Zašto je sasvim okej setiti se legendi tek onda kada umru?

Sinoć je svet obišla vest o smrti Džordža Majkla, još jedne muzičke legende koja je nas je zauvek napustila u 2016. godini. I opet se ponovila ista priča kao ranije sa Leonardom Koenom, Prinsom, Dejvidom Bouvijem, i par godina ranije sa Ejmi Vajnhaus, Majklom Džeksonom itd. 

Ljudi na društvenim mrežama su se podelili u dva tabora. U one koji su šerovali poneku pesmu ili fotografiju preminule legende, dok su drugi (uvek oni glasniji) videli nešto loše u tome što pesmu Džordža Majkla (ili bilo koga pre njega) niko nije pustio još od 90-ih, a možda je do sinoć nije ni čuo. 

Ja, kao dete 90-ih, spadam u red onih koji se sećaju pesama Džordža Majkla, ali sve i da ih se ne sećam, zar ima nečega lošeg u tome da sam sinoć prvi put ukucao njegovo ime na YouTube-u i poslušao nekoliko pesama? Ako već legende ne poštujemo ili ne slušamo dok su žive, zašto je za osudu to što ih se setimo kada ih više nema? Taj obrazac ponavljamo i u odnosu sa prijateljima, roditeljima, emotivnim partnerima, pa zašto je onda problem što počnemo da cenimo i legende tek onda kada ih izgubimo?

Vesti o smrti već spomenutih Džordža Majkla i Prinsa, ruku na srce, nisu me naročito pogodile. Drugačije je bilo sa svima drugima koji su spomenuti u uvodnoj rečenici ovoga teksta. Ali, nije to ono o čemu osećam potrebu (ko zna zašto) da pišem u nastavku.

Pada mi na pamet Madona, budući da sam pre nekoliko večeri bio na tematskoj žurki posvećenoj upravo ovoj (još uvek) živoj legendi. Legendi koja većini ljudi trenutno služi samo za komentare tipa 'Šta hoće više ova odrtavela babetina?' ili 'Kad će već jednom u penziju matorka?'. To niko neće napisati onoga dana kada ona umre. Isto kao što od onog dana kada su umrli Džekson i Ejmi više niko nije govorio o ogavnom pedofilu i raspaloj narkomanki.

Ali, ništa mi nismo naučili. Sačekaćemo da Madona umre pa da, ipak, kažemo 'svaka čast babi' koja je u svojoj 58. godini mogla da uradi više sklekova nego svi ti koji je pljuju u svojim 20-im i 30-im. A Madona je i mnogo više od toga. Njoj se, istinu govoreći, može spočitavati puno toga. Možda je i jedna od najbitnijih stvari to što odavno ne peva uživo, i slažem se da je to veliko nepoštovanje publike, ali ne mogu ja te dvostruke standarde. Zašto je u redu da Bijonse peva na plejbek i da se njen nastup na dodeli MTV VMA veliča kao najbolji nastup godine (što verovatno i jeste), jer je 15 minuta izvodila sve što je mogla da izvede (osim pevanja), ali nam sa druge strane smeta kada to isto radi Madona puna dva sata (120 minuta, a ne 15), ali pravi daleko veći, pompezniji i dubokoumniji spektakl. Ovim svakako ne mislim da osporim Bijonse, koja je, fakat, jedan od najboljih ženskih pop vokala našeg doba. Ovde samo govorim o dvostrukim standardima.

I, za kraj, za sve one koji kukaju kako legende samo umiru, a nikako se ne rađaju nove. To je daleko od istine, bilo da govorimo o piscima, muzičarima ili umetnicima (kad smo kod ovog poslednjeg, navešću samo Erika Ravela, koji je živ i zdrav, ali ćemo ga nazvati Pikasom našeg doba (možda) tek kada bude dva metra pod zemljom i dodat na kraju neke istorije umetnosti). Uvek se nasmejem na to i shvatim da ćemo zbog toga (kao i zbog svega ranije navedenog u ovom tekstu) zauvek ostati ona generacija koja je kupila jednu Van Gogovu sliku. Legendaran status se, istina, zaslužuje, ali niko ne može da ga ostvari dok mi sami ne počnemo da ga tretiramo kao legendu. Ako živih legendi danas nema, to je naša krivica. I tužno je što ćemo na ova 42 sekunda aplaudirati tek one večeri kada nam jave da je u svom njujorškom apartmanu pronađena mrtva ona pevačica koja je (čisto da bi privukla pažnju, da, da, samo zbog toga) krvarila po sceni i nosila haljine od mesa.

Šta nije u redu sa humanitarnim radom u Srbiji?

Nedavno se na društvenim mrežama pojavila jako lepa humanitarna akcija vezana za otkazivanje novogodišnjih dočeka po gradskim trgovima širom Srbije, kako bi se sva novčana sredstva (izdvojena iz opštinskih/državnog budžeta) upotrebila za lečenje bolesne dece, novogodišnje paketiće za decu bez roditeljskog staranja i slično. 

I kako to obično biva, lepa ideja ubrzo počinje da pokazuje svoje naličje, koje je sve samo ne humano iliti čovečno. 

Ljudi, po svom dobrom starom običaju, nikada ne mogu da učine bilo šta samo zbog sebe i da se na tome zadrže. To je nešto što me je izbacivalo iz takta još tokom školovanja. Kada mi je određena pojava smetala, ustao bih i rekao da to i to smeta MENI. Bez obzira što sam znao da to nešto nije po volji i drugima, jer sam prethodno pričao sa njima o tome, puštao bih ljude da oni sami, po svom nahođenju, kažu da se slažu sa time. Ili kada bih prišao nekom prijatelju i rekao da mi se ne dopada njegovo ponašanje, nikada nisam imao potrebu da dodam da smeta i Janku, Marku i Peri. Sa druge strane, Janko bi, na primer, kukavički došao i reko: 'Pričali smo Nemanja, Pera, Marko i ja, i nama smeta to i to...". Ljudi uvek osećaju potrebu da se sakrivaju iza drugih. 

Kakve veze ima sve ovo sa početkom priče? Pa, isto je sa humanošću. Ljudi ne mogu da budu humani sami po sebi, tačnije sami za sebe, nego im je uvek potrebno sveopšte odobravanje. Nisam to shvatio dok u Bibliji nisam naišao na citat koji se odnosi na davanje milostinje, a po kom na nebu ne dobijamo nagradu za ona dela za koja smo već nagrađeni na zemlji. Nije sad ovde pitanje da li verujemo u Bibliju i da li živimo po njenim principima. Zadržimo se samo na tom stavu koji mi je umnogome otvorio oči za ljudske postupke, a to je da ljudi ne čine mnoga dobra dela zbog toga što su humani, nego zato što su sujetni i zato što im je potrebno tuđe tapšanje po ramenu da nahrani njihov ego. 

Često slušam ljude kako nabrajaju šta su sve dali u dobrotvorne svrhe, koliko su novca ili SMS poruka poslali za nečije lečenje itd, itd. Okej, razumem, najbolji način da se promoviše određena humanitarna akcija jesu društvene mreže, jer za pola njih ne bismo čuli da nam ne izlete na Facebooku, Twitteru ili čemu god. Ali pustite druge da sami odluče da li mogu i da li žele da podrže tu akciju. Nije humano/čovečno nabijati nekome na nos da se odrekne kutije cigareta, jednog pića u izlasku ili nove majice samo zato što ste to i vi uradili. Nemojte da prozivate druge zbog toga što se nečega nisu odrekli u momentu kada ste vi to odlučili. Vratite film unazad samo mesec dana i razmislite čega se sve vi niste odrekli. A da ne govorimo o tome što se jednog dana hvalimo pogledom sa prozora naše hotelske sobe u Majamiju, kako bi tuđim zavidljivim komentarima bildovali ego, a sutradan upiremo prstom u sve one koji ipak žele da im Ceca peva na Trgu. 

U prevodu, svako se ispruži onoliko koliko je dug, i svako ima pravo da uživa u Majamiju, u izlasku, u cigaretama ili čemu god. Isto tako, svako ima pravo da učestvuje u humanitarnoj akciji ili ne, i to treba da poštujemo. Ako neko odluči da od svojih manje ili više zavidnih novčanih sredstava izdvoji dinar, dva, deset, petsto, svaka čast. Ako neko, ipak, odluči da ih zadrži u svom džepu, budimo humani/čovečni i ne osuđujmo ga. Ni rečima, ni mislima. Ako će nam kao argument za veličanje nas samih, i time unižavanje drugih, poslužiti zato što smo poslali jedan SMS za bolesnu decu (a drugi nisu), onda nismo ni svesni koliko smo mali u tom momentu. 

I za kraj bih ispričao jednu kratku priču, koju čak ne zna ni osoba o kojoj se radi. U pitanju je moja prijateljica, sa kojom sam svakodnevno ispijao more kafa, a koja mi ni u jednom momentu, za sve te godine, nije rekla koliko je knjiga poklonila fakultetskoj biblioteci, kako bi na svoj način podržala rad biblioteke, odnosno, kako studenti ne bi morali da čekaju na red da pročitaju određeni roman samo zato što ne postoji dovoljan broj primeraka za sve studente jedne godine u isto vreme. Sećam se kako bi mi povremeno došla u ruke neka knjiga, na kojoj bih pronašao evidenciju bibliotekara da je u pitanju poklon te moje prijateljice biblioteci (što je standardna procedura kada su pokloni u pitanju). Sećam se kako bi mi se, svaki put kada se to desi, usne razvukle u osmeh zbog toga što poznajem nekoga ko je bio toliko veliki da to nijedanput ne spomene. Setite se i vi toga kada pošaljete SMS za nečije lečenje, kada pomognete bakici da iznese torbu iz autobusa ili kada iz ranca izvadite čokoladno mleko koje ste kupili za sebe i pružite ga nepoznatom detetu koje prođe pored vas.

Zašto je sasvim okej da blogerke i voditeljke izdaju knjige?

Često čujem negativne komentare na račun iznenadne pojave knjiga koje su napisale modne blogerke i voditeljke, ili (goustrajter) autobiografije poznatih ličnosti koje imaju jedva 30 godina. I ljudi uvek očekuju od mene, studenta književnosti, da ih popljujem više i glasnije od svih. Ali baš zato što sam student književnosti razum mi ne dozvoljava da to uradim. A baš zato što sam ja ja, ovakav kakav jesam, mi ne dozvoljava da popljujem bilo šta, a da ne navedem barem nekoliko odbrana u ime kamenovanog. 

Pre svega, pravo da izrazi svoj stav i mišljenje, na žalost ili na sreću, imaju svi. Isto važi i za pisanje knjiga. Zašto jedna voditeljka ima manje prava na to od bilo kog pisca čije smo ime zapamtili sa časova srpskog jezika u srednjoj školi? Kažem samo zapamtili ime jer mi je teško da kažem 'čitali'. Danas pisce ne čitamo, samo ih citiramo, i to prilično nevešto. Obilje citata koji se besomučno dele na društvenim mrežama pre svega nekada nisu napisali Andrić, Selimović, Mika, Bukovski... Ne moraš biti ekspert da bi shvatio da ponekad neko, manje ili više talentovan, svoje rečenice stavi pod navodnike i doda ime trenutno rehabilitovanog pisca na društvenim mrežama. A onda usledi lančana reakcija, slična onom eksperimentu po kom se proveravalo dokle daleko može da ode navodna činjenica jednog naučnog istraživanja da tokom spavanja godišnje pojedemo 8 paukova. 8 godina kasnije, kada smo svi jedan post na Facebook-u prihvatili kao neospornu istinu, za koju smo čuli apsolutno svi, rečeno nam je da je sve to bila podvala. Da li smo tada shvatili koliko smo ispali glupi? Očigledno da nismo, čim nastavljamo da šerujemo citate iz knjiga koje nismo čitali. Uostalom, čak i onda kada je citat tačan, i pripisan pravom autoru, ostaje pitanje gde se izgubila njegova poenta kada je istrgnut iz konteksta. Mada, ima u tome nečeg dobrog. (Opet ova moja potreba da u svemu pronađem nešto dobro.) Ako na 1000 šerovanih citata makar jedna osoba odluči da ode do biblioteke i potraži Bukovskog, onda smo nešto dobro napravili. 

Ali, da se vratimo na pravo na pisanje i izdavanje knjiga. Zašto jedna voditeljka ili modna blogerka imaju podjednako pravo na pisanje kao i Dostojevski, Pirandelo ili Žid? Kao student književnosti (pozivam se već drugi put na to samo zato što me na to drugi uvek podsete kada ne popljujem ono što drugi pljuju), mogu da vam iznesem jednu prostu činjenicu, a to je da u istoriji književnosti verovatno ne postoji zanimanje kao što je profesionalni pisac. Sva ta gospoda koju citiramo bila su doktori, advokati ili ekonomisti koji su koristili svoje slobodno vreme za pisanje, dok su od svog 'stvarnog' zanimanja živeli. Otuda se da zaključiti da i jedna voditeljka ima isto pravo, zar ne? 

Uostalom, sud vremena će odlučiti da li će neke generacije posle naše pamtiti doba u kom mi živimo po Zorannah-i (ili kako se već to menja po padežima) i Jeleni Bačić-Alimpić ili po Basari. Ako mi kažete da nešto nije u redu sa našim dobom jer je Zorannah prodavaniji autor od svih Nobelovaca zajedno, isto vam mogu da reći da se ništa nije promenilo u odnosu na period od pre 50 godina, kada verovatno mislimo da su stvari bile bolje. Mir-Jam je tada imala veći broj prodatih primeraka knjige od svih drugih velikana tog doba koji se danas nalaze u Čitankama (Kiša, Pekića, Crnjanskog). O savremenoj umetnosti je teško suditi iz ugla čoveka koji živi ovde i sada. To što je nešto komercijalno ne znači da će iko kupiti tu knjigu za 5-10 godina. Ona će pasti u zaborav, kao i more drugih. Preživeće samo nekoliko naslova koje će neki novi klinci za 50 godina pamtiti i na osnovu kojih će suditi kakvo je naše doba bilo. Ovde neću napisati da oni neće upamtiti Anabelu Basalo jer nisam pročitao nijednu njenu knjigu, pa samim tim nemam pravo da iznosim svoje mišljenje o tome. 

I poslednje, ali nikako manje bitno. Svaka roba ima svoga kupca, pa tako i knjiga. Mnogi hejtuju Paula Koelja i sa time mogu donekle da se složim. Kažem donekle jer ne hejtujem, nego meni naprosto ne leži njegov stil pisanja. Kada pročitate dve knjige to vas kupi, ali kada pročitate više umorite se od ponavljanja i konstantnog presipanja jednog te istog ukrug. Ali uvek kažem da treba Koeljo da postoji jer će uz pomoć njega uspeti da usvoje sve one predivne ideje istočnjačkih religija i filozofija oni koji ne mogu da svare Hesea. Hese možda neće biti shvatljiv svima, pa zašto ih onda uskratiti za te predivne ideje?

O tome da li je neka voditeljka ili modna blogerka dobar uzor mladima bi se dalo raspravljati (možda neki drugi put na ovom blogu), ali sve što ću reći je to da ako vam roditelji usade određene moralne kodekse i uverenja, ne postoji Instagram senzacija koja će vas odvesti na pogrešan put. Nije one pre nas vaspitao Andrić, pa neće ni ove nove Zorannah. 

Čitajte šta god vam se dopada i nemojte da sudite o drugima na osnovu broja i vrste knjiga koje su pročitali. Kada upoznam osobu koja se diči time i omalovažava druge zato što ne čitaju, samo u sebi pomislim: "Ništa ti nisi shvatio iz svih tih tomova koje si pročitao."

Samo još jedan septembar...

Kad sam bio mali najviše sam mrzeo klackalice. Uvek sam bio najmršaviji i najslabiji, tako da bi me uvek ono dete koje je imalo više kilograma od mene namerno ostavljalo da visim u vazduhu dok ono sedi na pizemljenom delu klackalice i smeje se.

Ja ću zauvek biti to glupo, uplašeno dete koje se trudi da sakrije koliko se zapravo boji, dok nervozno maše nogama kroz vazduh. 

Zašto uvek poverujem da ćemo se klackati? Zašto sam uvek samo ja taj koji rizikuje da će pasti? Zašto se uvek nespretno uspentram na sve klackalice ovog sveta?

Ali ne umem drugačije. 

Ne želim da budem onaj koji je snažniji. 

Ne želim da budem onaj koji gleda sa visine iako sedi niže. 

Ne želim da držim težinom svog tela bilo čiji strah u svojim namerno nespretnim rukama. 

Zar je poenta u tome? 

Zašto sam sve shvatio pogrešno?

Kada sam bio mali nisam voleo da se igram pravim igračkama. Voleo sam metalne novčiće različitih veličina. Okretao sam ih na podu i zamišljao da su planete. 

Ja ću zauvek ostati to dete koje zamišlja da su novčići planete. A novčići nikada neće postati planete.

Nikada.

Neće ni drugi. 

Neću ni ja.

Dođe mi tako ponekad da kucam od vrata do vrata, da okrećem sve brojeve telefona koje znam, i da molim sve ljude koje sam ikada sreo da mi oproste. 

Da mi oproste što sam bio loš brat. 

Loš sin. 

Loš prijatelj. 

Loš dečko. 

Što nisam pomagao više. Što nisam više puta rekao da volim što su tu. Što nisam više puta rekao Hvala. Što nisam više puta rekao Izvini. Što nisam više puta rekao Volim te. Što sam previše puta rekao Volim te. Što ni u čemu nisam znao meru. Što sam iz gluposti pravio neke pogrešne izbore. Što sam zaboravio tebe koji si uvek bio tu, zbog onoga koga sam tek upoznao. Što te nisam grlio dovoljno. Što sam te grlio previše. Što ni u čemu nikada nisam znao meru. Što se nisam dovoljno potrudio da nađem koren tvojih izliva besa koji su se uvek obijali meni o glavu. Što ti nisam verovao više. Što sam otišao bez reči. Što nisam rekao kako se osećam. Što sam te pustio da me zavoliš, pa tek onda shvatio da je vreme da odem. Što sam i ja zavoleo druge tek onda kada bi odlazili. Što te nisam slušao više. Što sam naglas ili u sebi analizirao ono što se nalazi ispod tvojih savršeno jasnih reči. Što sam se vezao pre vremena, ne dajući tebi vremena da učiniš isto. 

Dođe mi da se izvinim i onima koji će tek doći. Dođe mi da se izvinim i svima onima koji će tek da odu. 

Jako rano, kao 4-godišnjak, naučio sam da čitam i pišem. I od tada ne umem drugačije. Protiv svega oštrog se borim tupim rečima, tako da sam uvek na gubitku. Bolje bi bilo da više govorim, a manje pišem. Ali uvek ću to biti ja. Ne brini, to ću uvek biti samo ja.

Zbog čega se nimalo ne razlikuje Facebook generacija od moje generacije (i bilo koje pre nje)?

Istina je da ne volim tinejdžere. Nikada ih nisam voleo, pa čak i onda kada sam i sam bio tinejdžer. Verovatno bih se vratio u bilo koje drugo životno doba osim u to. 

Kao dete si potpuno prepušten stvarima koje voliš. Rasterećen si. Kad si tinejdžer manje-više ne voliš ništa na sebi i oko sebe. Sve ti smeta. Nemaš nikakve odgovore. Kad već prođe ta faza možda u istoj meri ne voliš, ali ponovo si neopterećen kao dete jer si prihvatio ono što ne možeš da promeniš. 

Ne dopada mi se mnogo toga kada je u pitanju današnja generacija tinejdžera, ali ih ne krivim. Oni su samo deca svog doba, kao što smo i mi bili deca našeg. Sve ono što bih ja zamerio njima, i meni su zamerali oni koji su bili 10 godina stariji od mene u tim godinama. To je jedan začarani krug koji se uvek ponavlja. 

Da, možda je strašno to što već 9-godišnjaci znaju sve o seksu i što su već probali prvu cigaretu. Ali, podjednako je bilo našim roditeljima strašno što je moja generacija to uradila sa 12-13 godina. Nama je to tada bilo normalno. Verovatno ista priča važi za to kako su naše bake i deke gledale na, po njihovim merilima, preuranjeno sazrevanje naših očeva i majki. Primera radi, mom dedi se svet srušio kada je moja 18-godišnja tetka došla u porodični dom sa očima blago istaknutim kreonom i maskarom. 

Nijedno doba nije bolje ili gore od prethodnog, samo nam se granice pomeraju. Ne vodi to u bilo kakav sunovrat. Uveren sam u to. Znam to kada sretnem klince koji su 6-7 godina mlađi od mene, a koji govore sa takvim nivoom svesti da jedva uspevam da idem u korak sa njima. Ta predivna bića, nezadovoljna što njihova generacija provodi sve vreme na društvenim mrežama, mnogo više čitaju i mnogo više znaju nego što je iko iz moje generacije u to vreme znao. 

Ovo doba možda samo mnogo izrazitije pravi selekciju između pametne i ne tako bistre dece. I to je sve. Rezultat je na kraju isti. Sve to negde dođe na svoje. 

Facebook i Instagram su igračke njihovog doba. Da ih je bilo u naše vreme i mi bismo danas imali čitavu istoriju deljenja nebuloznih video snimaka, fotografija i statusa. Imamo ih i sada, nažalost. Zato mi je žao zbog celog tog pritiska koji je na novim generacijama. Nismo mi bili ništa bolji. Nismo ni sad u očima 10 godina starijih od nas.

Smatram sebe ispravnim, kao i bilo ko drugi. Ali moja baka, da je živa, ne bi isto mislila kada bi me videla ovako mršavog, sa pirsingom u nosu i gomilom tetovaža. Ja sam samo dete svoga doba. Nema veze što će neki novi klinci probušiti jezik u doba kada ja nisam ni znao šta je to. Nijedna generacija neće propasti. Promeniće se navike, moral, neki estetski kodeksi, ali uvek će suština ostati ista. 

Naši roditelji, koji su se vraćali kući do 9-10 uveče su prihvatili to što mi izlazimo u ponoć i vraćamo se kada pošten svet kreće na posao. I da li smo i dalje sposobni da volimo, da razmišljamo, da se venčavamo, rađamo decu, da ih odgajamo? Jesmo. Biće sposobni i svi oni koji dođu posle nas. Neće propasti svet jer su neki novi klinci odrasli na Parovima i Farmama. Lepo je Branko Kockica rekao da ako je on bio uzor generacija koje su skrojile našu trenutnu stvarnost onda je i bolje da su rijalitiji uzor ovim današnjim, jer ni lepe dečje emisije nisu ništa dobro donele. 

Upoznao sam današnje tinejdžere koji žele da budu fešn blogeri, ali i one koji čitaju Hesea. Odrasli su u istim okolnostima. I dobro je da postoje i jedni i drugi. Jedni bez drugih ne bi imali smisla. Umesto da se bavimo njima, pametnije nam je da se bavimo sobom. Nije ni nama baš sve toliko potaman da bismo trošili  toliko energije da se bavimo drugima. 

Nedavno me je prijateljica opisala predivnim rečima. Rekla je: "Volim Nemanju jer ne ume da osuđuje i mrzi". Dopala mi se ta rečenica, iako je samo delimično tačna.

Ne umem da mrzim, to je tačno. Ali umem da osuđujem. I da imam predrasude. To je naša priroda od koje ne možemo da pobegnemo, ali na nama je kako ćemo se nositi sa tim. Mogao bih i ja da napišem, što bih verovatno uradio pre 3 godine, status tipa: "Molim vas prestanite da snimate video klipove u stilu Dinje i da ih postavljate na Instagram. Čak i Dinja, koja je beskrajno duhovita, promaši u većini njih." Ali zašto bih? Zbog 50 lajkova? Baš me briga za sve te klipove. Nisu mi po volji, ali umesto da se stalno izlažem nerviranju jednostavno sam prestao da ih gledam. Pustim umesto toga neki dobar film (na primer Hanekeov "71 Fragmente einer Chronologie des Zufalls"). 

Umesto da se svaki dan izlažem statusima na Facebook-u koji mi nisu po volji, odem jednom sedmično da vidim šta su to moji prijatelji objavljivali. Vidim stvari koje me obraduju i razočaram se jer i dalje iskaljuju svoje nezadovoljstvo na drugima. Ali za to izdvojim sat vremena sedmično. To je nedeljna doza sa kojom mogu da se nosim. A onda otvorim neku knjigu da se resetujem. Na primer, autobiografiju Vjerana Miladinovića Merlinke Terezin sin i dovoljna je jedna rečenica da sve zaboravim. Preporučujem to i vama. Ne volim tu rečenicu, jer ko sam ja da nešto preporučim, ali ako si ovo pročitao do kraja, onda ti to donekle misliš. I volim te jer si izdržao do kraja. Zato ti evo jedan citat kom se ja i dalje smejem. Možda i tebi ulepša dan.

"Sećam se stojimo Sanela i ja na uglu. Prema nama ide polako jedan muškarac merkajući nas.

Ja: 'Ovaj će da nas startuje.'

Sanela: 'Jaoj, ženo, mene je strah. Vidi koliki je! Može u zubima da nas nosi.'

Ja: Bože, ako te ima, neka pita Sanelu.'

Sanela: 'Bože, ako te ima, neka pita Merlinku.'

Mladić prilazi: 'Pošto, seste.'

Ja: 'Ne radimo. Čekamo drugaricu.'

Ili ako ne volite da čitate ili gledate filmove, pustite najglasnije pesmu koju trenutno najviše volite i uživajte. Pored reke. I šetajte bosi. Predivan je osećaj.

I'd save you seat at the table...

A sve što sam voleo, voleo sam širom otvorenih očiju. Mnogi su mislili da moje ljubavi idealizujem, ali nisu znali da su kroz moje trepavice do zenica dolazile samo čiste istine, onakve kakve jesu, provučene kroz prizme te moje ljubavi ili obožavanja. 

Tako je i sa muzikom. Voleo sam sve loše albume pevača koji su mi bili dragi. I znao sam da su loši, ali sam ih voleo, jer su njihovi. 

Nekako se, pod nekim čudnim okolnostima, poklapalo da meni najdraže pesme nekih izvođača budu najmanje popularne. 

Tako je i sa Cher Lloyd, koju sam zavoleo još od prvog momenta kada je stidljivo ušetala na scenu britanskog X Factor-a, kada sam u sebi ponavljao: Molim te, samo da makar malo ume da peva. A umela je mnogo više od toga. 

I čekao sam je, sve ove godine, dok je snimala besmislene pesme, koje sam, ipak, naučio da volim, da snimi barem dve koje ću voleti samo ja, i još par onih kojima nisu potrebna dva reda od po tri nule. 

Sve dok je korporacija stajala iza nje, svaki video je imao još tri cifre ispred tih šest famoznih nula. A kada je snimila najlepše pesme u svojoj karijeri sve što su umeli da napišu o njoj je da skandalozna zvezda puši cigaretu u spotu (koji gledaju deca!) kako bi svima dokazala da je odrasla. 

Ali, tako je to sa Amerima (mada ne volim da pljujem bilo koga kao naciju), ali šta očekivati od zemlje u kojoj se vodeće pop zvezde mole za nastradala 4 čoveka u Francuskoj, a potom pričaju koliko su ponosni na to što su stanovnici zemlje u kojoj snovi postaju stvarnost, a ne znaju (jer im mediji to nisu rekli) da se taj san plaća milionima mrtvih, kako bi oni doneli mir u svetu. 

Ali, sve je to nebitno. 

Bitna je samo predivna Cher i ove dve pesme koje sam tako dugo čekao.

Hvala ti, najslađi podignuti nosu na svetu...

Otkuda oči tvoje na licu mome, Ef?

"Ne zaljubljuj se u mene", rekoh hladno i nasmejah se, ne gledajući neke oči pune besmislene nade. 

Nikada nisam voleo da gledam kako se zvezde gase u tuđim očima. Više sam voleo da gledam zvezde, one prave, kako sijaju samo za mene. One su tu zbog nas, zar ne? Nije li to sjajno? Ili smo mi tu samo da ih gledamo?

"Zašto?", dobih još jedno glupo pitanje i potrudih se da ne gledam glupavi osmeh. Sakrih to lice koje se krevelji još jednim gustim dimom. 

Od sutra prestajem da pušim. Samo još jedna kutija i to je to. Ovaj put stvarno. Sada znam da je tako.  Ali uvek moram da znam da je nešto poslednje, da to odradim kako treba. Nisam mogao da razmišljam o tom 'zašto'. Nije mi bilo bitno. Bilo mi je dosadno poput svih novih pesama koje su otpevali oni koje sam nekada voleo. Poput svih novih postova na blogovima koje sam čitao. Zašto više niko nije dovoljno spreman i hrabar da me oduševi? Zašto razmišljaš o svemu ovome? Vrati se nazad. 

"Zato. Pitaj sve one koji su to pokušali", rekoh nekim glasom koji nije bio moj. Efi, da li si to ti?

Ništa u ovoj večeri nisam ja. I to mi prija. Lepo je nakratko pobeći od sebe i na pozornici vlastitog života odglumiti jednu predstavu, praveći se da se, kada izostane aplauz, ništa neće promeniti. 

Nikada nisam smatrao osvetu opcijom koja dolazi u obzir. Suludo je pokušati nekome da vratiš istom merom. Onaj ko te je povredio svesno nije te voleo onoliko koliko si ti voleo njega. Osećanja vam nisu ista. Stoga nikada ne možeš vratiti istom merom. Onda ni osveta nema smisla. 

Ali, ovde se nije radilo o osećanjima. Ovde se radilo o ožiljku koji je morao da bude izlečen pravljenjem istog na tuđoj koži.

Ali, nisam mogao da razmišljam ni o tome. Pali su mi na pamet svi oni besmisleni ratovi koji se vode i svi oni teroristi koji se spremaju da dignu u vazduh još jedan aerodrom. Zar nismo svesni da će ove dane istorija pamtiti kao uvod u Treći svetski rat? O, Bože, kako mrzim sve one koji se mole za poginule. Zašto niko ne kaže ono što je anonimna ruka napisala na zidu jedne stanice. Zaustavite ratove, preklinjem vas. Bojim se. To je jedino bilo iskreno. 

Da li sam to bio ja? Ne znam. Verovatno nisam. Ali ono što sigurno znam jeste to da ponekad moraš da postaneš neko drugi da bi shvatio šta je to što nisi. 

"Ne, ne možeš da ispušiš poslednju cigaretu. Sebičan sam. Samo je moja."

Nije me bilo briga za pogled, ni za zvezde koje se gase. Ožiljak više nije bio na mojoj koži. Na mojoj koži nije ostalo više ništa. Svi izbledeli otisci prstiju koji su se taložili na njoj su nestali odjednom. Sve knjige koje tek treba da pročitam su se otvorile. Sva vrata koja je trebalo krišom zatvoriti su zalupljena. 

I ja sam konačno spreman. Vreme je da se vratim.

And I run, run, run... I just run, run, run...

Nekako mi se čini da se već dve godine vraćam na isto mesto, kao u onom traumatičnom danu, nekada davno, u gradu u kom je Pablo ukrao sjaj iz očiju Dore Mar, kada sam u nekoj čudnoj zabuni pokušavao da nađem izlaz iz stanice prepune ljudi sa kojima sam se, kao u nekom besmislenom snu, sudarao, vraćajući se uvek na mesto sa kog sam krenuo.

I sada sam se vratio na isto, nakon sudaranja sa nekim drugim ljudima, nekim drugim rečima, nekim drugim knjigama i nekom drugom autobuskom kartom za beg od sebe i svojih zbrkanih misli. Ponovo sam se uplašio one jedne prazne rubrike u indeksu, onog spiska knjiga koji kao da postaje sve duži što ga više skraćujem; uplašio onog jednog davnog sna koji nikako da probudim i pomisli da opet moram da se navikavam da neko novo lice, koje je za trenut imalo koordinate sigurnog pravca, sutra opet neće biti tu. 

A najviše od svega me je uplašio umor, koji svakog puta sve brže zameni mesto sa tihom tugom (jer moje tuge nikad nisu umele da budu glasne). I sve teže mi je da objasnim ljudima da su koreni mog umora utoliko dublji jer se nalaze u tome što više ne umem da se razočaram u čoveka nego u moju ideju o čovečanstvu, ne u prijatelja nego u ideju o prijateljstvu, ne u draga lica koja sam želeo da obojim svojim nijansama nego u ideju o ljubavi. A drvene bojice su sve tuplje. 

Neke stepenike sastavljene od iskrenih reči sam sakrio ispod kratkog, besmislenog razgovora, jednog hica u prazno i molbe da budem ostavljen sam sa svojim zidovima. Neke mirne noći iz kojih su nakratko pobegli košmari sam prekrio nepoznatim licima obasjanim besmislenom vatrom i željom da zaboravim svoj um pre nego što ga zamućenog ostavim na korama nekog smislenog drveta. Oprosti. 

Nekog drugog dana ću se ponovo sudariti sa sobom, popuniti onu klaustrofobično praznu rubriku, možda ću probuditi onaj zaspali san ako shvatim da on i dalje sanja o tome da bude probuđen, i možda ću ti opet predložiti da odigramo moju glupu igru postavljanja još glupljih pitanja, jer sam zaboravio da te pitam kada si prestao da čekaš bradatog džina da dođe na Sirijusovom bučnom motociklu i donese ti pismo za neki lepši svet od ovog. Ili ću možda zaboraviti da sam hteo sve to da znam.

Nekog drugog dana. Danas je tu samo poluprazan ranac, autobuska karta za što dalje odavde i neki prljavi peroni.

I vreme je da krenem. 

Zašto je sasvim okej postaviti fotku hrane na Instagram (ili bilo šta drugo)?

Pričam pre par nedelja sa dvoje sjajnih ljudi, čiji su mi se stavovi uglavnom veoma dopali, ali mišljenja su nam se razmimoišla kada se povela priča o Instagramu i uopšte deljenju fotografija na društvenim mrežama. 

"Zaista ne mogu da razumem zbog čega ljudi dele fotke hrane na svojim profilima. Neko nema da jede, a ti postavljaš tu svoj obrok", negodovala je ona. 

"Pa, ne znam koliko mogu da se složim sa tim", pokušah da obrazložim moj ambivalentan stav o tome. "Da, i meni je malo glupo to postavljanje hrane, ali ukoliko bismo krenuli od tog argumenta, onda bi bilo glupo i to što se fotografišemo u stanu jer neko nema gde da živi. Ili što nosimo manje ili više skupu odeću, a neko nema šta da obuče. Ili što postavljamo fotografije sa putovanja, jer imamo novac da otputujemo, a neko nema ni da jede, a kamoli da otputuje. Uostalom, nekad se zapitam da li ima smisla i poente bilo šta što fotkamo i postavljamo na Facebooku ili Instagramu? Zbog čega to radimo? Zbog čega privatne fotografije, koje smo u eri pre interneta pokazivali nekolicini bliskih ljudi prelistavajući albume sa fotkama, sada dajemo na uvid gomili ljudi koja nam i nije toliko bliska? Jer na svim tim društvenim mrežama imamo i ljude sa kojima jedva razgovaramo, a ponekog, ili više njih, koga nismo nikad ni videli? Ali, ako zanemarimo i sve to, ne postoji realno i zdravorazumsko objašnjenje zašto uopšte bilo šta postavljamo na društvene mreže. Zašto osećamo potrebu da sa svima podelimo kako se osećamo, bez obzira da li smo tužni ili srećni, zašto postavljamo fotografije na kojima radimo bilo šta? Podjednako ne postoji logično objašnjenje za to što želimo sa svima da podelimo to da li nešto jedemo, ili smo negde otputovali, ili se provodimo u izlasku, ili se fotkamo na groblju ili prosto fotografišemo svoje lice. Jednostavno, ne postoji razlika, samo smo nešto prihvatili kao normalno, a nešto nismo", završih svoje razglabanje. 

Na to su ona i njen prijatelj imali odgovor koji je donekle pokrio ovo o čemu sam pričao, ali samo donekle. 

"Kada postaviš pesmu koju voliš to ipak neko može da konzumira, da odsluša. Ako postaviš fotografiju hrane to neko ne može da pojede."

Složih se i ja, donekle sa tim, ali, čak iako sam radim sve navedene stvari, nemam odgovor za to zbog čega sam juče na svom profilu podelio pesmu Pale Septembre koju izvodi magična francuska pevačica Camille. Da, bio sam juče tužan, da ta pesma mi uvek pogodi emociju tihe tuge koja se pojavi u meni kada god pomislim na to kako vreme prolazi, ali se neke stvari nikada ne menjaju, samo mesta i ljudi, ali priče su uvek u suštini iste. Ali zbog čega sam osetio potrebu da to podelim na Facebooku sa 300 ljudi? Zar je bitno da li će neko to poslušati i zavoleti pesmu zbog neke svoje tihe tuge? 

Imam odgovor i za to. Volim da listam svoj tajmlajn i pronalazim pesme koje sam zaboravio, a koje sam slušao pre par meseci, ili godinu, dve. Volim da naletim na fotografije i sitne znake u statusima koji su moji šifrovani dnevnici koji samo meni mogu da probude asocijacije na stvari koje ne želim da zaboravim. Ali, opet je sve to nelogično. Sve te pesme mogu da sačuvam na svom laptopu, sve te reči mogu da napišem u svom dnevniku. Nemam odgovor zbog čega je sve to na Facebooku ili Instagramu. 

Bilo kako bilo, par nedelja kasnije, nakon ovog razgovora, naleteh na Instagramu na fotografiju devojke sa kojom sam vodio ovaj razgovor. Na njoj se nalazio jedan naizgled veoma ukusan obrok. Njen prijatelj, koji je takođe bio uključen u razgovor, na njenoj strani, je lajkovao ovu fotografiju. 

Nisam siguran koliko sam konzumirao to jelo. Ali sam se tiho nasmejao kada sam to video.

I voleo bih da se više ne budim umoran...

U prošlom tekstu na ovom blogu sam spomenuo svoje snove u dva navrata i debelo sam se potrudio da ne skrenem priču na tu temu, jer priča o Fridi Kalo nije zaslužila da je prekinem bilo čim. 

Zapravo, svaki put kada sednem da pišem ne znam gde će to da se završi i šta će sve da stane u jedan tekst, ali već tada sam znao da ću sledeći put pisati o snovima. 

Neka od mojih najranijih sećanja na detinjstvo su, upravo, vezana za snove. 

Ali pre nego što počnem priču o tome osvrnuo bih se na dva citata koja mi se vrzmaju po glavi još otkad sam napisao prvu rečenicu. Jedan potiče od velikog Šekspira, a drugi od malog dečaka, ali volim oba citata podjednako. Čitao sam na desetine tekstova o Hamletu, ali ni u jednom niko nije citirao reči koje su se meni urezale u pamćenje. Verovatno književni kritičari nemaju tako intenzivne snove, ko zna. “Mogao bih biti zatvoren u orahovoj ljusci i držati da sam kralj beskrajnog prostora; samo kad samo ne bih imao ružnih snova”. 

Drugi citat nema potpuno veze sa ovom pričom o snovima, ali ima veze sa tim gde su koreni moje potrebe za pisanjem. Otkad znam za sebe, pored ružnih snova, imam i tu potrebu da svoje misli zapišem. Iz nekog razloga je to uvek imalo terapeutsku moć, a nikad nisam umeo da odgovorim zašto. A onda mi je jedan predivni dečak pokazivao svoje crteže. Sedeli smo na podu njegove sobe i ja sam razgledao pola sata papire po kojima je crtao, na njegovo oduševljenje pošto je mislio da sam ga pitao da mu zavirim u fasciklu čisto iz ljubaznosti, a nije znao da je za mene umetnost umetnost, ma koliko ona dobra ili loša bila, sve dok je u njoj krvi. Kada sam završio to moje malo razgledanje pitao sam ga zbog čega stalno crta monstrume, čudovišta i neke mračne stvari, a onda sam dobio odgovor koji nisam očekivao, a on nije mogao ni da sluti da ću ga se ja sećati i danas, nakon 2-3 godine. “Kada sam bio mali strašno sam se plašio čudovišta, a onda sam počeo da ih crtam. I što sam ih više crtao to su mi manje postajala strašna, i ona sam potpuno prestao da ih se bojim.” I, tako, to je priča o tome kako sam shvatio odakle moja potreba za pisanjem, i zašto nije bitno koliko dobro ili loše pišem, bitna su samo ta moja lična, unutrašnja “čudovišta” kojih sam prestao da se bojim. I zato ću uvek pisati dok ih se svih ne rešim. Možda zato danas osećam potrebu da pišem o snovima. 

Kao što sam već spomenuo, od detinjstva me muče košmari. Dugo sam se sećao svih mojih snova i dan danas tvrdim da je najgluplja stvar koja postoji na svetu teorija  da snovi traju 6-7 sekundi. Moji dečački snovi su bili toliko intenzivni da sam bezmalo svake noći ustajao iz kreveta, hodao po kući, zatvarao se u ormane, buncao, svađao se sa svojim ukućanima… Ničega od toga se ne bih ujutru sećao, ali su mi oni uvek prepričavali. Jednom je bilo umalo kobno, kada sam ustao iz kreveta i nageo se kroz prozor maminog stana, koji se nalazi na 4. spratu. Verovatno ovom prilikom treba da se zahvalim sestrinom lakom snu i tome što se probudila i mene tako čvrsto uspavanog vratila u krevet. Oduvek sam spavao čvrsto, kao mrtav. Ukućani bi me, zaspalog na stolici ili na podu, prenosili u krevet. Ništa od toga nije moglo da me probudi. Čak i ukoliko bi me neko probudio i porazgovarao sa mnom, čak i 15-ak minuta, ja se toga ujutru ne bih sećao iako bi mi oni potvrdili da sam pričao razgovetno. 

A onda su, krajem srednjoškolskog perioda, prestala moja buncanja i mesečarenja, ali su snovi ostali. Usput sam naučio jedan trik, a to je kako da se ne sećam snova ujutru. Bitno je samo pogledati kroz prozor i brzo treptati kako bi što više svetlosti prodrlo u zenice. Ako, pak, želim da zapamtim san, nakon buđenja prosto zarijem glavu nazad u jastuk i ponavljam ukrug ključne reči koje će me asocirati da rekonstruišem ono što sam sanjao. 

Fakultetski dani su još više pogoršali moje snove. Od tog perioda datira sumanuta činjenica da se svaki moj san, gde god se on odvijao, završi u sobi u kojoj spavam. I onda, nakon buđenja, nisam nekoliko minuta svestan da li se to nešto stvarno dogodilo ili sam samo sanjao. Dešavalo mi se da nekoliko sekundi po buđenju i dalje vidim ljude ili stvari koje su bile deo sna. Nekoliko meseci je jedna čudna, tamna prilika čučala u uglu moje sobe, leđima okrenuta meni, sa glavom (koju ne vidim) u šakama. i ja sam svaki put okretao glavu od njega. Da li ću zvučati potpuno sumanuto ako kažem da sam bio uveren da je u pitanju personifikacija đavola? Ali, drago mi je što se nikad nije okrenuo i što je nakon par meseci prestao da “dolazi”. 

Vremenom su stvari postajale gore. Doživljavao sam, tzv. stanja kome, odnosno iz ptičje perspektive sam gledao sopstveno telo koje nije u stanju da se pomeri, ali me gleda nazad otvorenih očiju, dok se napokon ne “spojimo” u jedno. Narednih nekoliko minuta, potpuno budan, bih i dalje osećao stravičan bol u nogama. Ne znam zbog čega se to događa, ali u najvećem broju mojih snova imam problem sa kretanjem, hodam veoma sporo, hramljem ili se čak vučem. Skoro svaki pokret me boli. To se nije promenilo ni do danas. Međutim, koliko sve ovo uvrnuto zvučalo (pa, zbog toga o tome i ne pričam često jer zvuči kao da izmišljam) uvek bih uspevao brzo da zaspim. Jedna od činjenica na kojoj su mi svi prijatelji oduvek zavideli je ta što mi je potrebno veoma malo sna (4-5 sati) da budem potpuno odmoran, kao i to što zaspim u roku od 30 sekundi kad spustim glavu na jastuk. 

Ipak, sve se promenilo u poslednjih par meseci, a u poslednja dva je poprimilo bizarne granice. Prvo je počelo sa ponavljanjem istih snova, iz noći u noć. Još jedna od morbidnih stvari koja mi se dešava veoma često je i deja vu (ali o tome drugom prilikom). A onda se ta frustrirajuća pojava preselila u moje snove, tako da u poslednjih par meseci u svakom snu imam deja vu. Pošto u samom snu već imam svest da sanjam i znam šta sve mora da se dogodi do kraja sna, bukvalno požurujem događaje kako bi san trajao što kraće. Prilazim svim ljudima kojima moram da priđem, kažem im ono što moram da kažem i brzo odlazimo na sledeće mesto. A onda se, potpuno mokar, probudim, uvek blizu 4 ujutru, najčešće u 3:49. 

Snovi su mi sve manje strašni objektivno, ali su mnogo teži za podneti jer ukrug gledam ono što sam video već bezbroj puta. Iako rizikujem da zvučim kao potpuni psiho (kao da dosad nisam dovoljno zvučao) često  se nakon tih snova nekoliko minuta pitam da li je ono što živim san, dok je taj deja vu u snu moja jedina stvarnost. Ali, to se, na sreću, sve ređe dešava. 

Poslednja promena u mojim snovima je ta što već u samom snu pokušavam da probudim uspavanog sebe. Prilikom jednog sna, iz kog sam želeo što pre da se probudim, sam usred događaja koji se odvijao na ulici počeo da urlam (na samog sebe, valjda) : “Probudi se, probudi se, probudi se!”. Čudno je i to što mi je, u snu, prolazilo kroz glavu da tako mogu da uralam na ulici, a da me niko ne zatvori u ludnicu, jer će neminovno doći buđenje. Nadam se da me jednog dana nećete videti kako urlam po ulici: “Probudi se” misleći da sanjam ono što se realno dešava… 

Sva ta buđenja u poslednjih nekoliko dana postaju sve teža, pa tako moram dugo da se borim da ostanem budan jer imam osećaj kao da će me neko ponovo “potopiti” nazad u san iako sam budan. Ako se ne opirem dovoljno jako to se i dogodi, nažalost. 

Ovo je jedna priča bez zaključka. Voleo bih da je nekada neki psiholog zaključi umesto mene. I voleo bih da se više ne budim umoran...

Niko nije bio tako jak u svojoj slabosti, kao ona...

"U životu sam imala dve nesreće: prva je bila tramvaj, druga Dijego Rivera. Ali ova druga je bila mnogo gora."

Tako je, u jednom pismu, Frida Kalo sažela svoj život, koji je, manje-više, svima poznat.

Kada bismo njenih 47 godina na ovoj zemlji zamislili kao platno, obojili bismo ga tamnim bojama. Rođenje sa oboljenjem kičme, detinjstvo obeleženo dečjom paralizom, adolescentsko doba zapačaćeno autobuskom nesrećom iz koje se izvukla sa slomljenim rebrima, ključnom kosti i kičmom, smrskanim stopalom i ramenom, kao i 9 preloma na levoj nozi. Na sve to, jedna šipka joj je toliko oštetila polni organ da je sve tri kasnije trudnoće prekinula u krvi.

Druga nesreća, koju sama Frida spominje, je čovek pored koga je provela ceo život, iako su varali jedno drugo. Dijegove prevare su bile brutalnije i bezosećajnije, naročito ona sa njenom rođenom sestrom, dok je Frida očajnički pokušavala da u drugim muškarcima i ženama pronađe ljubav koja joj je pored Rivere falila.

Na tom platnu, koje bismo pokušali da naslikamo, da smo umetnici, dodali bismo po još koju tamnu nijansu za gangrenu zbog koje su joj prvo odstranili prste na desnoj nozi, a potom i nogu do kolena.

Ali, ne i Frida. Ova žena, koju je njen životni saputnik najbolje opisao rekavši da je ujedno jaka kao čelik i nežna poput krila leptira, svoja platna nije obojila tamnim bojama.

Začudo, na njima se nalaze sve boje duginog spektra, koje nisu samo omaž njenim meksičkim korenima. Ove vedre boje su odraz njene ličnosti, jednog nadljudski jakog karaktera kojim su dominirali humor i ironija. Čak i kada je ostala bez noge u svom dnevniku je zapisala: Stopala, zašto ih želim kada imam krila da letim?

Nešto kasnije je još podrobnije opisala to kako se oseća, u pokušaju da uveri sebe da je jača od života. Tačke oslonca. U mojoj celoj figuri postoji samo jedna, a želim dve. Da bih imala dve moraju mi odseći jednu. To je jedna koju nemam, koju moram da imam da bih mogla da pešačim, druga će biti već mrtva! Meni krila preostaju. Neka ih odseku, pa da poletim.

Ono što je možda i najpotresnije od svega toga je činjenica da je i u tim momentima želela da ozdravi kako bi, kako to ona kaže, svu svoju preostalu energiju dala Dijegu. Isto tako, na jednom mestu je priznala da je od želje da se ubije deli samo sujetna pomisao da bi mu mogla nedostajati.

Poslednja rečenica koju je imala snage da zapiše u svoj dnevnik glasi: Sa radošću iščekujem izlazak - i nadam se da se više nikada neću vratiti.

Ona mnogima služi kao dokaz da se ubila, tj. da nije umrla od plućne embolije nego od prevelike doze lekova uzetih slučajno ili namerno. To, u suštini, nije ni bitno, ali koliko god ova rečenica nosila u sebi predosećanje smrti, ona se, ipak, ukoliko se pročitao ceo taj dnevnički zapis, odnosila na izlazak iz bolnice. Što opet, ukoliko se bolje upoznamo sa poetskom prozom Fride Kalo, ne isključuje njen osećaj za namernu dvosmislenost.

Prvi put sam se sa likom i delom ove žene upoznao jako davno, nakon što sam pogledao film Frida iz 2000. godine, sa maestralnom Selmom Hajek u glavnoj ulozi. Pogledao sam u životu bezbroj filmova o slikarima, ali dok su većinom takvi filmovi puko prenošenje biografije na veliko platno, jako su retki oni, poput ovog, koji imaju i značajnu filmsku vrednost (ja bih dodao još Nevestu vetra (Bride of the wind iz 2001.) o Klimtu i Sitni prahovi (Little ashes iz 2008.) o Daliju i Lorki.

(jedna od najboljih scena u filmu (zanemarite sinhronizaciju). Dva muškarca se nadmeću ko će plesati sa domaćicom, a tu čast će dobiti onaj ko popije više viskija u jednom gutljaju).

Sećam se da, kada sam prvi put gledao Fridu, nisam mogao da zaspim celu noć, a onda, i kada bih zaspao nakratko, budio sam se iz groznih košmara. Slično mi se, u tom nekom tinejdžerskom periodu, desilo i sa filmom Malena, Simptomatično je da se oba nisam usudio ponovo da odgledam sve do pre mesec dana i još draža mi je činjenica da i danas oba smatram za vrhunska dostignuća 7. umetnosti.

Često imam problem da završim neko svoje pisanije dovoljno upečatljivo, ne zato što ne umem da budem patetičan i uzvišen, što se valjda od zaključaka i očekuje, nego zato što ne mogu dovoljno dobro da izrazim oduševljenje koje prema nekome ili nečemu osećam. Zato ću završiti jednom Fridinom rečenicom, koja je nastala kao odgovor nadrealistima, koji su je svojatali.

"Ja nikada nisam slikala svoje snove. Slikala sam samo svoju vlastitu stvarnost."

Voljeli smo život jer smo bili mladi mi...

Pričam nešto sa drugom, koji je svestan da je pogrešio (a ko ne greši kada voli?), a ja ga, kao (valjda) glas razuma (jer je lako biti razuman kada su drugi u pitanju, pošto tada isključujemo osećanja) molim da ne radi više to što je radio, jer ljudi često umeju da budu zveri. Ako legneš pred njih, oni će te zgaziti. Ako se brecneš na njih kada te ogrebu, biće pažljiviji prema tebi. Ja sam ga preklinjao da se brecne.

"Ma, sa mnom možeš kako hoćeš, ali ne možeš doke hoćeš."

Urezala mi se ta rečenica u pamćenje. I zaista je u pravu. Pitanje je samo koje su naše granice i koliko smo daleko spremni da ih pomerimo. Koliko vole nas ti koji nas teraju da pomeramo granice i da li su oni isto toliko spremni da pomere svoje, to je već drugo pitanje. 

Sebičan je onaj ko odbija da se menja. Mene promeni svaka osoba sa kojom malo dublje porazgovaram, a kamoli neko koga zavolim. I ljubav je upravo to, kada se menjamo. Kada ostajemo isti onda ne volimo jedni druge, nego samo svoje odraze u drugima. A to je uvek kratkog veka jer svako može da bude naš odraz, a ne može svako da nas promeni.

Razmišljam i o prijateljima. Koliko je samo njih koji su išli kako su hteli, a ja sam ih uvek, po nepisanom pravilu, pustio da idu i dokle su hteli. Tada sam mislio da to radim iz ljubavi, ali sve mi se više čini da mi je samo nedostajalo snage, da sam bio bolećiv, da sam radio isto ono što sam molio prijatelja da ne radi. Ne, nisam se ni ja brecnuo.

A bolje bi bilo da jesam. Pustio sam ih da idu dokle su hteli i onda su prešli te granice bitnosti. 

Praviš se da ti nije stalo što je neko tu samo kada si mu potreban. 

Praviš se da ne vidiš kada je neko sebičan. 

I tako malo po malo, milimetar po milimetar, dođeš do te granice kada ti više nije toliko stalo.

Ne svađaš se, jer više nisi klinac. Sa nekim ide ili ne ide. Nema tu mnogo filozofije. Čak i ostaviš tog nekog u svom životu, ali ne ostaviš sebe u njegovom. I onda si ti taj koji je sebičan. 

Možda bi sve bilo lakše kada bismo više razgovarali. Govorili kako se osećamo. Kada bismo više pružali šansu nekome da ostane bitan, umesto da se nadamo da će on čuti sve ono što nismo rekli. Kao da mi čujemo sve ono što drugi ne kažu, pa da smemo da očekujemo isto to. 

U ovom momentu mi postaje žao što je tako malo zaista bitnih ljudi u mom životu. Žao mi je što sam toliko ljudi pustio da idu kako hoće. A onda opet, sa druge strane, pomislim da je baš tako trebalo da bude jer onaj kome si ti bitan nije išao kako je hteo. 

I još jedanput, nisam ništa shvatio. 

A možda sam ja večeras samo hteo da pišem koliko je bajkovito kada Josipa kaže da ih je mnogo voljela, ili kako samo Almodovar može da snimi scenu silovanja koja je beskrajno smešna (da, opet sam gledao Kiku), ili kako je Ćopić magično opisao Majku Milju, koja nije bila majka, ali je bila više od majke. Ne znam. Možda. Neki drugi put. 

When I trust you we can do it with the lights on

Isidora Bjelica ima jednu sjajnu rečenicu u romanu Moj život - moj skandal, koju ću ovde pseudo-citirati: "Oduvek sam volela to što imam veliki nos. On je uvek odbijao one kojima je samo fizički izgled bitan i koji ne umeju da gledaju ispod površine. Međutim, on je, nažalost, bio i mamac za mnoge manijake koji su, kako to moj muž kaže, osećali tu perverznu potrebu da mi kurcem nos isprave."
Isidora ima još jednu sjajnu izjavu vezanu za nos, a to je da nikada nije želela da ga operiše iz jednog prostog razloga. "Jes', pa da onda intelektualci onanišu na mene."
Odoh ovom malom digresijom dalje od onoga zbog čega sam spomenuo prvi Isidorin citat, a ne spominjem ga zato što je i moj nos koristan iz istih razloga.
Ovog puta sam hteo da pričam o drugoj tetovaži (o prvoj sam već pisao ranije na ovom blogu). Ona je, kao Isidori nos, često umela da posluži kao dobar detektor za ljude koji su je videli. Mesečeve mene i citat "Al su sunca nakraj sveta..." Toliko različitih ljudi ih je analiziralo na bezbroj različitih načina da sam je vremenom sve više voleo. Toliko mi je toga otkrivala o ljudima koji su je gledali da mi je dolazilo da se išaram po celom telu samo da bih slušao šta će mi to sve o njima reći. Zanimljivo je i to da sam jedanput, nakon jedne površne analize, obukao majicu koju sam tek skinuo i nisam legao u krevet u koji sam nameravao da legnem. Tad sam shvatio da sledeća mora biti na vidnijem mestu ili da barem ne zahteva skidanje majice. Nekad može biti kasno da pobegnem. (:
U suštini, ideja i nije toliko komplikovana. Povezuje dva najpoznatija simbola svetlosti i tame. Ali, ne na onaj klasični način po kom je crno loše, a belo dobro. Izabrao sam sunca i mesečeve jer se u njima prožima svetlo i tama. Mesec ne bismo mogli da vidimo da mu Sunce ne daje svetlost. Isto je tako i sa svim drugim kontrastima u životu, a svako ko me poznaje zna koliko volim kontraste i krajnosti.
Ima to veze i sa onim o čemu sam bezbroj puta pričao ljudima koji osuđuju pojavu bilo čega. Kao kada se neko buni zbog čega voditeljke pišu ili zbog čega se štancaju knjige kao što su 50 nijansi sive. Uvek se tada trudim da objasnim ljudima da Dostojevski ne bi bio Dostojevski da ne postoji Anabela Basalo. Zar bismo cenili Andrića kada bi bilo dopušteno nekome da piše samo ako to ume da radi na Andrićevom nivou? Zar bismo osetili svu magiju Prusta da prethodno nismo pročitali barem jedan roman Sofi Kinsele?
Isto je i sa muzikom, i filmovima, i bilo kojim vidom umetničkog izražavanja. Ja, upravo iz tih razloga, uživam u konzumiranju i jednih i drugih. Nekada je pravi momenat za Rihannu, a nekada za EKV. Nekada mi dođe da se zatvorim u sobu i satima slušam Einaudija, a opet postoje emocije koje može da pogodi samo Marina Visković. Zato treba sve da postoji. Uostalom, ne mogu svi da uživaju u Debisiju ili Betovenu, pa zar onda treba da ostanu u tišini svi oni koji ne osećaju ono što je najkvalitetnije?
Opet odlutah, al nema veze. Ne umem da se držim jedne teme, bez obzira da li pričam ili pišem.
Osim tog nekog stava, koji sam ovako nesistematično pokušao da objasnim, ova tetovaža ima i još nekoliko nivoa, mada otvoreno ne bih pričao o barem dva koja mi trenutno padaju na pamet.
Ideja za nju je nastala na jednom času poezije. Bio je to poseban čas po mnogo čemu. Sećam se da sam u tom momentu baš voleo što sam tu i što studiram baš to što studiram, iako sam svestan da mi to nikada neće doneti veliku materijalnu korist u životu. Ali, nije donela ni mnogim ekonomistima i pravnicima, pa makar nisam bacio sve te godine proklinjući svako predavanje.
Kako sam prvom tetovažom obeležio najlepše leto u svom životu, u kom sam obišao pola Evrope, i sve to sklopio sa ljubavlju prema književnosti i umetnosti, ali i jednim stavom prema životu, na tom času poezije sam shvatio da želim na svom telu da ostavim trag i celog svog studiranja. Analizirali smo Dučića, kome mnogi zameraju sve i svašta. Slažem se sa delom toga, kao što je i sasvim jasno da postoje barem 3-4 naša pesnika koja volim više od njega, ali on mi se u tom momentu učinio kao odlična spona između naše i svetske književnosti. A i oduvek sam voleo da čitam o tom njegovom životu. U jednom sjajnom eseju Milana Kašanina sam pronašao i jedan manje poznat podatak o ovom pesniku, i to me je užasno podsetilo na mene. Nemam tu ideju da će bilo ko pisati o meni kada me više ne bude bilo, ali neko ko me je dobro poznavao moći će da kaže isto to svima onima koji su tek dopola razumeli ili videli (otuda, između ostalog, i ideja o mesečevim menama, tj. jednom Mesecu koji vidimo na različite načine, odnosno samo njegove delove, a nikad ceo).
Sam odnos stiha koji sam izdvojio iz Dučićevih Suncokreta i mesečevih mena je, takođe, za mene višeznačan. Ideja se javila tako što sam na ivici sveske napisao stih Al su sunca nakraj sveta i podvukao tu nelogičnu množinu reči Sunce. A onda sam, slušajući jednu pesmu, pogledao u Mesec, u koji obično pogledam kada slušam drugu pesmu, i shvatio da kao što ima više sunca, ima i više mesečeva, i tako sam, konačno, spojio ove dve ideje u jednu.
Sasvim slučajno je ispalo i da to A bude tako veliko, ali bilo je u tome nekog proviđenja. Kao i da se pun mesec nađe baš tu gde se našao.
Eto, opet sam rekao previše, a zaobišao ono glavno, ali nema veze. Možda to ispričam nekad kad bude gotova treća tetovaža, koju sam, kao i prethodne dve, smislio godinu dana pre tetoviranja. I ona govori o odnosu između svetla i tame, ali na još kompleksnijem nivou od ovoga...
I za kraj, najdraži stih iz već spomenute pesme, koji daje značenje izdvojenom citatu. Ili barem jedno od njih...

Pomreće noćas širom vrti,
Dvoredi sjajnih suncokreta,
Ali će biti u toj smrti
Sva žarka sunca ovog sveta.

Drugim danima.

Nekada mislim da znam odgovore na sve, kao i da je sve tako jednostavno. Drugim danima shvatim da nisam shvatio ništa. Da nemam pojma šta je to život. Trećeg dana konstatujem da ja nisam normalan ako su svi drugi normalni i da mi je drago što sam nenormalan. Četvrtog bih se menjao sa bilo kim jer mi deluje da drugi ne postavljaju sebi ovakva pitanja i ne vode ovakve besmislene blogove. Šestog dana sam srećan što sam upravo takav kakav jesam i ponovo znam sve odgovore i probudim se sa nekom ludačkom nadom. A onda dođu drugi dani.

Nekada mislim da je sve baš onako kako treba da bude. Drugim danima se pitam da li bi sve bilo bolje da sam se probudio u toplom krevetu i ugledao te kako spavaš. 

I tako ukrug.

U ovakvim danima pišem za neke bolje dane. Pišem da bih imao čemu da se podsmehnem i da bih na osnovu tog podsmeha znao da će proći sve što dolazi. Ma koliko bilo dobro. Ma koliko loše. 

Jednog dana neću slušati o trešnjama, o radnicima u knjižarama, neću prevoditi tačke na jezik slova. Jednog dana neću spuštati glavu kada promrmljam ono što ne umem da objasnim. Nije da ne mogu, nego ne želim, jer znam da nema svrhe objašnjavati onima koji neće čuti. I čemu onda trošiti reči.

Jednog dana ću zaboraviti večeri u sobi od nota, druge večeri od nekih čudnih zagrljaja, treće od nelagodnih poljubaca u rame i prevođenje na jezik osećanja šta oni znače. Drugim danima ću se pitati da li je trebalo baš sve tako. Trećeg ću znati da jeste. 

Jednog dana će sve to biti nebitno. Znam. I čekam te dane. Ali danas su drugi dani... 

Ljubim te u brkove.

Ove nedelje mi je sasvim slučajno u ruke dospela knjiga ljubavnih pisama upućenih Adolfu Hitleru. Pomislio sam da su u pitanju redovi koje je ispisala Eva Braun ili neka druga ljubavnica jednog od najomraženijih stvorenja u ljudskoj istoriji i baš me je zainteresovalo da vidim tu drugu Hitlerovu stranu, tj. da ga sagledam iz ugla žene koja ga je volela. 

Međutim, ispostavilo se da je knjiga nešto još genijalnije. Pisma upućena Adolfu Hitleru potiču od žena koje ga nikada nisu upoznale, ali su se zaljubile u njega zbog vešto osmišljene propagande koja ga je postavila na kult Boga. 

Ipak, stvari nisu nimalo naivne kako deluju na prvu jer se radi o ženama koje su slale i do 30 pisama  (neke i po 7-8 godina) iako bi svaki put ostajale bez odgovora, a sa svakim pismom je njihova opsesija postajala veća. Delile su svoje tajne ili beznačajne sitnice iz svakodnevnice umišljajući da čovek koji upravlja jednom od najmoćnijih imperija u tadašnjem svetu ima vremena za podrobne opise njihovih dosadnih dana. Opisivale su mu na koje sve načine pokušavaju da mu priđu i koliko novca troše na vozne karte kako bi odlazile u gradove u kojima se nadaju da će ga sresti. Nudile su mu ne samo svoje telo za snošaj nego i za stvaranje potomstva kako mu se geni ne bi zatrli. 

Koliko god cela ova priča bila komična (zbog čega i ovo pišem da bi se još neko nasmejao određenim citatima iz pisama) u srži se nalazi potpuna tragedija jer je veliki broj ovih žena skončao u sanatorijumima gde bi njihov dragi i veliki Vođa prvi put posvetio makar malo pažnje ovim bićima koja su mu podredila cele svoje živote. Međutim, dragi Adili bi im posvetio svega nekoliko sekundi i to da u svojoj velikodušnosti potpiše dopuštenje da se nad njima izvrši eutanazija jer su beskorisni članovi društva. 

Ali, na momenat ćemo zaboraviti tragičan kraj cele ove priče i slatko se nasmejati isečcima iz pisama ovih gospođa iz Trećeg rajha.

Tako bih rado provela ceo svoj život sa Tobom. (..) I koliko sam novca dala da bih se srela sa Tobom. Bila sam u Udruženju strelaca, u Noćnom bioskopu, dva puta sam bila u Berlinu i sve je bilo uzalud. Poslednji put sam se vozila D vozom i ponovo potrošila 12 maraka. Doći ću 23. aprila posebnim vozom u Belin, kada bude cvetalo cveće, samo da se vidim sa Tobom. Inače ne bih išla.

***

Slatki Adili, želim da ti pošaljem srdačne pozdrave na front. Tvoja Ričili

***

Ti slatki razvratniče...

***

Oni se ljute što vam pišem. Najradije bih vas poljubila zato što ste tako drag čovek sa dobrim srcem. Ali to se ne sme.

***

No, dobila sam nekoliko sedih, ali uopšte nije bilo tako loše. Nasuprot tome, često sam se smeškala. Zbog tih osmeha bili su krivi Tvoji brkovi. 

Svakog dana moram da mislim na Vas, svakog časa, svakog minuta. Najradije bih doputovala u Berlina i došla kod Vas! Smem li to? Šta god da se dogodi, moj život pripada Vama. Volela bih da znam šta sve to znači. Ne mogu više da radim zato što stalno mislim na Vas. Nijednog drugog čoveka ne mogu da volim osim Vas. Nadajmo se da će se moje želje ispuniti. Molim vas, pišite mi da li smem da dođem.

***

Govnornik je u poslednjoj izjavi govorio o čekanju na koje ste naučili - i da u ovom trenutku čekate. Šta ja da kažem na to! Ja ne čekam samo 2 godine na Vaš odgovor, čekam već 7 ili 8 godina.

***

Znaš li da danas ne mogu dovoljno imena da Ti dam, danas bih mogla da Te pojedem od silne ljubavi. (,,) Znaš li, jedino srce moje, Ti se toliko brineš, toliko mučiš i tolike tihe patnje osećaš zbog mene. Tvoja Marija to oseća i pati zajedno sa Tobom, ali Ti si jak, duševno si veoma veliki, pa tražiš u sebi izjednačenje, i u tome uspevaš jer misao da je Tvoja Marija uvek tu za Tebe mora da predstavlja brigu manje.

***

Poštovani gospodine vrhovni kancelaru Rajha,

da li bi bilo moguće da mi priloženi ugovor potpišete i da mi ga vratite?

Sa izuzetnim poštovanjem,

Tvoja Ana-Marija R.

( U ovom pismu se nalazi bračni ugovor).