Pričam pre par nedelja sa dvoje sjajnih ljudi, čiji su mi se stavovi uglavnom veoma dopali, ali mišljenja su nam se razmimoišla kada se povela priča o Instagramu i uopšte deljenju fotografija na društvenim mrežama.
"Zaista ne mogu da razumem zbog čega ljudi dele fotke hrane na svojim profilima. Neko nema da jede, a ti postavljaš tu svoj obrok", negodovala je ona.
"Pa, ne znam koliko mogu da se složim sa tim", pokušah da obrazložim moj ambivalentan stav o tome. "Da, i meni je malo glupo to postavljanje hrane, ali ukoliko bismo krenuli od tog argumenta, onda bi bilo glupo i to što se fotografišemo u stanu jer neko nema gde da živi. Ili što nosimo manje ili više skupu odeću, a neko nema šta da obuče. Ili što postavljamo fotografije sa putovanja, jer imamo novac da otputujemo, a neko nema ni da jede, a kamoli da otputuje. Uostalom, nekad se zapitam da li ima smisla i poente bilo šta što fotkamo i postavljamo na Facebooku ili Instagramu? Zbog čega to radimo? Zbog čega privatne fotografije, koje smo u eri pre interneta pokazivali nekolicini bliskih ljudi prelistavajući albume sa fotkama, sada dajemo na uvid gomili ljudi koja nam i nije toliko bliska? Jer na svim tim društvenim mrežama imamo i ljude sa kojima jedva razgovaramo, a ponekog, ili više njih, koga nismo nikad ni videli? Ali, ako zanemarimo i sve to, ne postoji realno i zdravorazumsko objašnjenje zašto uopšte bilo šta postavljamo na društvene mreže. Zašto osećamo potrebu da sa svima podelimo kako se osećamo, bez obzira da li smo tužni ili srećni, zašto postavljamo fotografije na kojima radimo bilo šta? Podjednako ne postoji logično objašnjenje za to što želimo sa svima da podelimo to da li nešto jedemo, ili smo negde otputovali, ili se provodimo u izlasku, ili se fotkamo na groblju ili prosto fotografišemo svoje lice. Jednostavno, ne postoji razlika, samo smo nešto prihvatili kao normalno, a nešto nismo", završih svoje razglabanje.
Na to su ona i njen prijatelj imali odgovor koji je donekle pokrio ovo o čemu sam pričao, ali samo donekle.
"Kada postaviš pesmu koju voliš to ipak neko može da konzumira, da odsluša. Ako postaviš fotografiju hrane to neko ne može da pojede."
Složih se i ja, donekle sa tim, ali, čak iako sam radim sve navedene stvari, nemam odgovor za to zbog čega sam juče na svom profilu podelio pesmu Pale Septembre koju izvodi magična francuska pevačica Camille. Da, bio sam juče tužan, da ta pesma mi uvek pogodi emociju tihe tuge koja se pojavi u meni kada god pomislim na to kako vreme prolazi, ali se neke stvari nikada ne menjaju, samo mesta i ljudi, ali priče su uvek u suštini iste. Ali zbog čega sam osetio potrebu da to podelim na Facebooku sa 300 ljudi? Zar je bitno da li će neko to poslušati i zavoleti pesmu zbog neke svoje tihe tuge?
Imam odgovor i za to. Volim da listam svoj tajmlajn i pronalazim pesme koje sam zaboravio, a koje sam slušao pre par meseci, ili godinu, dve. Volim da naletim na fotografije i sitne znake u statusima koji su moji šifrovani dnevnici koji samo meni mogu da probude asocijacije na stvari koje ne želim da zaboravim. Ali, opet je sve to nelogično. Sve te pesme mogu da sačuvam na svom laptopu, sve te reči mogu da napišem u svom dnevniku. Nemam odgovor zbog čega je sve to na Facebooku ili Instagramu.
Bilo kako bilo, par nedelja kasnije, nakon ovog razgovora, naleteh na Instagramu na fotografiju devojke sa kojom sam vodio ovaj razgovor. Na njoj se nalazio jedan naizgled veoma ukusan obrok. Njen prijatelj, koji je takođe bio uključen u razgovor, na njenoj strani, je lajkovao ovu fotografiju.
Nisam siguran koliko sam konzumirao to jelo. Ali sam se tiho nasmejao kada sam to video.
No comments:
Post a Comment