I'd save you seat at the table...

A sve što sam voleo, voleo sam širom otvorenih očiju. Mnogi su mislili da moje ljubavi idealizujem, ali nisu znali da su kroz moje trepavice do zenica dolazile samo čiste istine, onakve kakve jesu, provučene kroz prizme te moje ljubavi ili obožavanja. 

Tako je i sa muzikom. Voleo sam sve loše albume pevača koji su mi bili dragi. I znao sam da su loši, ali sam ih voleo, jer su njihovi. 

Nekako se, pod nekim čudnim okolnostima, poklapalo da meni najdraže pesme nekih izvođača budu najmanje popularne. 

Tako je i sa Cher Lloyd, koju sam zavoleo još od prvog momenta kada je stidljivo ušetala na scenu britanskog X Factor-a, kada sam u sebi ponavljao: Molim te, samo da makar malo ume da peva. A umela je mnogo više od toga. 

I čekao sam je, sve ove godine, dok je snimala besmislene pesme, koje sam, ipak, naučio da volim, da snimi barem dve koje ću voleti samo ja, i još par onih kojima nisu potrebna dva reda od po tri nule. 

Sve dok je korporacija stajala iza nje, svaki video je imao još tri cifre ispred tih šest famoznih nula. A kada je snimila najlepše pesme u svojoj karijeri sve što su umeli da napišu o njoj je da skandalozna zvezda puši cigaretu u spotu (koji gledaju deca!) kako bi svima dokazala da je odrasla. 

Ali, tako je to sa Amerima (mada ne volim da pljujem bilo koga kao naciju), ali šta očekivati od zemlje u kojoj se vodeće pop zvezde mole za nastradala 4 čoveka u Francuskoj, a potom pričaju koliko su ponosni na to što su stanovnici zemlje u kojoj snovi postaju stvarnost, a ne znaju (jer im mediji to nisu rekli) da se taj san plaća milionima mrtvih, kako bi oni doneli mir u svetu. 

Ali, sve je to nebitno. 

Bitna je samo predivna Cher i ove dve pesme koje sam tako dugo čekao.

Hvala ti, najslađi podignuti nosu na svetu...

Otkuda oči tvoje na licu mome, Ef?

"Ne zaljubljuj se u mene", rekoh hladno i nasmejah se, ne gledajući neke oči pune besmislene nade. 

Nikada nisam voleo da gledam kako se zvezde gase u tuđim očima. Više sam voleo da gledam zvezde, one prave, kako sijaju samo za mene. One su tu zbog nas, zar ne? Nije li to sjajno? Ili smo mi tu samo da ih gledamo?

"Zašto?", dobih još jedno glupo pitanje i potrudih se da ne gledam glupavi osmeh. Sakrih to lice koje se krevelji još jednim gustim dimom. 

Od sutra prestajem da pušim. Samo još jedna kutija i to je to. Ovaj put stvarno. Sada znam da je tako.  Ali uvek moram da znam da je nešto poslednje, da to odradim kako treba. Nisam mogao da razmišljam o tom 'zašto'. Nije mi bilo bitno. Bilo mi je dosadno poput svih novih pesama koje su otpevali oni koje sam nekada voleo. Poput svih novih postova na blogovima koje sam čitao. Zašto više niko nije dovoljno spreman i hrabar da me oduševi? Zašto razmišljaš o svemu ovome? Vrati se nazad. 

"Zato. Pitaj sve one koji su to pokušali", rekoh nekim glasom koji nije bio moj. Efi, da li si to ti?

Ništa u ovoj večeri nisam ja. I to mi prija. Lepo je nakratko pobeći od sebe i na pozornici vlastitog života odglumiti jednu predstavu, praveći se da se, kada izostane aplauz, ništa neće promeniti. 

Nikada nisam smatrao osvetu opcijom koja dolazi u obzir. Suludo je pokušati nekome da vratiš istom merom. Onaj ko te je povredio svesno nije te voleo onoliko koliko si ti voleo njega. Osećanja vam nisu ista. Stoga nikada ne možeš vratiti istom merom. Onda ni osveta nema smisla. 

Ali, ovde se nije radilo o osećanjima. Ovde se radilo o ožiljku koji je morao da bude izlečen pravljenjem istog na tuđoj koži.

Ali, nisam mogao da razmišljam ni o tome. Pali su mi na pamet svi oni besmisleni ratovi koji se vode i svi oni teroristi koji se spremaju da dignu u vazduh još jedan aerodrom. Zar nismo svesni da će ove dane istorija pamtiti kao uvod u Treći svetski rat? O, Bože, kako mrzim sve one koji se mole za poginule. Zašto niko ne kaže ono što je anonimna ruka napisala na zidu jedne stanice. Zaustavite ratove, preklinjem vas. Bojim se. To je jedino bilo iskreno. 

Da li sam to bio ja? Ne znam. Verovatno nisam. Ali ono što sigurno znam jeste to da ponekad moraš da postaneš neko drugi da bi shvatio šta je to što nisi. 

"Ne, ne možeš da ispušiš poslednju cigaretu. Sebičan sam. Samo je moja."

Nije me bilo briga za pogled, ni za zvezde koje se gase. Ožiljak više nije bio na mojoj koži. Na mojoj koži nije ostalo više ništa. Svi izbledeli otisci prstiju koji su se taložili na njoj su nestali odjednom. Sve knjige koje tek treba da pročitam su se otvorile. Sva vrata koja je trebalo krišom zatvoriti su zalupljena. 

I ja sam konačno spreman. Vreme je da se vratim.

And I run, run, run... I just run, run, run...

Nekako mi se čini da se već dve godine vraćam na isto mesto, kao u onom traumatičnom danu, nekada davno, u gradu u kom je Pablo ukrao sjaj iz očiju Dore Mar, kada sam u nekoj čudnoj zabuni pokušavao da nađem izlaz iz stanice prepune ljudi sa kojima sam se, kao u nekom besmislenom snu, sudarao, vraćajući se uvek na mesto sa kog sam krenuo.

I sada sam se vratio na isto, nakon sudaranja sa nekim drugim ljudima, nekim drugim rečima, nekim drugim knjigama i nekom drugom autobuskom kartom za beg od sebe i svojih zbrkanih misli. Ponovo sam se uplašio one jedne prazne rubrike u indeksu, onog spiska knjiga koji kao da postaje sve duži što ga više skraćujem; uplašio onog jednog davnog sna koji nikako da probudim i pomisli da opet moram da se navikavam da neko novo lice, koje je za trenut imalo koordinate sigurnog pravca, sutra opet neće biti tu. 

A najviše od svega me je uplašio umor, koji svakog puta sve brže zameni mesto sa tihom tugom (jer moje tuge nikad nisu umele da budu glasne). I sve teže mi je da objasnim ljudima da su koreni mog umora utoliko dublji jer se nalaze u tome što više ne umem da se razočaram u čoveka nego u moju ideju o čovečanstvu, ne u prijatelja nego u ideju o prijateljstvu, ne u draga lica koja sam želeo da obojim svojim nijansama nego u ideju o ljubavi. A drvene bojice su sve tuplje. 

Neke stepenike sastavljene od iskrenih reči sam sakrio ispod kratkog, besmislenog razgovora, jednog hica u prazno i molbe da budem ostavljen sam sa svojim zidovima. Neke mirne noći iz kojih su nakratko pobegli košmari sam prekrio nepoznatim licima obasjanim besmislenom vatrom i željom da zaboravim svoj um pre nego što ga zamućenog ostavim na korama nekog smislenog drveta. Oprosti. 

Nekog drugog dana ću se ponovo sudariti sa sobom, popuniti onu klaustrofobično praznu rubriku, možda ću probuditi onaj zaspali san ako shvatim da on i dalje sanja o tome da bude probuđen, i možda ću ti opet predložiti da odigramo moju glupu igru postavljanja još glupljih pitanja, jer sam zaboravio da te pitam kada si prestao da čekaš bradatog džina da dođe na Sirijusovom bučnom motociklu i donese ti pismo za neki lepši svet od ovog. Ili ću možda zaboraviti da sam hteo sve to da znam.

Nekog drugog dana. Danas je tu samo poluprazan ranac, autobuska karta za što dalje odavde i neki prljavi peroni.

I vreme je da krenem. 

Zašto je sasvim okej postaviti fotku hrane na Instagram (ili bilo šta drugo)?

Pričam pre par nedelja sa dvoje sjajnih ljudi, čiji su mi se stavovi uglavnom veoma dopali, ali mišljenja su nam se razmimoišla kada se povela priča o Instagramu i uopšte deljenju fotografija na društvenim mrežama. 

"Zaista ne mogu da razumem zbog čega ljudi dele fotke hrane na svojim profilima. Neko nema da jede, a ti postavljaš tu svoj obrok", negodovala je ona. 

"Pa, ne znam koliko mogu da se složim sa tim", pokušah da obrazložim moj ambivalentan stav o tome. "Da, i meni je malo glupo to postavljanje hrane, ali ukoliko bismo krenuli od tog argumenta, onda bi bilo glupo i to što se fotografišemo u stanu jer neko nema gde da živi. Ili što nosimo manje ili više skupu odeću, a neko nema šta da obuče. Ili što postavljamo fotografije sa putovanja, jer imamo novac da otputujemo, a neko nema ni da jede, a kamoli da otputuje. Uostalom, nekad se zapitam da li ima smisla i poente bilo šta što fotkamo i postavljamo na Facebooku ili Instagramu? Zbog čega to radimo? Zbog čega privatne fotografije, koje smo u eri pre interneta pokazivali nekolicini bliskih ljudi prelistavajući albume sa fotkama, sada dajemo na uvid gomili ljudi koja nam i nije toliko bliska? Jer na svim tim društvenim mrežama imamo i ljude sa kojima jedva razgovaramo, a ponekog, ili više njih, koga nismo nikad ni videli? Ali, ako zanemarimo i sve to, ne postoji realno i zdravorazumsko objašnjenje zašto uopšte bilo šta postavljamo na društvene mreže. Zašto osećamo potrebu da sa svima podelimo kako se osećamo, bez obzira da li smo tužni ili srećni, zašto postavljamo fotografije na kojima radimo bilo šta? Podjednako ne postoji logično objašnjenje za to što želimo sa svima da podelimo to da li nešto jedemo, ili smo negde otputovali, ili se provodimo u izlasku, ili se fotkamo na groblju ili prosto fotografišemo svoje lice. Jednostavno, ne postoji razlika, samo smo nešto prihvatili kao normalno, a nešto nismo", završih svoje razglabanje. 

Na to su ona i njen prijatelj imali odgovor koji je donekle pokrio ovo o čemu sam pričao, ali samo donekle. 

"Kada postaviš pesmu koju voliš to ipak neko može da konzumira, da odsluša. Ako postaviš fotografiju hrane to neko ne može da pojede."

Složih se i ja, donekle sa tim, ali, čak iako sam radim sve navedene stvari, nemam odgovor za to zbog čega sam juče na svom profilu podelio pesmu Pale Septembre koju izvodi magična francuska pevačica Camille. Da, bio sam juče tužan, da ta pesma mi uvek pogodi emociju tihe tuge koja se pojavi u meni kada god pomislim na to kako vreme prolazi, ali se neke stvari nikada ne menjaju, samo mesta i ljudi, ali priče su uvek u suštini iste. Ali zbog čega sam osetio potrebu da to podelim na Facebooku sa 300 ljudi? Zar je bitno da li će neko to poslušati i zavoleti pesmu zbog neke svoje tihe tuge? 

Imam odgovor i za to. Volim da listam svoj tajmlajn i pronalazim pesme koje sam zaboravio, a koje sam slušao pre par meseci, ili godinu, dve. Volim da naletim na fotografije i sitne znake u statusima koji su moji šifrovani dnevnici koji samo meni mogu da probude asocijacije na stvari koje ne želim da zaboravim. Ali, opet je sve to nelogično. Sve te pesme mogu da sačuvam na svom laptopu, sve te reči mogu da napišem u svom dnevniku. Nemam odgovor zbog čega je sve to na Facebooku ili Instagramu. 

Bilo kako bilo, par nedelja kasnije, nakon ovog razgovora, naleteh na Instagramu na fotografiju devojke sa kojom sam vodio ovaj razgovor. Na njoj se nalazio jedan naizgled veoma ukusan obrok. Njen prijatelj, koji je takođe bio uključen u razgovor, na njenoj strani, je lajkovao ovu fotografiju. 

Nisam siguran koliko sam konzumirao to jelo. Ali sam se tiho nasmejao kada sam to video.

I voleo bih da se više ne budim umoran...

U prošlom tekstu na ovom blogu sam spomenuo svoje snove u dva navrata i debelo sam se potrudio da ne skrenem priču na tu temu, jer priča o Fridi Kalo nije zaslužila da je prekinem bilo čim. 

Zapravo, svaki put kada sednem da pišem ne znam gde će to da se završi i šta će sve da stane u jedan tekst, ali već tada sam znao da ću sledeći put pisati o snovima. 

Neka od mojih najranijih sećanja na detinjstvo su, upravo, vezana za snove. 

Ali pre nego što počnem priču o tome osvrnuo bih se na dva citata koja mi se vrzmaju po glavi još otkad sam napisao prvu rečenicu. Jedan potiče od velikog Šekspira, a drugi od malog dečaka, ali volim oba citata podjednako. Čitao sam na desetine tekstova o Hamletu, ali ni u jednom niko nije citirao reči koje su se meni urezale u pamćenje. Verovatno književni kritičari nemaju tako intenzivne snove, ko zna. “Mogao bih biti zatvoren u orahovoj ljusci i držati da sam kralj beskrajnog prostora; samo kad samo ne bih imao ružnih snova”. 

Drugi citat nema potpuno veze sa ovom pričom o snovima, ali ima veze sa tim gde su koreni moje potrebe za pisanjem. Otkad znam za sebe, pored ružnih snova, imam i tu potrebu da svoje misli zapišem. Iz nekog razloga je to uvek imalo terapeutsku moć, a nikad nisam umeo da odgovorim zašto. A onda mi je jedan predivni dečak pokazivao svoje crteže. Sedeli smo na podu njegove sobe i ja sam razgledao pola sata papire po kojima je crtao, na njegovo oduševljenje pošto je mislio da sam ga pitao da mu zavirim u fasciklu čisto iz ljubaznosti, a nije znao da je za mene umetnost umetnost, ma koliko ona dobra ili loša bila, sve dok je u njoj krvi. Kada sam završio to moje malo razgledanje pitao sam ga zbog čega stalno crta monstrume, čudovišta i neke mračne stvari, a onda sam dobio odgovor koji nisam očekivao, a on nije mogao ni da sluti da ću ga se ja sećati i danas, nakon 2-3 godine. “Kada sam bio mali strašno sam se plašio čudovišta, a onda sam počeo da ih crtam. I što sam ih više crtao to su mi manje postajala strašna, i ona sam potpuno prestao da ih se bojim.” I, tako, to je priča o tome kako sam shvatio odakle moja potreba za pisanjem, i zašto nije bitno koliko dobro ili loše pišem, bitna su samo ta moja lična, unutrašnja “čudovišta” kojih sam prestao da se bojim. I zato ću uvek pisati dok ih se svih ne rešim. Možda zato danas osećam potrebu da pišem o snovima. 

Kao što sam već spomenuo, od detinjstva me muče košmari. Dugo sam se sećao svih mojih snova i dan danas tvrdim da je najgluplja stvar koja postoji na svetu teorija  da snovi traju 6-7 sekundi. Moji dečački snovi su bili toliko intenzivni da sam bezmalo svake noći ustajao iz kreveta, hodao po kući, zatvarao se u ormane, buncao, svađao se sa svojim ukućanima… Ničega od toga se ne bih ujutru sećao, ali su mi oni uvek prepričavali. Jednom je bilo umalo kobno, kada sam ustao iz kreveta i nageo se kroz prozor maminog stana, koji se nalazi na 4. spratu. Verovatno ovom prilikom treba da se zahvalim sestrinom lakom snu i tome što se probudila i mene tako čvrsto uspavanog vratila u krevet. Oduvek sam spavao čvrsto, kao mrtav. Ukućani bi me, zaspalog na stolici ili na podu, prenosili u krevet. Ništa od toga nije moglo da me probudi. Čak i ukoliko bi me neko probudio i porazgovarao sa mnom, čak i 15-ak minuta, ja se toga ujutru ne bih sećao iako bi mi oni potvrdili da sam pričao razgovetno. 

A onda su, krajem srednjoškolskog perioda, prestala moja buncanja i mesečarenja, ali su snovi ostali. Usput sam naučio jedan trik, a to je kako da se ne sećam snova ujutru. Bitno je samo pogledati kroz prozor i brzo treptati kako bi što više svetlosti prodrlo u zenice. Ako, pak, želim da zapamtim san, nakon buđenja prosto zarijem glavu nazad u jastuk i ponavljam ukrug ključne reči koje će me asocirati da rekonstruišem ono što sam sanjao. 

Fakultetski dani su još više pogoršali moje snove. Od tog perioda datira sumanuta činjenica da se svaki moj san, gde god se on odvijao, završi u sobi u kojoj spavam. I onda, nakon buđenja, nisam nekoliko minuta svestan da li se to nešto stvarno dogodilo ili sam samo sanjao. Dešavalo mi se da nekoliko sekundi po buđenju i dalje vidim ljude ili stvari koje su bile deo sna. Nekoliko meseci je jedna čudna, tamna prilika čučala u uglu moje sobe, leđima okrenuta meni, sa glavom (koju ne vidim) u šakama. i ja sam svaki put okretao glavu od njega. Da li ću zvučati potpuno sumanuto ako kažem da sam bio uveren da je u pitanju personifikacija đavola? Ali, drago mi je što se nikad nije okrenuo i što je nakon par meseci prestao da “dolazi”. 

Vremenom su stvari postajale gore. Doživljavao sam, tzv. stanja kome, odnosno iz ptičje perspektive sam gledao sopstveno telo koje nije u stanju da se pomeri, ali me gleda nazad otvorenih očiju, dok se napokon ne “spojimo” u jedno. Narednih nekoliko minuta, potpuno budan, bih i dalje osećao stravičan bol u nogama. Ne znam zbog čega se to događa, ali u najvećem broju mojih snova imam problem sa kretanjem, hodam veoma sporo, hramljem ili se čak vučem. Skoro svaki pokret me boli. To se nije promenilo ni do danas. Međutim, koliko sve ovo uvrnuto zvučalo (pa, zbog toga o tome i ne pričam često jer zvuči kao da izmišljam) uvek bih uspevao brzo da zaspim. Jedna od činjenica na kojoj su mi svi prijatelji oduvek zavideli je ta što mi je potrebno veoma malo sna (4-5 sati) da budem potpuno odmoran, kao i to što zaspim u roku od 30 sekundi kad spustim glavu na jastuk. 

Ipak, sve se promenilo u poslednjih par meseci, a u poslednja dva je poprimilo bizarne granice. Prvo je počelo sa ponavljanjem istih snova, iz noći u noć. Još jedna od morbidnih stvari koja mi se dešava veoma često je i deja vu (ali o tome drugom prilikom). A onda se ta frustrirajuća pojava preselila u moje snove, tako da u poslednjih par meseci u svakom snu imam deja vu. Pošto u samom snu već imam svest da sanjam i znam šta sve mora da se dogodi do kraja sna, bukvalno požurujem događaje kako bi san trajao što kraće. Prilazim svim ljudima kojima moram da priđem, kažem im ono što moram da kažem i brzo odlazimo na sledeće mesto. A onda se, potpuno mokar, probudim, uvek blizu 4 ujutru, najčešće u 3:49. 

Snovi su mi sve manje strašni objektivno, ali su mnogo teži za podneti jer ukrug gledam ono što sam video već bezbroj puta. Iako rizikujem da zvučim kao potpuni psiho (kao da dosad nisam dovoljno zvučao) često  se nakon tih snova nekoliko minuta pitam da li je ono što živim san, dok je taj deja vu u snu moja jedina stvarnost. Ali, to se, na sreću, sve ređe dešava. 

Poslednja promena u mojim snovima je ta što već u samom snu pokušavam da probudim uspavanog sebe. Prilikom jednog sna, iz kog sam želeo što pre da se probudim, sam usred događaja koji se odvijao na ulici počeo da urlam (na samog sebe, valjda) : “Probudi se, probudi se, probudi se!”. Čudno je i to što mi je, u snu, prolazilo kroz glavu da tako mogu da uralam na ulici, a da me niko ne zatvori u ludnicu, jer će neminovno doći buđenje. Nadam se da me jednog dana nećete videti kako urlam po ulici: “Probudi se” misleći da sanjam ono što se realno dešava… 

Sva ta buđenja u poslednjih nekoliko dana postaju sve teža, pa tako moram dugo da se borim da ostanem budan jer imam osećaj kao da će me neko ponovo “potopiti” nazad u san iako sam budan. Ako se ne opirem dovoljno jako to se i dogodi, nažalost. 

Ovo je jedna priča bez zaključka. Voleo bih da je nekada neki psiholog zaključi umesto mene. I voleo bih da se više ne budim umoran...