Nekako mi se čini da se već dve godine vraćam na isto mesto, kao u onom traumatičnom danu, nekada davno, u gradu u kom je Pablo ukrao sjaj iz očiju Dore Mar, kada sam u nekoj čudnoj zabuni pokušavao da nađem izlaz iz stanice prepune ljudi sa kojima sam se, kao u nekom besmislenom snu, sudarao, vraćajući se uvek na mesto sa kog sam krenuo.
I sada sam se vratio na isto, nakon sudaranja sa nekim drugim ljudima, nekim drugim rečima, nekim drugim knjigama i nekom drugom autobuskom kartom za beg od sebe i svojih zbrkanih misli. Ponovo sam se uplašio one jedne prazne rubrike u indeksu, onog spiska knjiga koji kao da postaje sve duži što ga više skraćujem; uplašio onog jednog davnog sna koji nikako da probudim i pomisli da opet moram da se navikavam da neko novo lice, koje je za trenut imalo koordinate sigurnog pravca, sutra opet neće biti tu.
A najviše od svega me je uplašio umor, koji svakog puta sve brže zameni mesto sa tihom tugom (jer moje tuge nikad nisu umele da budu glasne). I sve teže mi je da objasnim ljudima da su koreni mog umora utoliko dublji jer se nalaze u tome što više ne umem da se razočaram u čoveka nego u moju ideju o čovečanstvu, ne u prijatelja nego u ideju o prijateljstvu, ne u draga lica koja sam želeo da obojim svojim nijansama nego u ideju o ljubavi. A drvene bojice su sve tuplje.
Neke stepenike sastavljene od iskrenih reči sam sakrio ispod kratkog, besmislenog razgovora, jednog hica u prazno i molbe da budem ostavljen sam sa svojim zidovima. Neke mirne noći iz kojih su nakratko pobegli košmari sam prekrio nepoznatim licima obasjanim besmislenom vatrom i željom da zaboravim svoj um pre nego što ga zamućenog ostavim na korama nekog smislenog drveta. Oprosti.
Nekog drugog dana ću se ponovo sudariti sa sobom, popuniti onu klaustrofobično praznu rubriku, možda ću probuditi onaj zaspali san ako shvatim da on i dalje sanja o tome da bude probuđen, i možda ću ti opet predložiti da odigramo moju glupu igru postavljanja još glupljih pitanja, jer sam zaboravio da te pitam kada si prestao da čekaš bradatog džina da dođe na Sirijusovom bučnom motociklu i donese ti pismo za neki lepši svet od ovog. Ili ću možda zaboraviti da sam hteo sve to da znam.
Nekog drugog dana. Danas je tu samo poluprazan ranac, autobuska karta za što dalje odavde i neki prljavi peroni.
I vreme je da krenem.
No comments:
Post a Comment