U prošlom tekstu na ovom blogu sam spomenuo svoje snove u dva navrata i debelo sam se potrudio da ne skrenem priču na tu temu, jer priča o Fridi Kalo nije zaslužila da je prekinem bilo čim.
Zapravo, svaki put kada sednem da pišem ne znam gde će to da se završi i šta će sve da stane u jedan tekst, ali već tada sam znao da ću sledeći put pisati o snovima.
Neka od mojih najranijih sećanja na detinjstvo su, upravo, vezana za snove.
Ali pre nego što počnem priču o tome osvrnuo bih se na dva citata koja mi se vrzmaju po glavi još otkad sam napisao prvu rečenicu. Jedan potiče od velikog Šekspira, a drugi od malog dečaka, ali volim oba citata podjednako. Čitao sam na desetine tekstova o Hamletu, ali ni u jednom niko nije citirao reči koje su se meni urezale u pamćenje. Verovatno književni kritičari nemaju tako intenzivne snove, ko zna. “Mogao bih biti zatvoren u orahovoj ljusci i držati da sam kralj beskrajnog prostora; samo kad samo ne bih imao ružnih snova”.
Drugi citat nema potpuno veze sa ovom pričom o snovima, ali ima veze sa tim gde su koreni moje potrebe za pisanjem. Otkad znam za sebe, pored ružnih snova, imam i tu potrebu da svoje misli zapišem. Iz nekog razloga je to uvek imalo terapeutsku moć, a nikad nisam umeo da odgovorim zašto. A onda mi je jedan predivni dečak pokazivao svoje crteže. Sedeli smo na podu njegove sobe i ja sam razgledao pola sata papire po kojima je crtao, na njegovo oduševljenje pošto je mislio da sam ga pitao da mu zavirim u fasciklu čisto iz ljubaznosti, a nije znao da je za mene umetnost umetnost, ma koliko ona dobra ili loša bila, sve dok je u njoj krvi. Kada sam završio to moje malo razgledanje pitao sam ga zbog čega stalno crta monstrume, čudovišta i neke mračne stvari, a onda sam dobio odgovor koji nisam očekivao, a on nije mogao ni da sluti da ću ga se ja sećati i danas, nakon 2-3 godine. “Kada sam bio mali strašno sam se plašio čudovišta, a onda sam počeo da ih crtam. I što sam ih više crtao to su mi manje postajala strašna, i ona sam potpuno prestao da ih se bojim.” I, tako, to je priča o tome kako sam shvatio odakle moja potreba za pisanjem, i zašto nije bitno koliko dobro ili loše pišem, bitna su samo ta moja lična, unutrašnja “čudovišta” kojih sam prestao da se bojim. I zato ću uvek pisati dok ih se svih ne rešim. Možda zato danas osećam potrebu da pišem o snovima.
Kao što sam već spomenuo, od detinjstva me muče košmari. Dugo sam se sećao svih mojih snova i dan danas tvrdim da je najgluplja stvar koja postoji na svetu teorija da snovi traju 6-7 sekundi. Moji dečački snovi su bili toliko intenzivni da sam bezmalo svake noći ustajao iz kreveta, hodao po kući, zatvarao se u ormane, buncao, svađao se sa svojim ukućanima… Ničega od toga se ne bih ujutru sećao, ali su mi oni uvek prepričavali. Jednom je bilo umalo kobno, kada sam ustao iz kreveta i nageo se kroz prozor maminog stana, koji se nalazi na 4. spratu. Verovatno ovom prilikom treba da se zahvalim sestrinom lakom snu i tome što se probudila i mene tako čvrsto uspavanog vratila u krevet. Oduvek sam spavao čvrsto, kao mrtav. Ukućani bi me, zaspalog na stolici ili na podu, prenosili u krevet. Ništa od toga nije moglo da me probudi. Čak i ukoliko bi me neko probudio i porazgovarao sa mnom, čak i 15-ak minuta, ja se toga ujutru ne bih sećao iako bi mi oni potvrdili da sam pričao razgovetno.
A onda su, krajem srednjoškolskog perioda, prestala moja buncanja i mesečarenja, ali su snovi ostali. Usput sam naučio jedan trik, a to je kako da se ne sećam snova ujutru. Bitno je samo pogledati kroz prozor i brzo treptati kako bi što više svetlosti prodrlo u zenice. Ako, pak, želim da zapamtim san, nakon buđenja prosto zarijem glavu nazad u jastuk i ponavljam ukrug ključne reči koje će me asocirati da rekonstruišem ono što sam sanjao.
Fakultetski dani su još više pogoršali moje snove. Od tog perioda datira sumanuta činjenica da se svaki moj san, gde god se on odvijao, završi u sobi u kojoj spavam. I onda, nakon buđenja, nisam nekoliko minuta svestan da li se to nešto stvarno dogodilo ili sam samo sanjao. Dešavalo mi se da nekoliko sekundi po buđenju i dalje vidim ljude ili stvari koje su bile deo sna. Nekoliko meseci je jedna čudna, tamna prilika čučala u uglu moje sobe, leđima okrenuta meni, sa glavom (koju ne vidim) u šakama. i ja sam svaki put okretao glavu od njega. Da li ću zvučati potpuno sumanuto ako kažem da sam bio uveren da je u pitanju personifikacija đavola? Ali, drago mi je što se nikad nije okrenuo i što je nakon par meseci prestao da “dolazi”.
Vremenom su stvari postajale gore. Doživljavao sam, tzv. stanja kome, odnosno iz ptičje perspektive sam gledao sopstveno telo koje nije u stanju da se pomeri, ali me gleda nazad otvorenih očiju, dok se napokon ne “spojimo” u jedno. Narednih nekoliko minuta, potpuno budan, bih i dalje osećao stravičan bol u nogama. Ne znam zbog čega se to događa, ali u najvećem broju mojih snova imam problem sa kretanjem, hodam veoma sporo, hramljem ili se čak vučem. Skoro svaki pokret me boli. To se nije promenilo ni do danas. Međutim, koliko sve ovo uvrnuto zvučalo (pa, zbog toga o tome i ne pričam često jer zvuči kao da izmišljam) uvek bih uspevao brzo da zaspim. Jedna od činjenica na kojoj su mi svi prijatelji oduvek zavideli je ta što mi je potrebno veoma malo sna (4-5 sati) da budem potpuno odmoran, kao i to što zaspim u roku od 30 sekundi kad spustim glavu na jastuk.
Ipak, sve se promenilo u poslednjih par meseci, a u poslednja dva je poprimilo bizarne granice. Prvo je počelo sa ponavljanjem istih snova, iz noći u noć. Još jedna od morbidnih stvari koja mi se dešava veoma često je i deja vu (ali o tome drugom prilikom). A onda se ta frustrirajuća pojava preselila u moje snove, tako da u poslednjih par meseci u svakom snu imam deja vu. Pošto u samom snu već imam svest da sanjam i znam šta sve mora da se dogodi do kraja sna, bukvalno požurujem događaje kako bi san trajao što kraće. Prilazim svim ljudima kojima moram da priđem, kažem im ono što moram da kažem i brzo odlazimo na sledeće mesto. A onda se, potpuno mokar, probudim, uvek blizu 4 ujutru, najčešće u 3:49.
Snovi su mi sve manje strašni objektivno, ali su mnogo teži za podneti jer ukrug gledam ono što sam video već bezbroj puta. Iako rizikujem da zvučim kao potpuni psiho (kao da dosad nisam dovoljno zvučao) često se nakon tih snova nekoliko minuta pitam da li je ono što živim san, dok je taj deja vu u snu moja jedina stvarnost. Ali, to se, na sreću, sve ređe dešava.
Poslednja promena u mojim snovima je ta što već u samom snu pokušavam da probudim uspavanog sebe. Prilikom jednog sna, iz kog sam želeo što pre da se probudim, sam usred događaja koji se odvijao na ulici počeo da urlam (na samog sebe, valjda) : “Probudi se, probudi se, probudi se!”. Čudno je i to što mi je, u snu, prolazilo kroz glavu da tako mogu da uralam na ulici, a da me niko ne zatvori u ludnicu, jer će neminovno doći buđenje. Nadam se da me jednog dana nećete videti kako urlam po ulici: “Probudi se” misleći da sanjam ono što se realno dešava…
Sva ta buđenja u poslednjih nekoliko dana postaju sve teža, pa tako moram dugo da se borim da ostanem budan jer imam osećaj kao da će me neko ponovo “potopiti” nazad u san iako sam budan. Ako se ne opirem dovoljno jako to se i dogodi, nažalost.
Ovo je jedna priča bez zaključka. Voleo bih da je nekada neki psiholog zaključi umesto mene. I voleo bih da se više ne budim umoran...
No comments:
Post a Comment