo mesto u kom svi vole sve, ali možda jednog dana naučimo da prihvatamo, to je najbitnije. 

Uglavnom, Demi Lovato i Cool for the Summer. 

Film: Nakon Darrena Aronofskog, Xaviera Dolana i Pedra Almodovara, Lars von Trier je četvrti reditelj čije sam sve filmove pogledao. Iako mi je Dolan najbliži, von Trier je verovatno najkompleksniji i najgenijalniji od spomenute četvorke. Mada, sva četvorica su potpuno različita i nemoguće ih je porediti po bilo čemu. Zar je, uopšte, potrebno porediti? 

Prvi moj filmski susret sa Larsom bila je Melancholia pre neke dve-tri godine. Sećam se kako sam gledao u prazno 15-ak minuta nakon završetka filma, kao i da sam puna dva sata pre toga grizao nokte i verovatno palio jednu za drugom. Po prirodi sam empatičan i nije mi se jednom desilo da se rasplačem slušajući priču potpunog stranca. Slično je sa knjigama i filmovima. Pogotovo tako maestralnim kao što su Larsovi. 20-ak filmova kasnije se ispostavilo da je Melanholija najlaganiji von Trierov film jer sam nakon svakog sledećeg želeo sebi mozak da raznesem. Na pozitivan i negativan način u isto vreme. Valjda to i jeste shvrha umetnosti. Da te protrese. Da ti postavi pitanje na koje nemaš odgovor. Skoro sam pročitao rečenicu da je umetnost odgovor, ali da ne znamo šta je pitanje. 

Von Trier je opet, sa druge strane, majstor postavljanja pitanja na koje nikad ne daje odgovore. Makar ne otvoreno. Pa, kako ko shvati. 

Ovaj danski genijalac tokom cele svoje karijere snima trilogije, ali ne one tipično filmske u kojima se jedan film nastavlja na drugi u kontinuitetu. Lars nastavlja razvijanje istog pitanja sagledanog iz posve različitog ugla. Bilo da posmatra Evropu sa svim njenim manama ukorenjenim duboko u tradicionalnim vrednostima ili da još razornije preispituje nedostatak istih u američkom društvu von Trier uvek ostaje dubok, sirov, krvav, direktan. Ponekad se isti motiv provuče, mada uvek samo kroz dva dela trilogije, nikad kroz sva tri, bilo da je u pitanju dete koje zaneto prvim pahuljama poželi da skoči u ambis ili krađa kašičica iz restorana. Hipnoza se, iz meni nepoznatog razloga, tu i tamo provuče kroz skoro svaki film, nebitno kojoj trilogiji pripada. 

Sreća je u Larsovim filmovima pod velikim znakom pitanja, a ispostavlja se da su sretni samo oni koji su izgubili razum ili imaju slab dodir sa ovim stvarnošću. Najmračnija, najrazornija i najdublja trilogija je, po mom ukusu, poslednja, ona o depresiji, sa kojom se i on sam celog života nosi. Čine je Melanholija, Antihrist (Antichrist) i Nimfomanka (Nymphomaniac). Svaki za sebe uzet ili posmatran u svetlu neodvojive celine predstavlja remek-delo moderne kinematografije. Naročito poslednji koji traje preko 5 sati. Šteta je što ne traje duže. 

Baš kao i Džo iz tog kontroverznog filma, koja se pravi da se ne seća priče o jasenu i iznova moli oca da joj je ponovo ispriča, tako se i ja vratim nekom od ovih filmova. Najčešće trećem. Onom kog su puritanci obeležili kao pornić. Ali dobro, ako osim kurca i pičke u filmu nisu ništa drugo ni videli onda i nisu za bolje. Ili kada ta ista Džo kaže svom ljubavniku: „Fill all my holes“ zavisi od tebe da li ćeš čuti poziv za jebanje u sve rupe ili ispunjavanje svih praznina koje čovek nosi u sebi. Ljudi tako često omaše suštinu. Ali možda je ni ja ne pogodim, pa ne volim mnogo da se raspravljam i natežem. Završiću ovu priču još jednim citatom koji još više dobija na dubini kada ga izgovori predivna Džo svojim hipnotičkim glasom.

„Možda je jedina razlika između mene i drugih ljudi ta što sam uvek tražila više od zalaska sunca; više spektakularnih boja kad bi sunce obasjalo horizont. Verovatno je to moj jedini greh.“

Serija: American Horror Story. Naravno, počeo sam da je gledam onog dana kada je Lady Gaga objavila da će se priključiti petoj sezoni ovog serijala. Nisam imao velika očekivanja jer to baš i nije žanr koji me zanima, čak sam i hteo da odustanem nakon 3-4 epizode, ali drago mi je što nisam. Sjajna, mada poptuno bolesna priča. Upravo sam završio sa gledanjem druge sezone koja je, kada oprostiš neke preteranosti, vrhunska. Videćemo da li će mi se dopasti druge dve. 

Knjiga: Osećam se užasno usamljeno u poslednjih nekoliko meseci. Verovatno zato ovoliko opširno pišem. Često sam u životu više cenio veze koje sam spojio sa mrtvim piscima nego sa ljudima u svom okruženju. To je, dalje, problem moje socijalizacije, ali sve je dobro dok imam ova alternativna rešenja. Svima koji me poznaju poznata je i moja opsesija jakim ženama, a Simone de Beauvoir (Simon de Bovoar) je svakako jedna od njih. Njene Uspomene lepo vaspitane devojke prosto gutam i, uz sav rizik da zvučim uvrnuto, osećam kao da razgovaram sa nekim jako bliskim; sa nekim ko mi poverava sve svoje tajne. Poslednji put sam se osećao tako kada sam čitao autobiografsku prozu Marine Cvetajeve i Ane Ahmatove. Još dve jake žene. Nisam od onih koji vole naročito da se poistovećuju sa nekim književnim likom jer obično ne prepoznam bilo šta pozitivno, mada je i to u neku ruku otrežnjujuće. Ono prepoznavanje do najstinijih detalja u Pipu iz Dikensovih Velikih očekivanja je valjda bilo dovoljno za ovaj jedan život. 

A osim te dve bitne stavke, to što je jaka žena i pritom Francuskinja, Simon spada u još jedan kalup koji me prati celog života, a to je ona osoba iz senke koja je svoj život podredila nekoj velikoj ličnosti, nadahnula je da stvori svoja najveća dela i bila njegova najveća žrtva. Ono što bih sada napisao je isuviše lično, a i verujem da zvučim odveć ludo, pa bih ovde stao. 

Umetnost: Branko Milisković i njegov performans Ovo nije dečak sa lulom. Oduševio sam se ovim performansom i pre nego što sam saznao njegov naziv, a tek to me je oborilo s nogu. Milisković lucidno povezuje dva velika kontroverzna dela s početka prošlog veka. Pikasovog Dečaka s lulom i Magritovu Obmanu slika. Posebno bih se zadržao na Rene Magritu zbog ostatka priče koja sledi. Njegova naslikana lula sa natpisom Ovo nije lula je jedan od najblistavijih primera umetnosti 20. veka koju beskrajno volim jer je više umetnost ideje nego umetnost veštine. Magrit postavlja genijalnu tezu o prirodi umetnosti jer koliko god precizno bila naslikana lula na platnu ona nikada neće biti lula koja može biti od koristi. U glavi mi se javlja i onaj Vorholov citat da je umetnost apsolutno beskorisna, kao i da je zadatak umetnika da proizvodi stvari koje nikome ne trebaju. Zašto ja svaku priču završim Vorholom?

Throwback: Magrit me dovodi i do poslednje stvari o kojoj želim da pišem u ovomesečnim utiscima jer je prošlo tačno dve godine otkad sam uradio svoju prvu tetovažu koja ima tako mnogo značenja zbog čega sam je i skicirao da izgleda veoma jednostavno. Ona spaja originalni crtež koji je Antoan de Sent-Egziperi priložio uz svog Malog princa, jednu od onih knjiga kojima se vraćam iznova kao Džo priči o jasenu. Mali princ se smatra delom dečje književnosti, ali svi oni koji ga ponovo pročitaju u zrelom (ili barem nešto zrelijem) dobu shvate koliko je toga suštinskog rečeno o životu uz pomoć simpatične priče za decu. 

Prva ilustracija iz knjige na kojoj se nalazi pripovedačev crtež zmijskog cara koji je progutao slona je praktično ceo Mali princ u malom jer isto kao što Odrasli u knjizi vide šešir umesto tog zmijskog cara sa slonom u svojoj utrobi, tako oni kasnije u životu ne vide u Malom princu ništa više osim knjige za decu. A moj zadatak, kao nesvršenog studenta opšte književnosti, je da uvek ispod šešira vidim zmijskog cara koji pokušava da svari plen veći od sebe. A nekad mi i celo to studiranje deluje upravo tako, kao pokušaj da svarim nešto što je veće od mene. U doba kada je tetovaža nastala tek sam se vratio sa tronedeljnog putovanja Evropom tokom kog sam sve vreme nosio šešir, pa tako i taj moj šešir koji onako izlomljen čuvam kao uspomenu, nije više samo šešir. Zato i ispod tog crteža iz Malog princa stoji moja interpretacija Magritovog citata o luli, samo što on sada glasi Ovo nije šešir. I nije šešir jer je ispod njega stalo tako mnogo toga. Možda sam sad objasnio, a možda još više zbunio. Možda sam rekao previše, a opet nisam stigao da kažem još par bitnih stavki. Ne znam. Ali toliko za mene o ovom avgustu. 

Juillet.

Tokom proteklog meseca sam u okviru odmora (prvi odmor u životu(!) woo hoo, postajemo ozbiljni, ho ho ho) posetio Beč umesto prvobitno planirane Atine tako da će pregled jula znatno biti nadahnut tim putovanjcem.

Muzika: Obično biram novog izvođača kog sam otkrio u toku meseca, ali ovog puta ću napraviti izuzetak i izbor će pasti na moju omiljenu ličnost sa domaće javne scene. U pitanju je neverovatna Sara Jo iz prostog razloga što sam njenu pesmu Mahovina ponovo prebacio na telefon  i preslušao je bezbroj puta kao i pre nekoliko meseci kad je tek izašla. Iako sam Saru zavoleo u toku takmičenja Prvi glas Srbije pre 3 godine, prvi put sam je, zapravo, poslušao mnogo pre toga na YouTube-u, a njen link sam pronašao na portalu za koji danas radim. Sudbina. (: (Isti slučaj važi i za meni tako dragu Cher Lloyd)

Iako živimo u zemlji gde je svaka starleta pevačica i gde su MC-evi  najveće zvezde, u tom moru polutalentovanih spodoba mnogi prozivaju Saru da ne ume da peva. Takve simpatične i potpuno logične stvari su samo kod nas moguće. Osim sjajnog i upečatljivog vokala uvek me iznova osvoji svojom beskrajnom harizmom i umećem da i od najbanalnije stvari napravi nešto fenomenalno. Dopada mi se taj zapadni talas koji polako osvaja našu scenu, ali je problem što mnogi i dalje nude bugarski zvuk uz neko prozapadno vizuelno pakovanje što počesto izgleda kao parodija. Međutim, valjda je Sara jedna od retkih koja to nosi u sebi, što je i prirodno jer je odrasla u Rimu, i nema tih taloga nama urođenog provincijalizma kroz čije prizme ovi naši sve provuku, ma koliko bežali od toga.

Zato ovde ostavljam Sarinu Mahovinu i jedan jako, jako lep nastup koji mi je posebno drag jer je sveden i sve počiva na njenom glumačkom, plesačkom i pevačkom talentu.

P.S. Jedan mali throwback pre pravog throwbacka. Prošlu Novu godinu sam dočekao na trgu u Valjevu na njenom koncertu, a ona je sutradan ritvitovala moj tvit. Luzerima poput mene su to jako velike stvari (: Ovo je screenshot njenog Twitter profila, a Zauvek najlepša pesma koju je otpevala u svojoj karijeri. 

Film: Znam da je star film (iz 1997. godine) i da je kultni, ali ja sam ga tek sad odgledao. 7 years in Tibet i neverovatni Brad Pitt čije sam filmove do pre 3 godine zaobilazio pun predrasuda da je u pitanju samo vanserijski lep čovek koji samo tome može da zahvali svoj uspeh. The Three of Life je razbio tu predrasudu i tad, osim što sam shvatio da je vanserijski glumac, uvideo sam i da bira vrhunske filmove. Ovo je jedan od tih, a govori predivnu priču u kojoj je na genijalan način prikazan duhovni sukob koji postoji između istoka i zapada, kao i sve razlike u svakodnevnom životu i načinu mišljenja.

Serija: Konačno sam, nakon pola godine torture, završio sa gledanjem Losta, jedne od najiritantnijih, a ujedno i najboljih serija ikada. Potpuno je frustrirajuće gledati seriju koja ima preko 100 epizoda, a da za to vreme jebeno nemaš pojma šta se dešava. Pomalo me je razočaralo što nisu dali ključeve za sve misterije (naročito za jebene brojeve koji se ponavljaju kroz celu seriju!!!), ali bez obzira na to je sveukupni utisak i više nego pozitivan. Ukratko rečeno, serija prati živote nekoliko putnika koji su preživeli pad na pusto ostvo. Ono što seriju čini dodatno zanimljivom je i sama režija koja kombinuje događaje sa tog po mnogo čemu neobičnog ostrva sa sekvencama iz života pre pada aviona što gledaocima daje uvid u to koliko se ljudski karakter menja u zavisnosti od okolnosti.

Knjiga: Već odavno sam sebe deklarisao kao literarnu tračaru jer podjednako uživam u biografijama pisaca kao i u njihovim delima. Isto tako obožavam da čitam prepiske, a pravo otkrovenje mi je zbirka pisama koje je Marcel Proust slao svojoj majci. Mislim da bi Frojd bio oduševljen jer ja u životu nisam naišao na tako jak Edipov kompleks. Čudno je to koliko je taj čovek bio zreo i u stanju da napiše jedan od meni najdražih romana, U traganju za izgubljenim vremenom, ali u isto vreme da čak i kao 30-godišnjak svako pismo počinje sa: „Draga moja mamice“, a da ga završava sa: „Nedostaje mi da me zagrliš“. Čak i u poznim godinama se trudio da impresionira rođenu majku i pisao joj je podrobne izveštaje o razvoju svoje astme samo kako bi u njoj izazvao sažaljenje i izlive ljubavi koji su mu očajnički bili potrebni. Naravno, taj deo svoje ličnosti je utkao u jednog od glavnih likova spomenutog romana, samo što je on tamo predstavljen kao 10-godišnji dečak, kako je Marcel zvučao i u mnogo kasnijem životnom dobu. 

Umetnost: U okviru posete Beču bio sam konačno u prilici da uživo vidim slike Gustava Klimta. Primer Mona Lize me je naučio da nijedna reprodukcija ne može ni približno da dočara magiju originala, kao i da vrednost nekih dela nije precenjena, ma koliko se to činilo. Klimt me je oduševljavao i pre nego što sam stao pred njegovo platno, ali nakon toga je očaranost još veća. Postoji nešto neopisivo u načinu na koji je radio svoja dela, a ovde ću se zadržati samo na najčuvenijem Poljupcu koji se nalazi u Belvedereu. Na stranu taj neverovatni stil (kao da se to može staviti na stranu), emocija koju je on dočarao u odnosu muškarca i žene je iznad bilo kog opisa. Način na koji muškarac sa toliko strasti, ljubavi i grubosti drži žensku glavu, kao da joj ujedno poručuje sebično da je njegova, da samo njemu pripada i da mu je potčinjena, ali i da je čuva od celog sveta i da je ona zapravo čitav njegov svet. Neverovatna je mešavina osećanja izražena samo u položaju ruku; u toj njenoj blago prebačenoj preko tih njegovih grubih ruku zaštitnika, a ujedno i gospodara. Nisam mogao a da ne pomislim na spot FKA twigs Papi Pacify koji se na isti način bavi potčinjenošću koja je, zapravo, prepuštanje nečijoj zaštiti. Predivno.

Ličnost meseca: Neobjašnjiva, i meni samom, je ta fascinacija muzama velikih umetnika skoro više nego samim umetnicima. Jedna od njih je i Wally Neuzil, životna saputnica Egona Schilea, još jednog austrijskog slikara. Njegova postavka u Leopold muzeju je izuzetno zanimljiva jer je predstavljena iz ugla same Wally, 17-godišnje devojke koja je umnogome uticala na njegov život i stvaralaštvo. Još jedna podređena žena koja je svoju životnu svrhu pronašla u sređivanju Egonovog života i poziranju za uloge mnogih žena na njegovim platnima. Njihova veza je skandalizovala ondašnje društvo, te je Schiele jednom prilikom završio u zatvoru zbog navodno pornografskih radova u koji su uključene i maloletnice. Međutim, koliko je Wally bila jaka ličnost i koliko se ta njena potčinjenost ne može gledati sa sažaljenjem, govori i činjenica da je napustila Egona onog momenta kada se on odlučio za drugu, a njoj predložio da i dalje ostane deo njegovog života. Sebični Schiele je tek nakon njenog odlaska oslikao platno na kom potpuno izmučen, iskolačenih očiju, grli Wally i ne pušta je da ode. Čini se kao da je tek tada shvatio koliko mu je u životu značila ta devojka koju je tako olako shvatao i koju je uvek slikao kao poniznu i izmučenu ženu. Zanimljivo je i koliko su se uloge zamenile i da je, ustvari, slikom Smrt i devica Egon Schiele izrazio svoje pokajanje zbog postupanja prema ženi koja je držala njegov život na okupu, kao i spoznaju da je ta njena potčinjenost bila samo prividna.

U okviru postavke Leopold muzeja u Beču nalazi se i Egonov notes otvoren na stranici na kojoj je Wally besno napisala: „Izjavljujem danas, 8. januara 1913. godine, da ne volim više nikoga na svetu. Wally“. Prva pomisao mi je bilo koliko ga je morala voleti u tom momentu jer tako jake emocije u nama mogu da probude samo oni koje volimo više od sebe. 

Throwback: Pošto se ovaj post već jako odužio za kraj ću ostaviti samo nekoliko fotografija iz Antverpena, gradića na severozapadu Belgije, koji sam posetio prošle godine nekada u ovo doba. O Antverpenu se nema mnogo šta reći osim da vas prosto kupi svojim mirom, kaldrmisanim uličicama, tipičnim zgradama u tom stilu koji je karakterističan za Holandiju i Belgiju, kao i gotičkim katedralama. Bez obzira šta neko pričao ja i dalje mislim da je gotika nešto najbolje što se desilo arhitekturi, ali to već govori o mom neukusu. (: Ali, zato delim strast celog sveta prema belgijskom pivu i čokoladi. (:

Juin.

Muzika: Ovog meseca je u pitanju jedna sasvim obična devojka iz Stokholma koja prosto pleni svojom jednostavnošću i iskrenošću, kako u govoru, tako i u stihovima koje piše. Pre par dana sam neka dva sata gledao njene intervjue i nakon toga sam imao osećaj kao da sam popio kafu sa nekim. Toliko je sirovosti (na najpozitivniji mogući način) u njoj i prosto vas kupi to odsustvo želje da vas zaintrigira kao valjda sve pop zvezde danas. Devojka je pustila prvobitnu verziju svog hit singla i valjala se od smeha koliko je bila loš producent pre 3-4 godine. Jedini momenat koji je bio potpuno neuobičajen, i samim tim mi je bilo lako da poverujem u autentičnost prizora, je odgovor na pitanje o kreativnosti. U momentu kada se prisetila perioda u kom dva meseca nije smela da peva zbog oporavka glasnih žica odjednom je počela da plače i rekla: „Tada sam shvatila da to nije moja želja, nego fizička potreba.“

Govorim o Tove Lo, 27-godišnjoj Šveđanki, čiji je debitantski album Queen of the clouds pravo malo čudo ako govorimo o konceptu. Podeljen je u tri celine koje počinju kratkim uvodima u kojima ona izgovara po jednu rečenicu (koja kao da je isečak iz dnevnika), a koja nam daje bliži uvid u njeno stanje koje će potom na dosta poetičniji način biti obrađeno u 3-4 pesme koje čine tu celinu.
Album počinje odeljkom nazvanim Sex, potom sledi Love i, naposletku, Pain. Ovim je zapravo data priča o jednoj vezi koja sasvim neobavezno počinje čulnošću, nastavlja se dubljim osećanjima, a završava stanju bliskom depresiji. Zanimljivo je, na primer, da je poslednja pesma prvog dela, Timebomb, u kojoj se Lo preispituje o tome da li je ta veza samo seks ili ima nečeg više u tome, dok je prva pesma sledećeg dela, Moments, njeno shvatanje da je nešto ozbiljnije u pitanju i praktično je odgovor na prvu spomenutu pesmu. Još mnogo ovakvih paralela je moguće povući, ali jedna od najzanimljivijih činjenica je to da u poslednjoj celini Pain, u kojoj opeva svoje stanje nakon raskida, postoji u jednoj pesmi stih Thought that I'd be different this time around (Mislila sam da će ovog puta biti drugačije) što ukazuje na njeno konstantno vraćanje istom partneru i ponavljanje cele priče ukrug, što i sami slušaoci prolaze kada puste ceo album ponovo.
I always go back to you (Uvek se vraćam tebi) glasi poslednji stih na albumu.
Ovde ću izdvojiti pesmu Habits (Stay high), verovatno i najpoznatiju (mada je meni najdraža Talking Body, a pravo mi je otkrovenje što sam na tjubu našao snimak u kom je ta pesma sat vremena na repeatu i olakšavajuće je saznanje da postoji još na hiljade ludaka koji su tako slušali ovu pesmu). Izdvajam Habits iz prostog razloga jer sam pronašao live verziju koja me je oduševila, a koja je potpuno drugačija od CD verzije. Dok u audio verziji deluje kao da je uzela drogu koja utiče dobro na njeno raspoloženje kako bi skrenula misli sa onoga što je muči (o čemu i govori u pesmi) u ovoj akustičnoj verziji kao da je uzela opijat koji ima potpuno drukčije dejstvo, ono koje je usporava i baca u melanholično stanje. Verujem da čak ni ona ne tumači na ovakav način to svoje izvođenje, ali to su već neki moji poremećaji.
P.S. Pesma počinje na 1:35.

Film: Upravo shvatam da se oblaci spominju i u nazivu filma koji je ostavio najjači utisak u prethodnom mesecu, isto kao i u nazivu albuma Tove Lo. U pitanju je film Clouds of Sils Maria režisera Oliviera Assayasa, koji sam pogledao u okviru mog standardnog gledanja filmova iz zvanične selekcije za Zlatnu palmu, što je, ako mene pitate, najznačajnija filmska nagrada. Kako još uvek, nažalost, ne postoje prevodi za dosta filmova iz prošlogodišnje selekcije Kanskog festivala nisam pogledao najveći deo liste, ali pored Mommy ovo mi je najbolji film od tih par prevedenih. Dobar deo toga leži u činjenici da je jedna od glavnih uloga poverena meni tako dragoj Kristen Stewart (u čiju sam nervozu beskrajno zaljubljen), a koja je u ovoj drami asistentkinja pozorišne i filmske zvezde kojoj pomaže u pripremi uloge u predstavi koja je rimejk filma koji ju je proslavio pre 2 decenije. Međutim, ona ovoga puta treba da tumači sasvim drugu ulogu, onu kojoj se podsmevala u prvobitnoj verziji. Ubrzo se ispostavlja da je ta veza između mlađe i starije žene u predstavi/filmu u potpunosti komplementarna onoj koju ova glumica ima sa svojom asistentkinjom, ali i sa tom novom glumicom koja tumači ulogu koju je ona igrala pre 20 godina.

Serija: Ovo je verovatno jubilarni 40. put da gledam Prijatelje. Čudno je kako u nekoj seriji možeš znati sve fore napamet, a opet urlati od smeha kao prvi put. Neću više dužiti o tome jer su verovatno svi gledali ovaj sitkom, a izdvojiću jednu od najlegendarnijih scena.

Knjiga: Kako je ovaj mesec bio posvećen učenju za ispitne rokove nisam stigao da pročitam ništa što bi ovde bilo vredno pomena,  ako se izuzme Madonnina biografija. Žao mi je zbog onoga što je ona danas postala, čime je praktično pljunula samoj sebi u lice, u želji da se nadmeće sa klinkama. Čini mi se kao da je zaboravila da je celog života, više od 2 decenije, pomerala granice šou biznisa i postavljala trendove, a sada ih sledi i to prilično bledo. To se ne odnosi na album koji je po meni jedan od njenih najboljih, ali nesrećan izbor singlova je valjda učinio svoje. Ipak, biografija koju je napisao Alexandar Lambros je nastala pre 5-6 godina, tako da ona ne obuhvata period u kom Madonna prestaje da bude Madonna (naravno, ako se izuzmu turneje na kojima niko neće moći da joj priđe narednih 10 godina najmanje).
Neprocenljivo je čitati Madonnin dnevnik iz doba kada je snimala Evitu i načinama na koje se krila od podivljalih fanova i pokušavala da ne upadne u zamku tamošnje policije i paparaca koji su hteli pošto-poto da naprave vest o zvezdi koja je automobilom zgazila svog obožavaoca (koji se, misleći da je Madonna u njemu, namerno bacio pod vozilo kojim je ustvari upravljala njena asistentkinja), dok je ona, zapravo, u to doba bila u inkognito poseti Evitinom grobu.
„Hvala Bogu da se završila. Konferencija za novinare vredi jedno 100 odlazaka kod zubara. Srce mi je tako jako lupalo da sam bila sigurna da ga svi u prostoriji čuju.“
A tek delovi dnevnika Andy Warhola nakon pozorišne predstave u kojoj je gledao Madonnu na početku karijere 1986. godine.
„Madonna je bila dobra kada nije pokušavala da bude Judy Holliday ili Marilyn. Žvakala je žvaku cela dva sata, a i ja sam takođe. Pravila je balone i sve to.“

Umetnost: Deo umetničke instalacije Fucking Hell braće Jakea i Dinosa Chapmana koji su napravili svoju viziju II svetskog rata u vidu figurica čija veličina ne premašuje 5cm. Toliko toga bih rekao o ovome (ovo je samo deo te celine koji je na mene ostavio najjači utisak), ali bih onda otišao predaleko u priču o prirodi rata i umetnosti, o Hitleru kao osujećenom umetniku kog je odbila komisija umetničkog fakulteta i mnogo čemu drugom, a već sam se previše raspisao.

Throwback: Oblizak Praga u avgustu 2014. godine će mi po mnogo čemu ostati duboko urezan u sećanju. Od nestvarnih građevina, čuvenog astronomskog sata, preko plešuće zgrade i muzeja Andy Warhola, pa sve do bez premca najmagičnijeg muzeja u kom sam bio, posvećenog Francu Kafki, koji je koncipiran kao putovanje kroz život i delo ovog pisca što podrazumeva, između ostalog, i gubljenje među svim onim jezivim, klaustrofobičnim zgradama koje posećuje Jozef K. u Procesu. Jedan od najemotivnijih momenata (nakon jednog potpuno fabričkog iskustva u Warholovom muzeju) je, svakako, bila i poseta zidu Johna Lennona koji je decenijama predstavljao simbol revolta češke omladine. Nakon pada komunizma vlasti su prestale da prekrečavaju grafite i poruke koje su mladi ispisivali uprkos zabranama , a zid ostaje stecište onih koji veruju u ideje hipi-pokreta.

Mai.

Muzika: Jako, jako retko mi se dešava da mi se svidi samo jedna pesma nekog izvođača i da tu jednu vrtim ukrug godinama, dok mi nijedna druga pesma tog istog pevača ne privuče ni približno istu pažnju. Najbolji primer je verovatno bend Savage Garden sa svojom To the Moon and back, koja spada u red mojih omiljenih pesama, a mesecima sam se terao da preslušam njihova dva albuma i jedva našao još 2 pesme koje su samo okej i ništa više od toga. Šta to bude sa tim ljudima da napišu samo jednom nešto takvo, a posle celog života snimaju samo osrednje stvari? Platon bi rekao da je to dokaz da Bog postoji, te da je obznanio svoje postojanje upravo time što je takav izliv kreativnost podario samo jedanput nekome ko je prosečan. No, neću ići tako daleko sa tim... (:

Uglavnom, ovaj dugi uvod je bio tu kako bih za ovaj mesec izdvojio samo jednu pesmu (ali ne i ceo album) pevačice Maxine Ashley. U pitanju je nešto što slušam već mesecima. Ne znam da li mi se više dopada muzika, tekst, njen glas ili ceo taj vajb koji pesma nosi. A onda sam pogledao spot i zaljubio se u nju. Međutim, svaka sledeća pesma je bila razočaranje, a moram priznati i svaki sledeći klip jer ni na jednom nije bila ni približno tako lepa. No, sve je to nebitno. Definitivno jedna od najlepših pesama koje sam čuo ove godine. O njoj ne znam mnogo, osim da je, što bi rekla legendarna Bebi Dol (doduše, ona je to rekla za Madonnu, ali svejedno) „ma, to ti je, bre, jedna ženska iz Bronksa“. Koliko mi je poznato Pharell Williams ju je našao na YouTube-u, na kom je postavljala svoje amaterske obrade r'n'b hitova i ponudio joj je ugovor za snimanje albuma, pa ćemo videti dokle će dogurati. 

Film: Ovog meseca sam, moram priznati, zapostavio filmove jer se davim u serijama. Međutim, jedan impresivan sam, svakako, pogledao, a u pitanju je Night on Earth (Noć na Zemlji) iz 1991. godine. Neverovatni Jim Jarmusch je učinio da poželim da pogledam sve filmove iz njegovog opusa (i verovatno će doći na red kad završim sa nekim drugim režiserima). Film, na izuzetno komičan (ali i jako dubok) način prati jednu noć na zemaljskoj kugli, tj. kako se ona kreće od Amerike ka Evropi. U 5 potpuno odvojenih priča su prikazane dogodovštine taksista u Los Anđelesu, Njujorku, Parizu, Rimu i Helsinkiju. Iako je, na moju bezgraničnu radost, pariska noć bila jedna od najmagičnijih, sve se promenilo kada je počela rimska noć sa neponovljivim Robertom Benignijem. Okej, tokom celog filma sam se smejao, ali tokom njegove ispovesti biskupu kog je povezao u svom taksiju ja sam naizmenično urlao i plakao. Ali bukvalno. 

Serija: Pa, kada sam već zaređao sa Amerikancima, što obično nije slučaj, neka i u ovoj preporuci bude jedna američka serija. Iako sam tek pri kraju 2. sezone mislim da mogu da je preporučim. Ma, mogao sam i nakon prve epizode jer sam se nakon 10 minuta zaljubio u sve likove. U središtu zbivanja je neobična porodica koja se dovija na najgenijalnije moguće načine da skrpi kraj sa krajem, a tu nezamislivo spretnu (ali i prerano odraslu) decu sputavaju samo roditelji koji se s vremena na vreme vraćaju u porodični dom. 

Knjiga: Ne mogu se, nažalost, pohvaliti ni nekim naročitim brojem knjiga koje sam pročitao u proteklih mesec dana, tako da ću preporučiti jednu koju sam pročitao pre 2-3 godine i koja je ostavila baš jak utisak na mene, a ne spada u naročito poznatu literaturu. U pitanju je drama Sei personaggi in cerca d'autore (Šest lica traži pisca) italijanskog autora Luigija Pirandella. Ja, u principu, jako volim eksperimentalnu dramu 20. veka, a ovo je jedan od najblistavijih primeraka. Kako su se autori tog doba praktično nadmetali ko će biti inovativniji i ko će u većoj meri razoriti strukturu drame sve i svašta se dalo videti na pozornicama. U ovoj drami, na primer, na sceni se pojavljuje 6 likova nezavršene drame koji čekaju autora koji će do kraja napisati njihov tekst i učiniti njihovo postojanje i ličnosti potpunim. Ono što saznajemo o akterima je prilično šturo i fabula se može iskonstruisati na bezbroj načina što ovoj drami daje posebnu draž. Iz ovog dela je i jedan od mojih omiljenih citata, koji glasi: „Ne dirajte nam naše iluzije. To je jedina stvarnost koju imamo.“

Slika meseca: Nažalost, ne znam ime autora, ali ovo je genijalno. 

Ličnost meseca: Bebi Dol. Naravno, ona za mene nije ličnost samo ovog meseca nego svakog meseca u godini. Znam da je mnogi ljudi ne vole i da im je prilično iritantna, ali ona spada u red osoba koje bih mogao slušati satima, o čemu god da priča. U svakoj njenoj rečenici se otrkiva osoba koja je proživela život punim plućima, obišla ceo svet, mnogo čitala, mnogo videla, mnogo toga shvatila. Bebi je, naravno, totalni džanki, ali ja volim taj njen imidž. Prva slika koja mi se stvori u glavi je njena plava, raščupana kosa, koščato rame koje viri ispod duge, bež bunde i mršava ruka u kojoj se stalno dimi cigareta. 

Ljudi, obično, znaju njene 2-3 pesme i to iz pop faze, ali se uvek iznenade kada im pustim ono što je Bebi snimala 80-ih kada je bila jedna od najvećih zvezda na našim prostorima. Kakav je ona lik, osim te muzike koja je avangarda i za današnje doba, govori i činjenica da je u jeku popularnosti pobegla iz svog rodnog Beograda i provela nekoliko godina u Egiptu gde je pevala u jednom hotelu za stotinak gostiju. Čak je i kasnije u životu odbila ponude menadžera svetskih zvezda da sarađuje sa njima jer nije želela da nastupa svakog trećeg dana u nekoj drugoj zemlji i da je proguta ta mašinerija u koju upadnu sve mega-zvezde. Ti životni izbori su je dosta koštali u životu, te je često ostajala na ivici egzistencije, ali zato je Bebi Bebi. 

Ma, mogao bih satima o njoj, ali staću ovde. Ne znam, poslušajte Lapis Lazzuli, Trebaće mi drug, Mustafa, Ljuta sam, Sinu Sunca i Bratu Meseca, Ja sam imala (Kad sreća odlazi), Zrno nežnosti i tako dalje, i tako dalje...

Eto počeh sa Bebinim citatom i završavam sa Bebi.