Zašto je sasvim okej poželeti nešto više od zdravlja, sreće, para i ljubavi u 2018. godini?

31. decembar je uvek pravo vreme za svođenje računa o prethodnih 365 dana. Tačno u ponoć, u ovom vremenu u kom sat više ne otkucava 12 puta nego digitalne brojke ispisuju četiri nule, oprostićemo se od prethodne godine sa željom da iz nje ponesemo samo ono najbolje, a da sve ono što želimo da zaboravimo ostavimo u 2017. godini. Pa, pre nego vam svima poželim nešto lepo, osim onog klišea o zdravlju, parama, ljubavi i sreći, želim samo kratko da se zahvalim ovoj, još par sati aktuelnoj, godini na stvarima koje mi je donela. I, ne, ovaj put neću biti dug jer znam da nemate vremena, ili barem volim da vas zamišljam kako obavljate prazničnu kupovinu u poslednjem momentu ili isprobavate neke lepe odevne kombinacije za večeras. 

Dvehiljadesedamnaesto, hvala ti na:

1. tome što sam u tebi naučio da se apsolutno ništa ne mora. Ne mora se reći, čisto radi reda, poznaniku koga smo slučajno sreli da ćemo otići na kafu obavezno, iako znamo da nećemo. Ne mora se povremeno izgubiti desetak minuta na razgovor sa nekim članom rodbine ili nekadašnjim prijateljem, čisto da ne bismo izgubili kontakt, iako znamo da smo ga odavno izgubili. Ne mora se napraviti mesta za svakoga jer, eto, tako treba, jer se time gubi vreme predodređeno za one prave ili, ako ništa drugo, za samoga sebe. Ne mora se odgovoriti na poruku u momentu u kom je dobijena ako ti se u tom momentu naprosto ne piše, niti treba objašnjavati bilo kome taj 'seen'.  Sada bi jedan veliki čovek, koji je, nažalost, napustio ovu našu malu planetu baš u ovoj godini, rekao: "Ništa ne moraš osim da umreš i platiš porez". Ugrizao sam se za usnu kada su mi javili da je uradio ovo prvo jer je on bio jedan od onih koji to antićevski "ne umeju". Ali baš zato što on negde tamo "šašav leti i živi", shvatio sam da mi koji smo ostali ovde, osim toga da platimo porez, dugujemo životu da ga živimo. Baš onako kako nama odgovara, ne objašnjavajući bilo šta bilo kome, jer sreća je nerazumljiva stvar i svako od nas ima neki svoj recept za nju, i sasvim je okej ako ne shvatamo baš najbolje ono što druge čini srećnima.

2. Mala zahvalnica ide i filmu "Juste la fin du monde", pogledanom barem 4-5 puta u ovih 365 dana, jer niko nikada nije magičnije na svetu predstavio činjenicu da se ljudi najmanje razumeju baš onda kada pričaju previše i da se računa samo ono što ostane u pogledu i ispod jezika.

3. Mirjani Bobić Mojsilović hvala za poeziju i sjajnom zaključku da na svetu ne postoji velika, apsolutna sreća. Život čine male stvari i sve dok u njima umemo da pronađemo smisao, bićemo srećni. 

4. Hvala Miley za "Malibu" i jedan od meni najdražih stihova: "Da mi je neko pre 3 godine rekao da ću biti ovde ne bih mu poverovala" jer je bilo neke suštinske iskrenosti u toj jednostavnoj rečenici što me je nateralo da se trgnem, izvučem iz začaranog kruga u koji sam svojevoljno upao jer je tako bilo lakše, i da shvatim da nije uvek bitno to gde smo sada, nego gde imamo cilj da budemo sutra. Ili za 3 godine. A do tamo se stiže upornim i sitnim koracima. 

5. Hvala Keshi za "Prayin", iako je posle njega došao potpuno razočaravajući album, ali i tu se krila važna lekcija ne samo o oproštaju, nego i o iskrenoj želji da postanu bolji ljudi oni koji su nas povredili.

6. Hvala i Taylor za umalo najbolji album godine, ali tu se kanjevestovski penjem na binu, otimam joj trofej i kažem: "Svaka čast, Taylor, ali nagrada za album godine ide Lorde". Za "Melodramu" ne bi bio dovoljan ni ceo jedan post, ali mislim da sam to najbolje "skupicirao" u polu-šali da od sada treba dodeljivati Melodramu za pesmu godine, Melodramu za pevača godine, itd, itd. 

7. Hvala i Billu za "Something new". I Gagi koja je skočila sa vrha stadiona za naše grehe, i mom omiljenom guilty pleasure-u Mayi Berović. Njoj ide Melodrama za cajku godine. 

8. Ima tu još mnogo toga zbog čega je vredelo ne propustiti 2017. godinu, ali je ovaj post već previše dug. Ali, eto, da se spomene i "Dexter", najbolja serija ikada snimljena, a zatim i iznenađujuće fenomenalna sezona "American Horror Storyja" - Cult, kao i jedna od najvažnijih snimljenih serija u ovoj godini - "13 reasons why". 

9. Ove godine sećaću se i po prvom intervjuu na engleskom sa polustondiranom Dulce Marijom, po prvom honorarnom poslu šankera na festivalu prepunom potpuno stondiranih ljudi, zatim po četvrtoj tetovaži, poslu u Blicu, Zagrebu i upoznavanju nekih magično nestvarnih ljudi. 

Eto ga, privedosmo i ovo kraju. Ostale su još samo one želje sa početka posta. Želim vam više stvari koje "ne morate".  Želim vam da naučite da češće govorite ljudima one lepe stvari, za koje smatrate da se podrazumevaju i da ih znaju. Pozovite mamu ili sestru, bez ikakvog povoda, i umesto "Šta ima novo?" recite im da ih volite. Kažite i najboljem prijatelju zbog čega vam je baš on najbolji prijatelj. Recite nekome da je lep. Grlite drage ljude usred razgovora, a ne samo na rastancima. Zastanite ponekad da pogledate zvezde, sami, jer sam siguran da ste zaboravili koliko lepo umeju da trepere. Popijte ponekad prvu jutarnju kafu uz pesmu koju volite, bez besmislenog skrolanja po telefonu. Izdvojte tih dvadesetak minuta samo za sebe, toliko svet može da sačeka na vas. Spremite s vremena na vreme prijateljima ručak, bez obzira na to koliko ste vešti u kuhinji. Kupite autobusku kartu do grada udaljenog pedesetak ili stotinak kilometara i provedite u njemu jedan dan ako ne budete imali novca za more ili putovanje u Egipat. Provodite više vremena sa decom, sedeći u pesku, pantalone će se već oprati, a iskustvo je neverovatno. Fotografišite se tako da vam ne bude bitno da li je svaka dlaka na svom mestu. Bitno je samo da je osmeh tu i momenat koji želite da ukradete od zaborava. I onda kada dan bude loš, a biće ih, zapišite negde kako se osećate. Izbacite sve iz sebe. Nije bitno umete li da pišete ili ne. I vratite se nekada tome napisanom. Biće lekovito jer ćete shvatiti koliko je daleka prošlost ono što vam je tada delovalo kao kraj sveta. To će biti najbolji podsetnik da će proći i ono što vas muči danas. 

Sretna vam Nova, smejte se, plačite, plešite, hodajte, spavajte, ljubite, grlite, volite, slušajte, pričajte, gledajte... I nek bude vredno sećanja. I nemojte da iskoristite baš svaki momenat. Nekada je preko potrebno sesti sam sa sobom, popiti jutarnju kafu u pola pet popodne, i prisetiti se na čemu smo zahvalni u svom životu, pa makar to bio samo niz malih stvari jer upravo one naše živote čine velikim.

Nadrealnost realne televizije ili Zašto je sasvim okej da nas vaspitavaju rijaliti programi?

Četiri je ujutru. Odložio sam knjigu koju čitam već tri sata (paradoks zvani "da malo odmorim oči za laptopom") i naravno da sam poželeo da pišem. Homepage Facebook-a, koji tako vešto izbegavam, naravno, u roku od 3-4 skrolanja naniže donese inspiraciju  jer tamo uvek nekome nešto smeta. Večeras su nekome zasmetali rijaliti programi jer oni, citiram, "zaglupljuju narod", "pogrešno vaspitavaju našu decu", "promovišu nemoral i pogrešne vrednosti", "služe kao skretanje pažnje sa važnih političkih pitanja" itd, itd. 

Okej, sve navedeno je verovatno tačno, ali stvari nisu nikada tako jednostrane, zar ne?

Sećam se jedne studije o rijalitijima koju sam čitao pre dve godine (i naravno zaboravio ime autora) i genijalne konstatacije da ovu vrstu TV formata gledaju svi, ali se dele u tri grupe: 1) one koji otvoreno priznaju da ih prate, poistovećuju se sa akterima i uživaju u tome, 2) one koji se "pukim slučajem nađu ispred televizora kada se to emituje", koji ih "inače ne gledaju", ali imaju mišljenje o svemu što se tu dešava (i obično znaju mnoge podatke bolje od onih koji "redovno gledaju"), 3) one koji nikada neće javno reći da ih gledaju, i kada se spomene ta tema imaju kritičko mišljenje o samom pojmu "realne televizije", a u suštini uživaju u gledanju istih jer se osećaju superiorno jer su "bolji od onih koji su pristali da se snimaju". U svom okruženju ćete verovatno lako prepoznati sve tri kategorije. Ova mala digresija nema direktne veze sa onim što je rečeno u uvodu i što će biti razrađeno u nastavku, ali, eto, zanimljiva je za razmišljanje i ostaje u glavi, a i može poslužiti u nekoj od sledećih stavki.

"Rijalitiji zaglupljuju narod" - Čovek je glup ili nije, sa rijalitijem ili bez njega. Ako na drugom polu, na primer, stavimo bioskop, biblioteku, pozorište ili šta god bilo to što "opamećuje" narod, ne vidim nijedan valjan razlog zašto bi jedno isključivalo drugo. Tradicija rijalitija u Srbiji nije mnogo duža od jedne decenije, zar ne? Prvi "Veliki Brat" je prikazan 2006. godine, a nešto kasnije su počele kao pečurke da niču razne "Farme", "Dvorovi", "Parovi", "Zadruge". Ne sećam se nešto da je taj isti narod u globalu pre te "kobne" 2006. godine bio išta pametniji ili gluplji. Taj narod koji je danas, uslovno rečeno, "zaglupljen" rijalitijem, ni u godinama pre toga nije trošio svoje vreme na "pametne" stvari. Po toj logici ispada kao da su svi ranije čitali knjige, gledali filmove eminentnih režisera i redovno posećivali pozorišne predstave, a onda su se - cap! - prebacili ispred TV ekrana. Hm, i ne baš. Uostalom, upoznao sam mnogo više idiota kojima je broj pročitanih knjiga i pogledanih filmova služio samo da ismeju onoga ko ne čita ili je malo gledao. Primetićete takve ljude lako. Oni vam ne preporučuju knjigu, film ili pozorišnu predstavu zato što smatraju da će vam se dopasti nego će ih upotrebiti kao samo jedan u nizu načina da se osećate loše, neobrazovano i nedovoljno vredno. Takvih je bilo i pre rijalitija i biće ih, nažalost, i jednom kada nam se smuči "realna televizija".

"Rijalitiji pogrešno vaspitavaju našu decu" - Opet netačno, ili barem samo delimično tačno. Da, možda će tim mladim mozgovima biti usađena ideja da je sve to poželjan obrazac ponašanja koji će usvojiti kao svoj ne bi li se osećali prihvaćeno i uspešno. Međutim, moralna načela nam se usade u porodici i okruženju, i taj temelj ne može da poljulja ništa na ovom svetu. Zapravo, može, ali to je sasvim druga tema, i onda bismo se ponovo vratili na vreme pre rijalitija, a to je da je agresivnosti, psovki i prostitucije bilo i pre rijalitija. Uostalom, ljudi žele različite stvari od života i ne čine nas sve srećnima iste stvari. Nije svakome sreća da ode u Amsterdam da obiđe Van Gogov muzej. Neko će otići tamo da napravi selfi kod kanala Kajzersgraht, neko da zapali džoint u parku, a neko da gleda prostitutke u Ulici crvenih fenjera. I ne vidim zašto je bilo koja od tih pobuda manje ili više vredna. Ne znam, možda zato što sam otišao u Amsterdam da odradim sve te stvari sa spiska (: Ali nije u tome poenta, i znam da ste shvatili šta sam želeo da kažem.

"Rijalitiji promovišu nemoral i pogrešne vrednosti" - Da, pošto mi jadni, smerni, pošteni i odgojeni u hrišćanskom duhu nikada ništa od toga nismo videli pre nego što je Maca Diskrecija popušila bananu pred celom nacijom. Jednom prilikom je ta ista Maca rekla genijalnu rečenicu da je ona "najpoštenija osoba jer ništa ne krije". Svi su se smejali tome. Jedna smerna i poštena pevačica, koja živi u skladnom braku, damski se zgrozila nad tim i poručila da njena deca takve gadosti ne gledaju. Ona je valjda bila poštenija jer se o njenoj aferi sa još poznatijim političarem nikada ne govori javno. Valjda zato što se skuplje prodala i bolje odglumila svoju životnu ulogu. Daću celom ovom razglabanju pogrešan ton sada kada budem citirao Balzaka koji u jednom romanu kaže da će te u Parizu smatrati poslednjim lopovom ako te uhvate u sitnoj krađi, a prvim gospodinom ako ukradeš milione, ali već sam sa simpatijama citirao Macu Diskreciju, pa mogu da se frljam i sa Balzakom. Vidite, može i jedno i drugo. I beskrajno je zabavno ako umete da uživate u svim krajnostima. Samo je bitno koliko od čega uzmete.

"Rijalitiji služe za manipulaciju masom kako bi joj se skrenula pažnja sa važnih političkih pitanja" - Sad mi je krivo što sam ovo spomenuo u uvodu jer je ovaj tekst ionako predug, ali koliko mi je poznato, kanala na TV-u ima na stotine, stranica dnevne štampe još toliko, linkova na Internetu mali milion. Koje ćemo dugme da pritisnemo na daljinskom, koju ćemo rubriku u novinama da čitamo i na šta ćemo da kliknemo na svom telefonu ili računaru, izbor je samo naš. Ali, eto, ljudi se i dalje čude zašto u tekstu naslovljenom "Sestra bivšeg muža Goce Tržan iznela svoju teoriju o ljubavnici muža ubijene pevačice iz Borče" ne pronalaze vest o izložbi Dalijevih monografija u Kući legata, o novopronađenoj Betovenovoj simfoniji ili o gladnoj deci Afrike. I zapitaš se, ko je na kraju tu lud? Ne znam, možda je rijaliti i za to kriv. Možda bi sve bilo drugačije da je Maca Diskrecija odrecitovala Borhesovu pesmu "Trenuci", ali ona je ipak popušila bananu i tako je cela jedna generacija koja je obećavala protraćila sav svoj potencijal. A sve je moglo biti drugačije da nije bilo te banane...

Da li je u Srbiji (i bilo gde na svetu) bolje biti sin-peder ili ćerka-kurva?

Prvi put sam čuo od drugih - to da sam "peder". Ne znam koliko sam mogao godina imati, ali bilo je to još u nižim razredima osnovne škole. Nisam tada imao predstavu šta bi to moglo da znači. Znao sam samo da je nešto loše na osnovu načina na koji je ta reč izgovarana i zluradog pogleda koji uvek prati tih pet slova. Drugi su valjda bolje i preciznije znali šta to tačno znači, a za mene je to bio samo još jedan u nizu nepoznatih pojmova za koje znaš da ne smeš da pitaš bilo koga šta tačno znači, nego se praviš da si veliki, klimaš glavom i pretvaraš se da razumeš. 

Sa godinama je postajalo jasnije. Peder sam zbog toga što, na veliko nezadovoljstvo mog oca, nisam rođen kao sin fudbaler. Što je jedini gol koji sam ikada dao u životu bio onaj autogol na času fizičkog u trećem-četvrtom razredu osnovne škole. Bilo je, osim početnog osećaja sramote, nečega izuzetno olakšavajućeg u tome. Niko se više nije bunio zbog toga što na svakom času "grejem klupu" i pravim društvo onome ko je tog dana prehlađen pa ima opravdanje što izostaje sa terena. Od tog dana sam izgubio strah od toga da će me udariti lopta (ili još gore, da ću nespretno morati ja da udarim nju), a dobio sam zauzvrat ono u čemu ću i danas najviše uživati, a to je mogućnost da sa svakom osobom pričam jedan-na-jedan, upoznajem je bolje i potpunije, umesto da vodimo isprazne priče koje obično prate razgovor u grupi. Uostalom, već tada se pričalo o tome ko bi koga "jebao" i o različitim veličinama određenih delova tela, bilo da je reč o devojčicama/devojkama ili dečacima/momcima. Tada sam shvatao da nemam zapažanja te vrste i da bih radije pričao o tome koliko volim drugi deo knjige o Hariju Poteru ili o rokovniku koji sam pretvorio u "Knjigu Senki", koju sam dopunjavao crtežima i opisima nakon svake epizode "Čari". "Nemanju nećemo da pitamo, on je peder", čuo sam mnogo puta i već tada postajao svestan da to nema baš mnogo veze sa onim stvarima koje me interesuju, nego sa onim koje bi trebalo da me zanimaju, ali naprosto nisu deo mog sveta. 

Početak srednje škole mi je već mnogo bolje posložio stvari u glavi, ali i doneo još veću zabunu. Ne-biti-peder znači imati devojku. Ipak, nisu baš svi koji nisu imali devojke nazivani pederima. Oni su bili šmokljani, nesposobni, stidljivi, luzeri, nesposobnjakovići. Ponovo je samo Nemanja bio peder. Bilo je tu neke razlike između mene i običnog luzera, mada nisam imao potpunu svest gde je ta granica. Možda zbog toga što svi znaju da će i običan luzer konačno "povaliti" nekoga, ali peder neće.

Sećam se da mi se u tom periodu dopadala jedna V. Imala je neobuzdanu, crnu kosu, taman ten koji je svojstven Cigankama (kad je već ovaj tekst o pederima politički nekorektan nek onda ni Cigani ne budu nazvani Romima), pogled predatora zbog kog sam se besmisleno smejao ostatak tog dana i široke, spuštene pantalone u kombinaciji sa kratkom, pripijenom majicom ispod koje je izvirivao donji deo njenog tamnoputog stomaka. Video sam desetak puta svog najboljeg druga bez ičega na sebi i nikada mi ta slika nije ostala u glavi, dok je taj njen stomak bio tema mog opsesivnog razmišljanja. "Nisi peder, Nemanja, i ti si samo obični luzer", razmišljao sam u sebi. Nikada naglas. Ipak, kada je ta ista V. postala glavna tema interesovanja cele srednje škole zbog fotografije na kojoj potpuno naga prekriva grudi rukama, a polni organ saksijom sa kaktusom (tada su se takve fotografije još uvek širile sa telefona na telefon mms-om ili bluetooth-om), ja sam izgubio svako interesovanje za nju.

"Možda ipak nisi peder, samo se ne ložiš na jeftinu golotinju", razovarao sam i dalje potpuno zbunjen sa samim sobom. Ruku na srce, bilo je i nekoliko onih devojaka koje su mi otvoreno priznale da im se dopadam i da im se baš sviđa to što nisam kao drugi. Taj smešni, smotani ja, sa emo-frizuricom, jednom šiškom u oku, gomilom besmislenih narukvica i još smešnijim uskim pantalonama kakve su strejt momci počeli da nose nekoliko godina kasnije i tek tada je to prestalo da bude "gej". Bilo je tu još mnogo zbunjujućih parametara. Svi oni koji su, krajem srednje škole, pod naletom metroseksualnosti, počeli da čupaju obrve, nose puder i roze majice opet nisu bili pederi. Nemanja, sa druge strane, u običnoj crnoj majici, klasičnim farmerkama i ošišanom kosom je i dalje bio peder. Vremenom je tih pet slova prestalo da boli, ali se javio nepodnošljivi pritisak onih dobronamernih, prijatelja i porodice. "Imaš li devojku?". "Kad ćeš već jednom da se pojebeš sa nekim?". "Znaš kako kažu, bolje ćerka kurva, nego sin peder". I tako, odlazim na fakultet sa spoznajom da je bolje biti V. koja je posle celoj školi poslala fotografije i bez saksije sa kaktusom nego ja koji nikada nisam imao devojku. 

Na fakultetu je već postalo lakše. Mogao sam povremeno da promrmljam da sam bio sa nekim u mom udaljenom gradu, ali da ne zalazim dublje u tu priču jer do danas nisam naučio da lažem, a da to sagovornik ne provali u roku od pet sekundi. Sa druge strane sam razvio veštinu prećutkivanja i veštog izbegavanja određenih tema. "Ima li devojaka na fakultetu?". "Ima, ima, al ništa još uvek ozbiljno", najdalje je što sam u lažima uspevao da odem. Nisam mnogo razmišljao ni o devojkama ni o momcima. Knjige su, kao i uvek, bile moja najveća opsesija i, sa ove distance gledano, najbolji beg od stvarnosti u kojoj se ništa nije odvijalo. 

Sve do onog dana kada se u kafiću pored fakulteta, u kom smo stalno visili posle predavanja, pojavio neko čiji pogled nisam mogao da izbacim iz glave po istom onom principu kao sa donjim delom tamnoputog stomaka jedne V. Samo što sada V. nije bila ona, nego on. "Poljubili smo se sinoć", rekao sam svom najboljem drugu, koji je iskolačio oči, a zatim kroz osmeh dodao da se od mene svakakva glupost može očekivati kad malo više popijem (prisustvovao je više od jedne takve gluposti). "Da, ali dopalo mi se. I nadam se da ćemo se poljubiti i večeras". Jedan razočaran pogled i moj još brži odgovor pre nego što je mogao da kaže bilo šta: "Ako ne želiš više da sediš sa mnom na kafi zbog toga, to je sasvim okej. Da, ja sam peder i sviđa mi se to", rekao sam naglas prvi put u životu, osećajući neopisivo olakšanje. Međutim, taj moj najbolji drug, najkonzervativnije biće na celom svetu, koje na neki čudno simpatičan način smatra da je ženi mesto u kuhinji i da ne može biti toliko pametna kao muškarac, ostao je da sedi na toj kafi, i na još bezbroj njih posle te. "Znaš, uvek sam mislio da su homoseksualci razvratnici, loše osobe i da se samo iživljavaju. Ali, ti nisi takav. Ti si moj najbolji drug. Najdivnija osoba koju sam upoznao u životu. Neko kome mogu da se obratim kad god mi treba savet i neko ko će mi uvek biti najveća inspiracija u životu kada padnem u depresiju ili mislim da nešto ne mogu. I baš me briga što si gej", rekao mi je jednom prilikom. "Ne, ja sam peder", odgovorio sam uz osmeh.

Ipak, takvo nešto je možda bilo lako reći nekome ko me je tek upoznao i svakom onom koga sam upoznao nakon te bitne samospoznaje. Princip je bio jasan: Ako imaš problem sa tim, to je tvoj problem, i ne treba mi neko takav u životu. Ionako bi me otpisao onda zbog neke druge stvari, dobro je onda što padaš na ovakvim sitnicama. Međutim, mnogo veći problem je bio reći porodici i prijateljima koje imam još iz detinjstva. Njih bi već bilo mnogo teže izgubiti. Ali i na to sam bio spreman. Posebno nakon svih onih priča o drugim pederima koje roditelji izbacuju iz kuća i sa kojima članovi porodice više ne pričaju jer su najveće razočaranje koje im se u životu desilo. Izbacivanje iz kuće me nije brinulo. Ionako sam još od druge godine fakulteta sam plaćao kiriju svog iznajmljenog stana, kupovao sebi patike i jakne, finansirao školovanje. Plašio sam se samo emocionalnog odbacivanja i taj strah me je paralisao kad god bih pokušao razgovor da navedem na tu temu. Bilo je ljudi koji su od mene okrenuli glavu, onih koje sam razočarao. I to je sasvim okej. Bilo je onih koji su tek kroz priču sa mnom shvatili da nema mnogo razlike između dva dečaka koja se vole od standardnog stereotipa o dečaku i devojčici. Oči koje blistaju zbog zaljubljenosti i slomljeno srce zbog gubitka onoga koga voliš zajednički su svima. 

Znam da ću i ovim postupkom u svom životu "zaraditi" nekoliko glava koje će se okrenuti na drugu stranu i da će biti onih koji bi me radije videli nezadovoljnog sa devojkom nego zadovoljnog sa momkom. I sa tim sam u potpunosti okej jer me je sazrevanje naučilo tome da mi nisu potrebni oni kojima moja sreća smeta. Iskustvo me je naučilo da pederi ne smetaju nikome osim onima koji su nezadovoljni svojim životima, pa je najlakše iskaliti se na onima kojima je teško da se odbrane, umesto da se bave sređivanjem vlastititih problema. Imam tu ludu sreću da mi dosad još niko nije razbio glavu iako sam se znao sa bivšim dečkom poljubiti i nasred najprometnijih ulica u Beogradu. Nije me bilo briga zbog toga što je verovatno neko pomislio da sam bolestan. Bio sam srećan i samo to se računalo. Tad sam shvatio i da je mnogo više onih koje baš briga za pedere i da je taj nazovi negativan stav zapravo svojstven manjini koja je samo glasnija u iznošenju svog mišljenja. 

Ovde završavam. Možda čitaš ove redove sa gađenjem i kada me sledeći put sretneš gledaćeš me drugačije nego što si to činio pre iako sam ostao isti onaj ja kog si znao. Možda sam sebi dao još jedan autogol, ali zbog njega ne osećam onu sramotu koju sam osećao zbog onog koji sam dao u trećem razredu osnovne škole. Znaš li zašto? Zato što znam da je svet prepun klupa za rezervne igrače, čije sam prednosti naučio još pre mnogo godina. I na kraju ovog ili bilo kog drugog dana moja sreća će zavisiti samo od mene samog, a ne od toga da li sam bolji ili gori od "ćerke kurve". 

Uvek na kraju teksta razmišljam o tome zbog čega sam ga napisao. Da bih ispao potpuno fer prema onim ljudima koji sve ovo o meni još uvek ne znaju nego samo sumnjaju, ali sam odabrao da saznaju na najgori mogući način? Da nekome "otvorim" oči o pederima? Ili da pomognem nekome ko i sam ima problem sa tim da prizna svojim bližnjima plašeći se napuštanja i odbijanja? Možda ima istine u svakom od ovih razloga, ali znam koji je cilj najbitniji, a on je osnovni pokretač svega što sam u životu ikada napisao i objavio na Fejsbuku, Instagramu ili nekom od blogova i mnogima bio nerazumljivo preotvoren i ličan. A to je da će život uvek biti prepun autogolova, ali da nikada jednim od njih ne treba da smatramo ono što jesmo i što nas čini srećnima, šta god to bilo.

Znam da bi neki od vas bili zadovoljniji da sam, figurativno rečeno, ispao ćerka kurva. Ali, eto, ja sam ispao sin peder. I neću se ljutiti na bilo koga od vas ko me zbog toga izbriše sa ove imaginarne liste prijatelja na Fejsbuku ili iz one prave, životne. Makar samo razmislite o ljudima koji čine vaš svet i nemojte im otežavati postojanje u njemu samo zato što ne daju golove koji bi vas učinili srećnim. Svako ima svoje životne utakmice. Ne morate da navijate za druge i da ih bodrite sa tribina, ali nemojte ni da zviždite i negodujete. I neka vam uvek, ali uvek, na prvom mestu budu vaši golovi i autogolovi. Tuđi vam nikada neće doneti sreću. 

superheroj svog malog života.

znaš, ja nisam jedan od onih koji će ti nedostajati dugo

i brzo ćeš pronaći neku zanimljivu pesmu zbog koje ćeš me zaboraviti na čitavih pet minuta

i ništa te u njoj neće podsetiti na mene

jer ti naravno nikada nisi zapamtio naziv moje omiljene pesme ili se potrudio da odslušaš njene reči

čak i onda kada muzika ne svira u ritmu tvoje krvi

onako, da je sačuvaš u rezervi za one sate u kojima ipak poželiš da sam tu

pa da je poslušaš mojim ušima i nasmeješ se na svaki peti stih

i kažeš u sebi: 'pa na ovo bi on sklopio oči' ili: 'sad znam zašto mu je ovo omiljena pesma'

ne, ti ćeš brzo naći neku mnogo bržu pesmu zbog koje ćeš me zaboraviti na čitavih pet minuta

mene nikada neće biti na tvojoj plejlisti

jer će tamo pevati o nekim toplijim letima, o nekim srećnijim ljudima

u nekim besmislenim stihovima, u ritmovima koji se lako pamte

i tu ama baš ništa neće podsetiti na mene

tu nećeš nikada pronaći strofu ili makar stih koji će zvučati kao ja

jer o ovakvima kao što sam ja ne pišu pesme

znaš, ja nisam jedan od onih koji će ti nedostajati dugo

i brzo ćeš pronaći neki zanimljiv film zbog kog ćeš me zaboraviti na čitava dva sata

i ništa te u njemu neće podsetiti na mene

jer ti naravno nikada nisi zapamtio ime mog omiljenog filma

onako, da ga sačuvaš u rezervi za one sate u kojima ipak poželiš da sam tu

pa da ga pogledaš mojim očima i da se nasmeješ na svaku petu scenu

i kažeš u sebi: 'pa ovo je tako on' ili 'on bi sigurno na ovo naborao čelo'

ne, ti ćeš brzo naći neki zanimljiv film zbog kog ćeš me zaboraviti na čitava dva sata

mene nikada neće biti u tvojim kadrovima

jer će tamo biti neko ko spašava svet i glumi superheroja

i beskrajno je lep, i očaravajuće duhovit

i tu neće ama baš ništa podsetiti na mene

tu nećeš nikada pronaći nekog lika, makar i sporednog, koji će ličiti na mene

jer o ovakvima kao što sam ja ne snimaju filmove

znaš, ja nisam jedan od onih koji će ti nedostajati dugo

i brzo ćeš pronaći nekog mnogo impresivnijeg zbog kog ćeš me zaboraviti na čitav mesec

i ništa te na njemu neće podsetiti na mene

jer ti si već zaboravio moje ruke i kakav je osećaj proći tvojim prstima kroz moju kosu

ili koliko umeju da budu tople moje oči

onako, da sačuvaš taj pogled u rezervi za one sate u kojima ipak poželiš da sam tu

pa da vidiš sebe mojim očima i nasmeješ se na svaki pedalj svoga tela

i kažeš u sebi: 'on je voleo da liže moje zube' ili: 'pa on bi me sada poljubio u prste'

ne, ti ćeš brzo naći nekoga ko će da te ljubi prosto u usne i zaboravićeš me zbog njega i na nekoliko meseci

jer će ti on pričati o nekim zanimljivijim stvarima

možda će čak umeti i da popravi rajsfešlus na tvom rancu

i da pronađe neku novu aplikaciju na telefonu za koju nikada nisi čuo

i da pronađe neki lep kafić u kom prave najbolju kafu u gradu

i da priča šale zbog kojih ćete se smejati satima

i u njemu te ama baš ništa neće podsetiti na mene

od njega nikada nećeš čuti priče ili makar rečenice koje zvuče baš kao moje

jer ti zbog kojih se zaboravljam lako ne pričaju ovako

ali znaš, jednom će proći tih pet minuta

jednom će proći ti sati, dani i meseci u kojima si me zbog ritmova, kadrova i drugih zaboravljao tako lako

i poželećeš nekoga sa kim možeš da imaš mali stan u potkrovlju

nekoga ko će pakovati kofere za zajednička putovanja i brinuti o tome da li si otišao potpuno spreman na posao

nekoga ko nikada neće biti previše umoran za ono što te tišti

nekoga ko će te ljubiti u zaliske onda kada ih budeš mrzeo što postaju sve veći

nekoga ko se ne razume u telefone, ali čuva rezervne punjače ako zaboraviš svoj

nekoga ko ne zna gde se služi najbolja kafa u gradu ali mu nije teško da ustane 15 minuta pre tebe kako bi te dočekala topla šoljica svakog jutra u krevetu

nekoga ko ne zna da priča šale zbog kojih ćeš se smejati satima

ali bi dao više nego što može da zapamtiš neke nasmejane godine

nekoga ko možda nikada nije bio superheroj koji spašava ceo veliki univerzum ali bi dao više nego što ume da bude superheroj tvog malog života

i znaš, tada će ti biti žao što nisi zapamtio naziv moje omiljene pesme ili se potrudio da odslušaš njene reči

što nisi zapamtio ime mog omiljenog filma i scenu na koju sam naborao čelo

tada će ti biti žao što ti nisam nedostajao dugo

ali, znaš, tada ćeš imati sve vreme ovog sveta za nedostajanje

da nadoknadiš to brzo zaboravljanje

onoga ko će imati isto toliko vremena da bude superheroj svog malog života.

5 najboljih filmova iz 2016. godine ili O Palmama, Globusima i Oskarima

Konačno sam se malo odmakao od uporednog hronološkog gledanja filmova koje su snimili Godar i Džarmuš (valjda mi je zafalilo malo boje u filmu) i odlučio da konačno pogledam nešto novije, tako da sam napravio neku svoju listu onoga što bi možda valjalo pogledati iz prošlogodišnje produkcije. Većinu toga sam pogledao na osnovu nekog svog ukusa (kakav god on bio) i dodatnih nekoliko jer su nahajpovani i osvojili gomilu nagrada. Takve filmove (obično nažalost) pogledam, iako osetim odmah da mi se neće dopasti, ali se uvek nadam da će me nešto prijatno iznenaditi.

Ovaj post je posvećen filmovima iz 2016. godine, što znači prošlogodišnju selekciju Kanskog festivala, i ovogodišnju Zlatnog Globusa i Oskara (zato što se poslednje dve održavaju na samom početku godine i samim tim nagrađuju filmove snimljene u protekloj godini). 

Naredni spisak filmova predstavlja neke moje lične utiske, što ne mora da ima nikakve veze sa kvalitetom filma. Na isti način na koji mi je bitnija emocija u glasu kod pevača nego glas sam, kao i tekst pesme a ne kvalitet muzike, isto tako mogu imati neka potpuno pogrešna merila za to da li je neki film vredan gledanja ili nije. Uostalom, ako ovo čitaš, iz nekog suludog razloga misliš da bih ti mogao preporučiti neki film za koji se nećeš pokajati što si izdvojio dva sata svog vremena, tako da ovde završavam sa uvodom i prelazim na filmove.

Pre toga samo jedan kratak osvrt na celokupne selekcije tri spomenuta festivala. Za neke filmove je i trejler bio previše, ali sam doneo čvrstu odluku da izdržim gledanje La La Land-a. Nakon prve pesme i koreografije me je zabolela glava, nakon druge sam poželeo da prerežem grkljan sebi o ivicu prozora koji je bio otvoren iznad moje glave, a kad pomisliš da ne može gore od pevanja oni počnu da pričaju. Nakon 13 i po minuta sam sklopio laptop i što moja predraga RiRi kaže: Otpratiću te, blokiraću te, deaktiviraću te i zabraniću ti dozvolu prilaska. Toliko o tome. Nešto slično se može reći (doduše ublaženo) za Moonlight za koji mi nakon gledanja neko reče da su se hvalili da je snimljen za dva dana. U ta dva dana verovatno spada i smišljanje sižea i pisanje scenarija, odgovorio sam. Pošto su ova dva osvojila sve Oskare, treba se dodati samo da je Manchester by the Sea verovatno jedini dobio koliko-toliko zasluženo Oskara za najbolji originalni scenario (mada je i to okej, fino, ništa epohalno), premda bih ga ja u toj selekciji pre dao filmu 20th Century Women.

Zlatni globus je, po običaju, prilično sličan u selekciji i osvojenim nagradama, sa tim izuzetkom što se tu u žiriju našao neko pametniji i dao nagradu za najbolji strani film Elle, kao i Isabelle Huppert nagradu za najbolju glumicu za isti film. No, o tome nešto više kasnije.

Kan je, i 2016. godine, imao znatno bolju selekciju, ali kako će od 5 mojih preporuka 4 biti iz te selekcije, neću dužiti o tome. Da već ranije na ovom blogu ceo jedan post nisam posvetio Dolanovom Juste la fin du monde i on bi se našao u tih pet preporuka, ali ovako je besmisleno.

Mal de pierres - Nicole Garcia

Ja i Francuzi (: Ali, zaista sjajan film i to sa Marion Cotillard i Louisom Garrelom u glavnim ulogama. Meni je to bila dovoljno dobra preporuka da ga pogledam, ali za one kojima to nije dovoljno napisao bih nekoliko rečenica o samom filmu. U središtu priče je Gabrijela i njen patološki odnos prema ljubavi, odnosno očajnička potreba da voli i bude voljena. Osim što su te njene 'imaginarne ljubavi' prikazane na veoma dubok način kroz psiho-fizičku patnju, ovo je jedan od onih filmova u kojima se u jednoj sceni preokrene sve ono što ste mislili da znate o glavnim likovima. Sjajna priča o ljubavi ili ne-ljubavi, kako se uzme.

Elle - Paul Verhoeven

Još jedan vrhunski psihološki triler režisera Niskih strasti. 'Ona' iz naslova je Mišel, još jedna neobična žena sa patološkim sklonostima, ali za razliku od prethodno spominjane Gabrijele, njena 'poremećenost' je usmerena ka seksu. Film počinje scenom silovanja nakon čega će njena pažnja biti usmerena ka otkrivanju identiteta maskiranog silovatelja, koji postaje njena opsesija. Poveden gledanjem sličnih filmova američke produkcije mislio sam da znam ko se krije iza te maske, ali pošto je u pitanju francusko-nemačka produkcija bio sam iznenađen scenom kada Mišel napokon uspe da skine masku čoveka koji je opseda. Uostalom, to nije toliko ni bitno, sve i da se na samom početku filma zna njegov identitet, njena ličnost bi bila beskrajno zanimljiva za posmatranje.

American Honey - Andrea Arnold

Dobitnik nagrade žirija na Kanskom festivalu. Jedan od najboljih filmova u ovogodišnjoj selekciji (iako je američki :p šalim se). Prati neobičnu priču putujućih prodavaca časopisa po celoj Americi, koji idu iz grada u grad, od vrata do vrata, smišljajući najrazličitije moguće načine da uvere stanovnike predgrađa da se pretplate na određeni magazin. Iako je fokus filma usmeren na dvoje likova i njihov turbulentni odnos, sve ostale propratne priče i mnoštvo drugih karaktera koje upoznajemo usput učini da vam prolete ta tri sata filma veoma brzo.

I, Daniel Blake - Paul Laverty

Dobitnik Zlatne palme na Kanskom festivalu, sasvim opravdano. Jedan od onih filmova tokom kojih vam sve vreme stoji knedla u grlu, a uspete da se rasplačete tek kada se film završi, dok gledate odjavnu špicu. Tad shvatite čemu ona služi (: Priča koju ćete svakako pamtiti jako dugo, smeštena negde u Škotskoj, o jednom Čoveku koji je ujedno svi oni Ljudi koje poznajemo, a koji ostaju veliki koliko god 'mali' bili. Daniel Blake nije predsednik, vojnik, naučnik, doktor, znamenita istorijska ličnost ili neki drugi stereotip 'bitnog' lika za filmsko platno. On, sa druge strane, nije ni ubica, narkoman, silovatelj, pedofil ili bilo koja druga krajnost koja obično zanima režisere. Daniel Blake je samo čovek, ništa manje ili više od toga. Ali Čovek. Najtoplija preporuka za 2016. godinu.

Nocturnal animals - Tom Ford

Za kraj sam ostavio ovaj američki triler jer o njemu ne mogu da pišem bez spojlera, koje će uostalom moći da isprate samo oni koji su gledali film. Za one koji nisu gledali film rekao bih samo to da se radi o ženi u ranim 40-im koja, nakon 19 godina, uspostavlja prvi kontakt sa bivšim suprugom, i to na prilično neobičan način. On joj šalje roman koji je napisao nadahnut njihovim odnosom, ali u kom je stvarnost drastično izmenjena. Oni koji nisu gledali film bi valjalo da ovde odustanu od čitanja jer sledi gomila spojlera, a pišem ih jer je troje ljudi (koji su ranije gledali film) odlučilo da ga ponovo pogleda iz 'moje perspektive' jer im 'takva analiza nikada ne bi pala na pamet'.

U završnici filma vidimo Suzan kako beznadežno čeka Edvarda da se pojavi na večeri, a u toj nekoliko minuta dugoj sceni samo posmatramo njeno lice i možemo samo da pogađamo šta je to što joj prolazi kroz glavu. Upravo zato je ta scena toliko duga. Moje neko shvatanje je da je, čekajući Edvarda, shvatila simboliku knjige koja joj je sve vreme izmicala. Naime, roman nosi naziv 'Noćne zveri', što je ujedno i nadimak koji je Edvard dao Suzan u mladosti, tako da je to priča o njoj, a ne o njemu, kako se sve vreme čini. Uostalom, kada su prekidali svaki kontakt pre 2 decenije ona mu je prebacila da nikada neće biti veliki pisac ukoliko bude pisao o samo o sebi. Edvard je poslušao Suzan i napisao roman u njoj, premda je njen stvarni lik portretisao kroz svoj lik u romanu. Tim postupkom je praktično zamenio njihove uloge u stvarnosti i stranicama knjige.
3 razbojnika koja ih presreću na putu, siluju i ubijaju njihovu ćerku i Suzan, predstavljaju u stvarnosti Suzanin abortus i metaforičko ubistvo Edvarda. Identitet dvojice razbojnika biva razotkriven do kraja filma (a oni bi u ovoj paraleli sa stvarnošću odgovarali Suzaninim roditeljima koji su je ubedili da ostavi Edvarda) dok lik trećeg do kraja ostaje zagonetan, mada Šerif govori Edvardu da je ubijen. Neka moja teorija je da je Treći upravo Šerif (u poslednjoj sceni u kojoj se pojavljuje praktično ponavlja rečenice tog Trećeg), dok se Edvard ubija zato što shvata zamku u koju ga je Šerif smestio, odnosno da i sam postane zločinac i uprlja ruke krvlju umesto njega i tako mu zataška tragove.
Suzan na kraju filma shvata da je ona odgovorna za sve te 'smrti' u romanu i stvarnom životu, jer je Edvardov lik zapravo njen, kao i da je napuštanjem Edvarda u stvarnosti ona sama izvršila samoubistvo a da nije ispalila metak u čelo.

Dva (i ne tako okej) dnevnička zapisa o ubijanju čudovišta

14. septembar 2015.

Još jedno pakovanje kofera. Sam Bog zna koji put u životu. I svaki put je teško. I nikad ne mogu da se naviknem da opet treba strpati na tako malo prostora ceo jedan život i poneti ga za sobom.

Kao kada pakuješ knjige za prvi razred osnovne škole i ljut si jer ne možeš u ranac da staviš sve one male kovanice koje si satima okretao na podu podražavajući kretanje planeta ove naše male galaksije. I ne možeš da poneseš sve one prazne sveske bez linija na čijim listovima želiš da nacrtaš sve što vidiš oko sebe. Verovatno nikad neću zaboraviti onog 11-godišnjaka koji mi je dosta kasnije u životu pokazivao istu jednu takvu svesku, a kada sam ga pitao zašto crta samo čudovišta on mi je, verovatno i ne sluteći koliko je duboko ono što će reći, kazao: „Ranije sam ih se mnogo plašio. A kada sam počeo da ih crtam, shvatio sam da nisu stvarna i više ih se ne bojim.“ Ne znam zašto sam nekada u prošlosti crtao, ali znam zbog čega pišem. Taj dečak me je naučio.

Prvi razred. Prvi autogol na fizičkom. Prva loša ocena iz likovnog jer, zapravo, nisam ni nadaren za crtanje. Prva strašna uvreda koju mi je život dao. Nešto kasnije će u životu stići isti odgovor života i za pisanje, ali od toga nisam odustao. Nisam pobacao sve sveske prepune žvrljotina kao što sam to uradio sa onima prepunim crteža na kojima Džek i Rouz prvi put vode ljubav na brodu koji tone. Postalo mi je svejedno to što ne umem ni da pišem, ionako ne očekujem za to ovacije. Očekujem samo da ubijem sva svoja čudovišta, a to je mnogo više.

A onda spakuješ i mnogo veće kofere, za mnogo dalje gradove. Naučiš da živiš u tim koferima, da te proganjaju negde iz ugla iznajmljene sobe i da te podsete da to nije tvoj dom. I to čudovište sam ubio nekim besmislenim stihovima. Možda ono nije sasvim izdahnulo, ali ne ume više da me prepadne kao pre.

I, evo sada, pakujem ove kofere. Čini mi se kao da imam veću tremu nego bilo koji drugi put. A možda se to uvek tako čini jer je ovo sada, a ono je onda.

Nekoliko prugastih majica, baš onakvih kakve je voleo da nosi Vorhol, nekoliko pari pantalona i čarapa na tufnice. Ima neke neobične sreće u tim tufnicama, ko zna zašto.

I jedna knjiga o pop artu, jedna o Bouviju, jedna o Madoni i nekoliko knjiga na francuskom, sa nadom da ću nekad uspeti da ih pročitam. J'espere. Jedan laptop krcat Dolanom, fon Trirom, Hanekeom, filmovima sa Kanskog festivala i nekim drugim kultnim filmovima. I tako mnogo Amy, FKA, Gage…

I tako mnogo nade, strahova, velikih i malih očekivanja… A ja sam Ežen sa strahom da će završiti kao Pip. Jer ja uvek završim kao Pip.

Bojim se da ću ostati bez svojih slova koja treba da ostanu na raznim portalima i nada da će možda ostati i štampana u nekim novinama. Ne znam da li u životu želim da budem novinar. Zapravo, ne znam šta želim od života. Ali, hej, tek su mi dvadeset i četiri. Ironičan sam. Jako. Moja generacija je za to vreme uspela da se uda, razvede, rodi decu i da se zaposli. Ne znam šta sam ja uspeo. Zavisi kog dana me to neko pita. Nekad mislim da nisam uspeo ništa. Nisam uspeo da zaista volim i zaista budem voljen. Nisam uspeo da dobijem diplomu. Nisam uspeo da bilo šta doteram do kraja. A, opet, jednog dana ću ti reći da sam sretan jer sam prešao na hiljade kilometara. Beč. Berlin. Amsterdam. Pariz. Prag. I tako dalje, i tako dalje. Da sam sretan jer sam studirao ono što volim i pročitao na stotine predivnih knjiga. Da sam zadovoljan jer samog sebe izdržavam već 4 godine od najboljih stipendija. A, opet, drugi dan ću ti još iskrenije reći da mislim da je te stipendije zaslužio neko bolji i da sam pogrešio sa izborom fakulteta jer su mi opcije nakon njega limitirane. I sve tako ukrug.

Šta me sada čeka u ovom gradu koji me je uvek plašio dok sam ga gledao izdaleka kroz izlokane prozore autobusa i koji mi je uvek izgledao kao trula donja vilica nekog kamenog čudovišta dok je gornja vilica samo sivkasto nebo?

Ne znam. Bojim se i pun sam nekog ludog iščekivanja istovremeno. Spremam se za to već mesecima, a opet skačem bez padobrana. Ali, kao što reče jedna mudra žena, biće što biti mora.

Sve su to stepenice. Pa, kud me odvedu. Na kraju ću znati da sam pokušao. Možda moja rebra nisu dovoljno jaka za te trule zgrade i prljave ulice. Ali, možda će sve vredeti ako nađem barem jedan ušuškani andergraund bioskop, jedan zavučeni kafić sa jeftinom kafom uz jeftinu cigaru i nekoga čije se ime piše tri puta. 

31. april 2017.

Opet pakujemo kofere. Ovaj put mi nije teško da ih spakujem. Naučio sam da nosim sa sobom ono najneophodnije, kao i da slučajno zaboravim sve ono što mi neće trebati. 

Ovoga puta će, zajedno sa maskom sa pandinim očima, na dnu nekog vidikovačkog kontejnera ostati jedno lepo pismo u kom ja i nisam baš tako lep, mnogo hladnih jutara sa rukama toplim od snova, jedna soba prepuna nota, druga prepuna fotografija, treća sa strahom koji mi nije prošetao po rukama, svi piknici bez pokrivača i hrane u parku iznad Zelenjaka, umorna jutarnja stopala ispred svih klubova duž Savamale, ukradeni poljupci na nekim pozidama koje su bile uže za akrobatu i svi oni duž Kalemegdana i stanici London. I ono 'volim te' koje se zariva do poslednje Babuške bića, kao i 'ja, glupo dete, kome niko nije tako lepo govorio da ga ne voli kao ti meni'.

Ali, Ežen je opet završio kao Pip. Ežen uvek završi kao Pip. I zato stalno pakuje kofere. Neke snove je probudio, neki su ostali da kunjaju još, nevoljni da se mrdnu iz svog dremeža. Oni čekaju neke toplije mesece.  Kao i donja vilica kamenog čudovišta. Pipu je sada potrebno samo nebo i mnogo oblaka zapretenih među trepavicama. 

Nije važno gde idem. Nije važno kada i da li se vraćam. Nije važno što nisam rekao da idem. Ja ću uvek biti onaj koji ne voli rastanke i koji sam vuče svoje kofere. Možda me nećeš naći tamo gde si me ranije uvek nalazio, čoveče koji čitaš ove grozne dnevnike, ali ako ti je bilo baš stalo da me nađeš, poslaću ti nesvesno jedan osmeh jer si me ovde našao.

Priča o Banks ili Zašto je Boginja ostala bez Oltara?

U naslovu ovog teksta (koji već neko vreme želim da napišem) spojio sam nazive dva albuma magične devojke po imenu Banks (tačnije po prezimenu, budući da se zove Jillian Rose Banks), odnosno Goddess iz 2014. i Altar iz 2016. godine. Učinilo mi se pogodnim da priču o njoj započnem upravo aluzijama na naslove ova dva albuma jer je to upravo ono što je ona. Boginja koju niko nije postavio na odgovarajući Tron (tj. odveo pred Oltar), mada bi u njenom slučaju pogodniji bilo drugo značenje ove reči: Žrtvenik. Ali, kao što će neki moji dalji utisci o njoj pokazati, ova Boginja i ne bi umela da sedi mirno na bilo kom Tronu ovog sveta.

Već u prvoj pesmi sa albuma Goddess kupila me je stihom:

Ispostavilo se da si postao upravo ono što sam očekivala da ćeš biti: 

neko zbog koga ću umreti.
(Alibi)

To je ono što je malo ko sposoban da razume u potpunosti, pa to obično ovakvi kao ja i prećute, a možda sam upravo zbog toga toliko na prvu zavoleo Banks. Često umem da pitam prijatelje u kom momentu osećaju da se zaljubljuju u nekoga i odgovori obično budu slični, jako logični, podrazumevani. Znam da bi Banks odgovorila isto što i ja. U onom momentu kada osetim da možeš da mi slomiš srce. U onom momentu kada u sebi kažem: Kako ćeš ti da me sjebeš. Ima nečeg neobjašnjivog u tom emocionalnom mazohizmu i koliko god sebi pokušavao da objašniš da je to momenat u kom treba da se okreneš i pobegneš glavom bez obzira, ti se zatrčiš i baciš širom raširenih ruku u ambis bez padobrana. Ako, pak, naspram tebe stoji neko ko se potpuno uklapa u tvoje nepravilne kalupe, ali ne poseduje tu moć da te povredi, nećeš osetiti ništa. Opet, sa druge strane, sasvim paradoksalno, govoriš sebi da želiš da budeš voljen, ali uvek se opredeliš za one Prve, nikada za one Druge. I Banks to uvek zna još na samom početku.

A šta kada bi znao da je ovo što smo počeli osuđeno na propast od samog početka?

A šta ako bude samo gore i gore?

Hoćeš li me smiriti i reći da smo doneli pravu odluku?

(Waiting Game)

Iako je u svim pesmama koje je ikada napisala, ona ta koja je potčinjena, povređena ili zapostavljena, u naslovnoj pesmi sa ovog albuma dala je odgovor u kom momentu postaje Boginja, a to je onda kada se svi njeni napori da to postane u zagrljaju čoveka kog je volela ispostave kao bezuspešni. Tek onda kada on više nije u njenom fokusu ona može da savlada svoju mazohističku prirodu i pokaže snagu umesto bolne ranjivosti koja joj je svojstvena dok voli; bolne ranjivosti zbog koje ne može biti voljena. Tada joj se obično vraćaju oni koji su je slomili. Međutim, bez obzira da li ih tada voli ili ne, ona više ne ume da im se vrati čak iako joj nude sve ono za čim je ranije žudela. Zbog čega? Zato što više nemaju tu moć da joj slome srce.

Zaslužuješ da znaš odakle potičem,
da sam bila sama kad sam spalila do temelja vlastiti dom,
da sam iščupala svaku ciglu i bacila je što dalje od sebe.
(You should know where I'm coming from)

Drugi album, izdat dve godine kasnije, pokazuje da Banks u međuvremenu nije ništa naučila, da se nije promenila ni za milimetar. Ona možda drugačije promišlja o stvarima, dublje, pogubnije po sebe, ali ne menja ništa u svom ponašanju, što njen teret čini dodatno teškim.

Ja uvek sjebem samu sebe više nego što bi to mogao bilo ko drugi.
(Trainwreck)

I naravno da je moja omiljena pesma Judas. Zbog nje sam, uostalom, i prvi put pustio Banks. Volim to korišćenje biblijske tematike u pop kulturi, ali samo onda kada je opravdano i duboko shvaćeno, bez potrebe da samo šokira po sebi. A ja sam se nasmejao u sebi već na četvrtom stihu u kom se poigrala sa dvostrukim značenjem reči 'stoned' (1. pod dejstvom opijata; 2. kamenovan ). Kasnije, kada sam preslušao oba njena albuma, ta pesma mi je postala još draža, jer sam shvatio da je Banks morala odabrati baš tu novozavetnu priču u kojoj otpočetka Isus zna da će ga Juda izdati, ali mu poklanja svoje poverenje i pušta ga da to učini jer u suprotnom proročanstvo ne bi bilo ispunjeno. Na isti način Banks poklanja ljubav samo onima za koje zna da će joj naneti bol jer u suprotnom nikada ne bi volela.

Za kraj sam ostavio drugu najdražu pesmu (jer ja nikada ne mogu imati samo jedno najdraže). Volim je, iz meni poznatih razloga, ali radi se o nekim obrnutim perspektivama o kojima bi mi sada bilo prekomplikovano da pišem. A možda i ne želim.

Kažeš mi da me mrziš sad i trudiš se da me svaka tvoja reč zaboli.
Kažeš mi da sam glupa i da sam sjebala sve
i da mi nikada nećeš oprostiti, iako odlazim za tvoje dobro.
Zar ne znaš da nekada možeš voleti nekoga toliko
da ga moraš pustiti da diše?
Ali ti ne razumeš. Nadam se da jednog dana hoćeš.
Dajem ti prostora i vremena da odrasteš u osobu koja znam da možeš da postaneš.
Onakva osoba kakva i ja moram da budem.
Vratiću se kada budem spremna za tebe, ali sada to nisam.
Imaj strpljenja za mene i, molim te, nemoj da zavoliš nekog drugog u međuvremenu.
(Someone new)

Zašto je sasvim okej razmišljati o životnim izborima umesto o onim koji nam se danas nameću?

Danas su izbori. Nekoliko ljudi mi je poručilo da sam najidealnija kategorija praznoglavaca kakva upravo treba ljudima na vlasti jer spadam u onu grupu koja ne glasa. Ne sumnjam u to da su u pravu. Ali ostajem pri svome. Razloga je nekoliko.

Pre svega, nisu me mnogo ubedili svi ovi Facebook/Twitter revolucionari koji već mesec-dva unazad vode antikampanju protiv jednog kandidata, umesto da su se posvetili ukazivanju na to za koga treba glasati. Ali, takvi smo mi. Uvek znamo šta nećemo u životu, a počesto ne znamo šta hoćemo. Zato nam je tako kako jeste, a to neće promeniti činjenica da li je na vlasti ovaj ili onaj. Ni onaj sledeći nam neće valjati jer nam nikad niko nije valjao. I čemu onda sve to? 

Druga stvar, nikada nisam voleo da biram između dva zla, pa da odaberem manje, U takvim situacijama obično dignem ruke od svega. Prihvatio sam to da sam ja samo mali čovek koji se ne igra sa nekim velikim ljudima. Zapravo, u mom malom svetu su veliki neki drugi ljudi, a njihova lica vam se neće smešiti sa svih bilborda u našem velikom gradu. 

Međutim, danas mi se nameće neko drugo pitanje, nekih (po mom mišljenju) mnogo bitnijih izbora. A to su oni naši lični. 

Mart, iako sam obećao sebi da će biti nasmejaniji od februara, ruku na srce, to nije bio. Ali sam doneo neke mnogo velike izbore koji će postati bitni tek nekad kasnije. Pomirio sam se sam sa sobom, iako smo nas petorica u glavi dosta dugo bili u svađi. Znamo se još ponekad gurnuti laktovima, ali smo nekako mirniji i staloženiji. Ne pravimo toliku buku.

Razmišljao sam dosta dugo i o izborima nekih drugih ljudi, koji su deo mog malog sveta. O tome kako često umeju da zaborave ko sam ja i zatraže im da im objasnim neke svoje osmine, a trebalo bi da znaju ko sam ja neprelomljen na razlomke. I tada sam, koliko god mi to bilo teško, stavio tačku na objašnjavanja. Ne tri tačke, što je moj glupi manir u odnosu sa ljudima. Ne ovoga puta. Ne mogu više ja te polovične prijatelje koji su navikli na to sam uvek ja taj koji popušta. Nisam tvrdoglav, ali nekad je potrebno posložiti ko je ko. Tada sve postane lakše. 

Razmišljao sam i o onim velikim ljudima koji uporno padaju na malim stvarima. I shvatio sam da ne treba baš uvek da se vodim srcem. Nekada treba poslušati onaj mali tihi glas u glavi koji voli da skida koru sa nekih davnih iluzija. Nekada stvari treba nazvati pravim imenom, ma koliko ono ružno zvučalo. 

Svi mi pravimo neke svoje izbore, bilo da biramo između dva zla ili između dva dobra. Ali kad se jednog dana probudimo i zapitamo zašto smo prokockali one za ceo život zarad onih koji nisu vredni jednog našeg meseca, nećemo imati da krivimo nikog drugog nego jedinu osobu koju imamo za ceo život, a to smo mi sami. 

Ovaj april će biti tih i usamljen, da. Ali draži će mi biti on takav nego da je ispunjen nekim praznim zvukom. Neki ljudi će mi faliti, verovatno zauvek. Ostalo je mnogo praznina u meni tokom godina, ali nikada se nisam trudio da ih popunim samo da bi fasada naizgled bila lepša. Čak i nakon par godina se zapitam da li su srećni oni ljudi čije mi se ime tek katkad ispiše na ekranu. I uvek se nadam da jesu, ali nemam više potrebu da budem deo te sreće. Oni su napravili svoje izbore kada je bilo vreme za to. Na osnovu tih njihovih izbora ja sam napravio svoje. 

Shvatio sam samo da je svima bitno reći stvari na vreme. Ne prećutati ništa. Reći jasno i glasno kako se osećaš. Ne prepuštati se mislima da svi treba da znaju kako se osećamo. Nekada nije zgoreg ni ponoviti. Za svaki slučaj. Reći mirno ono što je možda prvi put rečeno sa drhtajem u glasu. A onda pustiti svakoga da bira svoj Raj i Pakao. 

Prijateljica mi je nedavno ispričala jedno jako zanimljivo viđenje Raja i Pakla, a to je da oni ne postoje kao sva ona mesta koja je najbolje oslikao Hijeronimus Boš. Ne, svima nama će, kada odemo na isto mesto, biti podjednako dostupna Božja ljubav. Ali, kao što je neuzvraćena ljubav teret ne samo za onoga ko je ne dobije, nego i za onoga kome je upućena, na isti način mnogi neće moći da uživaju u toj nesebičnoj ljubavi, nego će im biti večni teret. Kada god pravim aluzije na religiju, uvek volim da dodam da nije bitno da li verujemo ili ne. Bitne su priče i njihova suština. A bit ove teorije je zaista nešto što ostavlja jak utisak. 

Učim se, u skladu sa tim, već neko vreme da mi ljubav ne bude teret. Mislim na ljubav u svim njenim oblicima. A sve te moje male i velike ljubavi koje sam spomenuo ranije u tekstu su vremenom sazrele u one koje nisu teret. Nasmeješ se iskreno, poželiš isti takav osmeh drugima, i odeš u neke svoje aprile.

Zašto je sasvim okej i kad februar nije okej?

Zameraju mi ljudi što retko pišem, a ja opet mislim da pišem prečesto. Često mi se čini da svaki put ponovim ono što sam već rekao. A onda i kad sednem na kafu sa nekim, obično čujem rečenicu: "Da, da, o tome si pisao u onom postu..."

Celog februara nisam pisao, a mogao sam da pišem o Pikasovoj izložbi u Kući legata i onom neobičnom prikazu zagrljaja koji je izgledao kao silovanje. O tome kako sam ga dugo gledao i razmišljao o tome kako zagrljaj, kao jedan od najintimnijih činova, zaista može ostaviti takav grozan osećaj onda kada vas hladno, ovlaš zagrli neko ko vas je najtoplije grlio na svetu. Ili kada vas uopšte ne zagrli.

Mogao sam da pišem o predstavi 'Suze su okej' u Zvezdara Teatru i o svemu onome mi je prolazilo kroz glavu dok je (iskonska diva) Tanja Bošković deklamovala predivne rečenice koje je Mirjana Bobić Mojsilović napisala još pre 15 godina. Sve one 'crkvice Svetog Ilije, na nekom grčkom ostrvu ili na kopnu, ako ti je milije' i 'tačke, zareze i apostrofe' koje je ponovo nakon više od jedne decenije sakrila i u svojoj poeziji, zbog čega mi je u glavi odjeknula ona rečenica: 'Kod nje mi sve deluje kao da nije bilo baš tako, nego je to ona tako videla, i zapamtila na mnogo romantičniji način nego što se zaista desilo'. Tad sam shvatio zašto mi se toliko dopada ta poezija, a nisam ti to rekao, Kej. 

Mogao sam da pišem o onoj predivnoj pesmi Emeli Sande i o tome kako, kad god je čujem, pojačanu na maksimum, razmišljam o pamćenju i zaboravljanju. O tome da li i drugi ljudi podižu pogled, kada god prođu onim putem kod Zelenjaka, da vide da li ih neko čeka, i da li razočarano spuste pogled jer shvate koliko su glupi i detinjasti. 

Da, mogao sam da pišem, ali sam mislio da ne želim da zapamtim februar i svu tišinu koja je došla sa njim. Ne znam ni sad zašto sam pisao. Možda zbog onih par ljudi koji iz nekog njima poznatog razloga dođu na ovaj blog i kada ne napišem ništa mesec dana, Možda zato što ni oni nisu voleli februar. 

A pošto se ja uvek nasmejem, čak i kada plačem, tako bar kaže Kej, obećavam svima nama da će mart biti lepši, sunčaniji i nasmejaniji. I zato ću, za kraj, umesto da pišem o Pikasu, Mirjani ili pesmi 'Hurts', podeliti jednu komičnu priču o tome kako sam rođen kao crnac. Da, potpuno crn. Ne modar kao sva druga deca, nego crn kao šljiva. I o tome kako je majka, dok je u porodilištu gledala Uneskov plakat sa crnkinjom koja doji dete, mislila o tome kako ih Bog kažnjava jer tata, kao i svaki drugi Balkanac, nije bio potpuno srećan što ima dve ćerke, pa im se eto, kao odmazda nebesa, rodio mali crnac. Sad mi je ta priča smešna jer znam da bi me mama volela bezuslovno sve i da sam rođen sa tri glave i da bi kaznom smatrala samo to što me možda ne bi voleli drugi.  I, eto tako, bio sam crnac celih 6 sati, a onda mi je, tačno u podne, nos postao beo, a potom se polako ta belina širila na ostatak tela. Nešto kao Majkl Džekson, ali unazad. Kao suvenir na ovo iskustvo ostali su mi belezi na levoj strani tela koji su vremenom postali crveni, mada ponovo postanem delimično crnac kad mi je hladno.

Do nekog malo crvenijeg čitanja u martu...

O filmu 'Juste la fin du monde' Xaviera Dolana ili Kako je mali dečak postao veliki?

Sinoć sam konačno pogledao film Samo kraj sveta (Juste la fin du monde) Xaviera Dolana, čitavih godinu dana nakon premijere, što je najduže što sam čekao na neki njegov film, budući da, zbog i ne tako pozitivne ocene kritičara (i pored nagrade Grand Prix na Kanskom festivalu) nije prikazan u bioskopima, niti je objavljeno DVD izdanje. Uplašio me je taj film, nazvan najvećim razočaranjem u Kanu. Uplašio me je i Dolanov ugašeni pogled u jednom od retkih intervjua koji je dao nakon što su kritičari zverski rastrgnuli delo na kom je predano radio tako dugo. Pre nego što nastavim, osvrnuo bih se samo kratko na to šta u Xavierovom slučaju znači to 'predano raditi'.

To ne znači samo napisati scenario (ili u nekoliko slučajeva stati pred kameru). To znači učestvovati u režiji i montaži. To znači odabrati muziku, koja uvek igra ključnu ulogu, i, u ponekom filmu, angažovati kompozitora da napiše klasične kompozicije koje oslikavaju atmosferu i osećanja koja nije mogao da pronađe među notama velikana kao što su Bah ili Debisi, a malo koji mlad čovek tako dobro poznaje klasike kao Dolan. To znači odabrati, pre samog snimanja, svaki detalj koji će se naći u kadru, bilo da je reč o šoljicama za kafu, slikama na zidu, svim kostimama koje nose akteri njegovih priča. To znači, kao i (mom najdražem filmu) Imaginarne ljubavi (Les amours imaginaires) ručno oslikati ceo zid pored kog će proći jedna od protagonistkinja u sceni koja ne traje duže od 10-ak sekundi, samo zato što u celom Montrealu nije mogao da pronađe jedan takav zid koji će istaći boju njene haljine i oslikati njeno unutrašnje stanje baš onako kako je on zamislio. 

I kada jednom takvom perfekcionisti kažete da je sav njegov trud bio uzalud, nije ni čudo kada mu se nešto ugasi u očima, iako ni u jednom sekundu ne prestaje da brani svoj film.

Nakon 20 minuta sam već znao da ima svako pravo da brani svoj film, a nisam bio pristrasan, iako umem da budem prilično neobjektivan kada su u pitanju stvari koje volim. Zapravo, neobjektivnost nije pravi termin, jer nisam slep za nedostatke stvari i ljudi koje volim, ali se trudim da im nađem opravdanje. Međutim, Dolanu i filmu Juste la fin du monde takva opravdanja nisu potrebna. 

Xavier ovoga puta portretiše Luja, 34-godišnjeg kolumnistu i dramaturga koji se nakon 12 godina vraća u porodični dom, ali ne kako bi nadomestio jaz koji se stvorio među njima nakon više od jedne decenije odsustva, nego kako bi im saopštio da umire. Iako je ovaj ćutljivi mladić pokretač radnje, o njemu ćemo do kraja filma saznati jako malo, budući da će jedva dolaziti do reči od onih koji ga nisu videli godinama. Nakon gledanja filma, u kom ostajemo uskraćeni za brojne odgovore koje smo na početku mislili da ćemo dobiti i da će upravo oni u sebi nositi ključ razrešenja radnje, ostaje poražavajuća misao da se upravo tih odgovora plašio svako ponaosob. Zašto je Lui napustio porodični dom kao 22-godišnjak? Zašto se vratio? Šta to ima da im kaže? Ne, oni se plaše svih odgovora i vešto izbegavaju pokretanje tema koje lebde u vazduhu. Koje, tačnije rečeno, pritiskaju vazduh.

Tu je majka koja će, i pre nego što zagrli sina kog nije videla tako dugo, nastaviti da suši fenom lak za nokte jer je njeno srce konačno na mestu. Ona ga, onako kako to samo majka ume, neće pitati ono što on sam ne želi da joj kaže. Ona će dati sve od sebe da ispriča što više priča vezanih za srećno detinjstvo, vešto prećutavši sve ono zbog čega je sin morao spakovati svoje kofere i otići u svet. Uloga majke je uvek najbitnija u Dolanovim filmovima, od prvog do poslednjeg. Očevi su uvek negde po strani. Ako nisu umrli, kao u ovom filmu, onda su tek toliko naznačeni u filmu da se još više istakne njihova nebitnost. Od J'ai tue ma mere (Ubio sam svoju majku) do pretposlednjeg filma Mommy (Mamica), majka je uvek tu za svog sina. Često nesavršena, histerična, iritantna ili čak neurotična, ali uvek je tu, takva kakva jeste, živopisna. I uvek sa jednom jako važnom porukom, a to je da je jedino majčinska ljubav na svetu bezuslovna.

Pored majke, tu su i Lujevi brat i sestra. Stariji brat Antoan, zajedljivac koji se sve vreme podsmeva tom malom, porodičnom okupljanju; brat čiji će lik tek biti razotkriven u poslednjim scenama, u kojima se shvataju sve njegove odbrane od života i poza koju je sam izmislio kako bi mu bilo lakše. Sa druge strane je sestra Sizan, lik koji je, po nekom mom utisku, najsličniji meni, ali ne zbog toga što je najmlađa u porodici. Sizan je jedina koja praktično nema sećanja na Luja, koji je napustio porodični dom dok je ona još bila dete. Ipak, ona je odrasla sklapajući sliku o njemu na osnovu priča drugih, razglednica koje im je slao ili kolumni koje je pisao u novinama. 

"Zašto si uvek slao razglednice, kao da si na putovanjima? One 3 rečenice koje stoje na svakoj od njih mogao je svako u pošti da pročita jer nisu poslate u kovertama, tako da to nije bilo intimno. Sve što ti pišeš je za druge. Ili nije ni za koga. To tako liči na tebe", reći će mu ona u prvom momentu kada ostane nasamo sa njim. Svi njeni postupci, od prve do poslednje scene, imaju samo jedan motiv, a to je da impresionira brata koji je praktično ne poznaje; brata kog ne poznaje ni ona, ali je tokom godina izmislila njegov lik na osnovu podataka koje je imala, pa sada pokušava da njegove stvarne osobine uklopi u tu sliku i da sazna što više o njemu.

Najimpresivniji lik, bez premca, je Katrin, supruga Lujevog brata, koja se prvi put sreće sa tim tajnovitim mladićem. Paradoksalno, osoba koja ima najviše problema sa govorom i artikulisanjem misli i osećanja, trudi se da priča najviše. Još veći je paradoks što će upravo ona, jedina koja ga nikada u životu nije videla, nakon pet minuta provedenih sa njim, iz njegovog pogleda pročitati ono što je došao da saopšti porodici. I dok svi oni budu zauzeti sobom ili međusobnim prepirkama, samo će ona videti nadolazeću smrt u Lujevim očima u najimpresivnijoj sceni u celom filmu.

Dolan, koji je do ovog filma bio sav u rečima, u Juste la fin du monde daje film koji je sav u tišini, pa čak i onda kada bilo ko od njih govori. Sve ostaje u onome što nije rečeno. U pogledima. U tim tišinama.

Pisao bih još o mnogo scena. O bojama kojima je dočarana prošlost, koje, za razliku od standardnog prikaza prošlosti na filmu nisu zagasite ili crno-bele, nego su življe od onih kojima je obojeno ono što se dešava u datom momentu. Pisao bih o bezuspešnoj potrazi za slobodom svakog od likova. O magičnoj sceni Lujeve reminiscencije seksualnog odnosa iz mladosti. O muzici. O svim Dolanovim ranijim filmovima koje sam pogledao po 15-ak puta svaki ponaosob. O tom malom čudu od Dolana koji je prvi film J'ai tue ma mere snimio kao 18-godišnjak i u njemu sebe predstavio kao sebičnjaka i nemogućeg tinejdžera. O magičnoj strukturi koja je zastupljena u Les amours imaginaires. O okvirima ljubavi u Laurence anyways. O Mommy, Mommy, Mommy. I još jednom o Mommy. O Juste la fin du monde koji sam sinoć pogledao prvi put, a onda se probudio u dva ujutru da ga pogledam ponovo. O tom ludom Dolanu koji ovakve stvari snima u 27. godini, pa ostaje pitanje šta će da radi za deset godina. O jednom malom dečaku koji je postao veliki dečak.

Michael Haneke - čovek koji nam je tišinom pokazao šta je zapravo Ljubav

Ne znam kada se tačno rodila moja ljubav prema filmu. Nekada dosta kasno. Do kraja srednje škole sam verovatno mogao da nabrojim koliko sam filmova pogledao. Sećam se scene kada je na jednom času pušten domaći kultni film Balkanski špijun, koji su svi u razredu znali napamet, a samo sam ja utišavao ljude da čujem sve jer sam ga prvi put gledao. Nije da nisam voleo filmove, ali naprosto sam u tom periodu uvek davao prednost knjizi jer mi je bilo interesantnije da zamišljam likove nego da ih imam gotove pred sobom. Zato mi se verovatno nikada nije dopala nijedna adaptacija knjige jer sam ja to zamislio nekako drugačije. Čak i kada se radi o adaptaciji romana koji nisam čitao obično me zaguši ta prenatrpanost informacija, budući da režiser želi u dva sata da strpa ono što je stalo na 500 stranica. 

Tek nekada na fakultetu sam postao zavisnik o filmu. To je eskaliralo jednog leta kada sam gledao tri filma na dan, trudeći se da pogledam većinu klasika. Nažalost, to je kao rezultat imalo da se nekih filmova uopšte ne sećam, a da radnje dva filma spojim u svojoj glavi u jednu priču (poput Good Will Hunting i Talented Mr Ripley). Sreća pa, poput deteta kome možeš da puštaš jedan te isti crtani svakog dana, i ja volim da gledam isti film nekoliko puta, pa sam one dobre odgledao još jedanput. Poneki i 15-ak puta. 

Vremenom sam shvatio da mi ocena na IMDB-u znači veoma malo jer mi se uglavnom ne dopadnu oni filmovi koji su najbolje rangirani, dok je ono što ja smatram remek-delima ocenjeno negde između 7 i 8. Uostalom, ne volim predznanje o filmu. Čak ni trejlere ne gledam duže od 15 sekundi jer previše toga u njima otkriju. A onda sam otkrio magičnu formulu za gledanje filmova, a to je da izbor pravim prema režiserima čija su mi se 2-3 filma dopala. To se, zbog moje bolesne opsesije da stvari nekako sortiram u svojoj glavi, pretvorilo u to da sam počeo hronološki da gledam sve filmove određenog režisera. Sa nekim ljudima, kao što su Xavier Dolan ili Darren Aronofsky, to i nije bio težak zadatak. 'Problem' je kada predmet moje opsesije postane neko kao što je Jean-Luc Godar, Pedro Almodovar ili Lars Von Trier (poslednju dvojicu sam uspešno priveo kraju). 

Danas sam odlučio da pišem o Michaelu Hanekeu (mada je 'uvod' već toliko dug da će tekst o ovom austrijskom genijalcu biti kraći od dosad napisanog), koga sam pronašao tokom pravljenja užeg izbora toga šta ću pogledati iz zvanične selekcije Kanskog festivala (pošto sam shvatio da je selekcija za Oskara prilično razočaravajuća). Bilo je to pre nekih 5 godina, kada je dobio Zlatnu palmu za film Amour (Ljubav).

Iako je naslov prilično degutantan i odbijajući, želeo sam da vidim ko se to osmelio da u samo dva sata smesti priču koja će pokazati šta je to ljubav, a da pritom ne pogledam još jednu romantičnu komediju u kojoj se Ashton Kutcher zaljubi i uživa u vezi 70 minuta, onda umalo izgubi ljubav svog života, a onda je na tačno devedesetom minutu povrati i onda žive srećno još 5 minuta. Ali, ne. već od prvog kadra sam ostao prikovan za ekran budući da su se na njemu pojavili likovi dvoje staraca koji su ostali u fokusu do kraja filma. Pravo otkrovenje je nastupilo kada se oni ni u jednom momentu nisu vratili u prošlost i na tome bazirali celu priču (kao u Notebook-u; ovde ću napraviti samo jednu malu opasku da ne bude kako sam čovek bez srca i duše - P.S. I love you sam gledao 4 puta i isto toliko puta cmizdrio od početka do kraja). No, vratimo se Hanekeu. 

Glavnu nit njegove priče nose An i Žorž, izolovani od celog sveta u svom prostranom stanu, koji još više naglašava njegovu prazninu. Oni imaju tek ponekog posetioca koji narušava tišinu njihove svakodnevnice; posetioca koji se trudi da im 'otvori oči' i ukaže na besmislenost položaja u kom su se našli. Naime, An je teško bolesna. Leva polovina tela joj je potpuno oduzeta, a iz dana u dan njeno fizičko i psihičko stanje postaje sve nesnosnije. Žorž, koji se i sam teško nosi sa tegobama vlastite starosti, odbija da je pošalje u dom za stare ili bolnicu u kojoj bi neko brinuo o njoj bez njegovog nadzora. 

Njihove replike su spore, trome, sa mnoštvom pauza između rečenica i odgovora na iste. Haneke, koji je, prema vlastitom priznanju, pobegao u svet 7. umetnosti zato što nije uspeo da postane virtuoz na klaviru, ne popunjava nijednu scenu muzičkom podlogom, što tu tišinu dodatno produbljuje. Nešto kasnije, kada tokom godina pogledam sve njegove filmove, shvatiću da je to princip koji je primenio u svakom svom ostvarenju. Jedina muzika koja se može začuti je ona koja dolazi sa radija ili ukoliko neko zasvira instrument. Haneke ne ostaje brutalno realan samo u zapletu i reakcijama likova, nego i u tome što se nijedan akter radnje neće probuditi potpuno našminkan i sa sređenom frizurom, niti će zasvirati romantična muzika onda kada se dvoje vole. Vremenom sam naučio da volim to Hanekeovo odsustvo muzike na isti onaj način na koji volim to što Dolan u filmu pusti celu pesmu i bezmalo uradi spot za nju. 

Haneke će ostati veran svom prikazivanju trajanja vremena čak i kada glavni akteri filma Der siebente Kontinent (Sedmi kontinent) čitavih pola sata demoliraju stan u koji su celog života ulagali ili kada u filmu Benny's Video dečak-psihopata edituje video snimke koje je sam zabeležio. Baš zbog toga gledaocu naviknutom na skraćivanje i ubrzanost radnje američkog filma Haneke može biti dosadan ukoliko ne upotrebi to vreme da duboko razmisli o onome što mu se servira. Iako u širokom luku izbegavam filmsku kritiku (jer uglavnom potiče od piskarala koja nisu umela da snime film, pa u svemu traže nešto loše) naleteo sam jedanput na tekst koji je napisao 'eminentni' američki kritičar povodom filma Cache (Skriveno) ističući kako je režiser učinio sve da smori gledaoca koji mora da da sve od sebe da ne zaspi u bioskopu. Ništa onda, gospodine, gledajte Vukove sa Vol Strita i Velike Getsbije i uživajte u pričama koje su dovoljno pompezne i velike. 

Posle svakog Hanekeovog filma ostaje veliko pitanje u glavi o onom odgledanom. Nekada tek u poslednjem minutu filma povežemo sve kockice, pa tako, na primer, u Das weiße Band, Eine deutsche Kindergeschichte (Bela vrpca, nemačka dečja priča) nas odjednom u lice zvekne pomisao da će ti mali, nevini dečaci, koji odrastaju nekada u drugoj deceniji 20. veka, odrasti u one monstruozne naciste po čijim zverstvima pamtimo Drugi svetski rat. 

Haneke će se i na brojne druge načine poigrati sa gledaočevom percepcijom, pa će se tako 71 Fragmente einer Chronologie des Zufalls (71 fragment hronologije slučaja) sastojati iz gomile nepovezanih scena, o različitim ljudima, sve dok se one u jednom momentu ne sliju u jednu priču, ili će, u filmu Funny Games (Zabavne igre), mnogo puta prekinuti tok radnje kako bi neko od aktera pogledao u kameru i dao svoj komentar ili rekao ono što bismo mi sami kratko prokomentarisali onome ko to gleda sa nama. 

No, da se vratim na Amour, pošto je ovaj post već predug (a nisam ni spomenuo La Pianiste (Učiteljicu klavira)). Ovaj film nam, tokom celog svog trajanja, daje važnu lekciju o tome šta je ljubav i time opravdava svoj naziv. Ono čemu svedočimo nije nimalo lako jer, ljubav, koliko god bila naš glavni pokretač, često nije laka. Ljubav u ovom filmu nije patetično teška, nego duboko, životno teška. A onda, kada mislimo da smo shvatili nešto novo i drugačije o ljubavi, nešto što nam niko do sada nije rekao, Haneke uspeva da nas još jednom ošamari i pokaže šta je ultimativni čin ljubavi. Neću reći o čemu se radi, za slučaj da je neko poželeo da pogleda film, ali... Da. HANEKE.