Otkuda oči tvoje na licu mome, Ef?

"Ne zaljubljuj se u mene", rekoh hladno i nasmejah se, ne gledajući neke oči pune besmislene nade. 

Nikada nisam voleo da gledam kako se zvezde gase u tuđim očima. Više sam voleo da gledam zvezde, one prave, kako sijaju samo za mene. One su tu zbog nas, zar ne? Nije li to sjajno? Ili smo mi tu samo da ih gledamo?

"Zašto?", dobih još jedno glupo pitanje i potrudih se da ne gledam glupavi osmeh. Sakrih to lice koje se krevelji još jednim gustim dimom. 

Od sutra prestajem da pušim. Samo još jedna kutija i to je to. Ovaj put stvarno. Sada znam da je tako.  Ali uvek moram da znam da je nešto poslednje, da to odradim kako treba. Nisam mogao da razmišljam o tom 'zašto'. Nije mi bilo bitno. Bilo mi je dosadno poput svih novih pesama koje su otpevali oni koje sam nekada voleo. Poput svih novih postova na blogovima koje sam čitao. Zašto više niko nije dovoljno spreman i hrabar da me oduševi? Zašto razmišljaš o svemu ovome? Vrati se nazad. 

"Zato. Pitaj sve one koji su to pokušali", rekoh nekim glasom koji nije bio moj. Efi, da li si to ti?

Ništa u ovoj večeri nisam ja. I to mi prija. Lepo je nakratko pobeći od sebe i na pozornici vlastitog života odglumiti jednu predstavu, praveći se da se, kada izostane aplauz, ništa neće promeniti. 

Nikada nisam smatrao osvetu opcijom koja dolazi u obzir. Suludo je pokušati nekome da vratiš istom merom. Onaj ko te je povredio svesno nije te voleo onoliko koliko si ti voleo njega. Osećanja vam nisu ista. Stoga nikada ne možeš vratiti istom merom. Onda ni osveta nema smisla. 

Ali, ovde se nije radilo o osećanjima. Ovde se radilo o ožiljku koji je morao da bude izlečen pravljenjem istog na tuđoj koži.

Ali, nisam mogao da razmišljam ni o tome. Pali su mi na pamet svi oni besmisleni ratovi koji se vode i svi oni teroristi koji se spremaju da dignu u vazduh još jedan aerodrom. Zar nismo svesni da će ove dane istorija pamtiti kao uvod u Treći svetski rat? O, Bože, kako mrzim sve one koji se mole za poginule. Zašto niko ne kaže ono što je anonimna ruka napisala na zidu jedne stanice. Zaustavite ratove, preklinjem vas. Bojim se. To je jedino bilo iskreno. 

Da li sam to bio ja? Ne znam. Verovatno nisam. Ali ono što sigurno znam jeste to da ponekad moraš da postaneš neko drugi da bi shvatio šta je to što nisi. 

"Ne, ne možeš da ispušiš poslednju cigaretu. Sebičan sam. Samo je moja."

Nije me bilo briga za pogled, ni za zvezde koje se gase. Ožiljak više nije bio na mojoj koži. Na mojoj koži nije ostalo više ništa. Svi izbledeli otisci prstiju koji su se taložili na njoj su nestali odjednom. Sve knjige koje tek treba da pročitam su se otvorile. Sva vrata koja je trebalo krišom zatvoriti su zalupljena. 

I ja sam konačno spreman. Vreme je da se vratim.